Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

„Све су одрасле особе некад биле деца. (Али се мало њих тога сећа.)”

„Одрасле особе никад ништа не разумеју саме, а децу замара да им све увек из почетка објашњавају.”

„Дуго сам живео међу одраслима. То није битно поправило моје мишљење о њима.”

„Одрасли воле бројеве. Кад им причате о неком свом новом пријатељу, никад вас не питају о оном што је битно. Никад вам не кажу: Какав је звук његовог гласа? Које игре највише воли? Скупља ли лептире?  Питају вас: Колико има година? Колико има браће? Колико је тежак? Колико му отац зарађује? И тек тада верују да су га упознали. Ако одраслима кажете: Видео сам лепу кућу од ружичасте цигле с мушкатлама у прозорима и голубовима на крову…, они неће моћи да замисле ту кућу. Њима ваља рећи: Видео сам кућу од сто хиљада франака. Тада ће узвикнути: Како је лепа! (…) Такви су они. Не ваља се зато на њих љутити. Деца морају много тога да праштају одраслима. Но ми који разумемо живот, ми, наравно, не маримо за бројеве!”

„Много је теже судити самом себи него другима. Ако успеш себи добро да судиш, значи да си прави мудрац.”

„На идућој планети живео је неки пијанац. Та посета беше врло кратка, али је дубоко растужила Малог Принца. Шта ти ту радиш?, упита он пијанца, кога нађе како ћутке седи пред гомилом празних и гомилом пуних боца. Пијем, одговори пијанац туробно. Зашто пијеш?, упита га Мали Принц. Да заборавим, одговори му пијанац. Шта да заборавиш?, распитивао се Мали Принц, који га је већ жалио. Да заборавим да се стидим, признаде му пијанац, обарајући главу. Чега се стидиш?, распитивао се Мали Принц, који је желео да му помогне. Стидим се што пијем!, заврши пијанац и заувек утону у ћутање. И Мали Принц побеже збуњен. Одрасли су заиста веома, веома чудни, рече он у себи док је путовао.”

Где су људи?, настави, напокон, Мали Принц. Човек је усамљен у пустињи…. Човек је усамљен и међу љидима, добаци змија.”

„Људи немају маште. Понављају оно што им се каже.”

Шта то значи припитомити? То је нешто већ одавно заборављено, објасни лисица. То значи успоставити везе. Успоставити везе? Наравно, потврди лисица. Ти си за мене још увек само дечак сличан стотинама хиљада других дечака. И ниси ми потребан. А ни ја теби нисам потребна. Ја сам за тебе тек лисица налик на стотине хиљаде лисица. Али уколико ме припитомиш, бићемо стварно потребни једно другом. Ти ћеш за мене бити једини на свету. Ја ћу за тебе бити једина на свету.

„Људи више немају времена да било шта упознају. Они купују већ готове ствари код трговаца. Али како не постоје трговци пријатељима, људи више намају пријатеља.”

„Ево моје тајне. Врло је једноставна: човек само срцем добро види. Битно је очима невидљиво.”

„Али очи су слепе. Треба тражити срцем.”

„Оно што је важно не види се.”

„За вас, који исто тако волите Малог Принца, као и за мене, све на свету се мења ако је негде, богзна где, нека овца коју не познајемо појела једну ружу или није… Погледајте небо. Запитајте се: Да ли је овца појела ружу или није? И видећете како се све мења… А ниједна одрасла особа неће никада разумети да је то толико важно.”

Андрићеви цитати који се памте целог живота>>

Семјуел Бекет, велики јахач апсурда у походу на просветљење пучанства, учи животу пробраним цитатима.

Семјуел Бекет – Ирац који је неретко прво писао на француском, па преводио своја дела на енглески; једна од кључних фигура театра апсурда, која ипак није умела да одоли потреби да рационализује свет око себе; атеиста који је Богу вероватно највише замерао управо то што не постоји.

Неизмеран број суморних доскочица прошао је кроз његову неуморну главу. Стога је и незахвална!

Можда сам све потпуно погрешно схватио, али схватио сам, и у томе је новина.

Када сте у говнима до гуше, једино што преостаје је песма.

Ништа није смешније од несреће, признајем. Да, да, то је најкомичнија ствар на свету!

Зар постоји бољи начин да се велича Свемоћни од смејуљења, заједно са Њим, Његовим ситним шалама, нарочито оним лошијим?

Два су тренутка у писању вредна труда: онај у коме почињете и онај други када га бацате у корпу.

Користим речи које сте ме научили. Уколико више ништа не значе, научите ме нове или ме пустите да ћутим.

Ето шта ти је човек: вазда криви своје чизме за мане својих стопала.

Имам својих мана, али предомишљање из користи не спада у њих.

На Земљи си. Томе нема лека.

По свему судећи, никада ми неће бити допуштено да довршим било шта осим, можда, дисања. Па ипак, човек не сме бити похлепан.

Извор: kulturkokoska.rs

Фотографија: blog.hrc.utexas.edu

„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)

„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)

„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)

„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)

pekic-citati-2

„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.”  (Тамо где лозе плачу)

„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)

„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)

„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)

„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)

„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)

„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)

„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)

„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)

„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)

„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)

„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)

„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)

„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)

„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)

Фотографија: www.serbia.com

На данашњи дан, 29. новембра 1922. рођен је Душко Радовић, песник, писац, новинар, афористичар и ТВ уредник.

Писменица је за вас издвојила Душкове мисли о памети и учености.

Ученост је дрска, памет је скромна.

Ученост је сва од овог света, времена и тренутка. Ученост је практична, себична.

Што сто Учених искриви, тешко је једном Паметном да исправи.

Опасна је владавина Учених без памети.

Школу у коју шаљемо своју децу поставили су Учени, не Паметни.

Паметни могу заступати само једну истину, Учени сваку.

Памет је тврда и неспретна, Ученост прилагодљива и вешта.

Од памети до образовања је један корак; од образовања до памети – бездан.

Образовањем се не стиче памет, већ само образовање.

Где видите много речи – не тражите памет.

Памет говори само оно што зна да зна или не зна. Образовање имитира памет. Тужно је гледати и слушати муке образовања без памети; оно нема памети да види своје заблуде, да скрати своје безнадежне реченице и празне мисли – да се свега тога стиди, да одустане.

Образовање набраја, а памет објашњава.

Памет се стиче, а ученост се учи.

Памет је неколико десетина хиљада година старија од образовања.

Памет је лична, образовање није.

Знање се заборавља, а само памет остаје.

Памет је аматерска дисциплина, образовање се боље плаћа.

Школа не учи децу памети, већ их образује.

Лако се паметном образовати, тешко се образованом опаметити.

dusko-radovic-2

 

Извор: Душан Радовић, Баш свашта, Сабрани списи, Завод за уџбенике, Београд, 2008.

Фотографија: www.politikin-zabavnik.co.rs

Узети 12 месеци, добро их очистити од горчине, себичлука, цепидлачења и страха.

Сваки месец пажљиво исецкати на 30 или 31 дан, тако да је залиха довољна за годину дана.

Сваки дан посебно испунити надевом: од једне трећине рада, трећине душевне ведрине и трећине хумора
– уз додатак три кашике оптимизма, једне кашике стрпљења, зрнцета ироније и прстохвата такта.

Ту масу прелити обилно љубављу.

Готово јело украсити букетићем ситних пажњи и сервирати га сваког дана, са обавезном ведрином, уз шољу доброг освежавајућег чаја.

Мирослав Мика Антић

Не чувајте рецепт само за себе, поделите га са другима.

Боље живети сто година као милионер, него 7 дана у беди.

Није важно учествовати, важно је победити.

Ако мислиш победити, не смеш изгубити.

Ко спава, није будан.

Наоружај се и бежи.

Боље нешто од нечега, него ништа ни од чега.

Ако желите да победите у трци, морате први проћи кроз циљ.

Не предај се никад, осим кад мораш.

Алане, беж’мо, њих је двојица, а ми смо сами!

Проклетство, овај зид је гладак попут глатког зида.

Ми ништа не обећавамо и то испуњавамо – странка истине.

Овде почива онај кога више нема (епитаф).

Овде лежим ја, а стојиш ти, а било би боље да лежиш ти, а стојим ја (епитаф).

Мене ће највише погодити моја сопствена смрт!

Боље бити богат него не бити.

Доле они, живео ја (графит на зиду).

Купите цвеће вољеној жени, али не заборавите и на сопствену.

Познати сицилијански адвокат тврди да је све то плод полицијске маште.

Не веруј жени која лаже.

Ко хода, не трчи.

Ко лети, вреди; ко вреди, лети; ко не лети, не вреди.

Боље издати књигу него пријатеља.

Овде лежи, не бежи јер није свежи (епитаф).

Можда по националности Холанђанин, али преци су му сигурно били Французи.

За домовину ћу дати све, па чак и нокат.

Улаз слободан, излаз се наплаћује (напис у биоскопу).

Хало, Бинг, како брат? Украо ауто, а онда му га мазнули на првом паркингу? Каква времена…

Уделите сиротом старцу без ногу који нема новаца ни ципеле да купи.

Боље тактички узмак него крвави пораз.

Боље пити воду него нафту.

Ко лежи, не бежи.

Боље кукавички побећи, него јуначки погинути.

Боље испасти будала, него испасти из воза.

Натпис испред биоскопа: Улаз: слепи 50 центи, глуви 50 центи, слепи и глуви 1 долар!

Ко изгуби добитак, добије губитак!

Извор: novi.ba
Слика: megasrbija.com