Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Како објаснити то што се у јавности на јужњачки дијалекат гледа негативно, а онда се он позитивно вреднује у Шотриним филмовима „Зона Замфирова” и „Ивкова слава”. Зашто са симпатијама читамо јужњачки Боре Станковића или „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, написан на косовско-ресавском дијалекту?

Дебата о приватним и друштвеним вртићима на Новом Београду, коју је 2013. године пратила на друштвеним мрежама, у којој један родитељ објашњава да се у државном обданишту у пакету добијају „јужњачки дијалекат и Пинк репертоар”, навео је антрополога Тању Петровић да истражи зашто се поједини језички варијетети, као што су они са југа Србије, унапред повезују са ниским културним вредностима.

Резултате је објавила у књизи „Србија и њен југ – јужњачки дијалекти између језика, културе и политике”, у издању „Фабрике књига”. Тања Петровић дипломирала је на Филолошком факултету у Београду, на групи за српски језик и књижевност, где је и магистрирала. Радила је у Институту за српски језик САНУ, а докторирала је у Љубљани где је данас сарадница Научноистраживачког центра Словеначке академије наука. Објавила је пет књига, између осталих „Здравица код балканских Словена” и „Јуропа: југословенско наслеђе и политике будућности у постјугословенским друштвима”.

– Како објаснити то што се у јавности на јужњачки дијалекат гледа негативно, а онда се он позитивно вреднује у Шотриним филмовима „Зона Замфирова” и „Ивкова слава”. Зашто са симпатијама читамо јужњачки Боре Станковића или „Петријин венац” Драгослава Михаиловића, написан на косовско-ресавском дијалекту? – пита Тања Петровић.

Периферне области попут југа Србије, како објашњава, често се сматрају за заостале и маргиналне, не само географски, што је универзална појава свуда у свету, а јужњачки говор у Србији се доживљава као смешан, необразован, примитиван, „посвађан” с падежима. Зашто је „што јужније, то тужније”?

– Југ је најдуже био под османском влашћу и зато се у колективној имагинацији замишља као велико заостало сеоско подручје. Иако Босна и Македонија имају још јаче османско наслеђе, то никада није повезано са руралном културом. Штавише, османско наслеђе оставило је много изразитији траг на градску културу, него на сеоску традицију. Најзад, ниједан други део Србије није у 20. веку интензивније индустријализован од југа – Ниш, Лесковац, Врање, Јагодина, Крушевац, Ћуприја. Чак је и међу лингвистима распрострањено да говорници са „јужне пруге” не могу да науче стандардни српски језик у потпуности, па професори на Филолошком неретко с подсмехом прокоментаришу на испиту: Врањанка, дошла да студира српски! – истиче Тања Петровић, додајући да су у Словенији дијалекти културна вредност и да се већина политичара не труди да сакрије дијалекатске особине свог говора.

Лингвиста Недељко Богдановић написао је да уколико неко изводи и трагедију на дијалекту, сви ће да се смеју упркос озбиљном садржају. Али, са дијалектима Црве Горе или Херцеговине то није случај. „Када Матија Бећковић напише низ песама на препознатљивом дијалекту Црне Горе (Рече ми један чоек, Ћераћемо се још) те песме не звуче смешно. Исто тако, Црногорац, када се пресели, нема потребу да промени свој говор, док јужњаци желе да се хитно прилагоде.”

– Ако погледамо наше серије, Срећко Шојић изашао је из села, али је остао неуклопљени полутан. Он је бизарно смешан лик. Има „аспирације”, тежи нечему вишем него што јесте, и јужњачки дијалекти су симбол управо те неуспешне модернизације и урбанизације. Радашин из Петловца исказује народну мудрост на свом говору из околине Трстеника, али чим изађе из села испада глуп и не уме да разговара са лекаром и судијом. А дијалекат Петрије, сељанке из Поморавља, иако је радила у кафани и морала је да дође у контакт са људима из разних крајева, остаје нетакнут и аутентичан. Монолошка форма коју је изабрао Михаиловић и чистоћа дијалекта нису случајни, и једино тако је Петрија могла да остане комплексан књижевни лик и избегне призвук смешног и бизарног – објашњава Тања Петровић.

Она нас подсећа и на поље музике и групу „Рокери с Мораву” која је од 1977. до 1991. певала искључиво на косовско-ресавском дијалекту. Опевали су село у сусрету са модернизацијом, мотокултиваторе, западне серије, али то није било искључиво подсмевање. Комбиновали су текстове народне музике са референцама на глобалну поп културу („ја Тарзан, а ти Џејн, леле дуње ранке”). Поигравали су се са кичем, мада су често и њих третирали као кич. Јужњачки дијалекат одиграо је овде неочекивану улогу – био је разлог за смех, али и основа за интимност и солидарност.

– Ако погледамо власотиначку хип-хоп групу „Southentik Crew”, у стиху: „Ово је друга држава, иако не’амо пасоши. Ви сте са југа? Не, ми смо са заставу, власотиначки укључујемо у наставу” они се отворено супротстављају хегемоној перспективи центра уношењем свог дијалекта у дискурс хип-хопа. Неразумљивост дијалекта често је узрок неспоразума, и ако гледате њихов видео, треба вам пет-шест тактова закашњења да схватите о чему причају, јер су брзи, интелигентни, елоквентни и певају о глобалним феноменима. Они недвосмислено дефинишу дијалекатску припадност: „ А прике (кво?), снајке (куде?), брацке (з’што?) д’угаре (еве?), рођо (кам си?), вучи (које?). Власотинце сленг лајк дис”. Својом музиком свесно заобилазе национални центар, док Марчело, који је из Параћина, али делује у центру, не репује на дијалекту свог краја, него на неутралном, стандардном језику – каже наша саговорница.

Према њеним речима, због неговања језичког монопола, југ Србије осећа се инфериорно у односу на друге говорнике. Зато, додаје, треба превазићи оквире у које су дијалекти насилно смештени, како јужњаци не би имали утисак да су проклети географијом.

– Момак из Ниша другачије ће проћи код девојке него Сплићанин, јер је за нас сплитски секси – то је човек са мора, док је Нишлија „сељак”. Иако је и Сплит у Хрватској периферија, перцепција Далмације и југа Србије код нас је другачија. На нивоу заједнице морамо да размишљамо о механизмима таквог језичког искључивања. За већину јужњака, то је и емоционални, и лични, и професионално велики проблем. Преовлађујуће перцепције јужњачких дијалеката имају озбиљне социјалне, психолошке и културне последице.

Мирјана Сретеновић

Извор: Политика

У другим земљама је, као и у нашој, стандардни језик обавезан у институцијама, школству и на телевизији, али се са далеко више уважавања и толеранције опходе према различитостима и говорним карактеристикама других подручја. Лингвисткиња Тања Петровић са једног од института у Љубљани у својој студији Србија и њен југ одговара на питање како је дошло до тога да се територијално одређени језички варијетети (јужни српски) повезују са категоријама ниског културног укуса и низом негативних појава у српском друштву.

 

За Ђорђета, Ивана, Олгу, мог оца и све који говоре „јужњачки” са уживањем и без стида

 

srbija-i-njen-jugУ јуну 2013. године пратила сам на једној од друштвених мрежа дискусију неколико родитеља о приватним и државним вртићима на Новом Београду. Један од њих објашњавао је предности приватних вртића у односу на државне, наводећи да „у државном обданишту, сем повољније цене, у пакету сасвим извесно добијате и јужњачки дијалек[а]т, Пинк репертоар и пиљење у ТВ уместо озбиљног рада са децом”.

Ова књига покушава да уђе у траг разлозима који су довели до тога да се тако различите и на први поглед неповезане друштвене појаве као што су дијалекти који се говоре на југу и југоистоку Србије, одређене форме културне продукције и потрошње карактеристичне за телевизију Пинк и нестручно опхођење према деци у вртићу нађу у једној реченици. У средишту анализе на страницама које следе биће оно што овај родитељ назива „јужњачким дијалектом”, односно „јужњачки дијалекти”: то су говори карактеристични за југ и југоисток Србије; иако се они између себе прилично разликују, због низа географских, историјских и културних околности говорници језичких идиома са вишим друштвеним статусом класификују их као „јужњачке” и придружују им (како њима тако и њиховим говорницима) низ изванјезичких карактеристика.

Кључно питање на које покушавам да одговорим у овој студији гласи: како је дошло до тога да се територијално одређени језички варијетети повезују са категоријама ниског културног укуса и низом негативних појава у српском друштву, те какве друштвене и политичке импликације има то повезивање?

У време кад се одвија ова дискусија на интернету, „јужњачки дијалекти” и њихови говорници заузимају запажено место на српској културно-медијској сцени: грозница изазвана филмом Зона Замфирова (режија Здравко Шотра, 2002), најгледанијим филмом у Србији свих времена, још увек се није у потпуности стишала; исти аутор снимио је 2005. године Ивкову славу; на државној телевизији већ неколико година доминирају серије чији главни ликови говоре препознатљивим дијалектима источне и јужне Србије – од Породичног блага до Стижу долари, од Село гори, а баба се чешља до Беле лађе. Културна релевантност „јужњачких дијалеката” неоспорна је, уосталом, кроз читаву историју модерне Србије – довољно је поменути дела Борисава Станковића (Коштана је најизвођенија српска драма) и Стевана Сремца (по којима су снимљени поменути филмови), или популарност Петријиног венца (романа Драгослава Михаиловића из 1975. године и његове филмске обраде у режији Срђана Карановића из 1980. године).

Ова књига покушава да осветли идеолошке и културне околности које доводе до коегзистенције изразито позитивног и изразито негативног вредновања „јужњачких дијалеката” и њихових говорника и да одговори на питање зашто се „јужњачки дијалекат” у неком вртићу на Новом Београду доживљава као проблем, док се романи, драме и филмови у којима је његово присуство изразито масовно конзумирају; зашто у случају новобеоградског државног вртића „јужњачки дијалекат” иде у пакету са „ниском” културом коју у савременој Србији најупечатљивије симболизује телевизија Пинк, док се књижевни текстови писани на њима попут Станковићевих и Сремчевих дела вреднују као врхунска уметност?

Да су „јужњачки дијалекти” у савременом српском друштву маркирани на посебан начин није потребно посебно аргументовати. Родитељима у Београду смета ако су њихова деца у школи или вртићу „изложена” јужњачким дијалектима, али се никад неће, рецимо, пожалити на присуство „западних” или „северних” дијалеката у овим институцијама. Категорије овог типа заправо уопште не циркулишу у популарним дискурсима о језику у Србији: јужњачки дијалекти нису део координатног система који би сачињавали и северни/северњачки, источни/ источњачки, западни/западњачки дијалекти. Друга варијанта наведених придева се у језичком осећању говорника српског језика веже за координате много шире од српског језичког и друштвеног простора (источњачка култура, западњачки утицаји…). Једино придев јужњачки означава нешто што је део српског културног простора, а ипак изразито другачије и довољно далеко. Јужни/јужњачки дијалекти (и њихови говорници) јесу, дакле, усамљени и посебни у овом систему класификације, што је поуздан знак да је у питању одређење које почива на идеолошким, а не лингвистичким (кад су у питању дијалекти) или географским (кад је у питању југ) критеријумима.

Бар део објашњења за идеолошку маркираност јужњачких дијалеката у Србији пружа, с једне стране, диспропорција у односима моћи између центра и периферије. „Унутрашњост”, „провинција”, „јужна пруга” најчешће су одреднице којима се означава југоисточни део Србије, за које се везују представе о руралности, економској и културној заосталости. У овом смислу југоисток Србије не представља изузетак и дели судбину многих периферних регија у Европи и шире за које се везују „чудан начин говора” и културна и економска заосталост. У Србији је та диспропорција нарочито изразита, због чињенице да је Београд скоро десет пута већи од Новог Сада и Ниша који су следећи градови по величини, али и због изразите економске и културне доминације главног града коју критичари називају „београдизацијом Србије” и „беонарцизмом” (Грухоњић 2011, Павловић 2013).

С друге стране, у моделу репродукције оријентализма на простору некадашње Југославије (о томе в. Бакић Хејден и Хејден 2006), простор на југоистоку за Србију представља унутрашњи оријент. Како наводи Сања Златановић, „унутар Србије (од стране севернијих и западнијих бивших југословенских република, она је квалификована као јужнија и источнија, а самим тим – и културно заосталија), оријенталистички дискурс помера се на њен југоисток… који се пејоративно означава као јужна пруга” (Златановић 2009, 58). У представама о оријенталном другом, културна и економска заосталост иду руку подруку са егзотиком, чулношћу и хедонизмом (дерт и мерак). Оба низа представа играју важну улогу у доживљају и идеолошкој категоризацији југоистока Србије.

Периферност других дијалеката (оних на северу или западу Србије, рецимо) нема, међутим, исте идеолошке последице по њихову перцепцију. Текстови на „јужњачким дијалектима” неизбежно подразумевају неку дозу хумора и прави је изазов на њима написати озбиљан текст, док се текстови на дијалектима западне Србије и ијекавским говорима Херцеговине и Црне Горе са овим изазовом практично не суочавају. Такође, по правилу хегемонијски однос између периферије и центра у случају југоисточне Србије подразумева и захтева језичку асимилацију: када неко из Врања, Јагодине, Лесковца или Пирота дође у Београд, после кратког времена прилагодиће се језички новој средини, у супротном ризикује да буде обележен и исмејан.

Када сам деведесетих година студирала у Београду, међу студентима је кружио следећи виц: два студента из унутрашњости чекају у реду да на трафици купе жетон за телефон. Док чекају у реду који се споро помера, један више пута понови другоме: Доста ми је ови Београђани, има да тражим жетóн за телефóн. Кад коначно дођу на ред, студент се љубазно обрати продавцу и изговори следеће: Молим вас један жèтон за телèфон (са типичним отвореним, „београдским” е). Када, међутим, неко из Ужица или Ваљева дође у Београд, до језичке асимилације по правилу не долази, или не долази великом брзином, иако начин како Ваљевци или Ужичани говоре такође одмах одаје њихово порекло и „небеограђанскост”.

Извор: Пешчаник