Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Поштовање норме књижевног језика је обавеза свих који се служе српским језиком, као што је обавезно поштовање правила која важе за друге видове живота.

Одав­но се зна да се од­ре­ђе­не је­зич­ке по­ја­ве из не­сло­вен­ских је­зи­ка на Бал­ка­ну ши­ре и у сло­вен­ске је­зи­ке. Ме­ђу та­квим је и ши­ре­ње об­ли­ка пре­зен­та на ра­чун ин­фи­ни­ти­ва. Та­кав слу­чај пред­ста­вља упо­тре­ба пре­зен­та са ве­зни­ком да уз не­ке не­пот­пу­не гла­го­ле ко­ји тра­же до­пу­ну у ви­ду дру­гог гла­го­ла; та­кви су фа­зни гла­го­ли: по­чео сам ра­ди­ти/да ра­дим; та­кви су, за­тим, мо­дал­ни и њи­ма слич­ни гла­го­ли: же­лим чи­та­ти/да чи­там.

Ова­кве кон­струк­ци­је са пре­зен­том на­по­ре­до са ин­фи­ни­ти­вом при­хва­ће­не су у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку у твор­би ових сло­же­них гла­гол­ских пре­ди­ка­та. Иако не до­но­се ни­шта но­во у ис­ка­зи­ва­њу ми­сли, књи­жев­но­је­зич­ка нор­ма их је при­хва­ти­ла, што се одав­но мо­же про­чи­та­ти у на­шим гра­ма­ти­ка­ма. За то се мо­гу на­ве­сти нај­ма­ње два раз­ло­га. Пр­ви је што се у срп­ском је­зи­ку пре­зент са ве­зом да упо­тре­бља­ва у дру­гим у по­не­че­му слич­ним слу­ча­је­ви­ма; да­кле, ово се не про­ти­ви гра­ма­тич­ком си­сте­му је­зи­ка. Дру­ги раз­лог је стил­ске при­ро­де: отва­ра се мо­гућ­ност да се из­бег­не на­го­ми­ла­ва­ње об­ли­ка ин­фи­ни­ти­ва у ре­че­ни­ци. По­сто­је слу­ча­је­ви кад се је­дан гла­гол до­пу­ња­ва не­ким гла­го­лом ко­ји и сам тра­жи до­пу­ну дру­гим гла­го­лом: Мо­рао је по­че­ти ра­ди­ти. Ре­че­ни­ца је леп­ша ако се је­дан ин­фи­ни­тив за­ме­ни пре­зен­том: Мо­рао је по­че­ти да ра­ди или Мо­рао је да поч­не ра­ди­ти. Ов­де не­ма про­бле­ма са бал­ка­ни­змом ко­ји се „уву­као” у срп­ски је­зик.

Ме­ђу­тим, озбиљ­не про­бле­ме пра­ви ова­кав пре­зент кад се над­ме­ће са ин­фи­ни­ти­вом у гра­ђе­њу гла­гол­ског об­ли­ка фу­ту­ра пр­вог. А да­нас је та­ко на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру – исти­на ви­ше на ње­го­вом ис­точ­ном де­лу, та­ко да се пра­ви­лан об­лик фу­ту­ра пр­вог већ рет­ко мо­же и чу­ти и про­чи­та­ти: Ле­па је­сен ће да по­тра­је до кра­ја ме­се­ца; Све ће да ура­ди са­мо да се за ње­га чу­је; Ко ће да под­не­се то­ли­ка по­ску­пље­ња? Да ли ће По­ли­ти­ка да об­ја­ви ту вест?

И од­мах да ка­же­мо – рас­про­стра­ње­ност по­ја­ве ни­је раз­лог да јој се до­зво­ли упо­тре­ба у књи­жев­ном је­зи­ку. На­ше гра­ма­ти­ке бе­ле­же та­кву фор­му фу­ту­ра пр­вог, не­ке има­ју и из­ве­сног раз­у­ме­ва­ња за њу, дру­ге – но­ви­јег да­ту­ма – од­ри­чу јој ста­тус у књи­жев­ном је­зи­ку. По­ста­вља се пи­та­ње да ли се овај об­лик мо­же при­хва­ти­ти у књи­жев­ном (стан­дард­ном) срп­ском је­зи­ку на осно­ву не­спор­не чи­ње­ни­це да је вр­ло ра­ши­рен у је­зич­кој прак­си. И од­го­вор је – не­га­ти­ван.

Рас­про­стра­ње­ност ни­је глав­ни кри­те­ри­јум за при­зна­ва­ње не­кој по­ја­ви ста­ту­са у стан­дард­ном је­зи­ку. Над тим кри­те­ри­ју­мом има­ју пред­ност кри­те­ри­ју­ми си­стем­но­сти и свр­сис­ход­но­сти. Па, кад је реч о си­стем­но­сти – ова­ко фор­ми­ран об­лик фу­ту­ра пр­вог је у су­прот­но­сти са уну­тра­шњим пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, са ње­го­вом уну­тра­шњом гра­ма­ти­ком. На­и­ме, у срп­ском је­зи­ку гла­гол­ски об­ли­ци се гра­де од јед­ног пу­но­знач­ног гла­го­ла и с њим мо­же до­ћи још по­моћ­ни гла­гол: нпр. од ра­ди­ти је пре­зент ра­дим, пер­фе­кат ра­дио сам, фу­тур пр­ви ћу ра­ди­ти/ра­ди­ћу, итд.

Фу­тур пр­ви гра­ђен с пре­зен­том у се­бе укљу­чу­је и ве­зник да, што је у су­прот­но­сти с пра­ви­лом да се срп­ски гла­гол­ски об­ли­ци гра­де ис­кљу­чи­во од гла­го­ла; од пу­но­знач­них гла­го­ла, не­ки и од по­моћ­ног гла­го­ла с пу­но­знач­ним. Ни­је ни то је­ди­но од­у­да­ра­ње од пра­ви­ла гра­ђе­ња гла­гол­ских об­ли­ка, али је до­вољ­но да ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност да та кон­струк­ци­ја бу­де при­хва­ће­на у књи­жев­ном је­зи­ку.

Што се ти­че прин­ци­па свр­сис­ход­но­сти, ни он не до­зво­ља­ва ова­кву кон­струк­ци­ју у књи­жев­ном је­зи­ку. Пр­во, том кон­струк­ци­јом се не до­би­ја ни­ка­ква ко­рист за књи­жев­ни је­зик, не до­но­си ни­ка­кву зна­чењ­ску раз­ли­ку. Чак се не мо­же обра­зо­ва­ти од свих гла­го­ла: од мо­дал­них – не мо­же се ре­ћи ја ћу да мо­гу. На­су­прот то­ме, ова кон­струк­ци­ја до­но­си ште­ту: кад је пре­ди­кат у од­рич­ном об­ли­ку, до­во­ди до не­мо­гућ­но­сти пра­вље­ња раз­ли­ке из­ме­ђу фу­тра пр­вог: ја не­ћу ра­ди­ти и пре­зен­та с мо­дал­ним гла­го­лом хте­ти (мо­дал­ни гла­го­ли, ре­кли смо, тра­же до­пу­ну у дру­гом гла­го­лу): ја не­ћу да ра­дим.

Са­свим су раз­ли­чи­те ре­че­ни­це: Но­вак не­ће да се од­ма­ра по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру и Но­вак се не­ће од­ма­ра­ти по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру. У пр­вој се ин­фор­ми­ше­мо да не­ма у са­да­шњо­сти во­ље за од­ма­ра­њем; у дру­гој – да не­ће би­ти од­ма­ра­ња у бу­дућ­но­сти.

Да­кле, об­лик фу­ту­ра пр­вог са пре­зен­том уме­сто ин­фи­ни­ти­ва у ње­го­вом са­ста­ву не мо­же се при­хва­ти­ти у књи­жев­ном је­зи­ку из круп­них раз­ло­га и за­то га на­ши чи­та­о­ци мо­ра­ју пот­пу­но ис­кљу­чи­ти, без об­зи­ра на то што та­ко чи­та­ју и слу­ша­ју сва­ко­днев­но. Ис­кљу­чи­ти – та­ман да чу­ју да та­ко го­во­ре и пи­шу ми­ни­стри и по­сла­ни­ци и про­фе­со­ри и пред­сед­ни­ци вла­де и др­жа­ве, мо­жда и но­ви­на­ри. Јер, то још ни­је раз­лог да се не по­шту­је нор­ма књи­жев­ног је­зи­ка или да се она ме­ња; то са­мо го­во­ри ко­ли­ко је сна­жан при­ти­сак овог бал­ка­ни­зма.

У не­дав­но об­ја­вље­ној „Нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци срп­ског” је­зи­ка ка­же се да је овај об­лик свој­ствен раз­го­вор­ном је­зи­ку и усме­ној не­зва­нич­ној ко­му­ни­ка­ци­ји. Ов­де би­смо по­ја­сни­ли да ово ни­је пре­по­ру­ка за ње­го­ву упо­тре­бу, не­го са­мо кон­ста­та­ци­ја да се та­ко гра­ђен об­лик фу­ту­ра пр­вог упо­тре­бља­ва у не­зва­нич­ним и фа­ми­ли­јар­ним ко­му­ни­­ка­ци­ја­ма. Тре­ба из­бе­га­ва­ти ње­го­ву упо­тре­бу и у та­квим ви­до­ви­ма ко­му­ни­ка­ци­је. Ви­ди­мо до­кле нас је то до­ве­ло. Је­зич­ка кул­ту­ра је део оп­ште кул­ту­ре. По­што­ва­ње нор­ме књи­жев­ног је­зи­ка је оба­ве­за свих ко­ји се слу­же срп­ским је­зи­ком, као што је оба­ве­зно по­што­ва­ње пра­ви­ла ко­ја ва­же за дру­ге ви­до­ве жи­во­та. Ако нам је ста­ло до ја­сно­ће, пра­ви­ло­но­сти и ле­по­те на­шег је­зи­ка, то нам не­ће би­ти те­шко.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола.

За споразумевање међу припадницима једне националне заједнице користи се нормирани, стандардизовани језик – који се и зове стандардни или књижевни језик. Књижевни језик се учи граматикама, а њиме најбоље овладавамо ако се он употребљава у школи, администрацији, ако се средства информисања користе књижевним језиком. Ипак, има случајева да се и поред јасно прописаних правила језичка пракса опире прописаној норми. Тако је и са глаголом требати.

Још је Вук Караџић утврдио, тога се норма придржава до данас, да он има безличну употребу, да се употребљава као безлични глаголски облик, да нема личне глаголске наставке – употребљава се у средњем роду једнине за садашњост – треба, будућност – требаће, прошлост – требало је, потенцијал – требало би. То, даље, значи да он, тако употребљен, не може имати граматички субјекат у облику номинатива. Иако је наша нормативна литература сагласна у погледу употребе овог глагола у реченици, у пракси има много одступања од прописа, често се јављају и конструкције неприхватљиве у српском језику. Зато сматрамо да би и овде требало укратко рећи у чему су проблеми са реченицама образованим са овим глаголом и како се могу решавати.

Нису проблематичне реченице у којим се уз глагол требати јавља именица: а) Мени треба та књига; Мени требаш ти; б) Требам књигу. Тад он има личне глаголске наставке. Истина, може се овај глагол употребљавати безлично и кад има именицу за допуну: Осећао је да ће му за то требати времена; Требало је великог напора да се човек сети да негде у дубини постоји земља. То не представља већи проблем у образовању реченица с овим глаголом.

Међутим, кад се уз глагол требати јавља глаголска допуна, настају озбиљнији проблеми. Ако је глагол употребљен безлично, то значи да не може у реченици бити граматички субјекат у номинативу. А значење глагола који допуњава овај глагол често захтева постојање субјекта. Из тог конфликта у пракси се често јавља неко од два неприхватљива решења. Једно је да се глагол употребљава с личним наставцима, што норма не дозвољава: Они су требали да изваде дозволе своје владе. И са тим светом ја треба сада да смирујем устанак у Србији. Друго је да се глагол требати употребљава у безличном облику, али се у реченици јавља уз њега и граматички субјекат, што није у складу с унутрашњом граматиком српског језика: Јелена је требало да вечерас допутује; Царски ферман о потврђивању на садашњем положају и почасна сабља требало је само да прикрију ту осуду, да умире везира и да заварају свет.

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола. Кад бисмо променили норму и глаголу требати дозволили личне наставке, он би се понашао као и други модални глаголи: могао би имати допуну у инфинитиву или презенту с везником да, радило би се о простој реченици са сложеним предикатом. Међутим, то норма не допушта, а најлошије решење је управо то да се норма не поштује. Док се норма не промени, морамо тражити начин како да образујемо правилне реченице с овим глаголом, што значи реченице у којим неће бити огрешења о норму ни на један од два поменута начина. Ове реченице се могу образовати тако да уз безлично употребљен глагола требати допунски глагол јави у инфинитиву: Треба само закопати педаљ у дубину; Из целог живота треба научити једну једину ствар; Тако је требало безброј пута пројахати мирно и достојанствено; Требало се држати право на коњу, не гледати ни лево ни десно. Ово су, дакле, безличне реченице. У наведеним примерима допунски глагол је у инфинитиву. Може уместо инфинитива доћи и презент а да субјекат није исказив: Требало је да се иде рано. Ако уз неповратне глаголе дође ово се, не може се исказати граматички субјекат.

Може се образовати реченица с глаголом требати и у случају кад је потребно да допунски глагол има субјекат: Требало је да Јелена вечерас допутује; До који дан требало је да крене и везир; Уплела се у ствари у које не би требало да се меша; Али треба да имаш увек пред очима да поступке овог света не смеш мерити својом мером. Видимо, глагол требати је безлично употребљен, а допунски глагол је лично употребљен, тј. има личне наставке и има граматички субјекат – у прва два примера исказан (Јелена, везир), у другим примерима исказив уз те глаголе. У овим реченицама не може се допунски глагол исказати у инфинитиву, јер инфинитив као безличан глаголски облик не може везивати за себе субјекат. Постоји могућност да се на вршиоца радње укаже именском речју у дативу; тада се уместо презента може наћи инфинитив: Најпосле, жена га је напустила … и отишла у Цариград одакле јој по обостраном мишљењу није требало никад ни долазити.

Наравно, некад постоји комуникативна потреба да се субјекат јави на почетку целе реченице; управо та потреба и врши притисак за формирање једног, помињаног, типа неприхватљивих реченица с овим глаголом. Морамо знати да су оне неприхватљиве са становишта књижевнојезичке норме и избегавати да их користимо. Постоји само један случај кад не можемо избећи сукоб правила о употреби реченица с безлично употребљеним глаголом требати – код односних реченица: Та женидба, која је требало да му отвори врата у виши и пријатнији живот, затворила га је и везала заувек. Ово се не може избећи а да се поштује правило о безличној употреби глагола требати. За сада је тако. Ако у свим другим случајевима, где је могуће, будемо поштовали прописану норму – треба да будемо задовољни.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

Ако сматрате да је апостроф био један од Исусових следбеника, никада нећете радити за мене. Уколико мислите да је тачка са запетом део пушке, нећу вас запослити. Уколико се разбацујете запетама као да вам је то последње, можда имате неке шансе да доспете до фоајеа пре него што вас љубазно испратимо из зграде.

gramatika-zaposleje

Неки ће можда сматрати да је мој приступ граматици помало екстреман, али више волим да употребим фразу Lynne Truss – ја сам само језички пуриста. Не гајим ни трунку толеранције према граматичким грешкама које чине да људи делују глупаво.

Међутим, нас двоје се не слажемо у ставу према томе шта значи немати ни трунку толеранције. Она сматра да би људе који погрешно или уопште не употребљавају апострофе требало да удари гром, да умру на месту и да буду сахрањени у необележеној гробници. Ја само мислим да не заслужују запослење, иако су довољно квалификовани за позицију за коју конкуришу.

Свако ко конкурише за позицију у обе моје компаније полаже граматичке тестове. Ако они који се надају запослењу нису у стању да разликују је л’ и јер, њихове пријаве ће завршити у канти за отпатке.

Тачно је да се језик стално мења, али то не значи да граматика није битна, напротив. Правилна употреба граматике пружа кредибилитет, посебно на интернету. У постовима на блогу, на Фејсбуку, у имејлу, на веб-сајтовима компанија речи су оно чиме представљамо себе и своје пројекте. Људи нас осуђују ако не умемо да разликујемо извинути и извинити, је л’ и јер, алузија и илузија итд.

Већини запослених у мојим фирмама писање није у званичном опису посла, али граматичке тестове раде сви наши запослени, укључујући и људе у продаји, особље са пријема, програмере итд.

То што немам толеранције према граматичким грешкама можда делује мало непоштено. Међутим, познавање граматике и способност да је научимо има везе са интелигенцијом, зар не?

Ако некоме треба више од двадесет година да научи када да употребљава је л’, а када јер, то ми само говори да тај неко нема задовољавајуће потенцијале када је реч о учењу.

Употреба граматике не односи се само на присећање граматичких правила које смо научили у школи. Уверио сам се у то да људи који мање греше на овим тестовима мање греше при обављању послова који уопште нису у вези са писањем. На пример, програмери који обраћају пажњу на изражавање у писаној форми такође имају тенденцију да обраћају већу пажњу на то како кодирају. У својој суштини, кодирање је проза. Добар програмер је много више од преписивача кодова; програмери су есејисти који раде са традиционалним естетским и књижевним нормама. Поента је у томе да би програмере требало лако да разумеју и људска бића, не само компјутери.

Све је у детаљима. Запошљавам људе који воде рачуна о тим детаљима. Кандидати који не сматрају писање важним вероватно ће занемаривати и друге битне ставке. Ако сте аљкави на пољу граматике, аљкави сте, вероватно, и на другим пољима.

Из тих разлога кандидатима за посао дајем граматичке тестове. Сви кандидати у биографији наводе да воде рачуна о детаљима; ја им пружам могућност да то и докажу.

Kyle Wiens

Извор: hbr.org

Тврдња из наслова толико је распрострањена у истом том српском народу да је прихваћена као општеприхваћена и необорива чињеница. Како је дошло до овог мита који се раширио као средњевековни вирус куге у задњих двадесетак година, ако не и више, можемо само да нагађамо.

За почетак, рецимо нешто о појму писменост. Писмени су људи који умеју да пишу и читају, најпростије речено, с тим да се у новије дефиниције писмености углавном рачуна и елементарно познавање рада за рачунаром, што у скорије време значи и мобилним телефоном. Према попису из 2011. године, у Србији је живело 127.463 неписмена грађанина, што процентуално чини 1,96%, од чега скоро 80% чине жене. Очекиване су и разлике у односу на регионе, градска и сеоска насеља, старосну доб и слично. На пример, у централним градским општинама Београда тај проценат износи свега 0,06%.

Ипак, у штампи ћемо скоро свакодневно наилазити на бомбастичне наслове од 30-40-50, а од скора и од 70% неписмених у Србији! На једном порталу је пре неколико месеци осванула вест и о прецизно пребројаних 76,34% неписмених у Србији (без Косова, наравно). Како аутори ових сензационалистичких текстова долазе до ових процената није тешко погодити. Прво, ради саме сензације, а бомбастичне вести данас су оне које продају новине, односно привлаче највише реклама на интернет-порталима. Међутим, у тим текстовима више него уочљива је још једна црта – елитизам. Наиме, поједини новинари, уредници, а изгледа често и политичари, имају снажну потребу да нам саопште да су они изванредни познаваоци српског језика, језичке културе и норме и правописа, док, ето, раја, плебс, појма нема.

Истина, откако постоји интернет и откако су комуникације писменим путем свима доступне, заиста можемо наићи на готово невероватна одступања од норме, на такве бисере какве нисмо могли ни да претпоставимо да постоје, али то није неписменост, није ни функционална неписменост (иначе омиљен термин којим се служе таблоиди, иако с научног становишта не значи ништа друкчије од сваке друге неписмености), то је само недовољно познавање норме и њених стриктних правила. Људи греше у говору и писању, истина је, али греше у односу на норму, не у односу на говорни језик. Норма, оличена у правопису и нормативним речницима, конвенција је која служи да уреди стање у званичном, официјелном језику, оном који би требало да се користи у новинама, радију и телевизији, научним радовима, списима, администрацији и слично. Њена сврха није да утиче на измене у говорном језику, дијалекте, жаргон, колоквијални језик, а понајмање на индивидуални стил говорника.

Од поменутог пописа 2011. прошло је четири Међународна дана писмености. Ова бројка (иначе преполовљена у односу на попис из 2002), да је заокружимо на 130.000, у медијима је мистериозно расла из године у годину. Године 2012. већ је стигла до 155.000, 2013. до 165.000, 2014. до округлих 200.000, да би се ове 2015. медији задовољили са 235.000 неписмених. Да мистерија буде већа, овај прогресиван и необјашњив раст броја неписмених истог тог 8. септембра сваке године сви медији синхронизовано преносе, као да ти подаци стижу из неког званично признатог центра за обавештавање о тренутном броју неписмених. Разуме се, извори се никад нигде не наводе, али ти текстови делују уверљиво јер се спомиње и Републички завод за статистику и Унеско и међународни подаци о броју неписмених у целом свету и слично.

Овом миту донекле доприносе и поједини лингвисти. Понајвише они пуристички настројени. За новинаре писменост очигледно значи неправљење грешака у односу на књижевни језик, али и за већину становништва (што доказује и контроверзна кампања „Негујмо српски језик”), док поменуте лингвисте изгледа највише узнемирава уплив енглеских речи у српски. Наравно, они и сами знају да српски спада међу језике с најлакшим усвајањем туђица, одувек је тако и било и одувек је било оних којима је то сметало, али то је једна од одлика нашег језика. Такав је и ту се ништа не може, а понајмање усвајање страних речи може да доведе до његовог уништења и сатирања. Да, неки чак и то тврде. А туђице, које се често с правом називају и позајмљенице (јер се неретко кратко задржавају у језику) никако не могу утицати на сиромашење, а још мање на затирање једног језика. Напротив, могу само на богаћење.

Да парадокс буде већи, не знам ни за један језик на свету, укључујући ту и оне велике и оне толико сићушне који се пазе као кап воде на длану, који се толико негује, пази, чува и о ком се толико расправља као што је то српски. Број људи који се код нас занима за језик, а то је скоро свако ко себе сматра интелектуалцем, скоро да је једнак броју оних који би да буду селектори фудбалске репрезентације и који се разумеју у све болести, бактерије и вирусе заједно. То је попримило толике размере да се многи осећају осрамоћени што у прст не знају читав правопис напамет и што нису упућени у оно што се најчешће назива језичким недоумицама, што је вероватно наслеђе још од чувеног Клајновог „Речника језичких недоумица”.

Узгред, иза тога се крије још једна велика и раширена заблуда – да се правопис мења неподношљиво често. У стварности, мења се отприлике тек на сваких тридесетак година и те измене су обично једва приметне, али о овом миту другом приликом.

На књигу „Највеће заблуде и митови у српском језику” можете се претплатити на имејл адресу издавачке куће „Корнет” [email protected]или на број телефона 011/263 77 41. Ова књига изаћи ће као суиздање издавачких кућа „Корнет” и „Прометеј” до краја јануара 2016. године. Имаће око 200 страна. Цена у претплати износи 800 динара, а сви пренумеранти биће потписани на крају књиге.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net

Како је правилно: плачући или плакајући?

С обзиром на то да знамо да се глаголски прилог садашњи гради тако што се на облик трећег лица множине у презенту дода наставак -ћи, не би требало да буде дилеме. Не каже се они плакају, већ они плачу; плачу + ћи даје плачући.

Дакле, правилно је плачући, а не плакајући.

Исто тако и: познајући, а не познавајући, јер они не познавају, него познају; предајући, а не предавајући, јер не предавају, него предају; дишући, а не дисајући, јер не дисају, него дишу итд.

На крају разговора или сусрета већина говори – видимо се и чујемо се, а не видећемо се и чућемо се. Једно је презент, а друго је футур.

Многи оспоравају исказивање будуће радње обликом презента. Да ли је ово неправилно?

Обликом презента можемо означити не само радњу која се одвија у садашњем тренутку него и радњу која тек треба да се догоди. Реч је, наиме, о релативној употреби презента – презента за будућност.

У овом случају, када презентом желимо да искажемо будућу радњу, дозвољено је употребљавати само несвршене глаголе, и то оне који значе радњу која се унапред може планирати и предвидети.

С обзиром на то да су глаголи видети и чути двовидски глаголи (и свршени и несвршени, у зависности од контекста), они могу да се употребљавају у облику презента за радњу која ће се десити у будућности.

Међутим, ова два глагола могу бити несвршеног вида само уколико се односе на вид и слух, на чуло вида и чуло слуха, на способност да некога/нешто видимо, чујемо; не и на сусрет, разговор са неким.

Дакле, поздрави видимо се и чујемо се – у значењу видећемо се и чућемо се, поразговараћемо – не припадају стандарду, те би њихову употребу ваљало ограничити на разговорни језик.

Неоспорно је, међутим, да ће норма у будућности постати благонаклона према овим облицима, без обзира на то што постоји ваљано граматичко објашњење за њихову неправилност.

Свако од нас је некада наручио кафу, сендвич, пицу, сок „за понети”, не размишљајући о исправности ове језичке конструкције. Oна се укоренила и одомаћила у нашем језику; свакодневно је срећемо у натписима угоститељких објеката, те је, не узимајући у обзир граматичку позадину, и сами често употребљавамо.

С обзиром на то да се инфинитив у српском језику не употребљава са предлозима, ова и те како честа конструкција маркирана је као граматички неисправна. Да ли смо неписмени ако наручимо кафу „за понети”? Мишљења су, као и у многим другим језичким питањима, подељена.

zaponeti

 

Једна група нормативиста сматра да треба избегавати неправилне а устаљене конструкције: за понети, за појести, за попити, за не веровати, за полудети итд. Предлози у нашем језику иду уз именице или именичке заменице; неки предлози могу стајати уз прилоге или бројеве. Уз глаголе, међутим, предлози не стоје, те овакви и слични примери с предлогом за и инфинитивом глагола нису у духу српског књижевног језика и треба их замењивати неком другом конструкцијом – личним глаголским предикатом, или глаголском именицом, или реченицом с модалним предикатом, или неком другом реченицом.

Са друге стране, има оних који су „попустљивији” и који сматрају да су овакви и слични устаљени изрази одраз спонтане тежње да се попуни недостатaк у језичком систему, да је овде реч о језичкој економији, а не о неписмености као таквој, и да овакве конструкције не треба окарактерисати као неписмене нити их одбацити по сваку цену.

„За понети” и сличне конструкције, наравно, неће нестати зато што је овај текст написан нити зато што се један део (већина) језичких стручњака не слаже са његовом употребом. Можда ће, са временом, бити нормиран, ко зна… Језик се мења и развија се независно од нормом прописаних правила.

Кафа „да понесем”, „за успут”, „за ношење” – можда рогобатно звучи, утолико више јер смо навикли на „за понети”, али је – исправно. Кафу ћемо добити и у једном и у другом случају. Пријатно.

Ево још једне недоумице. Често чујемо наставнике како говоре да мењају колегу/колегиницу. Да ли је ово исправно?