Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

put-do-boga

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет>>

Аутор: Зорана Пејковић

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди о Великом инквизитору не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор. (Више о томе прочитајте овде.)

Поред разлике у схватању природе човекове, Иванова схватања разликују се од Инквизиторових и у погледу схватања смрти, односно начина да се „победи” смрт. Иван је уверен да се смрт може победити и без вере у Бога и бесмртност. Његову идеју изриче и тумачи ђаво, његово друго ја.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

На свом јавном предавању у Кијеву, 1901. године – „Иван Карамазов у роману Достојевског Браћа Карамазови као филозофски тип”, Сергеј Николајевич Булгаков каже: „По драмској форми много тога из дијалога и Иванових монолога може се у првом реду упоредити са првим, филозофским сценама из Фауста. Посебног спомена вредан је виртуозни технички захват, доступан у нашој, па и у целој светској књижевности, једино Достојевском, а то је карактеристика Иванове душе дата кроз његово бунило. Имамо у виду изузетну главу Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича. Захваљујући бунилу, праћеном халуцинацијама и болесним подвајањем свести, имамо овде нешто попут монолога у дијалошкој форми. Ђаво Ивана Фјодоровича није метафизички Мефистофелес који представља начело зла и ироније, то је производ болесне душе Иванове, делић његовог сопственог ја.”

Иван Карамазов, враћајући се од Смердјакова (кога ће те вечери видети последњи пут) својој кући, затиче ђавола у соби и разговара са њим. У овом разговору, све што мучи Иванову душу, све што он презире у себи, све је то добило персонификацију у ђаволу. Ђаво није ништа друго до оно несвесно у Ивану. Разговор Ивана са нечастивим јесте, у ствари, његово улажење у ђавола. Овог свог потискиваног ја, уобличеног у ђаволу, свестан је и Иван:

„Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара. Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог, уосталом само једне моје стране… мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих.” Како се разговор наставља, Иванов труд да оспори ђавола посустаје, па се он полако мири са својим „другим лицем”: „Ти си ја, онај исти ја, само са другим лицем. Ти управо говориш оно што ја мислим… и ништа ново ми ниси кадар рећи.”

Иванова трагедија састоји се првенствено у томе што он не може да извуче коначан закључак: „Има ли Бога, или га нема?”; он тражи веру, а изједају га сумње, па се, као последица тог терета најсложенијих неразрешивих питања, јављају страшне кризе које он мора да преживљава. У тој сумњи ђаво не помаже много Ивану јер, по његовом (ђавољевом) мишљењу „код вере никакви докази не помажу, а нарочито материјални; Тома је поверовао не зато што је видео васкрслога Христа, него зато што је још раније желео да поверује.”

Ђаво развија идеју нужности зла у свету. Како сам каже, према својој службеној дужности и према свом социјалном положају, био је принуђен да у себи угуши подстицај за добра дела. Зло мора да постоји у свету. Зато ђаво извршава своју мисију: „Упропашћујем хиљаде да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико часних имена осрамотити, да би се добио један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно.” Ђаво критикује Божји свет, знајући да је живот комедија и добро разумевајући бесмисао света. Он чезне за самоуништењем, али њему то није допуштено из разлога што је његово постојање неопходно свету такав какав јесте. Неразрешиве загонетке о свету и судбини мрске су ђаволу (као и човеку) који, како сам признаје, жуди за земаљским реализмом: „Сатана сам, и ништа човечанско не сматрам да ми је туђе”.

Заједничка филозофија и етика Иванова и ђавољева оличена је у непримању Божјег света, непримању Христа, Божјег Логоса, у заступању начела – „све је дозвољено”, и у тежњи ка човекобогу.

Због лошег устројства Божјег света, по ђаволу (по Ивану), цело човечанство ће се одрећи Бога, и тај период ће неизоставно доћи. Међутим, без те вере, људи ће се и без људождерства међусобно уништити. Који је други излаз?

„Човек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавиће се као човек-бог.” Наиме, тиме што ће својом вољом и науком свакодневно побеђивати природу, човек ће сваког часа доживљавати тако велику срећу да ће му она сразмерно надокнађивати све наде у небеске насладе и веру у бесмртност. Човек ће постати човек-бог, али не тако што ће заиста достићи бесмртност, већ тако што ће савладати страх од смрти.

Ивана, међутим, брине неизвесност по питању када ће наступити то време да људи постану богови и шта треба да ради човек – појединац који је већ спознао ту спасоносну истину и постао Бог; како треба да се понаша човек у окружењу људи који још нису дорасли таквом стадијуму и који су још на нивоу „послушног стада”. Човек је у већој мери човек-бог уколико више поседује вољу за моћ. Онај који то није, у ствари, и није човек. Човек заиста постоји тек онда када је најмоћнији. Зато Иван Карамазов све људе види као бивше људе, као људе-робове.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

У оваквом размишљању Ивана Карамазова проналазимо Раскољникова, чији су поступци, описани у Злочину и казни, резултат покушаја да сазна је ли он ваш као и сви, или је човек. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију: морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући притом право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек.

У Раскољникову се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?” У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то!” (Власт над човечанством захтевао је и Инквизитор, протививши се, међутим, слободи, коју је човеку хтео да дарује Христ.)

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира на то да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе.” Раскољников (човек у расколу, а не човек-бог) је поверовао да је Наполеон, да је човекобог, а ипак је на крају постао свестан да није натчовек. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Много пута указивано је на то да је Достојевски предвидео Ничеове идеје, и да се између онога што је он говорио о човекобогу и онога што је Ниче говорио о натчовеку може ставити знак једнакости. И заиста, атеистички аморализам Раскољникова и Ивана Карамазова у многим својим појединостима подсећа на сличне ставове Фридриха Ничеа. Достојевски јесте у свом стваралаштву предвидео нешто од Ничеових идеја, али је, за разлику од Ничеа, који је остао у једној крајности, ипак успео да у себи споји Иванову душу (односно онај њен део који се мучи сумњом), Аљошину душу (која велича и воли Христа) и пророчки дух старца Зосиме (који говори о светлој страни религије).

За разлику од Раскољникова, коме су злочин и уништење средство, а срећа човечанства крајњи циљ, код Ивана Карамазова имамо другачију ситуацију; злочин и уништење нису више средство, него циљ, пошто је управо испољавање воље за моћ она срећа која једино може заменити Бога и бесмртност. Ипак, Иван остаје само теоретичар злочина и не убија, као што то чини Раскољников. Злочин о коме се овде ради не односи се на физичку смрт, већ на могућност неограничене употребе воље за моћ. Тако човек, који је у власти уништења, и сам постаје уништитељ.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет!

Аутор: Зорана Пејковић

У Дневнику из 1876. године, Достојевски пише: „… и тврдим да је љубав према човечанству незамислива, несхватљива и потпуно немогућа без узајамне вере у бесмртност људске душе”( Лав Шестов, Руска религијска филозофија и Ф. М. Достојевски). Он, у свом неверовању у спасоносну идеју о љубави према ближњима, иде даље чак и од Ивана Карамазова, који тврди да је потребно да се човек сакрије да бисмо га могли заволети: „Ја тврдим да свест о нашој потпуној немоћи да некоме помогнемо, да придонесемо макар какву било корист или олакшање људима који пате, баш у моменту када смо и највише свесни људских патњи – све то може чак да претвори у нашим срцима љубав према човеку у мржњу према том човеку” (Шестов).

У поглављу Буна (књига V), у разговору Ивана и Аљоше, видимо да за Ивана не постоји никакав закон који би човеку унапред наређивао да воли човечанство. Једини начин да таква љубав постоји јесте да људи верују у Бога и бесмртност. Док Зосима, у разговору са Хохлаковом, саветује да човек мора волети људе око себе да би спознао Бога и бесмртност, Иван Карамазов тврди да таква љубав може постојати једино ако људи претходно верују у Бога и бесмртност. Чим би таква вера нестала, љубав би се неизбежно претворила у окрутни егоизам, чак у људождерство. Ако Бога нема, злочин је, дакле, дозвољен јер у таквим околностима злочин више није злочин, већ само неопходна акција за очување самог себе.

Живот је, за Ивана Карамазова, непрекидна борба против смрти, па тако схваћен временом почиње да значи исто што и смрт. Зато су људи, из жеље да живот буде смисленији и хуманији, измислили веру у Бога и бесмртност. Једино у том смислу Иван прихвата Бога па се и не пита да ли је Бог створио човека, или је човек, из горе наведених разлога, створио Бога. У разговору са Аљошом, он каже „Ја сам већ одавно решио да не мислим о томе да ли је човек створио Бога, или Бог човека” (Браћа Карамазови).

boga-prihvatam2Он прихвата Волтерову мисао да би Бога требало измислити када га не би било, јер управо је то потребно човеку да би опстао. После приче Аљоши о девојчици коју су родитељи мучили, затварајући је у нужник и мажући је изметом, а она молила Бога да је избави, Иван каже „Разумеш ли ти ту бесмислицу, пријатељу мој и брате мој, искушениче божји и смирени, разумеш ли зашто је та бесмислица потребна и створена? Без ње, кажу, човек не би могао опстати на овом свету, јер не би познао добро и зло. Ама нашто да се позна то ђаволско добро и зло, кад толико много стаје…” (Браћа Карамазови). Вера у постојање Бога, односно „бесмислице”, како он каже, исувише је потребна на земљи, јер на бесмислицама свет стоји, и да њих нема, на свету можда ничега не би ни било.

Иван Бога прихвата, али не прихвата његов свет, управо из разлога што се осврће на реалан ток човекове историје. Тај осврт, нажалост, показује да вера у Бога и бесмртност ипак не може укинути све страхоте и страдања којима је обележена читава историја човечанаства. Он се у разговору са Аљошом позива на апсолутну невиност и чистоту деце, која испаштају грехове својих очева који су „појели јабуку”, иако никоме ништа нису скривила. Питање деце Ивану служи као грађа за борбу против идеје супротне његовој. Он тражи освету, а не праштање.

Након приче о Турцима који хладнокрвно убијају невину децу, Иван каже Аљоши „Ја мислим, ако ђаво не постоји, и ако га је човек створио, онда га је створио по својој слици и прилици”; толико је ружна слика о човеку. На Аљошину реплику да је у том случају и Бога човек створио по својој слици и прилици, Иван одговара: „Него, красан ли је тај твој Бог ако га је човек створио по својој слици и прилици”.

Иван не признаје злочин зарад среће човечанства; он је уверен да ниједна идеја, ма колико она важна и величанствена била, није толико велика да би оправдала људску патњу. Он не жели да пати зарад неке будуће и врло неизвесне хармоније. У историји, људска личност бива призната само као средство ради онога што још нико није видео, а чему се сви само надају – у име некаквог заједничког далеког циља, о коме човек може само да нагађа. Иван, у ствари, жели да тој агонији, у којој је човек само средство, већ једном дође крај, и да човек коначно постане циљ.

Он признаје да је његов (и уопште човечији) ум исувише скучен да би схватио зашто се у свету дешава све како се дешава, и да за земаљски, „еуклидовски” ум није да решава о оном што није од овога света. Он једино зна то да патња постоји, да криваца нема, јер све проистиче једно из другог, и не жели да живи по таквој логици ствари. Ово његово незадовољство сведочи о томе да постоји вечна неуравнотеженост између закона спољашње стварности, по којима се све у животу одвија, и закона моралног осећања и суђења унутар човека, који се са тим наметнутим спољашњим законима никако не слаже. Тако човеку, као жртви те сталне дисхармоније, преостаје да одабере један од два могућа пута: или да се одрекне онога унутра, а самим тим и оног божанског у себи, и живи у складу са законима које природа намеће, или да живи у раскораку са природом.

Ивану треба одмазда, он хоће да види правду у свету у коме живи; зато се ограђује од те обећаване будуће хармоније јер „она не вреди једне сузице ни само оног једног измученог детета (…) не вреди јер су сузице његове остале неискупљене. Оне морају бити искупљене, иначе не може бити хармоније”.

Бог, по Ивановом мишљењу, није у довољној мери укључен у реалан живот човека; исувише је изнад човека. Будући да је Бог далеко од стварних токова људске историје, Он није способан да помогне људима. Одговор на питање каквог то Бога за човечанство жели Иван треба тражити у његовој „поеми” о Великом инквизитору.

Аутор: Зорана Пејковић