Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Михаиловић: Ниједан Србин нема шансу.

Бећковић: Не предлаже се нико, јер претендује свако.

Нобеловом комитету нема ко да пише. Бар не из Србије. Пропустили смо још једну прилику да неког од наших знаменитих писаца убацимо у трку за највећу књижевну награду. Рок је истекао 31. јануара.

Узалуд су ранијих година, на адресе САНУ, Удружења књижевника Србије и Српског ПЕН центра из Стокхолма стизали позиви с молбом да се уз образложење проследи име нашег кандидата за Нобелову награду. Одговора Шведској академији доследно није било.

Ове године писмо је зато стигло само Академији, и опет остало без одговора.

Тако је Србија, и у овој ствари, земља парадокса. Без обзира на то што имамо квалитетне прозне писце и песнике за главни светски ток, који у својим витринама држе већину националних награда за врхунске домете, ауторе које познаје и признаје чак и део стране публике и критике, још не успевамо да нађемо име које бисмо с поносом „гурнули” у квалификације за планетарно књижевно првенство. Па шта буде.

Нису се, изгледа, наши људи од пера још договорили ко ће после Андрића бити писац. Да ли је посреди уметничка сујета? Или то што преовлађује мишљење да је ово надметање чиста политика, па сходно томе одбијамо да уђемо у то коло. На страну то што су Нобелову награду, потпуно праведно, кроз историју добијали и многобројни писци највишег ранга.

Андрић, прес-конференција након вести о додели Нобелове награде>>

СЕДАМ СТОТИНА ПОЗИВА

Нови циклус избора за Нобелову награду за књижевност почео је већ у септембру прошле године, када је широм света послато скоро седамсто формулара за номинацију, одабраним појединцима и институцијама. Шведска академија ће до априла направити прелиминарни избор од петнаест до двадесет кандидата, а већ у мају ће се одлучити за финалних пет имена у најужем избору. Осамнаест чланова Нобеловог комитета читаће њихова дела током лета, током септембра ће заседати последњи пут, а одлука ће пасти почетком октобра, када је и проглашење победника.

На седници Одељења језика и књижевности САНУ, 26. децембра прошле године, наши академици су одлучили да ни ове године немамо представника. Секретар одељења, академик Предраг Пипер тим поводом каже:

– За разлику од ранијих седница, сада је такав став усвојен без образложења.

Као лингвиста, Пипер не жели да тумачи становиште колега књижевника, али сматра да је у доброј мери одлука о Нобеловој награди политичка, да се при жирирању гледа ко је из које земље:

– Није поводом Нобела само књижевност и уметност у питању, има ту разних „зачина” и људи не желе да буду уплетени.

Академик Драгослав Михаиловић нам даље осветљава ситуацију у Академији, и каже:

– Став је да се не дају никакви предлози ни за мање награде, јер ти предлози, које би давали чланови САНУ, морали би да се понављају и сви кандидати врте укруг. Да не испадне да предлажемо сами себе. Исти закључак важи и за Нобелову награду!

На питање да ли би наш стални кандидат, на неки начин, промовисао српску књижевност и културу, учинио је видљивијом ван граница земље, Михаиловић одговара:

– Не мислим тако, мислим да је боље овако. Ниједан Србин нема никакву шансу да добије Нобелову награду, из политичких разлога, па макар био нови Толстој или Андрић. Ништа не би мењало ни то да се предлаже.

Разлог за овакав поступак, објашњава нам и академик Матија Бећковић:

– Било је у Одељењу неколико потенцијалних нобеловаца и није било згодно да се одлучујемо за једног. То је остављено Швеђанима. Тако да се из принципа не предлаже нико, јер је на то претендовао свако. Тако је остало и тако је тај начелан став задржан.

Бећковић се, ипак, слаже да би номинација из Србије била корисна за нашу литературу и друштво, али додаје:

– У међувремену се та награда компромитовала, а и ми заједно с њом. Нити је она оно што је била, нити смо то ми.

Иво Андрић: О причи и причању>>

Мало је другачије у Српском ПЕН-у. Последњих година, како „Новости” незванично сазнају, помињао се и разматрао Давид Албахари. Наш центар, међутим, већ неколико година не добија писмо од Нобеловог комитета.

– Не знам разлог, можда је реч о и нередовном одговарању на раније позиве. Наиме, сматрали смо неумесним да стално понављамо исте предлоге, а такође у Управном одбору Српског ПЕН центра сматрамо да зарад озбиљности награде и врло високих критеријума које треба поштовати не би било добро стално проширивати списак кандидата – каже потпредседник Михајло Пантић.

Српска књижевност, по његовим речима, нема толико интернационално признатих имена да сваке године кандидује неко ново име, а разложно је претпоставити да Нобелов комитет уредно региструје раније кандидатуре:

– О томе ћемо свакако расправљати на неком будућем састанку. Последњих година нисмо никог предлагали, али треба знати да предлог мора остати анониман. Мислим да савремена српска књижевност има два, највише три интернационално потврђена имена које би свакако требало предложити. Уколико комитет обнови позив верујем да ћемо то и учинити.

У протеклих неколико деценија Српски ПЕН је предлагао Десанку Максимовић, Данила Киша, Александра Тишму, Васка Попу. Удружење књижевника је, такође, предлагало Попу и Киша, као и Милорада Павића, Слободана Селенића, Миодрага Булатовића, Добрицу Ћосића, Миодрага Павловића. Павић је, уз то, номинован десетак година узастопце од предлагача из Европе и САД. А Кишово име прати и легенда да је већ био у победничкој коверти, али је, нажалост, умро тог октобра 1989, уочи саопштења победника, а награда се не додељује постхумно.

Крените у виртуелну шетњу кроз Спомен-музеј Иве Андрића>>

Извор: Новости

„Живот у Београду око 1920. године био је шаролик, бујан, необично сложен и пун противности. Безбројне, разноврсне и велике снаге ишле су упоредо са неразумљивим слабостима и недостацима; стари начин рада и строга стега патријархалног живота стајали су поред шареног сплета нових, још неуобличених обичаја и свакојаких беспоредака, нехат поред бујности, чедност и свака морална лепота поред разних порока и ругобе. Захуктала и безобзирна трка свих врста профитера и шпекуланата развијала се упоредо са играма мозга и маште меких сањала и смелих идеолога. По разривеним улицама и рушевнама, запуштеним кућама са видним траговима рата, ваљала се шарена бујица света, која је неттрестано расла, јер су се у њу бацале свакодневно стотине придошлица, главачке, као ловци бисера у дубоко море.

Ту је долазио и ко је хтео да се истакне и ко је хтео да се сакрије. Ту су се мешали они који су имали да бране иметак или положај, угрожен новим приликама, са онима које је довела жеља да сада стекну једно и друго. Ту је било много младог света из свих крајева државе у стварању, који је све очекивао од нових прилика и сутрашњег дана, и доста старијих људи који су гледали како да се прилагоде, и тражили спаса управо у тој бујици, кријући свој сграх и одвратност коју им је она уливала. Било је много таквих које је рат изнео на површину и створио, као и таквих које је у основи подрмао и изменио и који су сада тражили ослонца и равнотеже.

Било је гладних, слабо одевених, недоучених; било је морално пребијених и заувек у себи постиђених; било је ситих и насртљивих са безграничним апетитом и дивљачким смелостима; било је занесењака и усијаних глава које не мисле на себе, и хладних рачунџија и себичњака; било је људи свих вера и уверења, разних раса и народности свих сталежа и професија; било је родољуба са старом љубави, наивном вером и неодређеним надама у блиску бољу будућност; било је смелих и видовитих новатора, који су већ сада гледали даље и видели боље; било је међународних агената који су ишли за својим јасно одређеним циљем.

Била је, укратко, цела једна бујна и шарена дубинска флора коју ратови и велики потреси рађају а мир избацује на површину. Јер, у наше време и највећи ратови и нај савршеније победе ретко и непотпуно решавају питања због којих се ратовало и победило, али зато отварају редовно велик број нових и тешких питања. Решење тих питања гражио је овај свет. Немогућно је ма и приближно набројати чега је све било у тој бујици света, али се поуздано може казати да су сви ти људи дошли гоњени моћним нагонима и хитним, великим потребама, као јата морских риба која траже повољније услове за живот, та бујица је стремила под сенку нове власти и нових закона, решена или да их прилагоди својим тежњама и интересима или да себе прилагоди њима.

У том мноштву и у ваздуху који га окружује владала је нездрава и варљива али узбудљива и моћна атмосфера неограничених могућности на свима подручјима и у свима правцима. Тада сте могли да на линији Славија—Калемегдан, у подне или пред вече, сретнете неочекивано неког друга из детињсгва и благодарећи томе случајном сусрету да већ сутра осванете као добро намештен или чак богат човек, а да вас нико подробније не испита ко сте, ни шта сте, ни какав сте. Али сте исто тако могли са торбом пуном најбољих сведочанстава и најтврђих уверења (црно на бело!) да недељама узалуд обијате прагове надлештава и да никад не дођете до свога права. Нечега од бујности и хаоса златоносне земље Елдарада било је у животу и изгледу те престонице једне велике државе која још није имала ни одређених граница ни унутарњег уређења ни коначно утврђеног имена. У свему је владао неки богат и топал неред, велики, духовни и материјални неред у оној првој фази у којој се још нико не буни против њега, јер свак у њему налази свој комад и црпе наду да може наћи још већи.

Живот тога новог Београда није још нико описао, нити га је лако описати, али они који су тада живели могу и данас да га изазову у сећању и осете свим чулима као нарочит климат или одређено годишње доба.”

Иво Андрић, Госпођица, Сабрана дела Иве Андрића, Београд, 1976.

Како се Иво Андрић обратио Адолфу Хитлеру?

Фотографија: citypictures.org

Кроз промишљено и стилизовано поједностављење, у корелацији сликарства и књижевности, цртежи и карикатуре домаћих писаца несумњиво одишу документарном, али и уметничком вредношћу.

karikatura-disВладислав Петковић Дис, аутор: Никола Бешевић, 1917, извор: politika.rs

 

karikatura-nusic

Бранислав Нушић, аутор: Пјер Крижанић, извор: ilustrator.rs

karikatura-pekic

Борислав Пекић, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

 

karikatura-ivo-andric

Иво Андрић, аутор: Петар Писметровић, извор: ilustrator.rs

karikatura-kis

Данило Киш, аутор: Давид Левине, извор: nybooks.com

Извор. sinhro.rs

Слађана Атанасковић, фризерка у хотелу Моравица у Сокобањи причала о свом сусрету са Ивом Андрићем.

„Први сусрет са Ивом Андрићем био је у фризерском салону хотела Моравица. Директор хотела Васа Дучић питао ме је да ли могу да подшишам Иву Андрића. Изненађено сам одговорила да сам ја женски фризер. Кратко је рекао: Увежбај на мени. Тако је и било. Нешто касније дошао је Андрић и с врата ме охрабрио: Добар дан, драго моје дете. Друг Дучић ми је рекао да си женски фризер. Не брини. Са осамнаест годна све може лепо да се уради. Само иди по фазону и нећеш да погрешиш. Тако сам и урадила. Фазонирала сам косу, опрала и ставила га испод хаубе. (…) Погледао се у огледало и задовољно рекао: Драго моје дете, бићеш добар фризер. То ти каже чика Ива. А сада је на реду педикир. Била сам изненађена. За Бању су педикир и маникир за мушкарце били појам. (…) Уз благи осмех Андрић ми је објаснио шта треба да радим и како при раду да спречим листање ноктију. Методу коју ми је показао примењивали су педикири у Паризу, чије је услуге користио.”

Писац ју је позвао да буде његов гост на ручку, на којем су били новинари, сликари, писац Александар Вучо са супругом.

„Уследило је за ручком пријатно изненађење – чика Ива је седео на челу стола, а ја са његове десне стране. Било је, чини ми се, око четрдесет званица. Уплашила сам се и нисам могла да једем, да исечем месо. Опет ми је помогао чика Ива. Сасецкао је месо у мом тањиру. ”

Извор: Татјана Корићанац, Љиљана Н. Николић,О причању и о онима који причају, Иво Андрић и Сокобања, 2011.

Фотографија: Политика

 

 

Непосредно после смрти Иве Андрића, 13. марта 1975. године, одлуком Скупштине града Београда установљен је Спомен-музеј Иве Андрића, као музеј у саставу Музеја града Београда.

Андрић се 1958. године, након склапања брака с Милицом Бабић, преселио из Призренске 7 у заједнички стан у Пролетерских бригада 2а (данас Андрићев венац 8).

Стамбени простор површине 144 м2 условно је подељен на три целине – аутентични простор, који обухвата улазни хол, салон и Андрићеву радну собу, и изложбени простор музејске поставке добијен адаптирањем две спаваће собе. Посебну целину чине радне канцеларије кустоса и водича и музејски депои, који су смештени у адаптиран простор некадашњих помоћних спросторија – кухиње, девојачке собе, купатила и дегажмана.

 

Улазни хол

Улазни хол Великим делом је сачувао свој првобитни изглед и намену. Издваја се биста Иве Андрића на постаменту, рад Сретена Стојановића у бронзи из 1952. године, и један од најбоље израђених Андрићевих портрета. Отворена полица за књиге, са обимним томовима домаћих и страних речника и енциклопедија, и белетристичких издања на француском, немачком и енглеском језику, већ на самом улазу указује да ће књига бити експонат коме су други подређени. То је уједно и почетак богате приповести о нобеловцу. У дубини улазног хола, простор се отвара и рачва према изложбеној поставци и салону.

hol-muzej

 

Салон

Ентеријер салона, с великом терасом и погледом на дворишни зид густо обрастао бршљаном, одаје истанчан укус и префињеност брачног пара Андрић, од којих су обоје, свако на свој начин, били у служби уметности – књижевности и театра. На једном од зидова салона издваја се маркантан портрет његове супруге Милице, рад сликара Миленка Шербана, који је изложен тек 1975. године, након Андрићеве смрти.

salon-muzej

Слике изложене у салону део су богате колекције сачуване у Андрићевој заоставштини, и у великом броју су поклони самих уметника или државних институција. Међу њима су најзначајнија имена југословенског и српског сликарства ХХ века – Петар Лубарда, Пеђа Милосављевић, Петар Омчикус, Мило Милуновић, Роман Петровић, Миха Малеш, Никола Бешевић, Игњат Јоб, Коста Хакман, Никола Граовац, Стојан Аралица, Мирко Почуча, Недељко Гвозденовић, Лепосава Ст. Павловић, Зуко Џумхур, Воја Станић. Многи радови су сигнирани посветама сликара-аутора Иви Андрићу.

salon2-muzej

Андрић је госте примао искључиво у овом простору, а његова радна соба би остајала затворена, готово недодирљива за свет споља и посетиоце.

 

Радна соба

Простор у којем је Андрић водио свој најличнији, најскровитији живот, представља свакако и најзанимљивији део музеја. Због осетљивости материјала који је изложен у отвореном ентеријеру собе, у њу се не улази дубље од улазних врата. Ентеријером доминира библиотека, смештена на три зида, на отвореним полицама и у угаону застакљену полицу. Секретер израђен у стилу аустријског класицизма с почетка ХIХ века, стојећи пулт Луј ХVI и писаћи сто од пуне храстовине у стилу неоренесансе, на коме су налив-перо и отворена свеска са Андрићевим рукописом, симболизују атмосферу стварања, читања, бележења и посвећености књижевном раду.

radnasoba-muzej

Сабрана дела Гетеа на немачком и Балзака на француском језику, у луксузном кожном повезу и одличном издању, дела Вука Ст. Караџића и народне књижевности, чувена Просветина едиција, Библиотека великих романа, велики број наслова из области историје и историје уметности, томови енциклопедије Larousse, и богат избор домаћих и страних речника и лингвистичких студија, јесу Андрићева обавезна литература. Издвајају се и примерци библиофилских и фототипских издања старе српске књижевности, књига са екслибрисом, с посветама књижевника, преводилаца и издавача Андрићу, чији су аутори Клод Авлин, Луј Арагон, Александар Белић, Миодраг Булатовић, Александар Вучо, Марко Ристић, Оскар Давичо, Владан Десница, Александар Дероко, Иља Еренбург, Гун Бергман, Леонид Леонов, и још стотинак других. Као стара и ретка књига, драгоцени су примерак Јустинијановог законика (Codicis Iustiniani) из 1602, и богослужбени Минеј кнеза Михаила Обреновића, штампан у Београду 1848. године, који осветљавају писца и као антиквара старих рукописа.

radnasoba2-muzej

Књижни фонд Андрићеве библиотеке садржи 4502 библиографске јединице, према попису Музеја града Београда из 1985. године, у који су додатно, у односу на попис из 1975. године, уврштена и Андрићева дела на српском језику, преводи на стране језике, као и књиге о Андрићу.

 

Музејска поставка

Интегрални синопсис поставке могао би, условно, бити подељен у неколико тематских целина:

Рођење и школовање 1894-1919,
Године дипломатије 1920-1941,
Ратне године 1941-1945,
Књижевни рад 1912-1975,
Приватна преписка, сусрети и пријатељства,
Културно-уметничка ангажованост 1945-1975,
Нобелова награда 1961,
Признања и одликовања.

stalnapostavka-muzej

Представљен је разнородан музејски материјал из Легата Иве Андрића, као што су рукописи, преписка, архивска грађа, часописи и књиге, фотографије, дела ликовне уметности, дипломе и одликовања, лични предмети и предмети примењене уметности.

stalnapostavka2-muzej

Музеолошка прича се одвија у хронолошкој равни, и гранајући се у неколико праваца синтетише личност Андрића и као писца, и као дипломате, грађанина Београда, друштвено ангажованог уметника, добитника највећих домаћих и европских признања, али и као човека у тренуцима одмора са супругом и пријатељима.

Писменица вас је виртуелно водила кроз Музеј. Но, и сами знате да то није довољно. Лепоту овог простора доживећете у потпуности и на прави начин једино ако одете на Андрићев венац бр. 8. Уживаћете.