Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Шекспир је показивао невероватно интересовање за човека и људски ум; занимао га је човек онакав какав је заиста, огољен, демаскиран – човек у својој бити и истини. Загонетка о човековој природи навела је мајстора писане речи да превазиђе ларпурлатистичке границе књижевности и озбиљно продре у поље психологије, и то не на нивоу једног песника који се тек успутно загледао у људску психу, већ је, поготово за оно доба, без премца и готово са прецизношћу науке и способностима бриљантног психолога, претекао, вероватно сасвим случајно, ненамерно, науку о човековој психи, која је уследила много након његовог времена.

Шекспирове драме објасниле су, али и довеле у још веће питање, оно о чему полемишу научне студије на пољу психологије. Књижевност, свакако, треба да има терапеутско дејство, ништа мање него психологија; ове две области врло често говоре о истом, само што књижевност то чини језиком уметности, лепом речју, описујући оно индивидуално, а психологија језиком науке, уопштавајући типологијом.

hamletУ Шекспировим драмама трагедија се рађа и развија унутар човекове личности; човек је сам узрок своје трагедије, те од његове снаге  зависи исход, крајња судбина лудила, које је, како нам је открио Шекспир, увек уз нас и притајено чека прилику да заузме место здравом делу наше психе. Феномен лудила био је посебна, јака инспирација за песника; никада као посебна, издвојена тема, али веома чест мотив, и то онај од пресудне важности. „Један од бројних Шекспира којима се овде бавимо свакако је и психоаналитички Шекспир” (Зорица Бечановић Николић, Шекспир иза огледала). Лудило у Шекспировим драмама и, уопште, психу његових јунака проучавали су бројни књижевни критичари, али и психолози, психоаналитичари и психијатри, свако на свој начин.

Управо због интересовања за есенцијално важна питања, која превазилазе просторно-временске оквире, па тек онда због лепоте језика и стила, Шекспир је и дан-данас савремен и свеприсутан, међутим недокучив и далек.

Лудило, изједначено са исцељењем, спознајом истине и смрћу, онда када је стварно, а не одглумљено, не манифестује се као последица менталних промена у човечјој психи, већ као резултат дубоких емотивних потреса. Људи који подлегну лудилу мењају се под утицајем шока, али им разум не настрада у потпуности, те врло често својој околини одају утисак прибране и здраве особе. Зато нам Хамлет и краљ Лир вековима не допуштају да докучимо јесу ли жртве лудила или нису.

Шекспира је занимао човек у својој целовитости, онакав какав је уистину. „Често се каже да је Шекспир био бриљантан психолог, а његов увид у људску природу и, посебно, постојеће типове, нема премца. Он људском уму приступа и као научник – интересује га како функционише, које су му компоненте и каква је њихова интеракција. Као и код Монтења, његова психологија је натуралистичка, даје слику људске психолошке природе, отворена према свим појавама у свој њиховој раскоши и сложености, не условљености догмом или идеологијом, верском или научном” (Шекспир иза огледала). Међутим, Шекспир нам не представља психологију својих јунака као научник, као лекар; он нам пружа могућност да продубимо схватање о сопственој природи. Његове драме не представљају само феномен лудила већ и процес његовог читања. На позорници се дешава оно о чему наука расправља годинама уназад.

У Шекспирово доба људи од науке веровали су да је лудило последица поремећаја равнотеже телесних течности или поретка звезда, или да звезде утичу на телесне течности. Најраспрострањенија је била теорија о телесним течностима, идеја која води порекло од грчких филозофа, који су веровали да се свет и све материје у њему састоје од четири елемента: земље, воде,  ваздуха и ватре. По римском лекару Галену, ова четири елемента јављају се у људском телу у виду четири течности: крви, флегме, колере (познате и као жуте жучи) и меланхолије (познате и као црна жуч). Течност која преовладава може да утиче на човекову личност. Колерик, или особа у којој је превише колере, лако се раздражи или разбесни. Особа у којој доминира флегма не да се лако пореметити. Меланхолик, или особа са превише црне жучи, склона је депресији. И данас користимо ове изразе, мада се они сада односе само на ћуди или личности, а не на течности за које се мислило да узрокују ове особине.

У средњем веку сматрало се да су психички оболеле запосели демони или злодуси. Ова идеја није сасвим ишчезла ни у Шекспирово доба, иако су јој се лекари супротстављали. Шекспирови савременици сматрали су да лудило изазива ђаво. Призиван је Свети Вид, прибегавало се враџбинама, носиле су се амајлије… Рецимо, Сер Теодор Мајенс, лекар три енглеска владара, веровао је у натприродне силе у лечењу ове и других болести. Један од најчешћих начина лечења у Шекспирово време било је бичевање…

Насупрот учењу и пракси својих савременика, Шекспир у својим делима показује веровање да је лудило болест ума и да је излечиво медицинским средствима, уз помоћ стручне неге, без борбе против мрачних сила и сатанизма… У његово време није било истинских стручњака у области медицине нити књига на тему медицинске психологије; утолико више обим и прецизност Шекспировог медицинског знања изазива чуђење и дивљење. „У вези са психологијом, модерне истраживаче још више запањују визије песника. Амерички душевни лекар из деветнастог века, др Бригам, рекао је да је сам Шекспир за њега подједнако велик психолошки куриозитет као и случајеви на којима је радио у менталној болници Утика. Тамо је срео пуно Шекспирових ликова” (Наташа Д. Шофранац, Мотив лудила код јунака четири велике трагедијеВилијама Шекспира – Хамлет, Магбет, Отело и Краљ Лир).

Лудило се код Шекспира, онда када је стварно, а не одглумљено, јавља као последица емотивних потреса. Емоције су у стању шока, али разум углавном остаје нетакнут. На пример, ментална снага старог краља Лира се никада не губи у потпуности, он увек има да каже нешто истинито и мудро. У једном тренутку смо чак сведоци његовог делимичног оздрављења. За Хамлета ни у једном тренутку нисмо сигурни да ли је његова глума прерасла у право лудило или му је ум још увек бистар и здрав.

Код Шекспира су категорије „нормалног” и „болесног” релативизоване и измештене. Лудило његових јунака представља девијацију у социјалном смислу, која је последица великог емотивног шока. Он нам пружа прилику да упознамо јунаке као психички здраве и уравнотежене особе. Неки од њих се у то стање врате с временом, а код неких се лудило стапа и меша са здравим разумом. Стално, наизменично смењивање различитих стања доводи до питања – да ли је овде реч о лудилу или је лудило добро одглумљено, да ли и када глумљено лудило постаје оно право. Не могавши да пронађемо сигуран одговор, сви на крају пронађемо свог Хамлета и свог Лира. Хуго Клајн је био у праву када је написао: „Ми можемо тврдити да анализирамо Шекспира; но истина је да Шекспир анализира нас, од свог давно прошлог времена до дана данашњих и будућих” (Шекспир и човештво).

Еурипид води борбу против богова чије морално посрнуће људима не може служити као морални образац. Оваква Еурипидова теомахија не заснива се ни на каквом атеизму, већ на религиозној просвећености, на моралној, чистој и праведној представи богова. Зато он не приказује традиционална божанства, већ божанства у човековом срцу и борбе које се само ту воде.

Код Еурипида, протагонист је човек, за разлику од Есхила и Софокла код којих је протагонист бог. Еурипид је први који је у својим ликовима сукобио нагоне; он је први психолог који је дао значај моралној аутономији човековој и показао да се борба за срећу дешава у човековом срцу, а не ван њега. „Он је на позорницу први изнео махнитост са свим њеним симптомима у безобзирном натурализму и трагедији отворио нове могућности на тај начин што је болести људске душе, које своје порекло имају у нагонском животу, приказао као судбинске моћи” (Ђурић, Историја хеленске књижевности).

medeja-jason

Аристотел је критиковао Сократову тврдњу да је врлина знање, јер ова тврдња занемарује алогични део душе, а Еурипид је показао да је узалуд што знамо шта је добро кад, понесени страстима, врло често деламо против разума:

Ми знамо шта је добро, разумемо то,
Ал’ не маримо.

Исто тако, и Медеја, понесена страстима и издајом, говори:

Већ видим каква мислим зла да учиним,
ал’ страст је победник над мојим разбором,
а страст је људима извор јада највећих!

Еурипид се водио филозофским учењем које је проповедало да је много важније познавати самог себе, него знати како је постао свет, па у Медеји открива људску душу обузету страстима које воде у злочинство и Медеју доводе до најинтимније трагедије.

Еурипид је Медејин лик преузео из мита. Она је унука бога Хелија, а због љубави према Јасону издала је своје родитеље, убила рођеног брата, одрекла се своје отаџбине, помогла Јасону да дође до златног руна и посредно убила Јасоновог стрица. Целу себе дала је ономе ко ће је издати на најлицемернији начин: Јасон се спрема да се ожени ћерком коринтског краља Креонта, а Медеју и своју децу да протера из Коринта. Медејино је на ивици слома:

Без хране лежи, сва се болу предаде,
и сузе рони цео дан дуговетни,
издајство откад виде мужа својега.
Нит очи диже нити лице откида
са земље, пријатељску слуша утеху
колико хладна стена или морски вал.
Покаткад само вратом крене пребелим,
па тихо јеца, драгог оца дозива,
па дом и завичај што их све издаде,
те пође с мужем што је сада одгурну.

Међутим, Медејин карактер много је чвршћи него што је њено тренутно психичко стање; она има изузетне особине: развијену самосвест, дубоко осећање поноса, изванредну моћ страсти, озбиљност у схватању задатака живота, велику одлучност и јаку вољу. Она је из Колхиде, земље наркотичног биља и смртоносних отрова; као опасна биљарица и моћна чаробница, она је и мудра жена јер је ћерка Индије (оне која је богата знањима). Од такве жене, Креонт има пуно разлога да страхује:

Прибојавам се тебе – шта да кријем то –
Учинићеш ми ћерци неизвидно зло.
За ту плашњу много имам разлога.
Ти умна јеси, вешта мађијама свим…

Од особе која је раскомадала рођеног брата да би, бацајући делове његовог тела, успорила оца и тако побегла са Јасоном, може се очекивати апсолутна спремност и највећа и најтежа жртва која се једној љубави може принети. Медеји је нанета највећа увреда коју једној жени може нанети муж – увреда која стоји као противтежа жртви коју је Медеја принела Јасону; она је неправедно одбачена жена која више нема никог, ни отаџбину у коју би се вратила.

Медеја се одлучила на освету, страшну освету, јер она је мила милима, а страшна душману, и не жели да буде презрена и кротка патница. Одлучује да Јасон треба да искуси много веће самотништво од онога које је њој наменио. Да би спровела свој план у дело потребан јој је још један дан, па моли Креонта да остане још толико, и он јој то допушта. Медеја одлучује да Јасоновој невести пошаље отроване хаљине које ће је усмртити када их обуче. На тај начин она ће повредити Јасона. Међутим, тада долази на најсуровију идеју: одлучује се на страховиту одмазду – убиће своју и Јасонову децу и тако га учинити најнесрећнијим. Од тог тренутка, започиње страшна борба у њој, али је Медеја жена јаке воље, па ни покушаји хора да је одврати од тог наума не успевају.medeja-poslednja-scenaБорба која се у њој одвија показује да њена освета није тренутак слабости или пренагљености, већ дело свесно и чврсто донете одлуке. Међутим, Медеја је и мајка која своје синове воли више од икога на свету, па је свесна да ће њиховим жртвовањем умрети и њена душа. Ипак, њој је битније Јасоново потпуно и заувек ненадокнадиво емотивно уништење од неутешне патње која је чека, и тешке савести, као последица њене освете.
Медеја мења своју одлуку чак четири пута пре извршења освете:

Не могу! Збогом одлуке ви пређашње!
Повешћу ипак, децу своју са собом.
Зар оца да им казним њином несрећом.

– Ал’ шта ми је? Зар подсмех још да дочекам
без одмазде кад пустим своје душмане?
Охрабрити се морам!

Не срце моје, не учини само то!
Поштеди децу своју, срце несрећно!

Дед, јадна руко моја, храбро зграби мач,
па хитај циљу жалосног живота свог!
Не дршћи сада и на децу не мисли
ни да их љубљаше ни да мајка си им.

Медеја жртвује своју децу и мртве их ставља на кочије које јој је посало њен деда Хелије. Она чак и не допушта Јасону да их последњи пут загрли и да их сахрани, већ на летећим колима свог деде, изнад уништеног Јасона, доминира над његовом патњом. „Медеја има све услове за трагичну јунакињу, и ту страсну, поносну и несавитљиву жену, која од земље до земље лети као пустошни метеор, одабрао је Еурипид за протагонисту своје драме” (Ђурић, Патња и мудрост).

Јасон је подла, користољубива и саможива особа, чије се лицемерје види не само у његовим поступцима и одлукама већ и у лажљивим и дрским речима које упућује Медеји, желећи да својом говорничком вештином побије Медејине аргументе: говори јој да је за своју жртву добила много веће уздарје; да је због њега у земљи хеленској, а не у варварском крају; да би се врхунац његовог лицемерја видео у речима:

Сад добро чуј ме! Цару зет не постајем
за вољу жени, садашњој ми невести,
но ко што рекох, зато да ти помогнем
и својој деци браће још да изродим.

Земља из које долази Медеја је варварска земља, земља у којој је одмазда за увреду нешто што је уобичајено; међутим, варварска крв која тече Медејиним венама није једини унутрашњи узрок начина на који се она свети. Медеја је потпуно предата свом болу и сасвим је усамљена – с друге стране, потпуно је свесна ламента који је након освете чека. Јасон је погазио брачни завет и све жртве које му је Медеја принела.

Епизода са Егејем јако је битна, јер Егејева огромна жеља за својом децом даје велики значај породу који човек има. Ова епизода битна је због тога што (иако то Еурипид нигде не наводи) вероватно даје Медеји идеју да Јасону одузме оно што му је најдраже и тако га највише повреди, и дарује нендокнадив губитак и бол. Осветивши се онако како је хтела, Медеја задовољна одлази, називајући Јасона убицом њихове деце јер је он тај који је натерао да извади мач:

Да, истина је да је жена плашљив створ,
за борбу слаба, дршће кад заблиста мач,
но погазиш ли права њене ложнице,
тад никад од ње лавице свирепије.

medea-sarkophag

Илустрације: www.artflakes.com, lizgloyn.wordpress.com, luna.folger.edu.

Аутор: Душица Чукић

 

Чеховљева драма Ујка Вања почиње доласком пензионисаног професора Серебрјакова и његове младе и лепе жене на имање његове прве жене. Њихов долазак ремети живот на имању и односе међу свим личностима у драми.

Убрзо по њиховом доласку, Војницки (ујка Вања) се очајнички заљубљује у Серебрјаковљеву прелепу жену Јелену Андрејевну; исто доживљава и доктор Астров. Њега воли Соња – Серебрјаковљева кћи из првог брака са сестром Војницког. Ове љубавне односе можемо посматрати кроз два троугла: Серебрјаков – Јелена Андрејевна – Војницки, и Соња – Астров – Јелена Андрејевна.

ujka-vanja

Сви погледи су упрти у Јелену Андрејевну. Она је жена која покреће читаву драму и својим доласком ремети годинама устаљене односе на имању, а сама ништа не чини, једноставно је присутна на позорници. О њој мало знамо, готово ништа, њена је драма прожета осећањима инфериорности и досаде: Ја умирем од досаде, не знам шта да радим.

Поред овог осећања, које представља њено уобичајено стање,  у Јеленином бићу живи осећање несигурности, које је покреће да се уда за неког ко ће јој својим друштвеним статусом дати сигурност и ослонац у животу. У таквом браку, без љубави, није могло бити истинске среће, али ће Јелену осећање инфериорности и страх од одлучног корака спречити да напусте мужа. Соњи говори да би волела да има младог мужа, отворено јој каже да је несрећна, али исто тако јој говори: Ако верујеш заклетвама, кунем ти се да сам за њега пошла из љубави. То није била права љубав, него вештачка, али мени се онда чинило да је то права љубав. Ја нисам крива…

Док у односу са Војнициким као изговор да би се дистанцирала користи моралне норме, према Астрову се Јелена понаша другачије, јер јој се он свиђа и досадно јој је без њега, па се због тога и потајно радује што Астров не воли Соњу.

Ипак, Јелени Андрејевној природа, сем изузетне физичке лепоте, није ништа дала, па је због тога и свесна да може да побуди само страст, али не и праву љубав. Њој је потребно да људи у њој не виде само лепоту, чезне да је поштују и воле због ње саме: Ја сам боља и узвишенија него што ви мислите! Кунем вам се!

Понашање Астрова према Јелени јасно открива истину да је он не поштује, а разговор који води с њом, у којем је назива лукавим створењем и грабљивицом, има изузетно провокативан призвук. Једино што Астрова везује за Јелену јесте њена лепота. Он осећа да је отупео, да је за њега све прошло и да се више не би могао ни за кога везати. Иако осећа да би му Јелена Андрејевна могла мозак помутити за само један дан, свестан је да то није ни љубав ни оданост. То зна и Јелена, и зато не пристаје да се тајно види с њим; остаје да несрећно и прећутно игра своју драму у којој је, као и свуда, само епизодно лице: Ја сам досадна жена, епизодно лице…И у музици, и у мужевљевој кући, и у свим љубавима, једном речју, свуда сам била епизодно лице. (…) За мене нема среће на овоме свету…

Соњино психолошко стање најбоље излази на видело у односима према Астрову и према Јелени. Сва њена чежња и снови везани су за Астрова; она обожава све што он чини, жели да се стара о њему, говори му да је диван, а све то надајући се да ће  у пробудити њему емоције и да ће је заволети. Њена љубав је чиста и искрена, толико јака да осећа да га воли више од своје мртве мајке, већ шест година сваког тренутка чује његов глас. Астров јој експлицитно говори да он, заправо, никога не воли и да неће ни заволети, била то она, њена сестра, другарица, или било која друга жена. Након овог разговора, који се одвија у алузијама, Соња је срећна, иако би требало да буде разочарана, јер је паметна и у потпуности разуме Астровљеве речи. Међутим, она не жели да себе лиши наде; том потребом за надом и жељом за срећом, па макар то била само обмана, мотивише се целокупно Соњино понашање.

Астров је незадовољан својим животом, осећа како га судбина као бодљикаве грана шиба по лицу без престанка, а у даљини никакве светлости. Пламен његове светлости се угасио, изгубио је идеал и окружен је особењацима – и сам је постао особењак. Осећа да више не може да воли никог јер се у њему гаси свака искра светлости; он се бољем и не нада – за разлику од Соње, коју нада одржава живом.

Вањин однос према Јелени на почетку не приказује његову очајничку потребу да буде с њом, али од тренутка када га Јелена експлицитно одбија од себе, јасно му стављајући до знања да су јој његови изливи нежности одвратни, он спознаје своју промашеност. Схвата да је прошлост глупо потрошио у ситницама, а да му је стварност страшна због своје апсурдности, па Јелени широкогрудо нуди и свој живот и љубав. Дубоко жали што је није запросио пре десет година, када је она имала седамнаест и долазила код његове покојне сестре. Размишља шта је могао имати и шта је изгубио те, сводећи биланс свог живота, схвата да је преварен и да је изгубио и свој идеал – професора Серебрјакова.

Несрећни почеци неостварених љубави остају где су и били – на почетку; остаје само да учмали и тужни животи наставе своје свакодневне драме тамо где су их прекинули потенцијалном надом… Онда када нам се учини да ће, можда, доћи до остварења љубави, Чехов своје јунаке окреће њиховим промашеностима, не дозвољавајући им да буду срећни са онима које воле, употпуњујући тиме њихове тужне судбине и промашене животе.

Љубавни троуглови у Чеховљевом Галебу

Аутор: Душица Чукић

Досадашње драмско стваралаштво Биљане Србљановић може се систематизовати у две тематске целине. Прву тематску целину чине драме које карактерише политичка ангажованост и оштра критика савременог друштва – Пад, Београдска трилогија, Супермаркет и Америка, други део. Драме Пад и Београдска трилогија баве се драматичним трагањем за личним и друштвеним идентитетом у судбоносним раздобљима новије српске историје. Ауторка не прихвата травестиране колективистичке интерпретације националне историје, већ се суочава са стварношћу преиспитивањем представа о себи и сопственом народу.

Систематизација је условна, јер су политичка и социјална димензија, по речима Биљане Србљановић, неодвојиве од људског бића. Политичка димензија и интимна димензија савременог човека (о којима говоре драме Б. Србљановић) могу се издвојити само у циљу теоријске анализе. Полазећи од становишта да се ниједно естетско значење не одвија у културној празнини, драме Биљане Србљановић су друштвено детерминисане, јер сама ауторка не признаје књижевном делу естетичку аутономију. С тим у вези, истраживање књижевног дела Биљане Србљановић подразумева и истраживање културе која није неутрална академска делатност, већ политичка интервениција, ако се под политиком подразумева начин грађења било какве заједнице

Међутим, подједнако оштро она критикује и заблуде европског и америчког друштва у драмама Супермаркет и Америка, други део – подвргавајући снажној иронијској деконсрукцији актуелне социјалне вредности Запада, Европе и Америке (Љуштановић, 2008). Док у Супермаркету демистификује визију блажене Европе и своју политичку оштрицу усмерава ка постнационалистичкој Европи и неолибералним предрасудама Запада, у драми Америка, други део ауторка разобличава амерички сан сликајући „уљуђену” дехуманизацију америчког друштва након 11. септембра 2001.

Синтагма породичне приче најбоље ће послужити за именовање другог тематског циклуса у оквиру драмског стваралаштва Биљане Србљановић. Реч је о драмама које проговарају о личним проблемима савременог човека, као што су породични и међугенерацијски односи и сукоби. У драмама Породичне приче, Скакавци, Барбело, о псима и деци, и Није смрт бицикло (да ти га украду) – ауторка је заинтересована превасходно за живот различитих породица, за односе старих и младих и способност њиховог међусобног разумевања. У овом тематском циклусу доминира интимна димензија савременог човека, док је политичка димензија у другом плану (или је у потпуности потиснута). Опседнута кућним темама, како и сама наглашава, Биљана Србљановић проблематизује однос генерација – родитеља и деце која старе а не одрастају, која симболично убијају своје родитеље, који се не предају и грчевито држе. Кућне теме су специфичан драмски оквир који је послужио ауторки да на један субверзиван и нов начин уведе у позориште неке старе метафизичке теме, као што су усамљеност, старење, потреба за љубављу, живот који је својеврсно одлагање смрти, па и саму смрт.

skakavci

Драма Скакавци донела је Биљани Србљановић награду немачког часописа Theater heute за најбољег иностраног писца у позоришној сезони 2005/2006. и Европску награду за нову позоришну уметност (Premio-Europa per il Teatro) у Солуну. Скакавци су у режији Дејана Мијаче изведени у Југословенском драмском позоришту 2005, а представа је освојила пет Стеријиних награда.

Централно место у драми заузима проблем старих људи, који се може посматрати из два аспекта – гернатократије и маргинализације старих. Дакле, ликови стараца у Скакавцима својеврсни су ликови-рефлектори који осветљавају породичне односе у самој драми и откривају амбивалентну културну свест једног друштва, које, са једне стране, негује култ стараца као неприкосновених ауторитета, а са друге стране, опседнуто младошћу и лепотом, занемарује остареле.

Драмску структуру Скакаваца чини низ, на први поглед, неповезаних прича и ликова у првом делу, док се у другом делу драме открива јединствена драмска радња која организује све ликове и драмске ситуације у органску целину – причу о старењу која је једина гора ствар од смрти. Однос према старима и старости је чврста веза која обједињује све ликове у драми. Фрагментарна драмска структура открива вишеструко амбивалентан однос према старима, који се креће од сажаљења, преко субмисивности, до менталне окрутности и савременог лапота (Јовићевић, 2007).

У свакој од фрагментарно постављених сцена пратимо неколико група или парова јунака, у оквиру којих се увек налазе бар две, а у једном случају и три генерације. Први пар чине Макс (55), самољубива телевизијска звезда са патолошким страхом од смрти и његова двадесет година млађа љубавница, Надежда (35), весела и простодушна шминкерка. Остале парове чине родитељи и деца. Тридесетпетогодишњи беспосличар, Милан, који живи са осећањем да је старац, у оптерећујућој сенци оца, живахног академика Игњатовића (75), али и своје безобзирне супруге, Даде (36). Милана мучи и несносно размажена десетогодишња кћерка Алегра.

Други пар чине средовечна разведена лекарка Жана (50) и њена мајка, госпођа Петровић (78), обе носећи своју усамљеност бију битку са временом. Трећу групу ликова чине Фреди (39), лекар, хомосексуалац који посеже за пластичном операцијом како би зауставио време, његова сестра Дада и остарели, дементни отац, осамдесетогодишњи Јовић (Делић, 2006). Господин Симић (77) једини је лик у драми који је „нико и ништа, никоме и ништа”.

Односе међу ликовима у Скакавцима пратимо у паралелним причама, које се ослањају на дијалошки приказ ваљано портретисаних карактера. На почетку драме Биљана Србљановић скреће пажњу да су сви јунаци Скакаваца врло стари, нарочито они најмлађи – доводећи у питање систем времена. Тридесетогодишњацима и десетогодишњој Алегри, уморним и разочараним у живот, супротстављени су ликови седамдесетогодишњака који од живота још много очекују. Замена перспектива је несумњиво довољна за драмски сукоб. Јунаци Скакаваца у агону су са временом које су сами обезглавили. Док старци размишљају о далекој будућности, млади непрестано размишљају како да доживе старост – наглавачке постављена перспектива извор је сукоба међу јунацима. Борба против старења обрачун је јунака са сопственим разочарењима и изгубљеним надама. Истовремено, у борби за неко будуће време, они настављају борбу са сопственом прошлошћу, са потиснутом мржњом и кривицом.

Биљана Србљановић синтетизује глобалну метафору једног накарадног света у коме су жртве и млади и стари; „млади зато што не могу да се ослободе родитељске диктатуре, а стари зато што живе у земљи без система вредности, у којој морају, до последњег даха, грчевито да траже признање и подршку” (Меденица, 2007). Инфантилни „старци” и стармала „деца” сведоче о порицању протока времена. Ликови се, дакле, налазе у дијаметрално опречним позицијама – заједничка им је емоционална испражњеност која води ка дехуманизацији. Јунаци се одређују у својим појединачним манифестацијама и у свом односу према времену – десетогодишња Алегра би да „прескочи време”, док би седамдестпетогодишњи Игњатовић да га заустави. Узалудан је сваки покушај јунака да зауставе време, биолошко пропадање и сам процес старења – јер се ликови ни у младости, како каже један од јунака Скакаваца, нису осећали младим – Симић: Драга девојко. Ја, ни кад сам био младић, нисам изгледао као младић. (Србљановић, 2005)

skakavci-1

Наиме, реч је о стању духа – старост јунака не претпоставља само физичку пропадљивост и немоћ. Иако тридесетогодишњаци: Надежда, Милан, Дада и Фреди – они нису спремни ни за какву животну борбу. Препуштају се свеоштој стихији, неспремни да делају како би своје животе испунили значењем. Дезоријентисаност ликова у времену и простору произилази из егоцентричности самих карактера и немогућности да успоставе ваљане и жељене социјалне и породичне односе. Карактеризација ликова не остварује се путем акције, јер истинског агона у драми нема. Сама ауторка је на почетку драме антиципирала непроменљивост ликова – већина њих је суштински нико и ништа, никоме и ништа – и тако остаје до краја драме. Међутим, на готово апсурдан начин ниједан од јунака драме не остаје сам, изузев Надежде – свако је осуђен да остатак живота проведе, као по казни, са оним кога је најмање желео у животу.

Милан, кога нико не воли, ништа не предузима како би постао активни учесник не само у друштвеној стварности већ и у сопственом животу. Чекајући да наследи очеву штедњу, Милан заузима крајње конформистичki став, препуштајући се пасивности духа, губи сопствени интегритет и аутономију у слепој понизности коју испољава према своме оцу – академику Игњатовићу. За разлику од њега који нема јасну представу ни о прошлости ни о садашњости – јер је креирање сопственог живота препустио оцу, академик Игњатовић има прецизне планове и јасну представу о будућности – како туђој (на коју нема право), тако и сопственој. Разговор Милана и професора Симића, који очекује титулу академика, открива Миланов гротескни положај у односу на његовог оца који је до најситнијих детаља испланирао не само сопствени живот, већ и сопствену сахрану (У плавој фасцикли, у првој фиоци радног стола, има инструкције за сахрану. Слика за читуљу, ко да говори, ко да се зове, а ко не. Е, па ту је назначио и одело).

СИМИЋ: Милане, сине, зашто ви не радите?
МИЛАН: Па, ја сам у пензији. Зар вам тата није рекао?
СИМИЋ: Како у пензији? Па, колико имате година?
МИЛАН: Тридесет пет. У инвалидској пензији.
СИМИЋ: Али, ви нисте инвалид!
МИЛАН: У Служби то иде тако.
СИМИЋ: Свашта. Што сте уопште ишли у полицију? Па, ви тек треба да радите!
МИЛАН: Како да радим? А ко ће онда да брине о оцу?
СИМИЋ: Могао би он толико и сам. Ви сте правник, нисте шофер.
МИЛАН: А, не. Мој отац не може сам.
СИМИЋ: Зашто не би могао? Па, он је млађи од мене.
МИЛАН: Уосталом, ја и нисам шофер. Само га, тако, по неки пут повезем.
И сачекам. Кад имам времена и кад не радим ништа друго.
СИМИЋ: То вас и питам, Милане. Зашто не радите ништа друго? (Србљановић, 2005)

Милан је парадигматични лик у драми – оличење свеопштег стања духовне пасивности млађе генерације – изгубљених идеала, надања и општег бесмисла. „Пронаћи какав-такав смисао у животу ликова Скакаваца готово је немогуће. Ми их затичемо не у тренутку неког душевног агона, или драмске акције, већ у покушају да своје, већ одавно бесмислене животе, сличне тлапњи, осмисле. Већина њих не припада никоме и ничему, а непрестано настоје да некоме или нечему припадну (Јовићевић, 2007). У тој свеопштој потреби за припадношћу ликови Скакаваца губе идентитет. Они су јунаци који „постоје пасивно”, у којима је угушена потреба за осећањем идентитета. Њихов индивидуализам, или тежња ка индивидуализму, заклон је иза којег се скрива неуспех да се стекне индивидуално осећање идентитета. Не успевши да се ослободе „прошлости“, да се отпетљају од својих корена, ликови Скакаваца не постају „оно што су” – тачније не успевају да „роде себе”.

Првобитни наслов драме Скакавци гласио је Мој отац игра лото – чиме је ауторка метафорично желела да укаже на суштински проблем друштва – на чекање, које га систематски разједа. Реченица Мој отац игра лото важна је за начин сагледавања живота; из генерације у генерацију – сви су препуштени свеопштем чекању, недостаје фаустовска мудрост, која ће реч преобразити у дело. У земљи у којој живим, истиче Србљановићева, стално гледамо у небо чекајући да нам нешто падне са тог неба. Чекање тиме постаје средишња тачка драмске радње, и као апстрактна категорија постаје узрок распадања већ непостојећих, „фантомских” породица. Мухарем Перовић, издвајајући Скакавце као најбољи драмски текст Биљане Србљановић, скреће пажњу на проблем чекања и одсуства словесног делања међу јунацима: „Нема друге: за свој живот се мораш борити сам. Ништа, или готово ништа, не пада са неба, нити ће богата државна лутрија грађане учинити богатијим. Пусти старце и њихове приче, казивања и наследства, стару очеву штедњу, заслуге, па и кривице” (Перовић, 2005).

Антрополошки песимизам који доминира драмом најбоље артикулише лик Надежде, која, и поред своје отворености и „животности”, зрачи некаквом „чеховљевском тугом”. Надежда без роптања прихвата живот – депресиван, празан:

НАДЕЖДА: А ви, не волите што сте сами?
СИМИЋ: Шта ту има да се не воли?
НАДЕЖДА: Има људи који не воле. Али, ја на пример, волим. Само мора да се пази, то је све. Како ходате, на пример. Никад босим ногама по мокрим плочицама и увек пажљиво у кади. Јер ако се оклизнете, ко ће да вас нађе? А то је онда грозна смрт. Као у пустињи, или још горе. Тако понижавајуће.
СИМИЋ: Ма, зашто ви о томе размишљате?
НАДЕЖДА: Кад тако сами ходате, увек по ивици депресије, морате пазити, морате страшно пазити да се не оклизнете и заувек не пропаднете у понижење.
СИМИЋ: Још сте млада. Наићи ће неко.
НАДЕЖДА: Али ја никог не чекам. (Србљановић, 2005)

Читава драма, сматра Александра Јовићевић, јесте нека врста кошмара у коме Надежда сања како људи око ње умиру и она их сахрањује. Међутим, Надежда је мишљења да смрт и није тако страшна, има и горих ствари. Гора ствар од смрти је старост – унижење која она са собом доноси. Сама старост у драми Скакавци a priori дехуманизује човека – стар човек уопште не наликује човеку, он једва да је уопште човек. Иако тема старости није нова тема у литератури, Биљана Србљановић успева да је на смео и нов начин уведе у позориште. Србљановићева заправо „детабуизира” тему старости показујући да старост није само немоћ, већ и нелагодност која произилази из свести о немоћи.

Много пре Србљановићеве, В. Јејтс, у песми Једрење у Цариград, опева старост без идеализације: Стар човек је само једна кукавна ствар/ Дроњав капут на штапу… Јејтсови стихови подсећају да је проблем старости иманентан проблем у историји цивилизације – и да је старост као тема често инспирисала уметнике. Међутим, док код Јејтса постоји утеха за оне које је старост разрешила чулних страсти и унизила, у драми Скакавци утехе нема. У Јејтсовој песми душа стараца проналази уточиште у уметности (јер душа може спознати сопствену величину у великим уметничким делима), Србљановићева, напротив, не оставља простор да старци пронађу икакво уточиште. Из перспективе занемарених и напуштених стараца, смрт се чини као једина утеха и спасење – истина је да она, можда, не води ничему, али и сам живот испражњен од смисла није живот достојан човека. Причи о занемаривању стараца, и крајње нехуманом односу према њима, кулминира у тренутку када Дада и Фреди решавају да свог осамдесетогодишњег оца, господина Јовића, оставе покрај ауто-пута. Травестијом бајке Ивица и Марица ауторка уводи у драму древни мотив лапота.

ФРЕДИ: Је л’ се сећаш „Ивице и Марице”?
Дада игра да је разнежена.
ДАДА: Како да се не сећам, знаш како смо се бојали, кад смо били мали, да ће неко да нас одведе у шуму и да нас тамо остави…?
Фреди ћути. Чека да се Дада изигра.
ДАДА: Не разумем, какве то везе има?
Фреди је пусти да размисли.
ДАДА Мислиш да тату…
Дада чека да Фреди заврши. Фреди је пусти.
ДАДА: Мислиш да тату одведемо у шуму?!
ФРЕДИ: Не мора у шуму, може и поред. Негде где је пријатно. Где није опасно. Где је лепо. Само да је далеко.
ДАДА: Да, и?
ФРЕДИ: Негде где има пуно људи, где је велики промет, на ауто-путу, на одморишту, на бензинској пумпи. Тамо где људи једу, мокре, мењају пелене, пуше. Тамо где ће неко да га нађе.
ДАДА: И онда?
ФРЕДИ: И, онда ништа. Ту га оставимо и одемо. (Србљановић, 2005)

skakavci-2

Дакле, тема лапота, коју је на велика врата у српску књижевност увео Живојин Павловић својим романом Лапот (1992), враћа се кроз посттеатарску драму Биљане Србљановић. Наравно, лапот није појава која се може везати искључиво за српске просторе, лапот као древни ритуал јавља се у бројним европским и светским културама. Међутим, Биљана Србљановић, иако у самој драми окренута „општељудским темама”, користи мотив лапота како би провукла идеолошку нит и подсетила читаоце на друштвено стање једног специфичног и препознатљивог простора, наравно, сатирично наглашеног. Хронотоп је у драми јасно маркиран – транзициона Србија притиснута бременом нејасних идеолошких концепата. И поред тога што се у Скакавцима Биљана Србљановић првенствено бави људском природом, карактерима и психологијом – не треба сметнути с ума друштвени активизам ауторке и јасну намеру да драма оснажује одређене моделе друштвених активности и понашања.

Однос државе према старима, пресликава се и на породичне односе. Критика породице истовремено је и критика постконфликтног и транзиционог друштва, чији однос према старима није ништа мање хуман неголи однос деце која остављају свог оца поред ауто-пута. Реч је, дакле, о регресији читавог система вредности и девалвацији фундаменталних хуманистичких, етичких принципа. Србљановићева осамдесетогодишњег Јовића слика као дементног старца, дијабетичара, и страсног љубитеља шећера. Његова љубав према шећеру, на симболичкој равни, открива Јовићеву глад за пажњом, љубављу и блискошћу – за свим оним што не проналази у својој породици.

ЈОВИЋ: Једном су моја деца била страшно поносна на мене. Једном. У Сутомору, на мору. При најезди скакаваца. Цела плажа нам се смејала, отворено, у лице. А ја сам их газио и ногама и рукама и штапом. И одбранио сам своју децу. И то је све. Све што Јовић има да каже. Чује се грмљавина, само што не почне пљусак. Онда, уместо кише, на главу овог старога човека, почне да сипа шећер. Шећер сипи, скоро га затрпа. (Србљановић, 2005).

Симболично и буквално, ауторка саопштава да у свету драме нема простора и за родитеље и за децу. Деца и родитељи живе у стању „тихих обрачуна” – непрестаног спорења, због неспособности, или немогућности да пронађу прихватљив модел понашања који ће битисање у заједници учинити мање болним. У Скакавцима сви ликови, на себи својствен начин, теже за блискошћу, али тај свој вапај не артикулишу јасно што их још више удаљава једне од других. „Нико од јунака Скакаваца не успева да успостави истински задовољавајућу везу с другим, а то је, према Бетелхајмовом тумачењу усмене бајке једино што може ублажити болност уских граница нашег животног века на овој земљи” (Пешикан-Љуштановић, 2008: 1115).

Тежња јунака за блискошћу остаје на палну вербалне тежње – све је на нивоу (не)изговорених речи. У драми је нарушено темељно јединство речи и дела. Говор јунака се претвара у јалово говорење, а деловање се своди на пуко осигуравање комфора и испразног животарења. „Ријечи су бесадржајне када изгубе позивајућу и зазивајућу моћ, а не позивају више ка дјеловању, ка вјерности, ка заједништву, ка одважности, него се своде на пуко говорење у вјетар” (Косик, 2008: 51).

У основи драмске радње је судар низа претпостављених и међусобно непомирљивих вредности; сукоб који се не може завршити споразумно. Проблем заправо настаје јер постојеће породичне вредности почивају на некој имплицираној универзалној основи, која се не преиспитује. Наиме, темељне породичне вредности обавезују неписаним и метафизичким законима све чланове породичне заједнице. Наравно, тако конструисане вредности претендују да постану универзалне, а самим тим и ауторитативне. Универзално је у драмама Биљане Србљановић затворена категорија која a priori одбија сваки захтев за укључење новог и другачијег.

Родитељи су представници универзалних вредности, па самим тим и „ауторитет”. Деца која старе а не одрастају у грчевитој су борби са појмом ауторитета и универзалног, јер друштвена стварност и културолошка матрица – која детерминише њихову свест – критику и преиспитивање универзалног и ауторитета препознаје као негацију и оспоравање истих. Међутим, да би деца коначно одрасла, неопходан је један вид преиспитивања, али не породичних вредности и ауторитета родитеља већ унапред датих или утемељујућих премиса на којима су те вредности конструисане – дакле, преиспитивање свеопштег друштвеног система. Деца не увиђају да није довољно „убити” родитеље и кренути даље. Туга због учињеног, како истиче и сама ауторка, одмах убија и њих саме. Треба се суочити са неподопштинама друштвене стварности, које без сумње детерминишу породични живот.

Јунаци Скакаваца су само пајаци друштвене комедије у којој више нема места за људско биће (Лазин, 2005). Треба пре свега разобличити лажи нашег друштва и цивилизације уопште. Какво је то друштво које опседнуто младошћу допушта да се стари са осећањем напуштености, кривице и унижености „играју живота”, у нади да ће заварати и одложити смрт – једину извесност? Појам достојанствене старости је у потпуности релативизован, што и није неуобичајно за савремено друштво које слика Биљана Србљановић склоно свеопштој релативизацији. Међутим, уводећи мотив геронтократије, ауторка открива амбивалентан однос друштва према старости. Владавина стараца који одлучују о туђој будућности последица је свеопште конфузије у друштву које не верује у проток времена. Слика породице је пројекција читавог друштва чије се стање рефлектује на најинтимније сфере породичног живота. Као неизбежна последица неуравнотеженог друштвеног система долази до раслојавања и распадања породице.

И родитељи и деца најинтимнијим делом свога бића желе да успоставе блискост у међусобним односима; ликови у драми чезну за љубављу и пажњом – али их удаљава потрага за личним идентитетом и застрашујућа себичност, која је по мишљењу ауторкее одлика сваке генерације. Нико не мисли ни на оног пре ни на оног после себе, јер ни на њега самог нико није мислио. Без извесне будућности, у борби са прошлошћу која је својеврсна хронологија раз- очарења и промашених илузија, ликовима остаје само садашњост оптерећена изгубљеним надама, у којој се међусобно стрве фрустрирани пред чињеницом да ништа не могу променити. То су ликови без стварности, који иза себе ништа неће оставити, па самим тим неће бити ни упамћени.

 

Аутор: Душан Благојевић

 

Лик Ивана Карамазова и његово схватање токова историје и природе човекове, које он изриче у разговору са Аљошом, у поглављу Буна, треба да покаже да је човек по природи деспот и да му је зато потребан један деспотски Бог. Међутим, у Легенди о Великом инквизитору не постоји никакво оправдање за насилно исправљање природе човека, која је недорасла за узвишене подвиге, јер Христ жели да се човек вери приближи слободно. Филозофија Иванова се, логично, разликује од филозофије Христове, али разликује се и од филозофије коју заступа Велики инквизитор. (Више о томе прочитајте овде.)

Поред разлике у схватању природе човекове, Иванова схватања разликују се од Инквизиторових и у погледу схватања смрти, односно начина да се „победи” смрт. Иван је уверен да се смрт може победити и без вере у Бога и бесмртност. Његову идеју изриче и тумачи ђаво, његово друго ја.

da-li-ce-covek-pobediti-boga-2

На свом јавном предавању у Кијеву, 1901. године – „Иван Карамазов у роману Достојевског Браћа Карамазови као филозофски тип”, Сергеј Николајевич Булгаков каже: „По драмској форми много тога из дијалога и Иванових монолога може се у првом реду упоредити са првим, филозофским сценама из Фауста. Посебног спомена вредан је виртуозни технички захват, доступан у нашој, па и у целој светској књижевности, једино Достојевском, а то је карактеристика Иванове душе дата кроз његово бунило. Имамо у виду изузетну главу Ђаво. Кошмар Ивана Фјодоровича. Захваљујући бунилу, праћеном халуцинацијама и болесним подвајањем свести, имамо овде нешто попут монолога у дијалошкој форми. Ђаво Ивана Фјодоровича није метафизички Мефистофелес који представља начело зла и ироније, то је производ болесне душе Иванове, делић његовог сопственог ја.”

Иван Карамазов, враћајући се од Смердјакова (кога ће те вечери видети последњи пут) својој кући, затиче ђавола у соби и разговара са њим. У овом разговору, све што мучи Иванову душу, све што он презире у себи, све је то добило персонификацију у ђаволу. Ђаво није ништа друго до оно несвесно у Ивану. Разговор Ивана са нечастивим јесте, у ствари, његово улажење у ђавола. Овог свог потискиваног ја, уобличеног у ђаволу, свестан је и Иван:

„Ти си лаж, ти си болест моја, ти си утвара. Ја само не знам чиме да те уништим, и видим да ћу се неко време морати мучити. Ти си моја халуцинација. Ти си оваплоћење мене самог, уосталом само једне моје стране… мојих мисли и осећања, и то само најгаднијих и најглупљих.” Како се разговор наставља, Иванов труд да оспори ђавола посустаје, па се он полако мири са својим „другим лицем”: „Ти си ја, онај исти ја, само са другим лицем. Ти управо говориш оно што ја мислим… и ништа ново ми ниси кадар рећи.”

Иванова трагедија састоји се првенствено у томе што он не може да извуче коначан закључак: „Има ли Бога, или га нема?”; он тражи веру, а изједају га сумње, па се, као последица тог терета најсложенијих неразрешивих питања, јављају страшне кризе које он мора да преживљава. У тој сумњи ђаво не помаже много Ивану јер, по његовом (ђавољевом) мишљењу „код вере никакви докази не помажу, а нарочито материјални; Тома је поверовао не зато што је видео васкрслога Христа, него зато што је још раније желео да поверује.”

Ђаво развија идеју нужности зла у свету. Како сам каже, према својој службеној дужности и према свом социјалном положају, био је принуђен да у себи угуши подстицај за добра дела. Зло мора да постоји у свету. Зато ђаво извршава своју мисију: „Упропашћујем хиљаде да би се спасао један. Колико се душа, на пример, морало упропастити, и колико часних имена осрамотити, да би се добио један праведни Јов, са којим су ме тако љуто насамарили во времја оно.” Ђаво критикује Божји свет, знајући да је живот комедија и добро разумевајући бесмисао света. Он чезне за самоуништењем, али њему то није допуштено из разлога што је његово постојање неопходно свету такав какав јесте. Неразрешиве загонетке о свету и судбини мрске су ђаволу (као и човеку) који, како сам признаје, жуди за земаљским реализмом: „Сатана сам, и ништа човечанско не сматрам да ми је туђе”.

Заједничка филозофија и етика Иванова и ђавољева оличена је у непримању Божјег света, непримању Христа, Божјег Логоса, у заступању начела – „све је дозвољено”, и у тежњи ка човекобогу.

Због лошег устројства Божјег света, по ђаволу (по Ивану), цело човечанство ће се одрећи Бога, и тај период ће неизоставно доћи. Међутим, без те вере, људи ће се и без људождерства међусобно уништити. Који је други излаз?

„Човек ће се узвисити духом божанске, титанске гордости и појавиће се као човек-бог.” Наиме, тиме што ће својом вољом и науком свакодневно побеђивати природу, човек ће сваког часа доживљавати тако велику срећу да ће му она сразмерно надокнађивати све наде у небеске насладе и веру у бесмртност. Човек ће постати човек-бог, али не тако што ће заиста достићи бесмртност, већ тако што ће савладати страх од смрти.

Ивана, међутим, брине неизвесност по питању када ће наступити то време да људи постану богови и шта треба да ради човек – појединац који је већ спознао ту спасоносну истину и постао Бог; како треба да се понаша човек у окружењу људи који још нису дорасли таквом стадијуму и који су још на нивоу „послушног стада”. Човек је у већој мери човек-бог уколико више поседује вољу за моћ. Онај који то није, у ствари, и није човек. Човек заиста постоји тек онда када је најмоћнији. Зато Иван Карамазов све људе види као бивше људе, као људе-робове.

da-li-ce-covek-pobediti-boga

У оваквом размишљању Ивана Карамазова проналазимо Раскољникова, чији су поступци, описани у Злочину и казни, резултат покушаја да сазна је ли он ваш као и сви, или је човек. Он људе не дели на добре и зле, о чему сведочи његов чланак, већ на обичне и необичне, при чему у ред обичних спадају они добри, који се покоравају законима, а у ред необичних они који сами праве законе. Постоје дупли критеријуми, два морала: један за обичне, друге за необичне, или, ако узмемо Ничеову терминологију: морал робова и морал господара. Једни у својој моћи заповедају и стварају законе, имајући притом право да руше и газе оне претходне (законе), други се њима повинују. Силни и јаки имају снаге, а и право да изврше злочин. Он тражи снагу и моћ да би могао наставити са животом и потврдити себе као човека. У основи целог његовог делања, размишљања и хтења стоји воља за моћ. По његовом мишљењу није човек оно што није натчовек.

У Раскољникову се јавила жеља да изађе из норме, да се усуди, да провери да ли сме: „Мени је тада требало да дознам, и то да дознам што пре, да ли сам ја ваш као и сви или сам човек? Имам ли снаге да прекорачим норме или немам? Смем ли се усудити да узмем или не смем? Јесам ли ништавно створење или имам право?” У даљем току развоја радње, Раскољников се држи мишљења да он, у ствари, није убио старицу, већ себе. Он излаже филозофију да виши људи господаре будућношћу, а они нижи и обични садашњошћу, додајући да обе категорије имају реално право да постоје, али им свакако предстоји рат: „Слободу и власт, а што је главно: власт! Над свим ништавним створовима и над читавим мравињаком. То је циљ! Упамти то!” (Власт над човечанством захтевао је и Инквизитор, протививши се, међутим, слободи, коју је човеку хтео да дарује Христ.)

То необично, ка коме је тежио и које је величао Раскољников, није живело у његовом карактеру или, ако је и постојало, било је спутавано и гушено обичним. Испало је да његова Генеологија морала тешко бива примењива у пракси, макар његовој. Убиство и злочин Раскољникова нису расковали ланаца којима је прикован за земљу. Без обзира на то да ли је убио не би ли себе сврстао у Наполеоне, или је пак идеју о Наполеонима толико потенцирао да би оправдао убиство и угушио грижу савести, сигурно је једно, а то је – да себе није пронашао тамо – међу онима што „нису од крви и меса, већ од бронзе.” Раскољников (човек у расколу, а не човек-бог) је поверовао да је Наполеон, да је човекобог, а ипак је на крају постао свестан да није натчовек. У његовој потрази за човеком вишег реда у себи, морал малог и великог човека прерасли су постепено у морал свакидашњице и морал трагедије.

Много пута указивано је на то да је Достојевски предвидео Ничеове идеје, и да се између онога што је он говорио о човекобогу и онога што је Ниче говорио о натчовеку може ставити знак једнакости. И заиста, атеистички аморализам Раскољникова и Ивана Карамазова у многим својим појединостима подсећа на сличне ставове Фридриха Ничеа. Достојевски јесте у свом стваралаштву предвидео нешто од Ничеових идеја, али је, за разлику од Ничеа, који је остао у једној крајности, ипак успео да у себи споји Иванову душу (односно онај њен део који се мучи сумњом), Аљошину душу (која велича и воли Христа) и пророчки дух старца Зосиме (који говори о светлој страни религије).

За разлику од Раскољникова, коме су злочин и уништење средство, а срећа човечанства крајњи циљ, код Ивана Карамазова имамо другачију ситуацију; злочин и уништење нису више средство, него циљ, пошто је управо испољавање воље за моћ она срећа која једино може заменити Бога и бесмртност. Ипак, Иван остаје само теоретичар злочина и не убија, као што то чини Раскољников. Злочин о коме се овде ради не односи се на физичку смрт, већ на могућност неограничене употребе воље за моћ. Тако човек, који је у власти уништења, и сам постаје уништитељ.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет!

Онај ко данас намерава да се супротстави лажи и незнању и да пише истину, мора да превазиђе најмање пет тешкоћа.

Мора да има храброст да пише истина, иако се она свуда потискује, памет да је препозна, иако се она свуда прикрива, умеће да је учини употребљивом као оружје, промишљеност да изабере оне у чијим рукама истина постаје делотворна, лукавство да је међу њима прошири. За оне који пишу под фашистичким режимом ове тешкоће су велике, али оне постоје и за све оне који су прогнани и избегли, па чак и за оне који пишу у земљама с грађанским слободама.

✎ Храброст да се пише истина

Изгледа подразумљиво да писац истину треба да пише тако да је не потискује и не прећуткује и да не пише ништа што је неистинито. Не сме се савија пред моћнима, али не сме ни да обмањује слабе. Наравно да је јако тешко не савијати се пред моћнима, као што и обмањивање слабих може бити врло удобно. Не допадати се поседницима значи одрећи се поседа. Радити без накнаде под тим околностима значи и одрећи се рада, а одбити признање од стране моћних често значи и одрећи се признања уопште. За то је потребна храброст.

Времена највеће репресије углавном су времена када се много говори о великим и узвишеним стварима. Потребна је храброст да се у таквим околностима говори о нечем ситном и приземном, као што је храна, услови живота и рада, да се окружен насилном виком говори да је смисао жртвовања главно питање. Док се сељаци обасипају почастима, храбро је говорити о стројевима и јефтиним прехрамбеним сировинама, што би олакшало њихов цењени рад. Када сви медији галаме о томе како је човек без знања и образовања бољи од оног који зна, храбро је запитати за кога бољи? Када се говори о чистим и нечистим расама, храбро је питати – зар нису управо глад и незнање и рат ти који доводе до малформација? Храброст је исто тако потребна да би се изрекла истина о себи самом, о себи као побеђеном. Многи од прогоњених изгубе способност да препознају властите погрешке. Прогонство је за њих највећа неправда. Прогонитељи су, а зато што их прогоне, носиоци Зла, а они, прогнани, бивају прогоњени због Добра које представљају. Али ово Добро је нападнуто, побеђено и онеспособљено и било је, елем, једно слабо Добро, једно лоше, неодрживо, непоуздано Добро, јер Добру се не може приписати слабост онако како се киши приписује влажност.

Рећи да добри нису побеђени зато што су били добри, већ зато што су били слаби – за то је потребна храброст. Наравно да у борби против неистине истина мора да се пише и она не сме бити ништа налик нечем општем, узвишена, вишезначна. Од ове опште, узвишене, вишезначне врсте управо је неистина. Када се за неког каже да је рекао истину, то значи да је пре њега неколицина или мноштво говорило нешто друго, неку лаж или нешто опште, али да је управо он рекао истину, нешто практично, суштинско, неоспорно, нешто о чему се ради.

Није потребно много храбрости, у делу света где је то и даље дозвољено, да би се уопштено жалило због тога што је свет лош и због тријумфа просташтва претити тријумфу духа. Тамо наступају многи, као да су у њих уперени топови, а не само позоришни двогледи. И извикују своје захтеве у један свет препун пријатеља и безазлених људи. Захтевају једну општу правду, за коју сами никад ништа нису учинили, и једну општу слободу да им припадне део плена који се ионако већ дуго с њима дели. Истином сматрају само оно што лепо звучи. Ако је истина нешто бројиво, суво, фактичко, нешто за чије је проналажење неопходан труд и што захтева проучавање – то онда за њих и није истина, ништа дакле што их доводи до заноса. Они имају само држање оних којих говоре истину. Невоља је са њима: они истину не знају.

✎ Памет да се истина препозна

Пошто се истина свуда потискује и због тога ју је тешко писати, већина у томе – да ли се истина пише или не – види питање става. Верује се да је за то потребна само храброст. А заборавља се на другу тешкоћу, на проналажење истине. Не може бити говора о томе да је пронаћи истину лако.

Пре свега, тешко је већ и одредити која је истина вредна бити изречена. Тако нпр. сада пред очима целог света једна за другом највеће цивилизоване државе тону у крајње варварство. Уз то свако зна да овај унутардржавни рат, вођен најсуровијим средствима, сваког дана прети да се претвори у међународни, који ће наш део света можда оставити у рушевинама. То је несумњиво једна истина, али наравно да истина има још много. Тако нпр. није неистинито да столице имају седала и да киша пада одозго надоле. Многи писци пишу овакве истине. Они су налик сликарима који зидове бродова који тону прекривају мртвом природом. Наша прва тешкоћа за њих не постоји и они поврх свега имају и мирну савест. Неометани од стране моћних, али и неосетљиви на вапаје злостављаних, они сликају своје слике. Бесмисленост њиховог приступа изазива у њима самима један „дубоки” песимизам, а који продају по доброј цени и који би, имајући у виду овакво мајсторство и добру продају, био својственији неком другом.

Притом није увек лако препознати да су њихове истине оне о столицама и киши, јер оне обично звуче сасвим другачије, управо онако како звуче и истине о важним стварима. Јер се уметничко обликовање састоји управо у томе да се некој ствари додели важност. Тек се пажљивим посматрањем може препознати да они кажу само: столица је столица и ништа не може да се „уради” против тога да киша пада надоле. Ови људи не проналазе истину која завређује да буде написана. Други се опет и баве најхитнијим задацима, не плаше се ни моћника ни сиромаштва, али истину ипак не могу пронаћи. Њима недостају знања. Пуни су старог празноверја, познатих и још у стара времена насталих предуверења. Свет је за њих превише замршен, они не познају чињенице и не увиђају односе. Поред става, неопходна су им и освојива знања и научне методе. Свим писцима је у овом времену замршености и великих промена потребно познавање материјалистичке дијалектике, економије и историје. Ако се уложи неопходан труд, ово знање се може освојити из књига и кроз практична упутства.

Многе истине се могу открити и на једноставнији начин, полазећи од делова истине или стања ствари која до истине воде. Када постоји намера да се тражи, добро је имати методу, али могуће је проналазити и без методе, па чак и када се не тражи. Али на овакав случајан начин тешко се остварује такво представљање истине на темељу којег би људи знали како делају. Људи који бележе само неважне чињенице нису у стању ствари овог света да учине употребљивим. Али истина има само овај циљ и ниједан други. Изазову да пишу истину ови људи нису дорасли. Када је неко спреман да пише истину и способан да је препозна, преостају му још три тешкоће.

bertolt-brecht-2

✎ Умеће да се истина учини употребљива као оружје

Истина мора да се каже ради последица које из ње произлазе и утичу на понашање. Као пример за истину која не може имати последице или има погрешне последице може нам послужити широко раширено схватање да у појединим земљама владају лоши услови који вуку корен у варварству. Према овом схватању фашизам је вал варварства који је у поједнине земље провалио као природна непогода. Према овом схватању фашизам је једна нова, трећа сила поред (и изнад) капитализма и социјализма; без фашизма би не само социјалистички покрет него и капитализам могли наставити постојати. То је, наравно, једна фашистичка тврдња, капитулација пред фашизмом. Фашизам је историјска фаза у коју је капитализам ступио, нешто колико ново толико и старо. Капитализам у фашистичким земљама егзистира још само као фашизам и обрачун с фашизмом могућ је само као обрачун с капитализмом, са најогољенијим, најсировијим, најнеоспорнијим и најнепоштенијим капитализмом.

Како неко сада каже истину о фашизму, против којег иступа, а да не каже ништа против капитализма из којег фашизам произлази? Како онда његова истина да се покаже као делотворна? Они који су против фашизма, а нису против капитализма, који јадикују због варварства које од варваарства и потиче, личе на људе који хоће своје парче телетине, али да теле не буде заклано. Они хоће да једу телетину, а да не виде крв. Дају се задовољити ако месар опере руке пре него што месо изнесе на стол. Они нису против поседничких односа који доводе до варварства,већ само против варварства. Они дижу свој глас против варварства и чине то у земљама гдје владају исти поседнички односи, али где месари и даље перу руке пре него што изнесу месо.

Гласне оптужбе против варварских мера могу деловати само кратко, наиме докле год слушаоци верују да у њиховим земљама овакве мере не би могле доћи у обзир.Неке земље су у стању да своје поседничке односе одрже мање насилним средствима него друге. Њима демократија и даље омогућава оно за што други морају да потегну насиље, наиме гаранцију поседништва над средствима производње. Монопол над фабрикама, рудницима, земљиштем свуда успоставља варварске услове, само што су ови обично мање видљиви. Варварство постаје видљиво оног тренутка када монопол мора да се штити отвореним насиљем.

Неке од земаља у којима због варварског монопола још није неопходно укидати формалне гаранције правне државе, као ни такве погодности какве су уметност, филозофија, књижевност, радо слушају госте који због укидања таквих погодности оптужују своје земље , јер тиме стичу предност у ратовима који се очекују. Да ли би се могло рећи да су истину препознали они који нпр. гласно захтевају беспоштедну борбу против Немачке зато што је она истинска постојбина зла нашег времена, подружница пакла, боравиште антихриста? Пре би се могло рећи да су људи који то говоре површни, беспомоћни и штетни. Јер из ових брбљарија следи да Немачку треба уништити. Целу земљу са свим њеним људима, јер отровни плин док убија не бира само кривце.

Лакомислен човек, онај ко истину не зна, изражава се уопштено, заморно и неодређено. Он наклапа о „тим” Немцима, запомаже због „тог” зла, а слушаоци, у најбољем случају, не знају шта ће с тим. Треба ли да одлучи да не буде Немац? Ако он буде добар, да ли ће и пакао нестати? Тако је од исте ове врсте и говор о варварству које потиче од варварства. Затим, из варварства долази варварство и завршава цивилизацијом до које се долази образовањем. То је све изражено сасвим уопштено ни због каквих делотворних последица и, у основи, никоме.

Таква представљања приказују само малобројне чланове узрочнопоследичног низа и издвајају поједине покретачке снаге као несавладиве. Таква представљања препуна су магле и прикривају управо оне снаге које припремају катастрофу. Мало светла, и већ се као узрочници катастрофа разазнају људи. Јер, живимо у времену у коме је човек човеку судбина.

Фашизам није природна катастрофа којој би могло да се приступи управо из људске „природе”. Али и код самих природних катастрофа има представљања која су човеку вредна, зато што су апел на сву његову расположиву снагу. Након једног великог потреса који је разорио Јокохаму, у многим америчким часописима могле су се видети фотографије које су приказивале једно поље у рушевинама. Испод је писало „steel stood” (челик је издржао) и заиста, ако је неко на први поглед видео само рушевине, могао би, након што му је овим речима скренута пажња, да уочи поједине високе грађевине како су остале стајати.

Међу свим могућим приказима једног потреса неупоредиву важност имају управо они од стране грађевинских инжењера, прикази који узимају у обзир помицања тла, снагу удара, ослобођену топлину и тиме воде конструкцијама које потресу одолевају. Ко хоће описати фашизам и рат, те велике неприродне катастрофе, мора створити једну практичну истину. Мора да покаже да се ове катастрофе приређују великим масама људи који раде без властитих средстава производње, а од стране поседника ових средстава. Ако неко намерава да са успехом пише истину о лошим стањима, мора писати тако да се могу препознати њихови предупредљиви узроци. А ако се препознају предупредиљиви узроци, могуће је и обрачунати се с овим лошим стањима.

✎ Промишљеност да се одаберу они у чијим рукама истина постаје делотворна

Кроз вишевековне праксе трговине написане на тржишту мишљења и саопштења, тиме што је ослобођен бриге о оном што је написао, писац је стекао утисак да његова муштерија или наручилац, посредник, надаље свима испоручује написано. Мислио је: ја говорим, а они који хоће да ме чују, чуће ме. У стварности, он је говорио, а они који су могли да га плате, чули су га. Оно што је говорио нису чули сви, а они који су чули – нису хтели да чују све. О томе је речено много, иако можда још увек премало; хоћу само да истакнем да се „писати неком” претворило у „писати”.

Истина, управо, не може тек да се пише; да би њоме могло нешто да се започне, она све време мора да се пише некоме. Сазнавање истине је за писце и читатаоце заједнички процес. Да би неко рекао нешто добро, мора добро да слуша и да саслуша оно што је добро. Истина мора да буде речена срачунато и да се саслуша срачунато. За нас писце је важно коме је говоримо и ко нам је говори. Истину о лошем стању морамо да кажемо онима који су у најгорем стању, а то морамо да искусимо од њих самих. Морају се ословити не само људи одређеног става већ и људи којима овај став уједно представља и разлог њиховог положаја. И ваших је слушаоца све више и више!

Чак се и џелатима може обратити ако више не добијају надокнаду за вешање или ако су им околности посла постале опасне. Баварски сељаци нису били ни за какав преврат, али када је рат потрајао довољно дуго и када су се синови вратили кућама не нашавши више своја места на имањима, за преврат их је било лако придобити. За писце је важно да истини погоде тон. Уобичајено се ту чује један нежан, напаћени тон некога ко ни мрава не би згазио. Ко живи у беди и чује овакав тон, постаје још беднији. Тако говоре људи који можда и нису непријатељи, али сигурно нису саборци. Истина је нешто ратоборно, она се не обрачунава само са неистином већ и са људима који неистину шире.

bertolt-brecht-3

✎ Лукавство да се истина прошири међу многима

Поносни што имају храброст за истину, срећни што су је пронашли, уморни, можда, од труда уложеног у довођење истине у делотворну форму, нестрпљиво ишчекујући приступ онима чије интересе бране – многи потцењују неопходност примене посебног лукавства да би се истина проширила. Тиме често доводе у питање учинак целог свог рада. Одувек је за ширење истине, кад год је била потискивана или прикривана, било примењивано лукавство. Конфучије је тако кривотворио један стари патриотско-историјски календар. Ако је писало: „Владар Куна је наредио да се филозоф Ван погуби због тога што је рекао то и то “, Конфучије је уместо „погуби” ставио „убије”. Ако је писало да је Тиранин тако и тако завршио живот атентатом, Конфучије је написао „погубљен”. Тиме је прокрчио пут једном новом тумачењу историје.

Ко у наше време уместо „народ” каже „становништво”, а уместо у „земља” каже „земљишни посед”, тим избегава многе лажи. Реч „народ” исказује извесну униформност, упућује на заједничке интересе и требало би, дакле, да се употребљава само када се говори о другим народима, јер се једино тада може замислити заједништво у интересима.

Становништво једног подручја, напротив, има различите, често и супротстављене интересе, и то је истина која се потискује. Тако и онај ко каже „земља” и причајући о мирису и боји земље њуху и очима дочарава њиве, тиме потпомаже лажи владалаца; јер, нити се овде ради о плодности земље, нити о људској љубави према њој, нити о марљивости – већ је цена зрна и цена рада оно што је главно.

Они који од земље убиру добит нису они који жању, берзама је мирис ораница непознат. Берзе миришу другачије. Насупрот томе „земљишни посед” је исправан израз, њиме се смањује могућност обмане. Уместо речи „Дисциплина” требало би, тамо где влада репресија, користити реч „послушност”, јер је дисциплина могућа и без владара и тиме по себи има племенитији призвук него послушност. А од речи „част” боља је реч „људско право”.

Тиме појединац не ишчезава тако лако из видокруга. Зна се какав само шљам даје себи за право да брани част једног народа! И како само, расипнички, сити деле почасти онима који их хране, сами гладујући. Конфучијево лукавство примењиво је и данас. Конфучије је заменио неоправдана тумачења националних процеса оним оправданим. Томас Мор је у Утопији описао земљу у којој владају праведни услови – то је била земља веома различита од оне у којој је живео, али јој је веома личила, ако се изузму ови праведни услови.

Живећи под претњом царске полиције, Лењин је хтео да опише репресију и експлоатцију коју је на отоку Сахалин вршила руска буржоазија. Уместо „Русија” писао је „Јапан”; а уместо „Сахалин” писао је „Кореја”. Методе јапанске буржоазије читатаоце су у свему подсећале на оне на Сахалину, али опис није био забрањен јер је Јапан био непријатељ Русије. Много од онога што у Немачкој не може да се каже о самој Немачкој, сме да се каже користећи се Аустријом. Постоји мноштво лукавстава којима се може обманути подозрива држава. Волтер се обрачунао с црквеном вером у чуда тиме што је написао једну допадљиву песму о младој Јованки Орлеанској. Описао је чуда која, без сумње, мора да су се догодила да би Јованка у војсци и на имању и међу монасима остала млада.

Елеганцијом стила и описивањем еротских авантура својствених раскошном животу владалаца, Волтер их је намамио да напусте религију која им је за овакав живот давала подршку. Да, на тај начин је створио могућност да његови радови на заобилазан начин делују на оне којима су били намењени. Моћници међу његовим читаоцима заступали су и били благонаклони према њиховом ширењу. Тиме су окренули леђа и полицији која је служила њиховом задовољству. И велики Лукреције је изразито нагласио да за ширење епикурејског атеизма много дугује лепоти својих стихова.

Књижевни ниво може једном исказу да служи као заштита. Мада често може да побуди и сумњу. Тада може да се деси да писац ниво мора намерно да „рашрафи”. Тако се, на пример, у презреној форми крими-романа догађа да се на неупадљивим местима прокријумчаре описи мучних стања. Овакви описи сасвим су оправдани у једном крими-роману. Велики Шекспир је, обликујући говор Кориоланове мајке којим одвраћа сина супротстављеног отаџбини, из много финијих обзира спустио књижевни ниво до неуверљивости, јер Кориолан од свог плана није требало да се окрене због снаге стварних разлога или некаквим дубоким унутрашњим покретом – већ због инертности да се препусти једној старој навици.

Код Шекспира налазимо још један образац како се истина лукаво прошири – у говору Антонија над Цезаровим телом. Антоније непрестано наглашава да је Цезаров убица Брут човек вредан поштовања, али истовремено и описује његово дело и то тако да је опис овог дела упечатиљивији од описа његовог починиоца; говорник тиме дозвољава да буде поражен чињеницама, он сам им додељује већу уверљивост. Џонатан Свифт предложио је у једној брошури да би зарад благостања у једној земљи децу сиромаха требало усолити и продавати их као месо. Испоставио је тачне прорачуне који доказују како се може много уштедити ако се ни пред чим не устеже. Свифт се направио глуп. Са много ватре и озбиљности бранио је један одређени, њему омражени начин мишљења, и то по оном питању где се пред свима осветљава сва његова нискост. Свако би могао бити паметнији или, у најмању руку, хуманији од Свифта, а посебно онај ко своја гледишта до тада није преиспитивао.

Пропаганда за начин мишљења, а то је подручје где се увек успева, повлађује интересу потлачених. Таква пропаганда је битна. Под владама које служе експлоатацији мишљење се таква пропаганда сматра ниском. Ниским се сматра оно што је подређенима корисно. Ниским се сматрају стална брига о ситости, сазнање о срозавању угледа бранилаца државе тиме што су приморани да гладују, сумња у вођу који води у несрећу, отпор према раду који радника не храни, супротстављање принуди на бесмислени став, стављање равноправности насупрот породици чији интереси више ничем не користе. Гладне вређају да су прождрљивци, оне који немају шта изгубити да су кукавице, оне који сумњају у своје тлачитеље вређају да сумњају у властиту снагу, оне који траже надокнаду за свој рад вређају да су лењивци … Под таквом влашћу мишљење уопште сматра се ниским и бива озлоглашено.

Мишљење се више нигде не подучава и, тамо где иступи, прогања се. Постоје, ипак, подручја у којима се некажњено може указати на успехе тестирања; то су она подручја у којима је диктатурама мишљење потребно. Тако се, на пример, може указати на успехе тестирања у области војне науке и технике. И одмотавање клупка организације и изумитељства резервних материјала захтева мишљење. Кварење животних намирница, обучавање младежи за рат, све то захтева мишљење и: то се може описати. Похвала рату, бесмисленом циљу овог тестирања – може, пак, лукаво да се избегне. Тако мишљење које полази од питања како најбоље да се води рат, може се довести до питања да ли овај рат има смисла и, најзад, да се примени на питању како најбоље избећи један бесмислени рат. Ово питање, наравно, тешко да може отворено да се постави. Може ли, дакле, мишљење које је до тада пропагирано да се сирово и одлучно обликује? Може.

Да би репресија која служи експлоатацији једног (већег) дела становништва од стране другог (мањег) могла да буде могућа у времену као што је наше, неопходно јој је да становништво задржи сасвим одређени став, и то такав који се мора протезати на све области. Једно откриће у области зоологије, као што је то било Дарвиново, било је у стању да изненада угрози експлоатацију; па ипак се о њему једно време бринула само црква, полиција ништа није примећивала. Истраживања физичара довела су последњих година до промена у области логике која би, између осталог, могла постати опасна за низ постулата на којима почива репресија.

Пруски државни филозоф Хегел, запослен мукотрпним истраживањима у подручју логике, оставио је Марксу и Лењину, класицима пролетерске револуције, методе од непроцењиве вредности. Различите науке развијају се под међусобним утицајима, али ипак неравномерно, тако да држава није у стању да све држи на оку. Првоборци истине могу себи да одаберу борбена поља на која се у дотадашњим приликама није обраћала пажња. Све се своди на подучавање исправном начину мишљења које све појаве и процесе преиспитује са њихове пролазне и променљиве стране.

Владаоци имају јаку одбојност спрам великих промена. Они би желели да све остане како јесте, по могућности и хиљаду година. Било би најбоље замрзнути месец и зауставити сунце! Нико тада не би био гладан, нико тражио вечеру. Ако су они пуцали, како то да се непријатељ усуђује да узврати па, њихов пуцањ, побогу, треба да је последњи. Угао посматрања који посебно истиче оно што је пролазно представља добро средство да се охрабре потлачени… пре него што се у свакој ствари и стању јави и почне расти противречност, победницима мора нечим да се супротстави.

Један такав угао посматрања (као што је дијалектика или учење о животној реци) може се примењивати ​​на оним предметима који неко време измичу пажњи владалаца. Може се применити у биологији или хемији. Али се може применити и при описивању судбина једне породице, а да се притом не привуче превише пажње. Зависност једне ствари од многих других, а које су и саме у сталној промени, такво мишљење је за диктатуре опасно и може наступити у разним видовима, не пружајући полицији ништа опипљиво.

Потпуни опис свих околности и процеса с којима се сусреће неко ко хоће да отвори дуванџиницу, такав опис може да зада тежак ударац диктатури. Владе које масу људи доводе до беде морају избећи да се у беди на њих мисли. Зато много говоре о судбини. Јер је судбина, не они, крива за немаштину. Ко немаштини тражи узрок, бива затворен и пре него што спомене владу. Али, могуће је уопштено се супротставити говору о судбини; може се показати да је за човекову судбину одговоран човек. Ово, опет, може се остварити на различите начине.

Може, на пример, да се исприча прича о једном сеоском имању, рецимо о сеоском имању на Исланду. Цело село прича о томе да је на ово имање бачена клетва. Једна сељанка је скочила у бунар, један сељак се обесио. Једног дана бива венчање, млади наследник имања жени се девојком која у мираз доноси неколико њива. И клетва је скинута. Село, пак, није јединствено у тумачењу овог срећног преокрета. Једни га приписују ведрој природи младог сељака, други њивама које је млада сељанка донела и тиме учинила имање способним за живот. Али, чак и у песми која описује неки пејзаж може нешто да се постигне; наиме, када се природи придодају ствари које су створили људи. Лукавство је неопходно да би се истина проширила.

Закључак

Велика истина нашег доба (чијим се спознавањем још није бавило, а без чије спознаје ниједна друга истина од значаја не може бити пронађена) јесте да наш део планете тоне у варварство зато што су односи поседништва над средствима производње насилно успостављени. Каква је корист од писања нечег храброг, нечег из чега произилази да је стање у које тонемо нешто варварско (што је истина) ако није јасно зашто смо у тај положај доспели? Морамо рећи да до злостављања долази јер поседнички односи остају исти. Наравно, кад ово кажемо, изгубићемо многе пријатеље који су, додуше, против злостављања, али који верују да се поседнички односи и без злостављања могу одржати (што је неистина).

Ми морамо да кажемо истину о варварском стању у нашој земљи, да морамо учинити оно што ће варварство довести до нестанка, оно што ће променити поседничке односе.

Даље, ми то морамо да кажемо онима који због поседничких односа највише испаштају и који у њиховој промени имају највише интереса, радницима, као и свима онима које можемо придобити за савезнике зато што немају власништво над средствима производње, чак и када имају удео у профиту.

И морамо, као пето, да поступамо лукаво. И свих ових пет тешкоћа морамо да савладавамо истовремено, јер не можемо рећи истину о стању варварства, а да не мислимо на оне који због варварства испашутају, и док, непрестано са себе стресајући сваки напад малодушности и стално држећи пред очима истинске односе, тражимо оне који су спремни искористити знање – морамо да мислимо и на то да им истину подаримо такву да буде оружје у њиховим рукама и све то тако лукаво да непријатељ ову примопредају не може да примети и спречи.

Толико је потребно када се од писца захтева да пише истину.

Овај антифашистички програмски спис Брехт је написао у француском егзилу, а са циљем растурања у Хитлеровој Немачкој. Први пут је објављен 1935. у немачком емигрантском часопису Unsere Zeit (Парис, Хефт 2–3, април).

Извор: gledista.blog.com

Фотографије: politicsanddiplomacy.files.wordpress.com, jaapderuyter.files.wordpress.com

ДАНАШЊИЦА

Само не ово, само не баналност!

О дани јада, потуцања, блата,
О моја мржњо на очајну сталност,
На дане кад се паучина хвата!

О одвратности спрам ситнежа људи,
Ситнежи рада, ништавности свега,
Живота који за комадом блуди!

О, како гуши, к’о несносна стега,
Тај живот где се лаже, пузи, плаши
Свачега што је светлије и јаче.

О, како труну бедни дани наши
У општој влази што и мене таче,
При посртању напора и воље,

Сумраку нада. Али очај наш ће
Велике буне бити плодно поље,
А овај трулеж неповратно пашће.

О, кад би дош’о тај дан ком се нада
Нараштај овај, општи уздах мњења:
Велики дан тај великога пâда;

И кад би преш’о дах опустошења,
Мач вечне Правде преко срамног доба
Прљавих душа, срозаности јадне!

Што мари што ће на дну истог гроба
Лежати трулеж што праведно падне
С младошћу тужном једног поколења!

Изданици слаби овог века гњилог,
Ми ћемо бити творци кобног врења,
Савести грижа једног доба билог.

И не створимо л’ ништа сами собом,
Завршићемо бар јад ових дана:
Бићемо, ипак, темељ својим гробом

Новом животу, без данашњих мана,
Бољем животу што бар нечем води
Ако не часном миру оно рату,

Ако не срећи, а оно слободи.
Нећемо бити у кужноме блату
Састојци бедни ћивтинске средине

Ниских видика а увела срца;
Где нит’ се живи нити часно гине,
И где се копни, поводи и грца;

Где црна чама стално сипи на нас,
К’о ситна киша, к’о страшна фаталност,
Некад к’о јуче, јуче као данас …

Само не ово, само не баналност!

 

СВЕТКОВИНА

Сишли смо с ума у сјајан дан,
Провидан, дубок, – нама, драга, знан;
И светковасмо отцепљење то
Од мука, сумње, времена и сто
Рана што крваве их вређао је свет:
Љубави наше плав и нежан цвет.

И опет сила згрнуло се света
У болнички нам мирисави врт;
Посматра где се двоје драгих шета,
Срећно, и хвале онај живот крт
Што остависмо. Далеко од њих
Сад смо, а они жале мир наш тих.

Они баш ништа нису знали шта
Доведе ту нас. – У цвећу смо ишли,
Славећи страсно осећања та,
Због којих лепо са ума смо сишли.
У новом свету добро нам је сад,
А свет о њему добро и не слути.

Сумња у љубав – најтежи нам јад –
Мин’о, и часе блажене не мути.
Из прошлих дана љубав и знак њен
– Спојеност срца – остала нам још;
Наш живот овде светао је трен,
Срдачан, кротак. Онај живот лош

У коме знанци, родбина остају,
Невиност нашег не познаје света;
Животно вино, срж недостају
Њима, а глава њихова им смета.
А наших срца један исти звук
Бележи дражи и времена хук.

Јер ми смо давно, верна драга, – је ли? –
Искидали конце што нас вежу
За простор, време, тонове и боје,
–Ланце живота што звече и стежу; –
јер ми смо, можда, сами тако хтели
Рад љубави нам и рад среће своје.

И гледају нас зато што идемо
У кошуљама белим парком овим,
Где болнички се мирис шири јак;
Не знају дражи са животом новим,
Љубави наше неумрле знак.
…Гле! Очима им трепти роса немо…
Ми, по милости божјој, деца овог столећа
И после ручка тако много јела
И пића стоји на столу. Кроз стакла
Прозорска, јесен, увела и бела,
Срца се наших, изгледа, дотакла.

Па ипак нисмо ми ни за шта криви,
Господо. Јесу протекла пролећа
Немирна, лепа; али нека живи
Суморна мис’о и нашег столећа!

Замагљен поглед, блед облак на челу
Наших дама, једну малу тајну крије:
Одрицање немо, једну чежњу свелу,
Страст што је буктала и које сад није.

Изгледа да данас више не занима
Нас, уморну децу овога столећа,
Други и лепши пол – да се не прима
Нас нада и чедност будућих пролећа.

Неосетно, тихо, дошли смо под владу
Друкчијег, грубог, моћног суверена:
Алкохол тупи живце, руши наду
На чисту љубав будућих времена.

Прокламован владар, нечујно, у мени
Противника има, ма да га се плаших;
И чашу што се прелива и пени
Дижем у славу традиција наших,

И лепих жена! Нек’ њин нагон има
И сад у нама своје старе жреце;
Недостојно макар уживајмо с њима,
К’о жалосни оци немогуће деце.

Све то неће дати он што је прошло;
Ал’ походиће нас дах среће нам стари,
И то што је тужно и с натегом дошло
Имаће опет ненадмашне чари.

Осетићемо мирис љубичица
Старих, и љубав, и наду пролећа,
Па ма и млада, а увела лица, –
Ми, по милости Божјој, деца овога столећа.

 

РЕЗИГНАЦИЈА

Опет је поноћ суморна,
Опет је поноћ будном ми промакла
И меким крилом, тугом срце такла;
Опет је душа уморна,
А с груди
Терет се није сишао. Шта мари?
Поноћ је прошла – Зора руди…
Треба нам лећи, снови моји стари.
Често смо пута устали;
Често смо пута дуге ноћи бдили
И пркосили невидљивој сили.
Данас смо тужно сустали;
Па нека!
Ко ће још пеп’о срца сад да жари?
Најбољи одмор још нас чека.
Треба нам лећи, снови моји стари.
Сви ћемо проћи овако;
Сви ћемо брзо пребродити вале
лудог живота, непојамно мале,
А тешке за нас тако.
И тада
Доћи ће добре судбе вечни дари:
Спокојство, мир, без бола, јада.
Треба нам лећи, снови моји стари.

Писменица вам представља 16 наслова који су током XX века били забрањени из најразличитијих разлога, а неки су и данас недоступни.

1. БИБЛИЈА – данас у свету постоји преко 450 верзија
У ССР: 1926–1956 (30 година)

Етиопија: 1986
Пошиљка од 40.000 примерака Библије за једну школу у Етиопији је задржана на неодређен период.

2. МАНИФЕСТ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ – Карл Маркс и Фридрих Енгелс
Турска: 1848–2013 (165 година)
Забрањена због промовисања комунистичких идеја.

3. ЗОВ ДИВЉИНЕ – Џек Лондон
Немачка: 1933–1945 (12 година)
Забрањена јер се сматрала превише „радикалном”.

4. УЛИКС – Џејмс Џојс
Уједињено Краљевство: 1922–1930 (8 година)
Забрањена јер је садржала веома изражене сексуалне теме.

5. БУНАР УСАМЉЕНОСТИ – Редклиф Хол
Уједињено Краљевство: 1928–1949 (21 година)
Забрањена због бављења лезбијским темама, али је на крају поново објављена 1949.

6. ЉУБАВНИК ЛЕДИ ЧЕТЕРЛИ – Д. Х. Лоренс
Уједињено Краљевство: 1928–1960 (32 године)
Забрањена због многобројних опсцених израза и експлицитних описа сексуалних односа.

7. ВРЛИ НОВИ СВЕТ – Олдос Хаксли
Аустралија: 1932–1937 (5 година)
Током овог периода, сви примерци ове књиге из библиотека су спаљени.

8. РАКОВА ОБРАТНИЦА – Хенри Милер
САД: 1934–1965 (31 година)
Забрањена јер је проглашена „опсценом”.

Канада: 1938–1964 (26 година)
Забрањена јер је проглашена „опсценом”.

9. ПРОХУЈАЛО СА ВИХОРОМ – Маргарет Мичел
Русија: 1936–2001 (65 година)
Строго забрањена од стране комунистичког режима.

10. ЖИВОТИЊСКА ФАРМА – Џорџ Орвел
Куба: 1945 – до сада
Забрањена јер критикује комунизам.

Кенија: 1991 – до сада
Забрањена јер критикује корумпиране вође.

Кина: 1945–до сада
Није забрањена, већ је цензурисана. Верзија на енглеском је забрањена.

Русија 1945–1980
Забрањена јер критикује комунистичку Русију.

Уједињени Арапски Емирати: 2002 – до сада
Забрањена због садржаја који је у супротности са исламским вредностима.

11. 1984 – Џорџ Орвел
Русија: 1950–1990 (40 година)
Стаљин лично ју је забранио, јер је знао да је књига критика његове владавине. Током 60-их година, умало је забрањена у САД и Уједињеном Краљевству, због Кубанске ракетне кризе.

12. ЛОЛИТА – Владимир Набоков
Уједињено Краљевство: 1955–1959 (4 године)
Забрањена, јер је проглашена „опсценом”. Британска царина је имала налог да заплени све примерке ове књиге.

13. ЗЕЛЕНА ЈАЈА И ШУНКА – Др. Сус
Кина: 1964–1991 (27 година)
Забрањена због критике марксизма.

14. САТАНСКИ СТИХОВИ – Салман Ружди
Забрањена у 5 земаља: 1988 – до сада
Забрањена је из религиозних разлога у следећим земљама: Индија, Бангладеш, Судан, Јужноафричка република и Шри Ланка.

Забрањена у 16 земаља: 1989 – до сада
Забрањена из религиозних разлога у следећим земљама: Египат, Кенија, Либерија, Пакистан, Катар, Сенегал, Сомалија, Тајланд, Индонезија, Кувајт, Малезија, Папуа Нова Гвинеја, Саудијска Арабија, Сингапур, Танзанија, Венецуела.

15. АМЕРИЧКИ ПСИХО – Брет Истон Елис
Квинсленд, Аустралија: 1991 – до сада
Забрањена је да се продаје, може се купити само упакована.

16. ДА ВИНЧИЈЕВ КОД – Ден Браун
Либан: 2004 – до сада
Забрањена јер су католичке вође прогласиле ову књигу увредљивом за хришћанство.

Које књиге које „нису добре” за децу?

Извор: www.glif.rs

А недјеља има неки свој посебни, специфични карактер који се осјећа и разазнаје у свему. То као да није један произвољно, људским споразумом утврђен дан, него надљудски, с вишег мјеста одређен.

На селу и у варошици, у пустињи као и у метрополи, недјеље, ма колико различите међу собом, имају нешто основно заједничко. И то нешто као да не лежи само у људима, кретању и мигољењу живог људског створа, већ и у природи, у читавом њеном ритму, па и у такозваним мртвим стварима. И у самом зраку, у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд.

У недјељу је сунце више сунце, а тишина више тишина него у друге дане. Још у дјетињству чинило ми се да се у недјељу сунчане опеклине на купању добију кудикамо лакше и брже него радним даном. У недјељу и бубе спорије гамижу, и сокови у билинама спорије струје.

(…)

И недјељна сам поподнева, чини ми се, изнио из дјетињства. Уопће, све, а ма баш све, износимо из дјетињства! У старости се сваким даном све више томе увјеравамо. Све основне људске ствари извлачимо из дјетињства. А нарочито сву нашу прћију сензибилнога.

Такве ствари већина људи по измаку дјетињства уопће није више способна да научи. Па тако у дјетињству научимо и што је недјељно поподне.

Владан Десница, Прољећа Ивана Галеба

„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)

„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)

„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)

„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)

pekic-citati-2

„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.”  (Тамо где лозе плачу)

„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)

„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)

„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)

„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)

„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)

„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)

„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)

„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)

„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)

„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)

„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)

„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)

„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)

„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)

Фотографија: www.serbia.com