Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Damir Boras, rektor Univerziteta u Zagrebu, predložio je novoj hrvatskoj vlasti da u osnovne škole vrati učenje ćirilice koja je iz programa nestala početkom devedesetih.

– Mislim da bi učenje ćirilice trebalo vratiti u škole, kao što bi trebalo glagoljicu ponuditi kao izborni predmet. To su starohrvatska pisma i bilo bi lijepo nanovo ih vidjeti u nastavi – kaže zagrebački rektor, uveren da će u stručnoj javnosti mnogi misliti isto.

Davor Dukić, redovni profesor Odsjeka za kroatistiku, Katedre za stariju hrvatsku književnost, navodi dva razloga zbog kojih bi bilo dobro učiti ćirilicu.

– Na ćirilici imamo niz starih tekstova, a poznavanje toga pisma pomaže učenju ruskog jezika. Drugi je razlog to što se u nama susjednim zemljama rabe i ćirilica i latinica, a savladavanjem osnova ćirilice u osnovnoj školi naši bi učenici dobili mogućnost čitanja stručne literature na ćirilici – kaže Dukić.

Slaže se s tezom da danas, da je ćirilica ostala u hrvatskom obrazovnom sastavu, ne bi u toj meri imali teškoća s uvođenjem ćiriličnih ploča u Vukovaru.

– Kada nešto bolje poznajete, manje od toga zazirete – kaže Davor Dukić.

Bivši dekan Filozofskog fakulteta (s početka devedesetih), akademik Josip Bratulić, stav o ćirilici u školama opravdava na sledeći način:

– Nijedno znanje čovjeka ne opterećuje da bi ga osiromašilo. U mozgu prostora ima, a znati pisma je vrlo dobro – onaj tko ne zna pisma, ne zna ni jezike.

Svestan da u dnevnopolitičkom kontekstu ovo pitanje može biti dočekano na nož, nudi rešenje:

– Problem je što ćirilici treba skinuti političku auru. Kako? Vrlo jednostavno – nazovimo je hrvatskom ćirilicom – predlaže akademik Bratulić.

Dok se neki s čuđenjem pitaju je li ovo neki oblik naknadne pameti, Željko Jozić sa Hrvatskog instituta za jezik pita se kako se dogodilo da se ćirilica u školama prestala učiti ako se jezikoslovci danas slažu da bi je trebalo vratiti u škole.

Jozić objašnjava kako je jasno da su ćirilica i glagoljica stara hrvatska pisma, a da su Hrvati bili tropismena nacija i pisali glagoljicom, ćirilicom i latinicom. – Činjenica jest i da su hrvatska ćirilica, tzv. bosančica, i glagoljica danas vrlo zanemarena pisma iako su njima pisani neki od najvažnijih dokumenata hrvatske povijesti.

A stručnjak za jezike s Odsjeka za lingvistiku, akademik Ranko Matasović, iako nema izgrađeno mišljenje o potrebi uvođenja ćirilice u škole, smatra da bi u njima trebalo znatno više učiti – ruski.

– To je jezik koji se lako uči i višestruko isplati. Učenje ruskog, doduše, povezano je s poznavanjem ćirilice, a i činjenica jest da su i glagoljica i ćirilica dio hrvatske nacionalne baštine – kaže akademik Matasović, uveren da su deca, posebno u osnovnim školama, preopterećena mnogim sadržajima, pa je pitanje gde naći prostora za učenje glagoljice i ćirilice.

– Na razini izbornih predmeta sve je moguće – kao izborni, mogao bi se učiti i kineski, no sve je stvar stručne analize kurikuluma – kaže Marasović.

– Ja znam pisati i čitati ćirilicu jer sam predavala u školi kada su se zadaće pisale i latinicom i ćirilicom. Znanje ćirilice čak me spasilo jedne ratne godine – kaže Ljilja Vokić, bivša ministarka prosvete i profesorka hrvatskog jezika. Prema njenom mišljenju, ćirilicu je i danas zgodno znati, no nije ju dobro nametati. Zato bi bivša ministarka otvorila učenicima mogućnost izbora učenja ćirilice. Ljilja Vokić pritom podseća da ćirilica nije obeležje jednog naroda da bi se zbog nje stvarala averzija.

– To nije srpsko pismo, samo su je Srbi zadržali, a Hrvati su se priklonili Zapadu i prihvatili latinicu. Kad bi se u školama otvorila mogućnost njezina učenja, vjerujem da bi bilo onih koji bi se odazvali – procjenjuje Vokić.

– Ne znam što je rektor Boras želio postići ovim prijedlogom, ali činjenica je da jedino u čemu se svi slažemo jest da nam je gradivo preopterećeno i nije u skladu s vremenom u kojem živimo. Ako ostavimo sa strane ćirilicu kao svojevrsno političko pitanje u Hrvatskoj, i uz uvažavanje da je i znanje tog pisma dio pismenosti, svejedno mislim da bi za buduće generacije bilo korisnije uvesti nešto novo, poput učenja informatike ili još jednog stranog jezika – rekao je Radovan Fuchs, bivši ministar nauke. Dodaje kako u Americi deca nemaju obavezan latinski, pa svejedno imaju izvrsne lečnike i pravnike.

Osam zabluda o ćirilici>>

Izvor: www.jutarnji.hr

Fotografija: novilist.hr

Postoje dva oprečna pogleda na srpsko pismo. Ja ću ih nazvati stanovištima asimilacije i afirmacije.

andrej

Oba se slažu oko toga da je ćirilica različita, to priznaju i jedni i drugi. Na primer, većina pismenih pripadnika evropskih i drugih naroda na planeti može da čita latinične natpise na srpskom jeziku, iako sam jezik ne razume. Sa ćiriličnim natpisima je procenat onih koji čitaju mnogo manji. Otuda je ćirilica nešto što je specifično spram univerzalnog, manjinsko spram većinskog, drugačije spram istog.

Oni koji teže asimilaciji, različitost ćirilice gledaju kao nešto negativno i smatraju da ona, zato što je različita, treba da ima, zadrži ili dobije manjinski položaj. I da, u krajnjoj liniji, bude ukinuta i da zasluženo nestane.

Sledbenici afirmacione logike smatraju da je različitost ćirilice nešto pozitivno, nešto što treba čuvati i negovati. Ne krijem da, nepokolebljivo i nedvosmisleno, stojim na stanovništu afirmacije. Zato ću, u redovima koji slede, razbiti osam mitova o ćirilici koje šire asimilacionisti.

1. Asimilacija je univerzalna, to je svetska praksa.

Nema ničeg manje tačnog od toga. U svetu se nacije i države koje se nalaze u sličnom položaju kao Srbija koriste isključivo afirmacionom logikom. Primera radi, nedavno sam bio u Izraelu i tamo je strancu veliki problem kupiti hranu u samoposluzi, jer su sve deklaracije ispisane isljučivo na hebrejskom. Čak i svetski jezici se štite kad su ugroženi, pa tako Montreal ima posebne mere za očuvanje javne upotrebe francuskog, kao što Tel Aviv ima za hebrejski.

Često ćete čuti i stav da sa ćirilicom ne možemo u EU, ali se toj logici naši asimilacionisti sigurno nisu naučili u EU. Ona, naime, odlučno zastupa očuvanje jezičke raznolikosti. Od 24 zvanična jezika u Evropskom parlamentu do bilo koje novčanice evra, na kojoj je naziv valute ispisan na tri pisma: latinici, grčkom alfavitu i – ćirilici.

Ni u regionu, nema primera asimilacionizima, naprotiv. Novonastale nacije ljubomorno, i ne svaki put ubedljivo, zahtevaju svoj jezik koji do pre deset godina nije ni postojao.

Što se same Srbije tiče, mi posebnosti ostalih zajednica i kultura nikada ne posmatramo sa asimilacionog pristupa. Mi nikada ne zahtevamo od etničkih manjina u Srbiji da se asimiliju. To se govori samo Srbima! Stoga otvoreno pitam: Ko u državi Srbiji asimiluje Srbe? Stranci? Ako je tako, onda ne govorimo o asimilaciji, već o – okupaciji!

2. Srbi su oduvek pisali latinicom.

Ovo je netačno, kao što je pogrešan i mit da se srpski jezik oduvek zvao srpskohrvatski. Latinicom se u Srbiji masovnije pisalo isključivo u periodima austrougarske i ustaške okupacije, a zatim od 1954. godine, dakle od Novosadskog dogovora o jeziku.

3. Ćirilica je prevaziđena.

Protagoniste ovog mita bih podsetio da su u 9. veku, u vreme Ćirila i Metodija, Sloveni dobili nešto što drugi narodi neće dobiti stolećima: svete knjige na svom jeziku i na svom pismu. Vekovima posle toga, goreće na lomačama širom Evrope oni koji će probati da izbore tu privilegiju i za sebe. Na vizionarstvo Ćirila i Metodija nadovezao se i Vuk Karadžić, dodatno osnažujući Srbe da pišu kao što govore. Do današnjeg dana nijedan drugi narod ne uči da piše sa takvom lakoćom, na pismu koje je u tolikoj meri lično njegovo.

Podsetio bih i da je ćirilica prvo pismo koje je uzletelo sa zemlje u svemir. Jedna od za mene najikoničnijih slika jeste slika Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru, sa velikim ćiriličnim natpisom SSSR preko čela.

I danas se najveći povratak ćirilice dešava sa razvojem informacionih tehnologija čemu je, u odsustvu srpske jezičke politike za očuvanje svog pisma, možda najviše doprineo upravo Gugl, odlučivši da sve sadržaje na srpskom jeziku prikazuje na ćirilici.

4. Sa ćirilicom ne možemo u svet.

Mnogo je verovatnija potpuno suprotna teza, da samo sa ćirilicom možemo u svet. Prepisivači nigde nisu dobrodošli. Strance ne zanima da gledaju svoju repliku iz Srbije. U inostranstvu su najbolje prošli umetnici koji su najviše koristili lokalnu kulturu u svom stvaralaštvu, poput Kusturice ili Bregovića. Naši sportisti nam donose medalje samo ako ponosno igraju za nacionalni tim. Iz iskustva znam da kada odlazite napolje na doktorske studije, prednost imaju srpske teme, iz kojih oni mogu da saznaju nešto novo. Ja sam u Francuskoj izučavao guslarske pesme zato što mi je mentor to predložio.

5. Ćirilica nije isplativa.

Tako glasi „krunski dokaz” naših asimilacionista. Kažu, sadržaje treba štampati na latinici, tako će imati prođu i na tržištima bivših jugoslovenskih republika. Dakle, glavni motiv za izdaju ćirilice je, kao uostalom i za svaku izdaju, novac.

A ja ih podsećam da jedini način da se od kulturne baštine zaradi na međunarodnom tržištu jeste da ona postane međunarodno značajna. A to je moguće samo afirmacijom, nikako asimilacijom. Niko nije postao bogatiji tako što je svoje vrednosti bacao na smeće, već tako što ih je domaćinski čuvao i razvijao. Tek kada prepoznamo i zavolimo ono što imamo, možemo očekivati da to urade i drugi. Zarada srpskih izdavača neće dostići maksimum kad svi u Srbiji zaborave ćirilicu, već kada je svi u regionu nauče. I to ne samo zarada od izdavaštva, već i od umetnosti, kreativnih industrija, visokog obrazovanja, turizma i srpskih trgovačkih marki. Tako se gradi brend Srbija. Treba napomenuti i da svaka srpska knjiga odštampana na latinici po međunarodnim standardima spada u hrvatsku baštinu. Kratkovidi srpski izdavači bogate samo hrvatsko nasleđe, dok Srbiju osiromašuju.

6. Ćirilica vređa.

„A šta je sa onima koji ne pišu ćirilicom?” Jako opasan mit koji kaže da ako pišemo ćirilicom na neki način obespravljujemo one koji njome ne pišu. Takvo mišljenje je, po meni, skandalozno. Biti svoj znači upravo to – biti svoj – a ne obespravljivati druge. Zamislite da obrnemo uloge i da kažemo da je čuvanje identiteta nekih manjina u Srbiji uvreda. Ili da se Srbi u regionu i rasejanju pobune što države u kojima žive pišu svojim pismom? To bi, zaista, bio skandal. Isto tako nije nikakva represija ni uvreda zahtevati da se u Srbiji poštuje srpska kultura i identitet. Naprotiv, terati Srbina da se pravda što piše ćirilicom je rasizam.

7. Ćirilica ugrožava.

Ovaj mit se zasniva na prethodnom i predstavlja najekstremniji primer izvrtanja istine. Ako je nešto ugroženo u Srbiji, ugrožena je ćirilica od latinice. To se može izmeriti uvidom u javne natpise, medije i izdavaštvo, u kojima je ćirilica često svedena na ispod deset odsto, uz dominaciju latinice od preko devedeset odsto zastupljenosti. Ako se ubaci i vremenska osa, uviđa se da je hiljadugodišnje trajanje ćirilice prekinuto 1954. godine Novosadskim dogovorom, kojim je započeo vrtoglavi pad njenog prisustva. U regionu je ćirilica devedesetih pretrpela hrvatski knjigocid, a i u 21. veku se progoni u Hrvatskoj, na Kosovu ali i u Srpskoj Atini, Novom Sadu. Kada smo mi, u skladu sa Statutom Kulturnog centra Novog Sada i Ustavom Srbije, vratili ćirilicu, nama je razjarena javnost, verovatna mala, ali vrlo glasna grupa, rekla da je novi ćirilični logo – kukasti krst.

Zamislite samo koliko je grubo reći da je nečija kulturna baština kukasti krst, da je, dakle, nacizam! Naročito u gradu, u zemlji i u narodu koji je toliko stradao od njega.

Ali ćirilicom, podsećam, nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić ni Horti, već njihove žrtve. To su ti grubi falsifikati kojima smo svi svedoci.

8. Mit o dvoazbučnosti

To je, zapravo, mit o ravnopravnosti, koji su komunisti smislili kao pokriće za postepenu ali potpunu zamenu ćirilice latinicom. Jugoslovenski ministar kulture je 1948. potvrdio američkom ambasadoru da na taj način rade na raskidu sa Rusijom: „Pobrinućemo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe”. Matematički, ravnopravnost je odnos 50:50 odsto. Jedan prema deset nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Srbiji. Jedan prema sto, hiljadu, ili milion, nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori. „Novosadskim dogovorom“ smo potpisali ravnopravnost ćirilice i latinice ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj i svim delovima Jugoslavije gde se govorio novoproglašeni „srpskohrvatski” jezik. Umesto toga, dobili smo desant latinice na Srbiju: sistematsko i jednosmerno širenje latinice na račun ćirilice, koje i danas traje.

Šta mi koji se ne slažemo sa stavovima asimilacionista danas možemo da uradimo?

Za početak, možemo neprestano da podsećamo, da asimilacionizam predstavlja logiku tiranije, okupacije, dominacije i kulturnog darvinizma prema kojem manje kulture treba da nestanu jer su velike dokazano uspešnije. A da naš, afirmacioni stav predstavlja logiku slobode, prava i odgovornosti prema sopstvenoj kulturi. Možemo da podsećamo sebe i druge da ćirilica nije samo naše nacionalno blago, već i blago čitavog čovečanstva. Možemo da preuzmemo odgovornost i spasemo ćirilicu. Pre gotovo vek i po, Jovan Jovanović Zmaj nas je upozorio i to ne bismo smeli nikad da zaboravimo:

Pojedini ljudi ponos duha suze,

pa do neke sreće mogu da dopuze

.……………………………

Al` narod nijedan do najveće sreće,

dopuzio dosad nije, pa ni odsad neće!

ZAŠTO SE ĆUTALO?

Ivan Klajn čak predviđa da će ova tranziciona dvoazbučnost jednog dana preći u latiničnu jednoazbučnost i da je to jedini mogući i normalan razvoj događaja, zato što je latinica, veli, univerzalna i zato što smo se na nju navikli. Pa onda dodaje da jedini način da to sprečimo jeste da latinicu izbacimo iz osnovnoškolske nastave, a to je, citiram, „nespojivo sa građanskim slobodama”.

Uopšte ne vidim zašto bi nastava na ćirilici u zemlji Srbiji ugrožavala bilo čije građanske slobode. Ako Klajn misli da ugrožava, postavljam pitanje:

Zašto, kad je već u „Novosadskom dogovoru” bilo potpisano da Srbi i Hrvati podjednako nauče ćirilicu i latinicu, i da se to ima ostvariti pre svega preko školske nastave niko, pa ni gospodin Klajn, nikada nije pokrenuo pitanje osnovnoškolske nastave ćirilice u Hrvatskoj?

Andrej Fajgelj 

Tekst: Andrej Fajgelj, „Osam zabluda o ćirilici”, Magazin Dani, 27. januar 2015, broj 4, str. 20-24.