Sedmog oktobra 1908. godine Anđa Petrović, sestra slikarke Nadežde Petrović i pesnika i pisca Rastka Petrovića, devojka čiju je lepotu Ivan Meštrović ovekovečio u karijatidama na spomeniku Neznanom junaku na Avali – uputila je Lavu Nikolajeviču Tolstoju pismo u kojem ga kao „apostola ugnjetenih” moli da „ustane u zaštitu Srba”, da se svojom „spasilačkom rečju” zauzme u Rusiji i pred Evropom za nepravedno ugroženu Bosnu i Hercegovinu.
To pismo, sačuvano u Tolstojevoj zaostavštini, zaslužuje da bude navedeno u celini.
Presvetlom grofu Tolstoju, filozofu i piscu!
Volela bih iznad svega da imate dovoljno strpljenja da ovo pismo pročitate do kraja.
Obraćati se Vama, filozofu i geniju XX veka – velika je smelost od jedne Srpkinje. Oprostite mi, uvaženi apostole ugnjetavanih. Vi koji umete da praštate i učite ljude pravičnosti i milosrđu, nemojte odbiti molbu Vašim sledbenicima. Vi ste mi ulili hrabrost da se obratim Vama molbom naše male zemlje, Vama – poborniku hrišćanske čovečnosti.
Usuđujem se da Vam pričam o ranama koje tište Srbe, i da molim za reči utehe u ime svekolike srpske mladeži. Vaša reč je za rusko javno mišljenje glas apostola. Zato izgovorite tu spasonosnu reč, smekšajte srce svog naroda prema malom balkanskom narodu koji se nalazi u ropstvu otimača. Podignite glas za slobodu Bosanaca i Hercegovaca! To su Srbi, to su Južni Sloveni, to su ljudi koji su se vekovima borili za očuvanje svoje samobitnosti.
Mi, Srbi, shvatamo sada, bolje no ikad, da stojimo pred ponorom koji nas tajanstveno vuče u svoje dubine. Na njegovom dnu nejasno svetluca zračak – da li izbavljenja, da li smrti; i mi se moramo baciti u taj ponor sa parolom „Sloboda ili smrt”; i obresti se između užasa i spasenja.
Pa ipak, Oče, mi smo – poput lavova koje su lovci okružili ognjenim obručem – ispunjeni neustrašivošću i spremni da na oltar otadžbine položimo svoj život i sve svoje imanje, ostajući do poslednjeg daha verni domovini.
Mi moramo razrušiti zidove naše tamnice, koji nam pregrađuju put u slobodu i ka ostvarenju naših stremljenja; snage neprijatelja jače su od naših, dušmanin je neumoljiv prema jecajima i patnjama svojih robova, a mi ipak ne [ćemo da] klonemo duhom. U zagušljivom vazduhu tamnice mi se ne možemo boriti za plemenite hrišćanske ideale, a sva naša bodrenja bila bi uzaludna maštanja, traženje izmišljenog sveta gde nema stradanja i poniženja.
Danas u celoj raskomadanoj zemlji nema nijednog Srbina koji ne bi odlučno zahtevao rat s Austrijom i oslobođenje Bosne i Hercegovine.
Srbi se nikad nisu plašili rata, jer su uvereni da u borbi rastu snage i da patriotski polet sam ukazuje put i pravac svim zbivanjima proisteklim u toku borbe. Neka osporavaju Srbima sposobnost za društveni život, neka nam pripisuju svekolike poroke (nama, a ne Nemačkoj sa njenim intrigama usmerenim na naše uništenje) – nijedan narod nije znao za veće oduševljenje i veću spremnost na žrtvovanje sebe nego Srbi, koji su se vekovima borila protiv neprijateljskih intriga i najezda.
Sada je nastupio jedan od najkritičnijih trenutaka, kada se Srbi nalaze u iščekivanju odluke kulturne Evrope na kongresu velikih sila.
Rusija ćuti! To strašno ćutanje može da staje života ceo narod. Je li mogućno da je velika Rusija postala krvnik i uzročnik propasti nevinih Slovena? Pa gde je istinski humanizam? Gde je čovekoljubivo, filantropsko, ujedinjenje kulturnih naroda, ako se ne čuje nijedan glas u zaštitu Južnih Slovena od germanske najezde?
Nije li istina da se taj humanizma javlja samo u odnosu na primitivne narode Azije i Afrike, propovedajući divljacima hrišćansko milosrđe, u isto vreme kada se na jugu Evrope mirno dopušta uništavanje celog naroda koji ima vekovnu istoriju i kulturu. Taj narod uništava se samo zato što pljačkašla Evropa nastavlja da vodi tajnu politiku i što Rusija štiti jedino interese Bugara – potomaka tatarskih došljaka.
Rusija ćuti, jer je Bugarska, pod njenim starateljstvom, već dobila nezavisnost, a Srbi neka ginu. Možemo li mi računati na pomoć Engleza i Nemaca koji, u suštini, žele slabljenje slovenstva?
Engleska se više od drugih protivi aneksiji Bosne i Hercegovine, ali ne zato što se krnje interesi Srba, nego zato što ona hoće da zadovolji svoju saveznicu Tursku. Sve zemlje koje su poboljšale svoje odnose sa Turskom jesu na dobitku. Za Bugarsku se to izrazilo u aneksiji Rumelije; Grčka je dobila Krit; Austrija – srpske pokrajine Bosnu i Hercegovinu. A Srbija zbog svoje lojalnosti nije dobila ništa. Takvi su bili ciljevi evropske politike. Turska se pokazala kao vrana ukrašena tuđim perjem, ali ovoga puta su se i druge ptice grabljivice odenule u tuđa perja. A Srbija je morala da stane na stranu očerupane Turske, svog bivšeg neprijatelja.
Strašno je kada se u kulturnom veku mora prolivati krv za svoja prava. Neka Evropa čuva interese germanskih naroda u Turaka, a herojska Srbija će bez straha krenuti u rat.
Ako je u pitanju zaštita stremljenja ka ujedinjenju, bolje je poginuti braneći od razbojnika svoje interese. Austrijska vojska će na primeru savezničke armije Srbije i Crne Gore još jedanput videti šta znači braniti otadžbinu a šta znači poći u lov na tuđe dobro.
Junačka smrt koja će pokositi sve do jednoga, ili sloboda nezavisnoj srpskoj zemlji! Čak i ako milost Svevišnjeg napusti srpsku vojsku na bojištu, neprijatelj neće uspeti u Srbiji da lako prekorači prag domova naših: još neispitane sile srpskih žena ispoljiće se u osveti za smrt očeva i braće.
I neka vo vjeki vjekov ostane sveta uspomena na poslednje dane kraljevstva koje je izgrađeno na razvalinama moćnog balkanskog carstva, dostojnog velikog velikih predaka srpskog naroda.
Ja sam Vam otvorila dušu, pišem ono što je krvavim slovima zapisano u srcu svakog Srbina; svoje nade u Vaše simpatije prema Srbima ja rado poveravam hartiji koja, možda, nikad neće dospeti u ruke Vaše Milosti.
Ali ako primite ovo pismo, nemojte ga odbaciti zato što će Vam naš jezik biti nerazumljiv; nemojte prezreti oduševljenje i ushićenje koje sam osetila u srcu obraćajući se Vašoj Preuzvišenosti.
Daj, Bože, da je kao plod moga pisma srpski narod stekao još jednog prijatelja u ličnosti proslavljenog pisca Lava Tolstoja.
Neka mi Vaša Preuzvišenost oprosti moju smelost i primi bezgranično poštovanje mlade Srpkinje, ispunjene ljubavlju prema otadžbini i željom da ceo svet bude prožet osećanjima za malenu Srbiju.
Beograd, 7. oktobar 1908. g.
Anđa Petrović
O sadržini Anđinog pisma Tolstoja je obavestio njegov lekar i sekretar Dušan Petrovič Makovicki. Tolstoj je Makovickom odmah izdiktirao odgovor. U pismu je „mladu Srpkinju”, zadivljen njenim rodoljubljem, zamolio da mu pošalje svoju fotografiju.
Postoji čitava priča o Anđinoj prepisci s ruskim piscem. Nju je svojevremeno ispričala Radmila Bunuševac.
Kada je jednoga novembarskog prepodneva poštar doneo pismo i paket, majk Anđina nalazila se u dvorištu. Čuvši da je pošiljka iz Rusije, stala je ubeđivati poštara da je došao na pogrešnu adresu: „Ali kažem vam da to nije ovde… Mi u Rusiji nemamo nikoga ko bi sada mogao da nam piše… Potražite po Beogradu. Ima još ovakvih imena.”
Srećom, našla se tu Anđa i uzela poštu. U paketu su bile Tolstojeve knjige, i odgovor. Pažljivo je pročitala pismo.
Makovicki, koji je na kraju pisma ostavio i svoj potpis, prenosio je, pored ostalog, mladoj Srpkinji: „Molio je je Lav Nikolajevič da Vam napišem da baš onda kad nam izgleda da je sve izgubljeno, tek tada počinje pravi život.”
(…)
U Tolstojevom Dnevniku od 26. oktobra 1908. nalazimo:
Počeo samo da pišem srpsko pismo.
Četiri dana docnije beleži:
Juče sam spavao malo, a od jutra svojski pišem o Srbima.
Drugog novembra:
Juče sam se bavio – srpskim člankom. Završavam.
Rad Tolstojev O prisajedinjenju Bosne i Hercegovine Austriji prvi put je objavljen u četiri nastavka. Počinje rečima:
Jedna Srpkinja obratila mi se pitanjem šta mislim o pripajanju Bosne i Hercegovine Austriji, koje je izvršeno ovih dana. Ja sam joj odgovorio kratko, ali ću tim povodom što mogu jasnije i podrobnije izneti svoje mišljenje o tom događaju onima koje to može interesovati.
(…)
Jovan Pejčić, Profil i dlan
Fotografija: 3denglish.com.ua
