Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Иако Печорин, главни лик Љермонтовљевог романа Јунак нашег доба, не представља пишчев аутопортрет, у Печориновом лику нашле су одјека неке ауторове тенденције, па је због тога за генезу печоринских мотива битна пишчева биографија.

М. Ј. Љермонтов рођен је 1814. године у Москви. Прерана смрт његове мајке узроковала је дугогодишњи сукоб између његове бабе и оца око његовог старатељства. Овај сукоб неповољно се одразио на душевну равнотежу младог писца, што се и види у његовим раним књижевним покушајима.
Љермонтов је био заљубљен у Наталију Фјодоровну Иванову, која га је изневерила са његовим другом, па се може рећи да је ова пишчева несрећна љубав била извор печоринског разочарања у жене и пријатеље. Његов каснији однос према В. А. Лопухиној подсећа на Печоринов однос према Вери.
Љермонтов је рано дошао у сукоб са социјалном средином која га је окружавала. У то време Русијом је владао сурови Николај I који је строго кажњавао било какву критику свог режима. Љермонтовљева песма коју је испевао поводом Пушкинове смрти, у којој као виновнике песникове смрти сматра халапљиву гомилу која је окружавала престо доспела је у руке Николаја I, уз коментар анонимног достављача: Позив на револуцију.

Ипак, захваљујући интервенцијама његове бабе и песника Жуковског, Љермонтов је добио царев опроштај. Међутим, није му опроштена увреда коју је нанео царевој кћери, кнегињи Марији Николајевној. Песник је по казни послат на Кавказ, где су вођене жестоке борбе између Руса и Чеченаца. Али, Љермонтова није убио Чеченац већ руски официр Мартинов који је пуцао иако је песник држао спуштен пиштољ.

Михаил Јурјевич Љермонтов огледао се у различитим литерарним врстама; поред прозе, успешно се бавио и писањем лирских песама и поема у којима је јасно видљиво присуство печоринских мотива. Наиме, исте године када се појавио роман Јунак нашег доба (1840), Љермонтов је написао три карактеристичне песме. Једна од њих – И мучно, и тужно садржи готово све печоринске теме: хладно и трезвено размишљање, презрив однос према сопственој личности, ишчезавање страсти пред сопственим разумом… У песмама Како често шареном гомилом окружен и Збогом, неумивена Русијо Љермонтов даје слику људи из племићког круга његовог доба, представљајући их као једну шарену и бездушну гомилу, а Русију као земљу робова и земљу господе.

junak-naseg-doba

У Љермонтовљевом стваралаштву стално је присутна и наглашена нота скепсе; у песми Страховање (1830) истиче како је све подложно старењу, па је боље остати сам и сам примити један такав ударац, него два – за себе и вољену жену. Таква филозофија љубави за тренутак се може учинити изразом егоистичног чувања сићушног мира једне ситничаве душе која је већ полумртва јер бежи од живота. Десет година након песме Страховање, Љермонтов ће у песми И мучно, и тужно поново доћи до закључка:

Да волиш… ал’ кога?… на кратко – не вреди труда,
А вечно се не може волети.
Завириш ли у себе? – тамо нема ни трага од прошлости:
И радост, и муке, и све је тамо ништавно.

Кроз Љермонтовљеву поезију и прозу стално се провлачи усамљена и по својој психолошкој конституцији сложена личност која пред собом и другима поставља велике захтеве. Такву личност Љермонтов је најпотпуније развио у поеми. Ми ћемо се задржати на поеми Демон, јер истоимени јунак ове поеме „постаје својеврсно оличење опште атмосфере, општег стања духа правог психолошки индивидуално издиференцираног јунака за којим је, рекло би се, у целом свом претходном стваралаштву трагао, а Љермонтов га први пут ствара у лику Печорина” (М. Стојнић, Руски писци, књига I).

Љермонтов свог Демона назива духом сазнања и сумње и тиме му придаје дубоки ум и неукротиву гордост. Демон је горд и усамљен, утонуо је у дубоку тугу, а вечита усамљеност ствара му патњу. С обзиром на то да његов ум све подвргава немилосрдној критици, а себе ставља у центар свега, самом својом природом Демон је осуђен на усамљеност. Овај спев има симболички карактер. Наиме, људи обдарени изузетним умом и тежњом ка слободи осуђени су на усамљеност, тугу и нерад. У таквим условима живео је и Љермонтов и његови савременици, као и Печорин, главни јунак романа Јунак нашег доба.

Јунак нашег доба почиње пишчевим предговором који указује на типичност главног јунака, на актуелност проблема рецепције књижевног дела и на пишчеву намеру да, сликањем историје Печоринове душе, представи све пороке наше генерације у пуном њиховом развоју, јер је друштву неопходно схватање и прихватање недостатака. Међутим, Љермонтов не предлаже решење, нити даје лек којим ће се лечити болести друштва, већ само констатује: Довољно је и то што је на болест скренута пажња, а како је треба лечити – сам бог зна! Писац не даје лек јер не жели да лечи свог јунака.

У роману је сва пажња усмерена ка Печориновом лику: кроз две приповетке даје се детаљно оцртани портрет Печорина виђен очима простодушног Максима Максимича (Бела) и очима официра – интелектуалца који и сам припада Печориновој средини (Максим Максимич), и кроз Печоринов дневник који се састоји из предговора и три дела (Тамањ, Кнегињица Мери и Фаталист). Три приче написане у облику Печориновог дневника стварају могућност да се пред читаоцима открије и психолошки осветли Печорин, његова размишљања и расположења. Оно што је заједничко и што повезује ове делове романа у целину, управо је анализа и самоанализа личности Печорина.

Да би што боље и потпуније осветлио Печоринов лик, Љермонтов га приказује у додиру са људима различитих друштвених слојева и различитих карактера. Са Печорином нас упознаје Максим Максимич (Бела), који је једно време живео са Печорином. Максим Максимич га карактерише као чудног, издржљивог, размаженог, али и племенитог човека са детињим осмехом: Диван је то био младић, верујте; само мало необичан. Ето, на пример, кад је киша или хладно време, цео дан је у лову, сви прозебу и заморе се, а њему ништа. А други пут седи у својој соби, ветрић само мало пирне, он вас уверава да је назебао, капак лупне, он задрхти и побледи; а ја сам га видео како иде сам на дивљег вепра; дешавало се да читаве сате не каже ни речи, али зато кад неки пут почне да прича, да пукнеш од смеха…

Из овог описа осећа се и назире емотивно скрхана особа чија се нервна напетост огледа у хиперсензитивности и честим променама расположења.
Печорин припада тридесетим годинама 19. века, периоду када је друштвени живот у Русији био још више угушен у односу на претходну деценију, а људи попут њега упали су у тешку и загушљиву машинерију николајевског режима. Када је Печорин ступао у живот, себи је поставио високе циљеве и племените тежње, али је убрзо закључио да ће, при датим друштвеним условима, утонути у осредњост и ништавило. Тако он почиње да свој интелектуални потенцијал и искуство троши на задовољење своје сујете која је појачана личним незадовољтсвом.

Печорин се одликује веома снажном вољом, он непрестано тражи авантуре и изазове како би потиснуо и угушио сопствену тугу. Један од његових изазова била је Бела. Само њено отимање представљало је двоструки изазов – један је Печорин поставио себи, а други њеном брату Амазату, који ју је отео. Начин на који је дошао до Беле, као и придобијање наклоности, а касније и љубави ове лепе девојке, осликава интелигентног човека који изузетно добро познаје психологију мушкарца и жене. Међутим, овде се открива и егоистична природа човека који је у стању да по цену остваривања својих хирова повређује друге људе.

У почетку је Бела била више него резервисана према Печорину, али то је само условило да он буде упорнији и одлучнији, јер припада људима који једноставно не подносе поразе: Најмио сам нашу крчмарицу: она зна татарски, пазиће на њу и научиће је на мисао да је моја, јер она никоме неће припадати осим мени – додао је он ударивши песницом по столу.

Печоринова изјава – научиће је на мисао да је моја, јер она никоме неће припадати осим мени – осликава човека који жене посматра као ствари које ће, након краће вербалне дресуре, обавезно поседовати и које ће, када му досаде, једноставно одбацити, сматрајући да, као права мушкарчина, која лупа песницом по столу, има потпуно право на то. У почетку Печорин покушава да је освоји разноврсним поклонима и лепим речима, а коначно примењује крајњу тактику за коју је сигуран да успева – окретање леђа. Ово Печориново систематско спровођење тактике одаје човека који заиста добро познаје жене, а притом не подноси да губи. Међутим, Бела му је убрзо досадила: Опет сам се преварио: љубав дивљакиње није много боља од љубави угледне госпође; незнање и једноставност једне исто тако досади као и каћиперство друге; да вам право кажем, ја је још волим, ја сам јој захвалан за неколико дивних тренутака, даћу за њу свој живот, али – досадно ми је са њом…

У Белиној љубави било је много снаге, али се Печорин није могао тиме задовољити. Узроке својих осећања и поступака Печорин проналази у својој прошлости коју прича Максиму Максимичу. У раној младости Печорин је уживао у разним задовољствима и светским разонодама, заљубљивао се у дивне лепотице које су га волеле, читао и учио – али му је све то убрзо постало досадно. Надао се да ће се досаде спасити усред опасности и борби, па се обрадовао премештају на Кавказ; међутим, ни овакав живот га није дуго забављао.

Несумњива је сличност Печоринове судбине са Оњегиновом, али, за разлику од Оњегина, Печорин је врло активан и одликује се снажном вољом. Печоринова пажња је у великој мери усмерена самоанализи сопствених унутрашњих доживљаја. Тако се пред читаоцима отварају два плана Печориновог дневника – један који се односи на догађаје које Печорин описује, и други – у коме Печорин образлаже своје поступке унутрашњом мотивацијом, у коме размишља, просуђује и анализира. Печоринова личност се раздваја и услед те раздвојености он пати, осуђује себе и постаје потпуно равнодушан према смрти: Већ одавно не живим срцем, него разумом. Одмеравам и анализирам своје страсти и поступке са строгом радозналошћу, али без симпатија. У мени постоје два човека: један живи у пуном смислу те речи, а други размишља и процењује оног првог…

Међутим, с обзиром на то да онај први Печорин потпуно бесмислено и узалудно дела, његов исказ да живи у пуном смислу те речи треба схватити условно. Због Печоринове подвојености и сукоба са самим собом настаје противречност између његове природе и његових најчешће безначајних поступака. Печорин је изузетно интелигентан и интуитиван човек који ништа не ради несвесно, а његова урођена страст да противречи и да дела поштујући своје ”принципе” утемељене на предрасудама, усмерена је против њега самог: Читав мој живот био је само ланац тужних и неуспелих противречности срцу или разуму.

Печорин је човек који је пун предрасуда о људима, пријатељству, лепоти и о многим другим стварима. Предрасуде које је себи наметнуо онемогућавају му да се оствари како у љубави, тако и у пријатељству у које уопште не верује. Ево шта он мисли о пријатељству: Од двојице пријатеља један је увек роб другога, иако често ни један од њих неће то да призна; – ја не могу да будем роб, а да заповедам – сувише је заморно, зато што истовремено треба и лагати; уз то, имам послугу и новац.

Његова предубеђења се не заустављају овде. Печорин даље говори: Признајем да имам јако предубеђење о свим слепима, ћоравима, глувима, немима, грбавима, без ногу, без руку, итд. Запазио сам да увек има нека необична веза између човекове спољашности и његове душе: као кад се изгуби један део тела, душа изгуби неко осећање. Овакво Печориново гледање на обогаљеност човека не указује на његов естетизам, већ на тежњу за компактношћу и виталношћу душе и тела, па овај кратак опис не представља само његову успутну опсервацију, већ има функцију осветљавања његове личности, као, уосталом, и сва остала његова размишљања.

Печорин је аналитични посматрач и изузетни познавалац људи и њихових слабих страна; детаљно описује људе са којима је у контакту (Грушњицког, доктора Вернера, кнегињу Лиговску…) и прецизно тумачи њихове поступке и понашања. Такво познавање психологије човека Печорину омогућава доминацију над људима, као и велики успех код жена које, како и сам каже, презире да их не би волео: Требало би да жене желе да их сви мушкарци тако добро познају као ја, зато што их ја волим сто пута више од како их се не бојим и од како сам прозрео све њихове ситне недостатке.

Међутим, Печорин се и те како боји карактерних жена које би могле да га заведу и да му одузму слободу до које му је толико стало, па, с тим у вези, он каже: Признајем да заиста не волим жене с карактером: то није њихова ствар!

Својом хладном разборитошћу и систематском тактиком Печорин заводи кнегињицу Мери, иако му уопште није стало до ње, а затим јој говори да је не воли и оставља је. Он се и сам пита због чега се уопште упетљао у то бесмислено завођење, па хладно и себично каже: А ипак постоји неизмерно уживање освојити младу, тек расцветалу душу! Она је као цветић чији најбољи мирис испарава у сусрет првом сунчеву зраку; треба га откинути управо у том тренутку и кад се довољно заситиш његовим мирисом, бациш га на пут: можда ће га неко подићи.

Печоринова љубав никада никоме није донела срећу, јер и када је волео, волео је искључиво због себе, не жртвујући ништа зарад оних које је волео. Његова љубав према Вери била је његова најдужа приврженост – она је била једина жена која га је у потпуности разумела. Међутим, ни са њом није могао да оствари трајну везу јер је за тако нешто неспособан; он не жели да изгуби своју слободу, иако ни сам не зна каква је и шта је, у ствари, права слобода.

Сви сувишни људи, па и Печорин међу њима, категорични су противници брака. Разлог томе је њихова егоцентричност и страх од губитка слободе. С обзиром на то да осећају делатну заточеност, страх од губитка личне слободе код њих је посебно изражена, посебно због тога што се (и без жене) не осећају потпуно слободним. Поред тога, Печорин признаје да се у његовој души створила неизрецива одвратност према женидби још док је био дечак – када му је врачара прорекла смрт од неке рђаве жене.

Да би постигао свој циљ и узвисио се у туђим очима, Печорин унижава себе (то чине и Оњегин и Руђин). Правећи се да је дубоко узбуђен, Печорин прича кнегињици Мери своју тужну судбину: Био сам скроман, оптужили су ме да сам лукав; постао сам повучен. (…) Био сам спреман да водим цео свет – нико ме није разумео: и ја сам се научио да мрзим. (…) Говорио сам истину – нису ми веровали: почео сам да варам. (…) Постао сам морални инвалид: једна половина моје душе није постојала, она се сасушила, испарила, умрла, ја сам је одсекао и одбацио; а друга половина је још била жива и спремна да свакога услужи, али то нико није опазио, зато што нико није знао да је постојала она друга половина која је умрла…

junak-naseg-doba-2

Међутим, пишући о овом догађају, Печорин не каже да је кнегињицу Мери лагао. Ако имамо у виду Печоринову самокритичност и детаљну самоанализу која је присутна на готово свакој страници његовог дневника, разлог необразлагања и непомињања овог монолога можемо тражити у његовој истинитости – патетично реченој због ефекта који треба да изазове.

С обзиром на то да Печорин догађаје, осећања и размишљања поверева свом дневнику који не планира да објављује, нити да га чита пред неким, сасвим је логично да он све то бележи потпуно искрено. Ипак, из неких места у Печориновом дневнику види се да он, у ствари, себе приказује горим него што јесте. На пример, после неуспелог покушаја да стигне Веру, Печорин пада на мокру траву и плаче. Несумњиво је да је узрок оваквог излива осећања Печоринова патња и његове емоције према Вери, међутим, Печорин то не може да себи призна, па своје плакање објашњава својим растројеним живцима и празним желуцем. У сцени опраштања са кнегињицом Мери, види се једно драгоцено Печориново признање: да је још који минут стајао ту, пао би пред њене ноге.

Печорин себе приказује горим него што јесте због своје огорчености, а не због хладноће. „На једном степену огорчености често се јавља оваква тежња ка једном оваквом печоринском самооптуживању, или, да будемо прецизнији, према једном оваквом печоринском самоунижавању. Печоринова тобожња искреност умногоме је само један специфичан облик самоунижавања” (Н. Милошевић, Предговор књизи Јунак нашег доба).

Љермонтовљев јунак је доживео разочарања на друштвеном и личном плану; он често говори о слому својих илузија и са горчином приступа теми издајства у љубави и пријатељству.

Сукоб карактера у роману Јунак нашег доба видљив је у самој личности главног јунака – Печорина. С једне стране, Печорин себе посматра као потпуно развијеног и формираног човека који је све у животу већ искусио, па му помисао на смрт не изазива страх, већ потпуну равнодушност: Па шта, ако треба умрети – нека умрем: губитак неће бити велики за овај свет, па и мени самоме је већ прилично досадно, ја сам као човек који зева на забави и који не иде да спава само зато што његова кола још нису стигла. Међутим, са друге стране, Печорин у својој души осећа неизмерну снагу коју испољава на крајње бесмислен и суров начин; основни покретач његовог целокупног делања јесте воља за моћ.

Печорин не жели да буде инертан, али не ради ништа истински корисно, јер не налази делатност која одговара његовој снази и духу. Он је, како сам каже, сличан генију прикованом за чиновнички сто и осуђеном да преписује акта. „Печорини су изнад стварности која их окружује и зато имају право да презиру живот и људе; читав њихов живот јесте негирање – као реакција на постојећи поредак ствари” (Н. А. Доброљубов, Шта је обломовштина).

У двобоју са Грушњицким Печорин каже доктору Вернеру да можда и жели да буде убијен. „Ова Печоринова чудна жеља – ма колико се то можда парадоксално чинило – баца нову светлост на држање самог Љермонтова за време двобоја са Мартиновом. Зашто је писац непокретно и с обореним пиштољем чекао да му Мартинов метком одузме живот? Није ли, попут свог јунака, разочаран и огорчен неправдама и патњама које су га снашле, и сам у ствари, желео да буде убијен? Само ако Грушњицки није испунио Печоринову жељу, Мартинов пишчеву, на жалост, јесте” (Н. Милошевић, Предговор књизи Јунак нашег доба).

Сувишни људи у руској књижевности>>

Аутор: Душица Чукић

Пушкинов Оњегин (Евгеније Оњегин) и Љермонтовљев Печорин (Јунак нашег доба) отварају галерију такозваних сувишних људи, чија је појава у књижевности условљена посебном друштвенополитичком и духовном климом у Русији тог доба.

Руски критичар Николај Доброљубов је у чланку Шта је то обломовштина? Оњегина уврстио у посебан књижевни тип руске литературе 19. века, у тип такозваних сувишних људи, заједно са Љермонтовљевим Печорином, Херценовим Бељтовом, Тургењевљевим Руђином и Гончаровљевим Обломовом. „Сувишан човек је тип људи који не налазе могућности за примену својих натпросечних потенцијалних способности због тога што им то не дозвољавају објективни услови у друштву на које гледају критички. Сувишан човек се према људима односи високомерно. Потцењује их и држи се надмено. У односу према жени је егоиста: ужива у игри женским срцима, али не прихвата обавезе и, по правилу, избегава брачну везу. Образовање сувишних људи је површно. Њихов однос према раду је несистематичан. Недостаје им упорност. Због тога су, иако много шта у својој средини не прихватају и негирају, неспособни за делотворну, конструктивну акцију, ради отклањања недостатака у име позитивних промена у друштву” (М. Сибиновић, Евгеније Оњегин Александра Пушкина).

suvisni-ljudi

Године 1785. Катарина II је Подареном повељом прописала права и дужност племића. За време владавине Катарине II високо племство, које је чинио просвећен и образован сталеж, достигло је највиши степен у свом развоју. Одмах за високим племством формирала се класа средњег племства. За време владавине цара Александра Благословеног, племићки углед је све више растао, па се тако образовало друштво за које су племенита уживања већ постала животна потреба, као обележје новог духовног живота. Племићка класа је била не само главни представник друштва, већ и главни непосредни извор образованости читавог друштва. „Двадесетих година 19. века руска књижевност, која је била подражавалачка, почиње тежити за оригиналношћу: појавио се Пушкин. Он је волео сталеж у коме се скоро искључиво испољио напредак рускога друштва коме је и сам припадао – и одлучио је да нам у Оњегину прикаже душевни живот тога сталежа, а заједно са њим и друштво, онакво какво је било у епоси коју је изабрао, тј. двадесетих година 19. века” (В. Г. Бјелински, Књижевно-критички чланци).

Међутим, иако друштвени роман у који улази читав руски живот са политичким идејама, тадашњом културом, васпитањем, као и целокупна идеологија епохе, Пушкинов Евгеније Оњегин представља изузетну психолошку студију карактера јунака.

Док је Пушкин кроз Оњегинов лик дао слику племића двадесетих година, Љермонтов је главним ликом свог романа Јунак нашег доба – Печорином, дао слику типичног представника епохе тридесетих година 19. века, а књижевна критика га убрзо прихватила као представника такозваних сувишних људи у руској књижевности. Печоринов лик писац изоштрава осветљавајући га изнутра, наводећи читаоце да се и сами придруже универзалним филозофско-етичким питањима о срећи, несрећи, љубави, пријатељству, судбини, страсти, егоизму, генијалности, која Печорин поставља себи и другима. Јунак нашег доба сматра се једним од првих врхунских психолошких и филозофских романа у руској прозној књижевности 19. века.
„Јунак тридесетих година”, Јунак нашег доба био је „декабриста” – аристократа, војно лице и човек политичке праксе, а „јунак четрдесетих” своје образовање стицао је на Московском универзитету – поезија, наука и филозофија били су у центру његових интересовања и одушевљења. Таквог једног човека, „непрактичног витеза речи”, приказао је Тургењев кроз лик Руђина, који представља још једну од варијанти сувишних људи, али не и понављање оњегинско-печоринског типа.

Личности попут Оњегина, Печорина, Руђина, Обломова – типови које су створили велики таленти, живе и данас – у мало другачијим друштвеним условима. То су људи који не чине ништа ни за личну нити за општу корист; за њих не постоје ствари које би им представљале животну потребу без које не би могли да живе.

Иако постоји разлика у темпераменту Оњегина, Печорина и Руђина, сви они имају карактере који су у великој мери спутани неповољним друштвеним приликама. Можда би њихово бесмислено (не)делање добило неки племенитији смисао у другачијим друштвеним околностима. Међутим, њихово (не)делање нису само узроковале двадесете, тридесете и четрдесете године 19. века у Русији, већ првенствено њихови карактери и њихова саможива природа. Они су размажени егоцентрици, који мисле да су центар света који се око њих и због њих окреће, па, с тим у вези, себи дају за право да повређују људе који то уопште не заслужују, и то искључиво ради личних незадовољстава, хирова и комплекса.

Сувишни људи нису само по својој природи лишени способности да се крећу и делају по сопственој вољи – њихова апатија и сплин резултат су њиховог васпитања, неостварених тежњи и средине у којој се крећу. Сви чланови породице сувишних људи имају сличан однос према људима – презиру њихов „ситан” рад и њихове скучене тежње, иако ни сами не успевају да остваре своје. Они врло добро знају за чим не теже, али уопште не знају шта желе и какав је њихов циљ (ако га уопште и имају) и смисао њиховог делања, што их, између осталог, чини актуелним и данас.

Они не знају шта треба тражити у животу, као ни у љубави – плаше се губитка слободе коју и не поседују, па не успевају да се вежу ни за жене, а ни за пријатеље. Вођени идејом о слободи, а не и самом слободом и емоцијама које су им на путу до самоостваривања закржљале, никада не досежу до потпуне слободе. Сви су они пуни самољубља и потпуно су свесни таштине друштва које их окружује. Међутим, њихове речи никада не постају дела; они имају своје принципе, али не и снажне унутрашње потребе које би, заједно са тим принципима, представљале њихову покретачку снагу, која би им, пре свега, створила потребу и циљ, а потом и пут до остварења истих.

Промашени животи у Чеховљевом Ујка Вањи>>

Аутор: Душица Чукић