Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Ми смо сви експресионисте. Ми сви узимамо стварност за средство свога стварања. Нама је циљ: стварање, а не оно створено. Оно што је створено, створила је природа, по својој логици, под императивом своје психологије. Од природе ми тражимо не ту логику, и не ту, њену психологију. Узимамо и њих, по кад кад, као једну игру нашега стварања. Од природе захтевамо, да нам да елементе, оно што је од неког и она наследила, а можда и отела.

Ми те елементе формирамо у спрегове мисли, у сплетове осећања, у спој светова, у динамичност духовнога бивања, које иде преко неке органске конкретности.

Ми смо ствараоци, као што је и природа. Ми улазимо у пантеон проузрокивача, о којима је држао проповед сточулни плурализам, од Вавилона и Мексике до Џемса и Мориса. Ми постајемо богови, као што је то предвиђао Верхарн и слутио ван Лерберг. (А Бог, искључујући само Спинозино геометријско чудовиште, учествује у стварању.) И до нас је тако било. Бетовен је стварао свет изнова, свет огромних звучних вулкана, свет катаклизама модулација, и древнога ужаса, који је клицао и запомагао, јер сам себе није могао ни надвисити ни надкрилити: јер није било никог другог сем њега у тој васељени. И Бах је своје светове стварао у бескрајним перспективама — зачараних воља, на безданим зазиданим луковима неумољивих и сагласних ритмичности.

И сви су, када су били највећи, стварали свет, а не реконструисали свет, градили васељену, а не прецртавали оно чему је, у најбољем случају, други неимар дао полазне могућности.

За то ми највише обожавамо Шекспира, који је узео од природе и траву, и змију, и Цезара и Сунце, и цвркут тица и звекет оружја, а створио свога Аријела, Проспера, Пука, и дао им да живе на острву које је он, Шекспир, триумфом својих лудих јамбова дочарао из бескрајног океана трохеја, јоника, хореја и беле прозе једносложних таласа речи.

Ми смо дошли до свести о ономе што смо и због оних који су били пре нас, у Европи и Америци. Из њих смо се ми ишчаурили, у колико смо њихова антитеза, по неумољивом закону диалектике, којим нас је везао Хегел за прошлост.

Импресионисти (чија смо ми обрнута могућност и изведена обратна консеквенција) хтели су да из природе ишчупају, кљештама своје личне једначине, ексере, са којима су уковани предмети. Импресионисти су хтели, преко себе, да даду ону исту природу која је била око њих. И они су веровали да ће тако, преко два апсолута, – себе и природе, – постићи последњи апсолут израза, и пронаћи: шта држи материју и духове. Међутим два апсолута: наш лични и онај туђи око нас, доведени у један насилни, међусобни однос, нису умели да изразе ни духовну битност окруженог, ни суштину окружавајућега.

Ми, експресионисте, не питамо, шта хоће природа, ми то остављамо, у колико се то тиче израза, слугама природе: плашљивим љубавницима природе, који изучавају њене ћуди и према њима се управљају.

Ми, експресионисте, никога не исповедамо, да бисмо исповешћу сазнали његову тајну. Ми тајну постижемо, ако је она врх, на коме смо зажелели да се сунчамо. Ми не читамо анонимна писма, којима природу компромитују или уздижу, у разним случајностима, свакидашњице. Ми смо оно исто што и природа, и ми стварамо са оним комађем, које успемо да из Космоса привучемо у своју орбиту, као цигље за зграду, коју ми непрестано подижемо и обарамо. Ми и обарамо сами себе, јер ми, као и природа, налазимо задовољство не у коначности једнога постигнућа, већ у периодичности победе и пораза.

У овоме куту наше планете само ми и постојимо. Још онда, кад смо осетили бол наше рађајуће се гравитације и вољу за зидањем из самих себе, ми нисмо затекли у Југославији предходнике-импресионисте, који би блудели бакхантски за неиспитаним и варљивим траговима природе. Код нас није било импресиониста, које ми затичемо свугде још, по овој планети, као историјске остатке фела које изумиру. Код нас овде, у књижевности, готово нису ни живели. Бојали су се да иду чак и за природом, за којом ми више не идемо.

Они су се бојали поћи ма за ким – да не би залутали; они нису ишли ни једним путем – да не би изгубили пут….

Ми не можемо да грешимо у тоталитету наше тежње.

Наше су погрешке само релативне према нашем апсолуту. У наш план грађења и разграђивања, као заносни и горки подстрек за рад једне све органскије и органскије логике, улази и погрешка, и несклад, и неизводљивост, и контраст, и контрадикција.

Наша једица опасност, наша коб, лежи у могућности динамичког савршенства, које би нас уклело безумним експлозијама своје космичке мистике, и довело нас у безизлазност зачаранога круга, на чијој је периферији сазнање да су сви хаоси стварања и све хармоније стварања: само једна случајност музике….

II

С једним треба бити на чисто: са реализмом (односно и психологизмом).

Прави реализам, у највећем броју случајева, јесте покушај, не да се ствари представе онакве, какве су, већ тако, да се роди убеђење, да су оне збиља такве.

Сва снага реализма јесте у убеђењу, у убедљивости. Треба читаоце, (гледаоце, осећаоце) убедити да је то стварност. Убедљивост се постиже на два начина: акцентом и избором теме. Тема се избира из саме дубине, са дна конкретности – да би се дала илузија: како је и оно, што се развија, конкретно. Међутим ту конкретност служи само као полазна тачка. Спој конкретности служи као points de repere, као тачке проласка, као станице, као више материалних стања, преко којих линија мора проћи. Линија може испунити тај услов, па да ипак буде фантастична, јер је број конкретности увек ограничен. Акценат се постиже пре свега снагом талента. Има талената фантастичних, има Едгара Поа који описују најобичније ствари: а у нама се рађа уверење да то није стварност, да је то нешто изван нашега света чула. Што тачнији, што прецизнији, један Едгар По, један Сезан — изгледају нам све мање реални, све даљи од обичног бивања. Међутим, још Вјачеслав Иванов и Мережковски утврдили су за Достојевскога да он није реалиста онде, где изгледа најреалнији.

Код Достојевског је један гениални и несвесни трик то, да он навлаш говори кад кад канцеларијским и тачним, по мало ћивтинским језиком, да би се створило уверење, да је све што он износи: до баналности тачно, реално.

Гогољ нам изгледа, по акценту, највећи реалиста онде, где говори о стварима које се нису догодиле и нису се могле догодити. Тако су сви разговори губернијских дама о хаљинама, у „Мртвим Душама” потпуно немогући за ондашње прилике. То су доказали руски професори, а то може бити јасно и priori.

У многим позоришним комадима сцене се износе са извесним реализмом који изгледа убедљив масом детаља и драмским акцентом целине – док, у ствари, ми готово не можемо знати је ли то стварно реалистички или не. Обичаји ткача пре неколико деценија, дају се извести (у Хауптмановом комаду) необично реалистички-психолошки: узму се карактеристични детаљи: покрет, ход, ритам говора ткача, и начини се целина која дејствује са убедљивим реализмом. Међутим ми, не знајући живот тих људи пре толико година, не можемо тврдити да је све то збиља тако, и ако долазимо до убеђења (позоришном техником), да јесте.

Дакле, реалност се не постиже тиме што нас само опомену на нешто познато, реалност је креативна, реалност се постиже убеђивањем:

нас убеде да је то реално. Дакле и реалност је једнауметничка категорија. Помоћу уметности, нас убеде да је нешто реално, а нешто није. Реалност није у стварима, већ је реалност у дејству ствари на нас. Има уметности која нам ствара илузију реалности па ма све било варка, – а има уметности која нас држи у атмосфери иреалнога и ако је све, што се износи, стваран однос између бића.

Реалност није ни у једном предмету, реалност јесте нешто што се, као неки украс, као нека језа или понос, унесе у ствари, да би оне на нас деловале. У сну, ми сањамо најдиспаратније чежње и везујемо их по једној логици нарочитога стварања (последице су ту често изврнуте, мењају место са узроцима). И у таквом сну, ми често имамо најдубље убеђење, да је све стварно. Стварност је једно убеђење и ништа више, за уметника.

И колико год ми истичемо ову моћ давања атмосфере стварности, толико ударамо гласом и на обрнуту моћ, на негативни пол: уношење неке Каријеровске, иреалне сумаглице у ствари живота. Реалност и иреалност подједнако су реалне, или подједнако су нереалне, све зависи од уметника.

Резиме би био овај: писци једног нарочитог талента дају нам визију реалности или визију иреалности.

Визија је увек јача од саме стварности, у колико стварност уопште постоји за уметника. Уметник се користио детаљима стварности, за своје сврхе, јер није ни од кога другога могао добити материал.

Велики реалисти јесу у ствари велики визионари, и ми се варамо, кад мислимо, да нам они износе ма какву стварност. Они нам износе, оно, што зажеле или захтеју, на начин који нас убеђује да је баш то.

Такође велики идеалисти јесу у ствари, велики визионари чија визија има убедљивост не-стварнога или навлаш нема убедљивост стварнога, и тиме нас преноси у илузију, у Мају Индијску и Шопенхауерову.

Чиста илузија и чиста стварност јесу на крају крајева последица уметности.

Уметник, из праве стварности, узима оно, што му треба, да би његова визија добила извесну солидност, кохерентност и изразитост. Уметник из стварности избацује све оно, што му смета да стварност учини пластичнијом, и рељефнијом, стварном,

Ми, експресионисте, начисто смо са овом лукавошћу стварања, и ми прибегавамо и њој. Можемо ми стварати какве хоћемо светове — није главно да они буду реални, главно је да се ствара изузија, да су они реални, – ако ми то желимо. Или, ако желимо да се створи осећање: недостатка свакога реалнога тла, ми знамо, да се то постиже не: избацивањем тога тла, већ: убацивањем елемента неубедљивости, илузорности у нашу зграду, у наше светове.

Па ипак, ми експресионисте, отишли смо и један корак даље, нашли смо још један моменат за уметничко искоришћавање, а то је моменат осцилације између два екстрема, између бића и не-бића, између стварности и нестварности.

Ми наше светове градимо данас са још једним хелиумом, кога није било на досадашњим земљама: ми уносимо ту упитну Језу стварности и нестварности. Ми не одричемо увек егзистенцију, ми не афирмирамо увек егзистенцију; за нас је игра око присуства или одсуства егзистенције једна драж више у стварању, једно уживање више у створеноме.

Ми смо надмашили језу библијскога: omnia vanitas (све је таштина, и сама је таштина таштина). После страховите реалности коју су видели пророци, проповедници, патриарси, после реалности која је уморила генерације и векове материалношћу свога тока кроз историју, дошла је негација реалности, сумња и у саму сенку реалности. Па ипак, та сумња, у својој безнадежној горчини има и бес за новим пењањем по недогледним степеницама живота и бића.

А ми, експресионисте, уносимо једну нову сумњу, страшнију, ако нам је до страха, или божанственију, ако нам је до ведре радости, а то је: у уметности ми не зависимо од категорије реалности, ми се ослобађамо и од реалности и од онога што њу одриче.

Ми смо потпуно слободни, и зато смо ми, ако нам је до среће – сретнији, ако нам је до очајања – очајнији, од оних, који су били пре нас у уметности.

Апстрактна мисао одавно је дошла до ових закључака, који тек сад почињу продирати у уметност, пошто је уметност учинила еволуцију која је омогућила то продирање.

III

Дало би се математички доказати, на основу досада пређених догађаја и еволуција у литератури, да смо ми морали доћи, и бити онакви какви смо. Па ипак, ми нисмо дошли само, на захтев историјске нужности, као удубљење реализма, као антитеза импресионизма, и као последица факта, да се све старо у старим облицима изживело, и сасвим природно оставило само могућност искоришћавања оних руда у себи, које нису биле вађене. Ми нисмо само литерарна последица пређенога пута. Са нашим временом ми смо грчевито везани. Чак и кад желимо да побегнемо из њега, ми се боримо за слободу од природе, као и наше време. Случај је хтео да смо ми и на основу логике тока књижевних форама оно, што бисмо били и после сасвим друге једне формалне прошлости. Прошлост за нас није битна.

Прошлост губи своју снагу над нама, баш за то што нам је била оставила још само могућност пута којим смо пошли. Ми је не морамо питати за савет све док не идемо њеним путевима. Прошлост није нашим путем свесно ходила. Она га је сачувала за нас.

Промене су настале. По свој прилици да оне одговарају неком поремећају у тежиштима Духа Васељене. У центру стварања, ако он постоји, врши се распоред снага. Наш једини уметнички задатак јесте, да интуицијом, претвореном у израз, докучимо јесу ли те промене коначне и за сам Дух Васељене, за сам Космос, или је њихов значај само материјално и духовно гломазан, а космички безначајан.

И нису промене настале данас, или јуче, промене се јављају симболички. код нас, као такве, као знак питања.

Ми, у уметности, имамо да испитамо: да ли те и такве промене повлаче за собом и промену у Духу Васељене (па ма кад она дошла, и ма кад постао Дух Васељене, кога можда још нема). Ми решавамо само проблем, а кад ће он доћи, кад ће се њему на основу наших решења приступити – ми то, заробљени категоријом времена, не знамо.

Ми, и многа човечанства, решавамо за природу, кроз многолике уметности, кроз кретање нечега материално од нас зависног, читав низ тамних места, мутних тумачења текста, који можда не ће бити ни написан. Али је природа-прикупљач података, али Дух Васељене (чак и пре свог постанка) предвиђа могућности и даје нам благовремено на решавање задатке, који су више или мање судбоносни за њ, већи и као сама могућност. Још Метерленк слутио је, да је целокупан напор наше свести, у својој коначној некој еманацији (коју не видимо) само један експерименат, потребан боговима, ради расплета неких њихових сложености.

Наша основна тежња јесте: ослобођење од овог експеримента над нама.

Ослобођење се постиже потпуном надмоћнију над оним што је требало да нас начини својим оруђима. Ослободићемо се ако још више, још грчевитије уђемо у план Богова, ако будемо још језивије битно оно, што је од нас хтела учинити природа. Тада ћемо најзад прерасти своју битност, своју наметнуту битност.

Морамо потпуно да уђемо у дух промена, у злокобну динамику. Морамо да се спојимо с њом без остатка, без отпора и тада динамика неће владати нама, тада ћемо ми сами бити динамика и моћићемо да идемо у нова схватања, у смисао нове суштине. Без икаквог напора улазићемо у суштину, јер ћемо бити њен етер, њена атмосфера. Ми, који смо имали бити побеђени, постаћемо део победе, део онога што је победило. Ми ћемо постати победнички флуид који струји васељенама.

Како да у себе примимо тај динамизам како да одбацимо све оно грубо материално, што би увек са динамизмом било у борби, и тиме онемогућавало наше победничко јединство?

Јесу ли неке промене нешто, што нас надмашава? Како да будемо примљиви? Питагорину музику сфера нису могла осетити бића, услед громкости њене. Како да те звучне лађе уђу у пристаниште наших чула? Да нисмо сувише сићушни да бисмо се определили према огромним потресима?

Апстрактна мисао одавно је решила овај проблем. Кад не можемо прићи бескрајности помоћу бескрајно великог, ми јој приступамо помоћу бескрајно малог. Суштаствено нема разлике.

Уметничкој мисли били су потребни векови, да дође својим, уметничким путевима, до алгебарског и механичког открића Лајбница и Њутона. Дебиси, Дика, Метерленк, ван Лерберг, Равел, које су били прогласили за болеснике, нашли су светове, сродне Космосу, у диференциалној прашини осећања.

Природа на нас делује коначним ударима на чула. Она даје коначне количине. Тиме она даје и више, но што наша чула траже. Атом и космос јесу изнад и испод те коначности, те одређености. Космизам атома живи истом слутњом, којом и васељене. Да бисмо схватили Космос, морамо се уздићи до њега, морамо се овасељенети до васељенскости. То је један пут. Други је пут – силазак у атоме, који су, такође космоси, што тврди хемија, што је језиво осећао Паскал.

Према томе је и Метерленк космичар, и тибетански мистичари, и персијски миниатуристи.

Према томе – утанчана, егзалтована импресија прелази у: експресију. Дати мање, но што је пружила природа, значи такође наћи нов израз, значи бити нова природа. Кандински одбацује, (на други начин но Хоксе, но Јапанци, а ипак сродним болом и грчем елиминација), – све оно, што доприноси, да дејство импресије буде обојено секундарношћу, случајношћу једињења и везе са нечим другим. Најчистија импресија постаје: експресија .. –

Експресионисте као Хвитман, узимају од природе више, но што она даје у једном утиску. Хвитман набацује, као гиганти, Пелион утиска на Осу утиска, и даје експресију. Експресионисте тога типа дају нову целину, које нема, а можда и не може бити у ритму природе.

Те експресионисте надмашавају логичност једног утиска, датог у коначном, у завршеном. А рафиниране импресионисте типа Дебиси, деле утисак, хемијском анализом, квалитативно.

Они растављају воду на водоник и кисеоник – а то је већ ново стварање. Растварање је такође стварање. А: чим је стварање — то је експресија). Они ослобађају везу атома, који, уједињени, имају друге особине, но кад су слободни. Најзад, нема краја ослобођењу атома. Било да су уметнички догађаји огромни, било бескрајно малени, било да су увасељење једне импресије, било да су развасељење једног утиска, они се завршавају опет космосом, опет васељеном.

Када би природа била за нас, када бисмо ми са природом општили непосредно, она би нашим чулима давала само заповести, а не наговештаје и индикације. Али природа не даје само минимум или максимум потребног надражаја. Надражајева недовољност или сувишност ствара за нас могућност: да природу схватимо, и да је победимо, у уметности.

И нама та победа, можда је исто толико важна, као да смо победили и на неки судбоносније материални или сугестивније духовни начин – у борби за наше духовно омогућење.

Напоредо са великим догађајима на овој планети, и уметност њена, на један, за сад још херметичан (а у најближој будућности примитивистички) начин, иде на то, да подчини природу.

Ово је донекле слично напору лукавости, који је Кант приписао Копернику. У оно време тежило се да се природа прозре, и тиме савлада, тежило се да се нађе питање на које ће природа бити принуђена одговорити (као индијско божанство, чије је име најзад пронађено).

Данас, опет у време ослобађања, предузела је уметност да решава оно, што је тада решавала метафизика: проблем не само слободе, већ ослобођења.

Уметност ова наша, која је данас запалила планету огњевима, који се још можда не виде, али који пламте — тежи да овлада, чак и против логике. Противу снаге самих ствари она не употребљава ум, већ снагу стварања.

Изгубили смо били снагу стварања, јер смо били и сувише загледани у створено, које није било више довољно ни само себе да сачува. Без сталног стварања није могућа чак ни. прошлости

IV

Од увек је човек призивао Природине Силе у помоћ. Од увек је била машта, да човек пронађе тајну: како да својим чаробним формулама спута духове природе и натера их на рад. Ово, што се види код свих примитивних народа, нашло је језив свој одјек у Манфреду и Фаусту, који хоће да заробе природу. Они не морају ништа радити, за њих раде силе, које они чак не морају ни схватати. Манфред не мора разумети ни појмити духове, који га имају служити. Манфред мора само доћи до формуле, која га чини господаром. Владар Прстена (у 1001 ноћи) далеко је испод духа, који слуша прстен. И Просперо је у многом погледу испод Аријела, па ипак је Аријел његов роб.

Уметност је стално тежила да буде Просперо и Манфред, и Владар Прстена. Уметност је тежила да нађе схеме, које би после послушна природа морала испунити. Уметност је хтела да нађе начине, који би били једна одгонетка природе, нека једрила, неки брод, који би природа морала носити тим самим што је брод створен за пловидбу. Брод не мора разумети море, а море мора да га носи. Не мора се бити виши од стихије, да се искористи једна стихија, мора се само бити плован уз и низ стихију. Један од циљева уметности био је: учинити да наша осећања буду пловна дуж стихије живота. Живот сам, морао би да носи оно, што је саграђено на један нарочити начин, пронађен интуицијом од генија. Уједном моме роману ја описујем како су неки људи успели да искористе Дух Васељене, ради својих циљева:

Дух Васељене јесте резервоар целокупне свести духовних светова, – па ипак бића, која су много нижа од њега, искоришћују и испражњују резервоар. Резервоар тај има сабирну, сабирајућу моћ, али није ограђен од бандитизма од стране нижих свести.

Он нема одбранбеног, органског оклопа, јер он није саздан да се бори са јачим или слабијим од себе, он је циљ и зато није добио штит. Најопасније је понекад бити најачи.

Тако, ми можемо искористити живот па ма и не ушли у тајну живота. Главно је: наћи ту чаробну формулу, или тај пловећи-пловни облик. У великоме потопу догађаја и доживљаја, да би се остало на површини, не мора се ништа ни разумети ни знати, довољно је имати Нојев Ковчег.

Ако узмемо као најпростији пример, поезију, видећемо да се од увек старало, да се природа, тако рећи ухвати на делу, намами у наше мреже и зароби.

Прве мистичке попевке орфичара, са готово ни мало свакидашњега смисла, имале су за дужност: дати једну мистично завршену реалност, у коју је права реалност просто морала ући, као у љуску. Увек, у поезији, од толиких осећања, која заталасавају човечју груд, спомињана су, наглашавана су само нека, и стварана је целина у коју је природа ушла и оживљавала је. Нико не воли онако, ритмом и осцилацијом оног малог броја одређених појмова, које спомиње Саффо, или ма који песник Грчке Антологије. Па ипак, ред осећања и ред речи, који има да представи неке границе тих осећања, тако су размештени, да природа улази у њих, оживљује их, и ми имамо реалност, и ми имамо нешто јаче но реалност – визију, то јест квинтесенцију реалности.

Виктор Иго свом разбарушеношћу свог вербализма хвата силе природе за косе, и не пушта их, и оне оживљавају дело Виктора Ига.

Свака епоха ствара мреже за хватање природних сила, свака епоха ствара, на погодном месту, уметнички млин, који је окрбтан силом пролазећега, горскога потока.

Но свака епоха нађе начина да зароби природу на аргатовање, али само дотле, док су форме јаке, док форме могу да издрже отпор и напон заробљенога духа, као у лајђенској боци. Чим форме напукну, снага природе напушта их, и узалуд су те форме узор од фино саграђеног резервоара, садржај је ишчилео.

И за то друга епоха, ако хоће да се користи енергијом неке природине снаге, мор да нађе и нове облике, у које ће природу намамити. Велики духови, снагом, моћју генија, могу и да стварају и без сарадње природе, – али на што то, кад има начина да се природа зароби, и да ради како ми хоћемо?

Природа мора да врши за нас сав груби посао довлачења материјала. Треба намамити Орироду.

Свинберн је био пронашао, да је главно: дати извесну музичку постепеност речи, колоратуру флуидности: смисао ће сам доћи. Браунинг је открио да је главно: галванизовати појмове једним општим а ипак незнаним и недефинисаним грчем: смисао мора доћи, накнадно.

Зола је мислио, и кад кад успео: да се мора на један гломазно логичан начин, насилно поређати, (као да су то постепености), материјал разних крајности: живот ће ући, дати свему пуну пару кретања и хуктања. Шекспир је успевао да заплете ствари тако, да су се после, својом властитом снагом, морале расплетати и давати визију живота.

Балзак је увидео да има принципа, које треба стегнути у једну периоду, једну генерацију, један тип, па ће оличење тих основних принципа привући друге принципе, који ће сами по себи пустити у ход сав механизам.

Још нас не дели много година од доба, које је успевало да зароби лепоту у неколико строфа: смисао и живот јављали су се као последица те лепоте.

Ибзен је проналазио карактеристичан симбол и удубљавао се у њ, а смисао, живот, илузија, драматичност – све је то долазило само по себи.

Узмимо из наше поезије Дучића, који је, у својим добрим стварима, проналазио комбинацију појмова, заокругљену неком општом чулношћу. Накнадно је долазио и смисао, и долазила је визија, које писац није унео, сам од себе.

Као у оном лову на слонове: помоћу питомих слонова ловили су се дивљи. Природи је даван мамац и ова је, готово увек, била примамљена и заробљена … Данас, када старе форме нису под милим богом ништа, и у старе плаштове из гардеробе поетских трикова, (ма како они били извезени златом и драгим камењем музике, сентименталности, чулности, романтике), — данас у те плаштове неће се увући ни један краљ и ни један елф. Ми морамо ако хоћемо да искористимо слепе силе за своје циљеве, морамо наћи нешто друго.

Данас ми улазимо у дух размештања, у дух струјања, у динамику хаоса, у револуцију израза и израженога И кад ми у ту револуцију уђемо, све ће се развијати и без нашег великог напора. Природне силе служиће нас, и оживеће ту нашу револуцију.

Не чини револуцију онај ко само то зажели. Мора се знати: како да се почне са ослобођавањем речи, појмова, представа – од њихових стега и окова. Ми, експресионисте, почињемо ту револуцију, ми улазимо у хаос, у бескрајно ослобођење свега од свега.

Напором интуиције, ми идемо од једне тамнице до друге, и ослобађамо. А кад ослободимо један број робова, они ће даље, сами, наставити наше дело, и ићи другим тамницама и другом робљу да га ослободе. Природне силе опет ће нас служити, овај пут за то, што смо успели да их пробудимо за дело револуције.

Па ће доћи време кад се оваквом револуцијом свих израза неће моћи задобити сарадња сила природе. Из ствари ће нестати оног нагомиланог протеста, и контрадикције, чију смо енергију искористили да створимо наше светове. Ови, после нас, мораће тада сами да раде, (као и ми у првом стадиуму, док још нисмо стекли .помагача – природу). А даље генерације Тражиће, и наћи ће опет нове начине, да се, у уметности, подјарми природа ради извођења нових човекових планова.

V

Експресионизам је револуционаран. Он тражи смисао у динамици или могућности динамике. Он полази од тога да је равнотежа поремећена. Огромне силе које су се држале у равнотежи почеле су се ослобађати. Природом се управљало, крманило, помоћу једног врло нажалост сплета сила. Највећи део енергије био је упбтребљен не за лепоту бивања, већ да једно спутава друго. Стога је могуће да је , Вог могао бити једна не толико моћна бити Дост, али која је била изнад равнотеже, и према томе управљала њоме. Чим су велике силе отпочеле да излазе из равнотеже, улога божанства постала је тежа. Сада се тражи много већа снага и моћ за онога који контролише стварање. А и улога свих стваралаца постала је тежа, у колико они желе да буду изван свога стварања. Пре се лако стварало: неутралисале су се силе, а једним зрачком енергије упућиваху се оне, таке оковане и спутане, правцима просторима, временима. Да се буде објективни стваралац, као некад, – данас је готово немогуће.

Докле год се излазак из равнотеже осећа болно, докле се год не може победити у себи тежња ка равнотежи, све ће мучније бити ствараоцу. Он нема те моћи да реку врати у корито. Његова је улога бесплодна и Дон Кихотска. Можда ће се, једном, река сама вратити у корито. Ето му бар једне наде – али то је све што сме тражити. Тај бол за равнотежом мора се победити и мора се ићи, као и пре, као и увек, у правцу стихије. Стихија данас тежи да се разобручи: наша ће дужност бити не да је спутавамо, још мање да будемо од ње ношени. Наша је дужност, наша снага и интуиција, да предухитримо стихију, да ослободимо Баш-Челика, пре но што нас је он за то и замолио (кад већ, а пре, а после, а нашом помоћу, а и без нас, Баш-Челик мора доћи до слободе). Ми идемо испред ослободилачког таласа. Нас не боли изгубљена равнотежа, јер ми морамо бити стихијнији од саме стихије …

Предмети, појмови, речи, одржавани су били у равнотежи. Изговарајући речи и укрштајући их, ми смо најчешће спајали између себе само оно што је најбезизразније било у њима. Они су између себе, игром својих привлачења и одбијања, створили један свет равнотеже, који је донекле био погодан за наше стварање, јер смо могли такав свет покретати нашим правцем. Његови међусобни космички односи између делова остајали су готово исти, одређени и укочени. Језик је изгубио био сваку пластичност, речи и појмови нису означавали готово ништа, а воља наша давала је полет и правац свакој целини. Међутим ми знамо да комађе данас живи, да је све пуно покрета Једног свеопштег Брауновог треперења, и да би наше деловање на целину, као такву, било готово бесциљно — то би била једна сила више у безброју сила, које су иступиле из равнотеже и ушле у акцију.

С тога ми, место да уносимо у милиарду сличнога једну нову сличност, идемо даље у ослобођавању – отварамо нове одаје, где су били заробљени нови чаробници и змајеви, и ослободивши их, бацамо и њих у општи плес међусобног деловања.

Узмимо за пример музику. Инструментални тонови, којима се ми служимо, јесу једињење, јесу комбинација многих звукова. –Помоћу тих компликованих тонова ми бисмо могли и даље, све компликованије, стварати. Па ипак, ми нагонски тежимо да променимо не само општи звучни удар, већ и његове састојке. Ми желимо да дамо нове тонове, друкчије састављене, тонове другобитнијих неких инструмената. Ми хоћемо њихове и симфоније и тонове. Изгледа да се нов свет може саградити само из нових, не само делова, но и делова делића, из нових атома.

Старим француским александринцем могао се исказати и после-Верленовски музички немир, па ипак, александринац је одбачен, јер нова осећања, ако се и могу, донекле, певати у оквиру старих форми, то је ипак излишан и парадоксалан труд.

Када се мења основна хармонија васељене, мора се променити и најосновнији атом те васељене, мора се извести социјална револуција у атомима која ће преобразити и саме старе атоме.

Морају се мењати атоми – то је најбољи пут да се опет, на један лак начин, дође до стварања. Иначе, са старим деловима, потребан је најмучнији напор, и опет се, само у најређим случајевима, долази и не до новога већ до илузије новога. А стари свет је мртав, и што је страшно, мртав и за себе, и за наше стварање. Ми би узимали и мртво, ако би оно давало, као корали, темељ за наша острва.

Много што шта није до данас дошло само зато до израза, што је било у борби са још јачим од себе, које га је неутралисало.

Равнотежа је затварала готово све видике. Свака велика снага у њој је била маскирана, јер све велике снаге имају или изазивају противнике, и ми нисмо видели, услед хрвања и коштаца, оне који су били у том коштацу и у хрвању.

Наше лице, наше тело, видљива природа око нас – све је то тако безизразно представљено на сликама XIX века, јер су на тим сликама сви контрасти утонули, све један у загрљај другог.

Она скулптура, која даје увек резултат, вара нас, јер тај њен резултат најчешће није дефинитиван: он је случајно неутралисање два титанска принципа, хиљаду титанских принципа, хиљаду сукоба Јакова и Анђела. Испод равнотеже нисмо видели ужасни ток васељенске језе, и космичкога грча и греха.

Тек кад ослободимо силе, укочене у једноме вечноме односу, разумећемо, најзад, и природу (и ако нам то није био циљ, јер ми смо и сами, и за себе, имали енергија, које смо пустили у трк, у плес, у обухват свега).

Када су описивали призор неки око нас, они су то чинили у функцији илузорне равнотеже. Они су превиђали борбу, које није било у резултату. Били су, сви ти уметници од јуче и прекјуче, и сувише прости констататори: као судије на арени где се боксује. Они су само констатовали један однос, не улазећи у оно шта га саставља. Резултат може бити и најслучајнија ствар: додајте једноме систему односа још једну силу, или је извијте и упутите другим правцем, и све је промењено. Међутим схватајући саму динамику, ми схватамо и оно, што те односе чини: те односе, а и саму могућност свих односа. Ми нисмо фетишисте резултата, који су најчешће лаж.

Мења ли се и сама динамика, по својој суштини?

Гете је рекао, да уметност мора бити човечанска. Два су момента, који су га, по свој прилици, навели, да дође до тога уверења:

Елементи једног уметничког дела морају бити човечански. То је за то да би људи, сасвим природно и лако, испунили све празнине између тих појмова.

Затим, сама динамика, механизам прелаза од једног човечанског до другог човечанског, није дата у уметничком делу.

Динамика се подразумева. И она је, по сили околности човечанска-човекова. Зола изучава месецима разне светове: свет банкара, чиновника, попова, бонвивана, политичара. Све, што је он отуда изнео јесу појмови, слике и представе – а ритам, који има то све да веже, механизам, који треба све то да покреће, није из тог специфичног света, већ је динамизам лично Золин.

Самоуматематици: датису и елементи (као нешто полазно), а дат је и динамизам (математички методи) као нешто, што оживљује елементе.

Гете је, можда прећутно, захтевао ту човечанску, оживљујућу, психологију. Она је потребна за уметничко дело, све дотле, докле се изриком, уметничко дело не снабде и нечим што је замењује. Прећутно је узиман, у недостатку другог, човечански механизам, који покреће појмове, Узмимо Метерленка. Он описује вансветске светове. Па ипак, његова бића прећутно имају нашу психологију, донекле измењену. Шекспир је то финије осећао, зато је већи уметник:

Ариел његов ради из сасвим других мотива и другим ритмом но ми, људи. А Лотијева Јапанка јесте Европљанка која је свршила савршену школу јапанизације. Велс, који такође није уметник у извесном смислу, узима нове догађаје али се људи у тим догађајима психолошки стварно не мењају. Они се, рекли бисмо, мењају, али на један примитивно-наиван начин.

Нема дубоке, осовинске промене, промене која би ствари и ток њихов одбацивала или привлачила другим темпом и другом снагом.

Дакле, нови атоми то још није све.

Нови атоми морају, и да имају ново кретање. Можда то, по кад кад, долази и само по себи, извире једно из другога.

Апстрактна мисао и то је решила, још у Лајбницу: Сваки атом представља не само супстанцијалност, просторност и време, већ је он и носилац покрета. Покрет је: његов саставни део. Покрет није само изван атома. И тако долазимо у прави динамизам, и тако одричемо равнотежу не само као резултат, већ и као такву. Равнотежа није чак ни у почетку била као што мисли Библија.

Само у том схватању моћиће се уметност ослободити тога, да буде искључиво човечанска. Све оно, што човек прећутно даје, моћиће бити донекле, елиминисано, и замењено нечим општијим или посебнијим – нечим другим.

Ово ослобођење, донекле је било отпочето, у кинематографу и позоришту, које је стварало и нов свет, а и у самоме свету нове дејствујуће принципе.

Није довољно створити нов свет.

Нов свет мора да се креће, да се мења, да живи, да бива и да траје по својим-својственим динамичким бесовима. Нови морају бити: и покрет и покренуто. И само то оправдава, и само то чини нов свет …

Има још једна могућност, донекле изведена код мистика, а то је:

Унети нову динамику, и нова образложења, нов ритам и нов ток, у стару стварност – у колико је то могуће.

То значи, тумачити људе, овакве какви су пред нама, не оним што су и где су, већ нечим сасвим другим, нечим без непосредне везе са њима. Тумачити Христа цветом и таласом.

Овим путем пошла је донекле модерна југословенска експресионистичка књижевност, у Крлежи, Црњанском и Андрићу.

Црњански то зове суматризмом. Ми живимо дакле, да би тице другчије певале и биљке измениле негде начин растења – али не код нас. Дакле преокрета не мора бити код нас, већ на Суматри.

Андрић види у свакидашњици неке „чини се” могућности, које од ње стварају поезију и филозофију, не преображујући је. Ти песници, унели су у стару васељену, нашу нову душу, и хоће да нас увере: да стара васељена има нову душу, и да се ништа не мора мењати – јер све има, јер све може имати нову душу, ако ми само захтемо. „Кад оће два моја ока невесела” вели Црњански. То је Клингсоров врт пред самим Васкрсењем. Они мисле да се могу избегнути ствари, помоћу илузије ствара. То је страх уморних (можда тренутно?) испред долазеће револуције духа, уморних, који хоће да нас увере да револуцију не морамо ни чинити, јер је пронађен модус, начин, да је имамо, не вршећи је, да дрво новог живота уроди плодом и ако га ни једно ново сунце није грејало. А знају уморни, да је старо сунце умрло.

Они мисле, као што се мисли на јапанским сликама, да и фантом сунца буди растење и ослобађа полазак у вис. А ипак, подсвесно, они, ваљда, знају, да нема компромиса… То је последњи и очајни, и тако често језиво уметнички покушај помирења, са бившим, са покојним, са оним чега више нема.

Станислав Винавер: Кафане

Прогрес, 1920.

Фотографија: e-novine.com