Кампања „Негујмо српски језик”, коју је покренуо Филолошки факултет у Београду с намером да јавности укаже на честе језичке грешке и усмери на правилно изражавање, изазвала је опречне реакције у стручној и научној јавности. На њу се надовезује и објављивање текстова наших најпознатијих лингвиста и лингвисткиња на тему „Сачувајмо српски језик”, које подржава Министарство културе и информисања. У дискусију о кампањи укључио се и лингвиста др Марко Симоновић, истраживач на Институту за језик Универзитета у Утрехту и предавач на Департману за холандски истог универзитета као противник таквих интервенција.

Зашто је ова кампања спорна? Зар нема никакве користи од ње?

– Кампања би се могла звати „Смањимо свој језик”. Из ње сазнајемо да већина говорника нашег језика или нису наши (те га користе бесправно) или га не користе добро. Нашег језика, испоставља се, готово и да нема: све врви од грешака, аљкавштина, туђица, латиница и других неподопштина. Кампања ипак јесте корисна јер коначно имамо јавно доступан преглед текстова нормативистичких ауторитета. Саговорници ми, наиме, често не верују да србијански нормативисти озбиљно говоре како је „српски језик надређен свим својим варијантама” (мислећи ту на хрватски, босански и црногорски), како је „више него јасно какав је статус српског језика” на лекторатима где је лектор етнички Хрват или како је „ван борбених редова Србин увек био мета напада и предмет угњетавања”. Јасно је и да се текстови лаика ни тоном ни садржајем не разликују од текстова „професионалних” нормативиста. То је зато што се нормирањем углавном баве људи без лингвистичког образовања или знања о другим језицима, па су и њихови текстови засновани на лаичким заблудама о језику.

Можете ли издвојити неке од тих заблуда?

– Две су заблуде у основи кампање. Прва је да постоји некаква судбинска повезаност „доброг” језика и етничке припадности. По хиљадити се пут говори о томе шта с језиком раде Срби, Хрвати, Бошњаци итд., а једини који ту било шта „раде” су малобројне националистичке елите убеђене да имају мандат за управљање језиком. Друга заблуда јесте да се језик може „сачувати” нормом. У социолингвистици није познат ниједан случај језика који је изумро јер говорници нису слушали савете нормативиста, али има добро описаних случајева угрожених језика где норма показује тенденцију да „докрајчи језик”. Данашњи фризијски у Холандији и бретонски у Француској у свом стандардном облику обилују „очишћеним” формама, које форсирају и користе само нормативисти, па последњи компетентни говорници, сви већ билингвали, одустају од јавне употребе угроженог језика уверени да би га говорили „неправилно” и „кварили”.

Да ли се и наш језик повлачи због нормативних интервенција?

– Не драстично, али догађа се да га говорници избегавају у одређеним контекстима. Многи се компетентни двојезични говорници који нису похађали школу на нашем језику боје своје „неписмености”, па оклевају да га користе у писаној комуникацији. Говорници из Словеније и Македоније често прелазе на енглески у страху да ће им се омаћи „крух” или „хлеб” у погрешном друштву или да ће промашити падеж и бити исмејани. Има чак и образованих говорника из Србије који су дигли руке од глагола требати. На крају, ко озбиљно схвати препоруке Рајне Драгићевић о борби против „атачовања”, „селфија” итд., о селфијима и атачовању говориће само на енглеском све док србисти за око сто година не понуде „исправне” еквиваленте.

Докторирали сте на туђицама. Шта мислите о енглеским речима попут селфија, атачовања, лајковања…?

– То су наше речи. Енглески нема реч селфи, мушког рода, с краткосилазним акцентом и множином селфији. Наш је језик у контакту са енглеским развио обрасце којима говорници на основу енглеских коренова без икаквог напора граде наше речи. То је знање које наш језик чини виталним, а не угроженим.

Како вам се чини својко као идеја за замену речи селфи? Која је сврха таквих интервенција?

– Треба правити разлику између језичне креативности (нпр. настанка речи својко) и протеривања туђица (наметања својка да би се искоренио селфи). Илузија је да не могу мирно и трајно једна поред друге постојати позајмљеница и кованица, тисућа и хиљада, ћирилица и латиница итд. Својко неће заживети јер се уводи негативном идеологијом, али и зато што је као реч слабо употребљив: подсећа на стојко, не може се ставити у множину, и има акузатив једнине као да означава нешто живо (нпр. Видим својка). Много би веће шансе имала женска верзија: својка.

Како видите будућност нашег језика?

– Елите које покрећу овакве кампање саме себе дискредитују ригидним нормативизмом и национализмом, па очекујем да ће се све озбиљније постављати питање њиховог легитимитета и корисности. Но бојим се да ће до статусних промена долазити искључиво под вањским диктатом. Европске бирократе неће прихватити финансирање превођења на четири верзије истог језика, па ћемо вероватно под притиском и преко ноћи уводити властити језик и властиту латиницу.

Како гледате на родно осетљиву употребу језика и прављење женских еквивалената за некада типично мушка занимања (ловкиња, ноћна чуварка итд.)?

– И ту има много нетолеранције због илузије да је најбоље да сви говоримо исто, те да је свака разлика проблем. Речи као што је ловкиња се разумеју, па нема смисла негодовати ако их неко употреби, баш као што нема смисла такве речи наметати саговорнику. Овде, као и у свим осталим доменима о којима смо говорили, важи једноставно правило: језик служи споразумевању. Ако ви кажете или напишете нешто што ја савршено разумем, а ја вас осудим само зато што не одобравам лингвистичка средства која сте употребили, онда проблем с језиком имам ја, а не ви, па све да иза моје осуде стану све кампање, компаније и најстарије новине на свету.

Извор: www.danas.rs