Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Čovek će preći u carstvo istine i pravičnosti, gde uopšte neće biti potrebna nikakva vlast.

U Bulgakovljevoj obradi novozavetnog mita o Isusu Hristu lik Ješue Ha-Nocrija javlja se kao otelovljenje načela svetlosti, zadržavajući svetlonosnu prirodu svog jevanđeoskog prototipa. Jerusalimska drama iz tridesetih godina nove ere, koja predstavlja sadržinu Majstorovog romana, u Bulgakovljevom romanu raspoređena je u četiri poglavlja (2, 16, 25, 26), a Ješuin lik se, osim u Majstorovoj umetničkoj viziji i podudarno sa njom, javlja u sećanju i svedočenju Volandovom, kao i u snu Ivana Bezdomnog, preobraženog nakon susreta sa Majstorom. Zlata Kocić ističe da je jedan od nesumnjivih razloga za ovu trojnost u vezi sa uvodnim i završnim prizorom romana – slikom izlomljenog sunca u moskovskim prozorima, koja sugeriše moć multiplikovanja i očuvanja sunčeve svetlosti (simbolično – Hrista) u odrazima, tj. sećanjima. Princip svetlosti kod Bulgakova svakako ima uobičajeno asocijativno značenje etičke kategorije dobra, svetlo Ješuino načelo podrazumeva humanost najvišeg reda izraženu njegovom propovedi. Ješua iz Bulgakovljevog romana, onaj koji je u ravni večnosti pročitao Majstorov roman, ima status predstavnika Apsoluta, „gornje” sfere svetlosti, paralelan sa već analiziranom Volandovom pozicijom. Međutim, Ha-Nocri iz Majstorovog romana, za razliku od Volanda čiji lik od početka dobija dimenzije transcendentne sile, predstavljen je kao čovek, mada je predstava o njegovoj božanskoj prirodi a priori konstituisana u svesti čitalaca. Udaljavanje od biblijskog mita, lišavanje Ješue moći stvaranja čuda poput Isusovih, ne predstavlja degradaciju načela svetlosti, već apologiju onoga što Ješua, kao čovek, propoveda i proživljava – apologiju najviših ljudskih vrednosti, istine i slobode.

U Majstorovom romanu Ješua je optužen zbog propovedi koja predstavlja uvredu vlasti. Reči da će se srušiti hram stare vere i podići novi hram istine, zapisane na pergamentu njegovog jedinog učenika, bivšeg carinika, Levi Mateja, i bukvalno shvaćene, dovode ga pred Pontija Pilata, petog prokuratora Judeje. U svojoj odbrani, odričući nameru da sruši hram i izaziva nemire u Jerusalimu, Ješua izražava stav najdubljeg antropološkog humanizma – svi ljudi su dobri, nema zlih, već samo nesrećnih. Dobri čoveče! Veruj mi… – prve su reči koje izgovara pred svojim sudijom, i pred čitaocem. Zbog neprimerenog obraćanja rimskom prokuratoru batinama ga kažnjava surovi Mark Pacolovac, što ni najmanje ne dovodi u sumnju Ješuino uverenje da su obojica, Pilat i centurion, nesrećni, ali dobri ljudi. Dobri čoveče, upućeno Pilatu, zbog čije slabosti će stradati, u kontekstu Ješuinog lika dobija vrednost univerzalnog obraćanja čoveku uopšte, čiji greh zahteva pokajanje, kakav će slučaj biti sa prokuratorom. Izraz apsolutnog poverenja (te i ljubavi) prema čovečanstvu ipak jeste „čudo” što stupa na scenu sa Ješuom, koji iz ugla svakodnevice deluje skoro jurodivo zbog fanatičnog optimizma svoje propovedi. Hristova ljubav prema ljudima, to je na ovoj zemlji svoje vrste nemoguće čudo. Istina, on je bio Bog. Ali mi, brate, nismo bogovi, govori kod Dostojevskog Ivan Karamazov, a kod Bulgakova ljudsku nemogućnost da u takvo čudo poveruje potvrđuje Pilatova pomisao da Ješuinu propoved opravda duševnom bolešću. Ipak, do potvrde smrtne kazne ne dolazi zbog bezumnih utopističkoh govora Ha-Nocrijevih o ljudskoj dobroti već zbog reči koje su direktna uvreda principa vlasti. Upitan šta misli o državnoj vlasti, od strane doušnika Jude, Ješua izjavljuje da svaka vlast predstavlja nasilje nad ljudima i da će nastati doba kad neće biti cezarove vlasti ni bilo kakve druge vlasti. Čovek će preći u carstvo istine i pravičosti, gde uopšte neće biti potrebna nikakva vlast. Ješuina filozofija posmatra vlast kao prinudu i čoveku nametnut mehanizam, suprotstavljajući je istini. Da bi precizirao termin istina, D. V. Ljeskov, govoreći o traganju za njom kao jednom od glavnih motiva Bulgakovljevih junaka (Ješue, Majstora, Levija, Pilata…), navodi reči Nikolaja Berđajeva, jednog od utemeljivača filozofije egzistencijalizma: Istina, kaže on u knjizi Stvaralaštvo i objektivacija, nije odraz sveta onakav kakav on jeste i kakav nam se čini, već borba protiv tame i zla sveta. Saznanje istine jeste samorazgorevanje svetlosti (logosa) u egzistenciji (u bivstvovanju)… Istina je duhovna, ona je u duhu i znači pobedu duha nad bezduhovnom objektivnošću sveta. Istina je buđenje duha u čoveku, sudelovanje u duhu. Ovakvo određenje istine, poistovećene sa svetlošću, u okviru filozofije koja u prvi plan stavlja ljudsku ličnost kao najvišu vrednost, odgovara Ješuinom aspektu, onome što „svetlo” načelo predstavlja. „Buđenje duha u čoveku” je istinsko buđenje ličnosti, čija se unikatnost i vrednost ogleda u beskompromisnom uživanju prava slobode izbora. Vlast, u vremenu Ha-Nocrijevom, Majstorovom i Bulgakovljevom, u sve-vremenu, shvaćena kao negacija trijade istina – ličnost – sloboda, neizbežno dobija atribut tame. Takva tama se u Majstoru i Margariti sukobljava sa Ješuinom svetlošću, sa načelom pravičnosti na kom počiva transcendentni savez Ha-Nocrijeve i Volandove sfere.

Izgovorena naglas, Ješuina slobodna reč prkosi Pilatovom upozorenju i kazni koja joj preti. Ljeskov napominje da Ješua predstavlja bledu senku biblijskog Isusa koji za sebe kaže: Ja sam svetlost svetu, međutim, iako Ha-Nocri ne objavljuje svoju mesijansku ulogu i božansku prirodu, on je moćan u odanosti istini i hrabrosti sa kojom pred vlašću vlast naziva nasiljem. Ipak, predosećajući nevolju, Ješua uznemireno moli Pilata – A ti me oslobodi, hegemone… vidim da ovde hoće da me ubiju, dok Hrist odlazi u smrt svestan uloge onoga ko je poslat u svet da bi primio na sebe breme ljudskih grehova. U tom smislu Majstorov junak jeste prikazan kao čovek, uplašen pred smrtnom kaznom, ali poverenjem u dobrotu drugog čoveka, makar to bio i njegov dželat, prevazilazi granice ljudskog. Predstavom o Ješui, ne kao bogu, već ljudskom vidu najviše vrline, izražena je apologija slobodnog čoveka.

Upravo se o sopstvenu slobodu izbora ogrešio Pontije Pilat. U okviru njegovog lika, na planu mikrokosmosa čovekove ličnosti, odigrava se dramatičan sukob svetlosti i tame. U kanonizovanim jevanđeljima Pilat je prikazan kao rimski namesnik naklonjen Isusu, ali nedovoljno odlučan da se suprotstavi judejskoj svetini i njenim prvosveštenicima, iako svestan da su Isusa predali iz zavisti. U Matejevom jevanđelju, simboličnim „pranjem ruku”, on pred narodom obznanjuje da se ne oseća krivim za Hristovu smrt: Ja nisam kriv u krvi ovog pravednika – vidite vi. Suprotno kanonskom tekstu, kod Bulgakova je Pilat centralni lik biblijskog susreta, po nameri Majstora koji svoje delo uvek naziva romanom o Pilatu. Kao vojskovođa hrabar, po prirodi svoje pozicije okrutan, najviši predstavnik vlasti u Judeji ipak je samo formalno moćnik koji odlučuje o sudbini optuženih. Suštinski, on je slab i usamljen čovek čiji je jedini prijatelj pas, ispunjen je nezadovoljstvom i mržnjom prema sredini koja mu je poverana na upravu. Pogled „lutajućeg filozofa” prodire ispod maske silnika, on prepoznaje njegovu unutrašnju teskobu i gubitak vere u ljude, pogađa uzrok glavobolje koja u Pilatu pobuđuje želju za otrovom i najavljuje buduću dramu savesti. Susret sa Ješuom podstiče buđenje Pilatove ličnosti, dovodi u pitanje njegova uverenja. Šta je istina? – pitanje je koje prokurator, poput Pilata iz Jovanovog jevanđelja, postavlja optuženom, ujedno i sebi. Dobro (izjednačeno sa istinom) u koje je prestao verovati, a koje je pred njim, on ne prepoznaje do kraja, ali oseća uticaj njegovog delovanja. Da Ješuina reč ima moć da preobražava potvrđuje transformacija Levija Mateja koji u dodiru sa njom od carinika postaje učenik „filozofa”, materijalno zamenjuje duhovnim. Ipak, iako na ličnom planu biva pokrenut, kao sužanj vlasti prokurator ostaje okamenjen u svojoj ulozi. U susretu Pilata i Ješue odnos moći dobija svoj pravi vid: otkriva se da je moćnik podanik kome je vlast oduzela unutrašnju slobodu i mogućnost ličnog izbora, a uhapšenik slobodan čovek koji se jedino fizički da uništiti. Odjek Ješuine reči ostaje, seme njegove propovedi biva usađeno u svest prokuratora čime je otvoren put koji, kroz nespokoj i pokajanje, vodi do konačnog iskupljenja.

Odluka da potvrdi smrtnu kaznu Ješuinu rezultat je Pilatovog straha pod maskom odanosti vlasti. Kukavičluk je najgori od svih ljudskih poroka – poslednje Ješuine reči ujedno su i poruka upućena Pilatu. Prestravljen pred mogućnošću slobodnog izbora prokurator ostaje rob svog položaja, te izrasta u simbol slabosti čitavog čovečanstva – slabosti u kojoj se, strahujući za golu egzistenciju, odriče onoga što unutrašnji moralni princip nalaže, čemu biće odista teži. U toj tački Pilat je slika čoveka kakvu ima Veliki Inkvizitor u Braći Karamazovima: Čovek je slab i nizak. Kod Dostojevskog, Hrist dolazi u katoličku Sevilju u doba tiranije španske inkvizicije, masa ga prepoznaje i polazi za njim, a zatim ga se, pod uticajem vlasti, iznova odriče. Princip Velikog Inkvizitora, načelo „careva zemaljskih” da održe ljude u njihovoj slabosti da bi se njima vladalo, je princip vlasti o kojoj govori Ješua i kojoj se povinuje Pilat. Reči Inkvizitora upućene Hristu objašnjenje su Pilatove strahom diktirane odluke: …Jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije, od slobode! … Ili si valjda zaboravio: da je spokojstvo čoveku milije, čak i smrt mu je milija, nego slobodan izbor u stvari poznanja dobra i zla? Nema ničeg primamljivijeg za čoveka od sloboda njegove savesti, ali nema ničega ni mučnijeg. Ipak, stradanje od nečiste savesti, nemogućnost spokojstva, ukazuje na Pilatovu potrebu za istinom i odvajanjem od „poslušnog stada”, a konačan ishod njegove sudbine pokazuje mogućnost iskupljenja i spasavanja ličnog. Ni Majstorov Ješua nije nemi Isus sa tihim osmehom beskonačne patnje iz poeme Ivana Karamozava, jer, pored osmeha blagosti, poseduje moćnu reč koja započinje proces „buđenja duha”, razgorevanja svetlosti u Pilatu.
Drama Pontija Pilata neodvojiva je od simbolike svetlosti u romanu. Do trenutka Ješuinog pogubljenja, prisutna je dominacija sunčeve svetlosti u jerusalimskoj ravni. Sunce predstavlja simbol božanstva, svevidećeg oka, večitog obnavljanja, besmrtnosti i vaskrsenja, životvorne sile, ali osim ovih značenja, u romanu dobija i (uslovno rečeno) negativno određenje – ne javlja se jedino kao svetlost već i kao vrelina koja postaje instrument paklenog mučenja. Događaji se, sve do kulminacije na Golom Brdu (Golgoti) odigravaju pod „nemilosrdnim jerušalaimskim suncem”. Pod njim se odvija čitav prokuratov razgovor sa Ješuom, ono pojačava Pilatovu glavobolju i rađa želju za otrovom, za skrivanjem u tami njegove palate; težnja za begom u smrt ili mrak od bola izazvanog hemikranijom u stvari je potreba za bežanjem od unutrašnjeg sukoba pokrenutog u dodiru sa Ješuinom „svetlošću”. Posle ovog susreta Pilat počinje upirati pogled ka nebu, mučen okrutnom vrelinom sunca, pod njim nemoćan kao i pred odlukom koju saopštava Kaifa, judejski prvosveštenik i „zaštitnik” poslušne mase – da se umesto Ha-Nocrija oslobodi razbojnik Varavan: Prokurator je nadlanicom obrisao mokro, ledeno čelo, pogledao u zemlju, pa zatim, zažmirivši, u nebo, ugledao kako se usijana kugla nalazi skoro nad samom njegovom glavom, i kako se senka Kaifina sasvim skupila kraj lavljeg repa…  Agonija Pilatova u trenu izricanja presude pred svetinom i objave imena pomilovanog kulminira eksplozijom sunca u njegovoj svesti: Pilat je zabacio glavu i zagnjurio je pravo u sunce. Pod kapcima mu je sinula zelena vatra od koje se upalio mozak … Mrski grad je umro, i samo on stoji, pržen okomitim zracima sunca, upirući lice u nebo. … Varavan! Tada mu se učinilo da se sunce, zveknuvši, rasprslo nad njim i da mu je vatrom začepilo uši. U toj vatri su besneli urlici, cika, jauci, osmeh i zvižduci. Ne rasprskava se sunce, već glava ispunjena užasom svesnog odricanja istine. U ličnom paklu Pontija Pilata sunce – mučitelj je savest koja ga pretvara u žrtvu. U širim okvirima posmatrano, vrelina sunca četrnaestog dana prolećnog meseca nisana ima značenje odmazde za greh uopšte, što sunčevu simboliku povezuje i sa Volandovom funkcijom. Zagušljiva vrućina je u pozadini izvršenja Ješuinog pogubljenja, „vraška pripeka” muči rimsku vojsku i tera natrag u Jerusalim svetinu koja je došla da posmatra pogubljenje na Golom Brdu. Ali iako pravednim deluju muke učesnika u pogubljenju, „konjičke ale” i zlurade gomile, istoj vrelini izložen je i Ha-Nocri, suncem sažežen na stubu, moren žeđu, tela prekrivenog obadima. Sunce intezivira njegovu patnju, koja predstavlja zalog iskupljenja tuđeg greha, stradanjem nedužnog zbog ljudskog kukavičluka i slabosti završava se jedan i počinje novi ciklus u kome se čoveku (Pilatu, čovečanstvu) ukazuje prilika za moralni i duhovni preporod.

Uporedo sa činom Ješuinog pogubljenja nestaje i sunca. Njegovu smrt, ili odlazak, prate znamenja slična onima koje Isus iz Matejevog jevanđelja pominje kao najavu svog ponovnog dolaska: Kao što je bilo u vreme Nojevo, tako će biti i o dolasku Sina čovečjega , tada će sunce pomračiti, i mesec svetlost izgubiti, i zvezde s neba padati i sile nebeske uzdrmati se. Sa Levijevom bespomoćnim urlikom prokletstva upućenom „crnom bogu”, „bogu zla” koji ne prekraćuje Ješuine patnje, pomračina prekriva Jerusalim i počinje nepogoda, koja, poput one što će uslediti u Moskvi dva milenijuma kasnije, otvara novu etapu za čovečanstvo. Prizor apokaliptične oluje predstavlja dramatičnu smenu svetlosti i tame, božanski gnev se obrušava na sveštenstvo i vlast: nebeski oganj na trenutke obasjava jerusalimski hram i palatu Iroda Velikog, da bi ih potom, uz udare gromova, saterao u tminu. Međutim, uragan i pljusak predstavljaju i pročišćenje, iza oluje nestaje trag vina prosutog ispred Pilatove palate, simbol prolivene krvi Hrista. Posle „paklene pomračine”, „mračnog bezdana”, „grmljavine katastrofe”, „nebeske vatre”, sunčeva svetlost se iznova vraća u Jerusalim, ne više okrutna, već blaga svetlost sunca na smiraju kao zrak Ješuinog svepraštajućeg osmeha. Ipak, za Pilata nakon ove nepogode tek počinje dvomilenijumski period ispaštanja, koji će se okončati istovetnom nepogodom nad Moskvom i zajedničkom misijom čoveka – umetnika i transcedentalnih sila.

Drugi deo jerusalimskog toka u Bulgakovljevom romanu u znaku je mesečeve svetlosti. U prazničnoj, pashalnoj noći, ubijen je Ješuin izdajnik Juda, pogubljenje je izvršeno po naređenju Pilata, kao pokušaj smirivanja probuđene savesti. Međutim, kao i Levi Matej, koji u istoj nameri biva preduhitren, prokurator ovim činom dokazuje da, želeći da nasilju odgovori nasiljem, još uvek ne prihvata duh Ješuine propovedi, koja ipak ostaje iznad relativizovane svakodnevice – sveta „pojava”. Zato ne nalazi spokoja posle Judinog ubistva, već sa prvim prolećnim uštapom započinje njegovo ispaštanje. U pashalnoj noći mesec predstavlja opominjuće oko Apsoluta, koje se izdiže iznad prazničnih jerusalimskih svetlosti. Pod svetlošću meseca odigrava se Judino ubistvo; doušnik koji izdaje Ješuu za trideset tetradrahmi (u jevanđenjima Juda je Hristov učenik koji ga izdaje za trideset srebrenjaka, ali se posle izdajstva kaje i obesi) kod Bulgakova je prikazan ne samo kao izdajnik već i kao zaljubljen mladić koji u prolećnoj noći ispunjenoj zamamnim mirisima žuri u susret željenoj ženi, ali umesto nje – nailazi na svoje ubice. Na putu do mesta sastanka sa Nizom, gde ga u pomračini čekaju dvojica egzekutora, praćen je pretećom svetlošću meseca koja se izdiže nad moćnim svetlima judejskog hrama: Prošavši kulu Juda se osvrnuo i ugledao kako su se u strašnoj visini nad hramom upalila dva džinovska petokraka svećnjaka. Ali i njih je Juda video kao u magli, učinilo mu se da se nad Jerušalaimom upalilo deset naviđeno velikih kandila, koja su se nadmetala sa svetlošću jedinog kandila koje se sve više dizalo iznad Jerušalaima – mesečevog kandila. Mesečina je suprotstavljena jerusalimskim svetlima, kao što u moskovskoj ravni predstavlja opoziciju električnom osvetljenju grada. U oba slučaja mesec ima superiornu poziciju, čime je istaknuta premoć istinitog, večnog, nad prividnim, prolaznim. Posle Judinog ubistva, iznova je prisutna slika mesečeve svetlosti nad svetlima Jerusalima, ali ovaj put iz perspektive Afranija, načelnika Pilatove tajne straže, čijim posredstvom je pogubljenje izvršeno. U mesečini, kao sveobuhvatnom pogledu s visine, može se prepoznati nagoveštaj Volandovog prisustva. Uočljiva je podudarnost između grupe koja, na čelu sa Afranijem, realizuje tajnu akciju po Pilatovom naređenju i Volandove demonske svite – obe grupe čine tri muška i jedan ženski lik (oba ženska lika imaju ulogu pomoćnica, i Niza i Hela), podudarna su i ubistva dvojice potkazivača u prazničnoj noći prvog prolećnog uštapa – Jude u jerusalimskoj, barona Majgelja u moskovskoj ravni. U prizoru beživotnog Judinog tela u tami, pomen njegovog levog stopala osvetljenog mesečinom budi asocijaciju na sataninu sferu. Međutim, Pilatova odmazda za Ješuinu smrt, ne predstavlja paralelu Volandovoj akciji. Ne čoveku, već đavolu pripada uloga pravednog osvetnika, te je izvesno da izdajnika koji levim stopalom ulazi u oblast Kneza Tmine tamo tek čeka kazna.

Kada je o Pilatu reč, njegova težnja ka miru i odsustvo istog izraženi su lunarnom simbolikom. San koji prati prokuratora tokom čitavog puta ka „oproštaju” vizija je željenog spokoja: on se, praćen svojim psom, sa lutajućim filozofom uspinje ka mesecu; traje njihov „zanimljiv i beskonačan” dijalog; pogubljenja, Pilatove užasne greške, nije ni bilo. Preobražen, „probuđen” prokurator u snu želi da učini ono za šta u stvarnosti nije imao hrabrosti: Zar vi, sa vašim umom, možete i pomisliti da će svoju karijeru prokurator Judeje upropastiti zbog čoveka koji je učinio zlodelo protiv cezara? Da, da – stenjao je i jecao u snu Pilat. Razume se da će je upropastiti. Jutros je još i ne bi upropastio, a sada, noću, odmerivši sve, pristaje da je upropasti. Staviće sve na kocku da bi spasao od pogibije bezumnog sanjara i vrača, koji apsolutno ni za šta nije kriv! Svetlost koja okružuje Ješuu i kojoj stremi Pilat je svetlo istine, kretanje ka njoj u snu donosi mir. Međutim, na javi mesečina izaziva nemir, jer predstavlja onu svetlost pred kojom je prokurator zažmurio u času donošenja sudbonosne odluke. Kazna za Pilata – čoveka u belom plaštu sa postavom boje krvi je besmrtnost ispunjena krivicom i nespokojem zbog prolivene krvi nevinog. U večnosti se prokuratovi snovi o spokoju nastavljaju, on se nalazi na mestu koje bi trebalo da predstavlja vrstu čistilišta, u međuprostoru svetlosti i tame, kao delu Volandove nadležnosti. Majstor će videti svog junaka, koji dve hiljade godina provodi na kamenoj zaravni osvetljenoj jarkom mesečevom svetlošću, pateći od nesanice o svakom uštapu. Vreme Pilatovog ispaštanja greha mereno je brojem mesečina, brojem mučnih bdenja: proteći će dvanaest hiljada uštapa do onog poslednjeg kada će, u noći svođenja računa, njegov greh biti otpušten. U sceni koja prethodi „oproštaju” Margarita vidi Pilata koji se, iako upire pogled u mesečev kolut, čini slepim – slep je jer nije video istinu pred sobom. Komadi razbijenog krčaga i crvena bara kraj njegovih nogu svedoče o ulozi krivca za Ješuinu smrt. Ipak, ispaštanjem Pilat stiče pravo na iskupljenje i kreće mesečevom stazom u susret onome „sa kim toliko želi da razgovara”, stupajući u sferu Ješuine svetlosti – istine.

 

Bulgakovljev satana kao oličenje tamne sfere Apsoluta

Autor: Zorana Popović

Prvi deo teksta pročitajte OVDE.

Bulgakovljev svet „stvari po sebi” podeljen je na „oblasti” svetlosti, tame, uz međuprostor koji bi se mogao okarakterisati kao „čistilište”. Voland, kao jedan od predstavnika „više” stvarnosti, demonstrira prostorno- vremenske zakone koji u njoj vladaju – praznična noć u kojoj se odigrava bal kod Satane produžena je njegovom voljom, kao što je i mesto događanja, stan u Sadovoj ulici, preoblikovano po potrebi; pošto je događaj situiran u dimenziji idealnog, zaustavljanje vremena i transformacija prostora skriveni su od ograničenog pogleda „realnog” sveta. Apsolutna priroda Kneza Tmine izražena je njegovom suverenom pozicijom u svetu fenomena. Delovanjem đavola i njegovih pomoćnika uticaju nad-realnih događanja podležu i predstavnici relativizovane svakodnevice (Stjopa Lihodejev u magnovenju dospeva iz Moskve u Jaltu, konferansje Bengalski u sceni raskrinkavanja magije u Varijeteu ostaje bez glave da bi mu potom bila vraćena, Varenuha je pretvoren u utvaru, itd.), što predstavlja primer Volandove superiorne sposobnosti stvaranja čuda. Još jedna njegova karakteristika je moć sveznanja – on pogađa misli pripadnika „realnog” sveta, poznati su mu uzroci, tok i posledice dešavanja u prošlosti, sadašnjosti i budućnosti (npr. Voland zna da će Anuška proliti ulje koje će biti uzrok Berliozovog pada pod točkove tramvaja). Ove crte Bulgakovljevog satanu postavljaju na istu visinu položaja sa božanskim.
Kao oznake idealnog vremena javljaju se u romanu prizori nebeskih svetila. U vreme prvog prolećnog uštapa u Moskvi se događaju zbivanja prouzrokovana Volandovom akcijom, kao i razgovor Pilatov i Ješuin u Jerusalimu. Pun mesec je u ovom slučaju apsolutna oznaka, koja ne samo da povezuje dve vremenske ravni već predstavlja, kao i sunce, svevideći pogled „odozgo”, u svakom vremenu prisutan i nepromenljiv. U tom smislu se prizori meseca nad Moskvom u kontrastu sa električnim osvetljenjem grada javljaju kao simbolička ilustracija opozicije večnost – prolaznost. Veštačka svetlost obeležje je sveta „pojava”, prizemnog, dogmatskog, te nije slučajan komentar Korovjova uoči bala kod satane da mesir jednostavno ne voli električnu svetlost . Ista distinkcija javlja se u povezanosti i sa drugim likovima: Ivan Bezdomni, u trenucima koji prethode njegovoj transformaciji od Berliozovog u Majstorovog „učenika”, razgovara sam sa sobom, posmatrajući čas sijalicu električne lampe, čas mesec – dve svetlosti simbolizuju starog i novog Bezdomnog.

Slična situacija uočljiva je pri pomenu pesnika Rjuhina: trenutak spoznaje sopstvene pesničke nemoći i bezvrednosti, tj. čas kada zabluda ustupa mesto istini, praćen je kontrastom prirodne ( u ovom slučaju sunčeve ) i veštačke svetlosti – Svitalo je, pa je svetlost još neugašenih uličnih svetiljki bila nepotrebna i neprijatna. Pod sjajem električnog osvetljenja odvija se zabava članova MASSOLIT-a u Gribojedovu. Ovaj parodični prikaz privilegovanog moskovskog intelektualnog vrha umnogome je sličan prikazu Volandovog demonskog bala (npr. i na jednoj i na drugoj svečanosti okupljanje grešnika započinje u ponoć, čuju se zvuci iste džez kompozicije ). Jednom rečju, pakao pripovedačev je komentar na skup poklonika etičkog i estetskog mraka svakodnevice, na događaj koji predstavlja zemaljski pandan balu što se odvija u apsolutnoj ravni, tj. sataninoj sferi tame.

Fantastična scena velikog bala uštapa daje uvid u sferu kojom gospodari Voland, i objašnjava jednu od njegovih funkcija. Danteova predstava pakla u Božanstvenoj komediji jedan je od podsticaja za Bulgakovljevu sliku sataninog bala. Iako u Majstoru i Margariti nije na snazi stroga hijerarizacija grešnika, u prilično iscrpnom spisku gostiju (…) – kraljevi, vojvode, plemići, samoubice, trovačice, lupeži i podvodačice, tamničari i varalice, dželati, dostavljači, izdajnici, ludaci, špijuni, zavodnici – biće da nedostaju samo Danteove pape. Ipak, u romanu izostaje opis mesta na kome duše grešnika provode večnost; „hladne crne čeljusti” kamina samo su kapija pakla, odakle utvare dospevaju na bal, transformišući se iz trulih lešina u otmene zvanice. U noći punog meseca na trulež pada opsena raskoši i dekadencije, mrak zamenjuje silna veštačka svetlost: zaslepljujuća svetlost je lila iz kristalnih grozdova, u pljusku svetlosti presijavalo se (…) drago kamenje, predvorje i stepenište su osvetljeni tako jako da oči zabole. U scenama bala prisutna je parodična slika moralnog raspadanja zaodenutog materijalnim sjajem. Kada lažnih svetlosti nestane, ostaje zadah kosturnice. Dubina tame odakle povorka grešnih dolazi samo se da naslutiti, ali jasno je da je demonska svetkovina kratak trenutak odmora od onoga na šta su seni u njoj osuđene.

Na pitanje o prirodi kazne za grešnike daje odgovor povest o Fridi (ona svakoga jutra pronalazi kraj sebe maramicu kojom je ugušila svoje dete), rekvizit kazne je onaj kojim je greh počinjen (podudarnost kazne sa grehom nalazimo u Danteovom Paklu). Voland, iako netradicionalni satana, gospodar je tradicionalnog pakla – tamne sfere večnosti, u kojoj su grešnici osuđeni na ispaštanje greha. U skladu sa mehanizmom pretvaranja greha u kaznu je i suđenje Berliozovoj glavi. U apsolutnoj ravni nadležan za kažnjavanje zla, Voland izriče presudu kojom pobornika teorije da se čovek posle smrti pretvara u pepeo i odlazi u nepostojanje, osuđuje upravo na nepostojanje. Time je obelodanjena moć đavola da ljudskoj duši, suštini bića, ukine postojanje, preobrazi je u nebiće, ali pritom on podiže zdravicu u čast postojanja, principa besmrtnosti koji važi u transcendentnom poretku, u sferi tame i svetlosti podjednako. Pokazuje se da mogućnost nepostojanja ipak postoji, ali ne kao zakonitost, kako je mislio Berlioz, već kazna određena prema načelu na koje se satana poziva: svakome će biti dato po njegovoj veri. Ovo načelo predstavlja parafrazu reči Isusa Hrista iz Jevanđelja po Mateju: „Po vjeri vašoj neka vam bude”, što je, kako navodi M. Jovanović, samo jedan od primera Bulgakovljevog korišćenja i preinačavanja jevanđeoskog teksta, u pravcu poistovećivanja Volandovih iskaza i akcija sa Hristovim. S obzirom na to da je Isus iz pomenutog jevanđelja jedan od prototipova sataninog lika, manje neobičnom deluje određena podudarnost Ješuinih i Volandovih principa. Međutim, iako je apologija postojanja jedno od načela zajedničkih obojici, ipak je Volandova osvetnička uloga ono što ga udaljava od Ješuine humanističke propovedi. Iz pehara u koji se pretvara glava nevernika satana ispija krv izdajnika, doušnika – barona Majgelja, koji je ništa drugo do u relativizovanom svetu otelovljen arhetipski izdajnik Juda. Dakle, odmazda za neverovanje i izdajstvo Hrista u rukama je đavola. Tome u prilog ide i činjenica da se Volandova misija odvija u vremenskom periodu koji je podudaran sa onim iz biblijskog predanja o stradanju i vaskrsenju Isusa Hrista.

Nadleštvo nad dušama grešnika i zadatak sprovođenja kazne je specifična funkcija Volanda kao predstavnika tamne strane Apsoluta. Kada je u pitanju tumačenje ljudske prirode, on, za razliku od Ješue koji optimistično propoveda da su svi ljudi dobri i da će na zemlji nastupiti carstvo pravičnosti, deli ljude na dobre i zle, pretpostavljajući, na osnovu „eksperimentisanja” i uvida u nesavršenu prirodu čoveka, da je takvo carstvo nemoguće ostvariti. Da je granica između zlih i dobrih povučena u transcendentnoj ravni jasno je na osnovu predstave o mestu određenom za sve grešnike, a ista je granica u svetu svakodnevice potencirana opet Volandovim delovanjem i njegovim stavom prema naslovnim junacima sa jedne, i pripadnicima mračne svakodnevice sa druge strane.

Kroz odnos prema Majstoru i Margariti, gde se Voland javlja u ulozi pomagača i spasioca izabranih, može se sagledati podudarnost principa predstavnika svetlosti i tame. Ličnost i njena sloboda su osnovni kriterijumi na osnovu kojih se naslovni junaci izdvajaju iz svakodnevnice i ulaze u krug Volandovog interesovanja. Satana potencira vrednost majstorovog stvaralačkog poduhvata – formulom rukopisi ne gore on izražava misao o besmrtnosti stvaralačkog principa, istinite i slobodne reči koja pripada večnosti. Očigledna je njegova osuda servilnosti i življenja u poniznom strahu od jačih – Margaritino dostojanstvo, koje odoleva Volandovom iskušenju, izaziva njegovo ushićenje: …tako i treba da bude! … i nikada ništa nemojte moliti! Nikada i ništa, naročito ne od onih koji su jači od vas. Sami će ponuditi i sami će sve dati. On ceni snagu njene ljubavi, razume prirodu ljubavi uopšte, što dokazuje stavom da … onaj ko voli treba da podeli sudbinu onoga koga voli. Kada je o praštanju reč, Voland naglašava da ono nije u okvirima njegove nadležnosti, ali ne staje na put Margaritinom milosrđu u opraštanju greha Fridi. Druga ustanova, nadležna za milosrđe, je, svakako, Ješuina sfera, čije zakonitosti moraju biti poštovane i u sataninoj oblasti, što govori o međusobnom uvažavanju i usklađenosti funkcionisanja transcendentnih upravnih sektora.

I u slučaju Pontija Pilata, pokazaće se da oproštaj dolazi iz ravni svetlosti, ali opet uz saradnju sa poglavarom tame – Voland kaže da je za Pilata molio onaj sa kim bi on toliko želeo da razgovara, tj. Ješua Ha-Nocri. Pokroviteljstvo Kneza Tmine nad Majstorom i Margaritom usmereno je ka njihovom prelasku u ravan večnosti, i predstavlja odbranu principa ljubavi, hrabrosti, istine. Odluka o njihovoj konačnoj sudbini donesena je saradnjom predstavnika svetlosti i tame; ono za šta Ješua moli, a Voland nudi izabranima kao mesto večnog boravišta, je mir, koji predstavlja neku vrstu međuprostora između dve večne sfere, uz otvorenu mogućnost kretanja ka svetlosti.

Sa druge strane, u granicama svakodnevice ne dolazi do važnijih izmena posle dodira sa predstavnicima uslovnog sveta. Na Moskovljanima se, osim statusnih promena, ne mogu uočiti bitne karakterološke metamorfoze nakon susreta sa đavolom; jalova svakodnevica (sa izuzetkom bivšeg pesnika Ivana Bezdomnog) ostaje suštinski nepromenjena. Međutim, transcendentni poredak počiva na načelu pravičnosti i sređenosti, ta misao izražena je Volandovim uverenjem: Sve će biti po propisu, na tome počiva svet, i dokazana sudbinom Pilatovom, kao i Majstorovom i Margaritinom. Najzad, zar ideja kosmičkog ustrojstva u kome, kroz saradnju ustanova svetlosti i tame, pravda biva zadovoljena, nije bila neophodna Bulgakovljevoj nepravdom progonjenoj umetnosti?

U fantastičnoj sceni leta nad Moskvom, tj. odlaska Volanda i svite sa Majstorom i Margaritom, kroz opis transformisanog obličja demona, simbolika mesečine se javlja u kontekstu opozicije istina-privid: Kada im je u susret počeo da se pomalja iza ivice šume purpuran i pun mesec, nestale su sve varke, sručile se u močvaru, utonula je u izmaglici nepostojana čarobna odora. Korovjov Fagot gubi svoje „cirkusko odelo” i manire lakrdijaša, prikazujući se kao demon-vitez koji se nikada ne osmehuje, a na sličan način mesečeva svetlost menja izgled Behemota i Azazela, otkrivajući njihove pojave kakve jesu u ravni večnosti. Ispostavlja se da je komedijaško ponašanje Korovjova među Moskovljanima vid kazne za neuspelu dosetku, a prema već pomenutom mehanizmu, kazna je diktirana prirodom greha, te je on na šalu prinuđen. Ovaj vitez se jednom nesrećno našalio … njegov kalambur o svetlosti i tami nije bio na mestu…, objašnjava satana, što ukazuje na to da on kažnjava i najmanje ogrešenje o ozbiljnost večnih principa.

U razgovoru sa Matejem Levijem, u kome se odlučuje o večnom boravištu za Margaritu i Majstora, Voland govori o nužnosti prisustva tame. U dijalogu ispunjenom netrpeljivošću, satana izražava prema Ješuinom učeniku prezir, ali on nije usmeren ka Ješui i sferi svetlosti, već je izazvan Levijevim neprijateljskim stavom. Voland kaže: Budi tako dobar pa razmisli o pitanju: šta bi činilo tvoje dobro da nije zla i kako bi izgledala zemlja da sa nje nestanu senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi. Evo senke moje špade. Ali postoje i senke drveća i živih bića. Da nećeš možda da zguliš celu zemaljsku kuglu i sve živo zbog tvoga prohteva da uživaš u goloj svetlosti? Glup si! Postojanje svega živog uslovljava postojanje senki, apsolutna svetlost u zemaljskoj ravni značila bi ukidanje ljudske egzistencije, nesavršene po svojoj prirodi, te samim tim uslovljene da u sebi sadrži i za sobom ostavlja sen.

Slično Bulgakovljevom đavolu, i kod Dostojevskog nečastivi, tj. priviđenje Ivana Karamazova, daje prigovor na ideju sveta bez prisustva njegovog delanja: Kad bi na zemlji bilo sve blagorazumno, onda se nikad ništa ne bi dogodilo. (…) Kakvo bi zadovoljstvo bilo bez patnje? Sve bi se pretvorilo u jednu beskonačnu molitvu, bilo bi sveto, ali i dosadno. Međutim, geslo nečastivog sa maskom ruskog intelektualaca, koji po dužnosti svog položaja čini nerazumne stvari, tj. izaziva greh da bi moglo biti događaja, je: Satana sum et nihil humanum a me alieneum puto, pa je očita razlika između ovog i Volandovog principa osude ljudskog greha.

Pitanje – šta bi činilo dobro da nije zla – ne predstavlja devalvaciju dobra i uslovljavanje njegove svrhe postojanjem zla, već Volandov realističan pogled na stvarnost kao ravan konstantnog sukoba i smenjivanja suprotnih principa.

Ilustraciju reči đavola o svetlosti i senkama na zemlji predstavlja prizor njegovog mača koji pod svetlošću zalazećeg sunaca baca sen: Njegova dugačka i široka špada bila je zabijena vertikalno između dve razmaknute ploče na terasi, tako da je predstavljala sunčani sat , a ova simbolična slika otvara i pitanje odnosa opozitnih kategorija prolaznog i večnog. Odbrojavanje vremena sa aspekta Apsoluta, sunčanim satom koji obrazuju sunčeva svetlost i satanin mač (kao oznake večnog – božanskog i demonskog), potencira prolaznost zemaljskog. Volandov pogled na grad sa terase jednog od moskovskih zdanja je pogled sa visine večnosti na kratkotrajnu ovostranu egzistenciju: Voland nije skidao pogled s neobuhvatne gomile palata, džinovskih kuća i kućeraka osuđenih na rušenje. Ipak, nasuprot propadljivosti materijalnog nalazi se neprolazna vrednost zdanja ljudskog duha, što potvrđuje Majstorov roman utisnut u večnosti.

Senka špade, koja se lagano i neumitno produžava, približavajući se sataninim nogama, najavljuje nadolazeću pomračinu, koja će, u trenutku Volandovog odlaska, prekriti čitav grad. Paralelizam prizora nepogode nad Moskvom i nepogode nad Jerusalimom nakon Ješuinog pogubljenja upućuje na zakonitost vidljivu sveobuhvatnim pogledom pripadnika „više” egzistencijalne sfere, na princip cikličnog ponavljanja, poput kretanja kazaljke sunčanog sata. Uskoro će nepogoda, poslednja nepogoda, ona će dovršiti sve što treba dovršiti i krenućemo na put, kaže Voland. Tama koja nailazi sa zapada, poslednja je jer označava završetak jednog perioda i trenutak svođenja računa: otpušten je greh Ješuinom sudiji, određena je sudbina Majstora i Margarite; na moskovski svet se, kao pretnja, ali i pročišćenje, obrušava oluja u kojoj kao da svega nestaje. Nakon katarzičnog pljuska pojavljuje se duga koja, uz „izlomljeno sunce u hiljadama prozora”, ukazuje na otvorenu mogućnost iskupljenja.

Autor: Zorana Popović

Dostojevski: Da li će čovek pobediti Boga?

Po vjeri vašoj neka vam bude. (Jevanđelje po Mateju)

U romanu Majstor i Margarita Bulgakov je stvorio specifičan demonološki sistem u čijem centru je lik Volanda – Princa Tame. Figura đavola je prethrišćanskog porekla, ali su hrišćanske predstave o njemu odlučujuće uticale na kasnije prikaze ovog lika. U narodnim legendama poreklo nečistih sila vezano je za starozavetni apokrif o palim anđelima na čelu sa Satanom. U slovenskim kosmogonijskim predanjima on je poglavar zlih duhova, protivnik boga – stvoritelja, a njegova funkcija povezana je sa arhaičnim dualističkim mitologijama. Religiozni dualizam je veoma izrazit u srednjovekovnom bogumilskom pokretu sa korenima u starom manihejskom učenju – religiji koja iz iranskog mazdaizma preuzima ideju dualizma dva večna principa dobra i zla, svetlosti i tame, što se nalaze u neprekidnom sukobu tokom istorije. U području hrišćanstva đavo se označava kao vođa tame, koja predstavlja simbol prvobitnog haosa, božje i svetlosne udaljenosti, mračnog podzemlja u onom svetu, neprijatelja prosvetljenosti. U Bulgakovljevoj predstavi, svetlost i tama takođe su obeležja carstava boga i đavola, ali tama nije isključivo simbol zla, niti je đavo protivnik – poricatelj boga.

Epigraf romana je citat preuzet iz Fausta; u pitanju je odlomak razgovora Mefistofela i Fausta: …pa lepo, ko si? – Deo snage sam koja vazda želi da tvori zlo, a uvek dobro sazda. I Bulgakovljev đavo delovaće u pravcu dobra, ali ne nehotično, kroz težnju ka zlu, već svojevoljno i u skladu sa zakonima transcendentnog poretka, zasnovanim na pravičnosti. Volandovo ime, upotrebljavano u značenju nečastivog i varalice kod nemačkih srednjovekovnih pisaca, preuzeto je iz Geteovog dela, gde se javlja kao ime jednog od doglavnika Satanine svite. Mefistu je dodeljena negativna uloga kušača ljudi, ali njegovo delanje, usmereno u pravcu pokretanja čoveka na akciju, u skladu je sa božanskom promišlju. Lik ovog zloduha – vragolana, potpuno podređenog volji boga, poslužio je kao samo jedan od podsticaja za kreiranje figure Volanda, koji, za razliku od svog literarnog prethodnika, dela ravnopravno sa božanskom silom.

O međusobnoj povezanosti i uslovljenosti demonske i božanske ravni, ali i o važnosti Volandove uloge, govori činjenica da je u prvim verzijama romana on nosilac čitave povesti o pogubljenju Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista). Kasnije funkciju autora apokrifnog jevanđelja preuzima Majstor, ali i dalje se o junacima iz sfere svetlosti doznaje od onih koji su se našli u krugu Kneza Tmine. U ranim Bulgakovljevim delima đavo – oličenje tamne strane Apsoluta još uvek nije prisutan. Nečastive sile javljaju se u vidu izobličenosti i primitivizma svakodnevice koja dezintegriše principe dobra. Međutim, u Majstoru i Margariti upravo je demonski svet suprotstavljen predstavnicima svakodnevice.

Voland nije tip nečastivog koji navodi nedužne na greh, da bi potom usledila kazna. (Neprihvatljivim možemo smatrati i mišljenje L. A. Levine da vladavinom zla na zemlji Voland pokušava da utemelji neslobodu čoveka.) On dolazi sa svojom pratnjom (Korovjovim, Azazelom, Behemotom, Helom) u Moskvu, uzimajući, između ostalog, ulogu eksperimentatora koji proverava i potvrđuje da među ljudima nema etičkog napretka. Humanizacija đavola na predstavlja estetizaciju zla, kako je Bulgakovu zamerano povodom prvog izdanja romana, već su težište i izvor zla pomereni sa đavola na čoveka; svakodnevica postaje vilajet tame. U moskovskom društvu vlada duh potkupljivosti, doušništva, servilnosti i povinovanja restriktivnim merama vladajućeg kodeksa. Individualnost je zaglušena glasom mase, a u sveopštoj bezličnosti jedini dokaz postojanja ličnosti su formalne potvrde, tj. dokumenta. Do neobičnih događanja dolazi i pre Volandovog dolaska (npr. stanari volšebno nestaju iz stana br. 50 u Sadovoj ulici), jer je, i bez učešća đavola, svakodnevica dovoljno neverovatna u svojoj moralnoj nakaznosti.

Prizemljenje mračnih sila u svet svakodnevice susrećemo kod ranog Gogolja (jednog od Bulgakovljevih književnih uzora), u pripovetkama zbirke Večeri u seocetu kraj Dikanjke one su čoveku potpuno prihvatljive, čak ravnopravne, shvaćene kao sastavni deo tekuće stvarnosti. Bulgakov prikazuje sredinu koja ne podrazumeva i ne prihvata postojanje đavola kao ni boga, vodeći se geslom to je nemoguće pred svim što izmiče racionalnom objašnjenju, a pritom neprestano, načinom svog funkcionisanja, dokazuje sopstvenu apsurdnost.

Konfrontacija Satane sa izdancima takvog društva odvija se već u prvom poglavlju romana, u susretu sa Mihailom Aleksandrovičem Berliozom, uvaženim predstavnikom moskovskog književnog udruženja, i mladim pesnikom Ivanom Bezdomnim. Berlioz je oličenje epohe u kojoj vlada produkcija poručene književnosti, u duhu revolucionarnih ideja u zamenu za privilegije, zastupnik materijalističkih i ateističkih stavova svog doba i sredine. Njegova sudbina će poslužiti upravo kao sredstvo za pobijanje tih stavova, tj. dokaz za postojanje sila koje izmiču racionalnim okvirima i krutim granicama empirijske stvarnosti. Ko to upravlja životom ljudskim i uopšte čitavim poretkom na zemlji? – svevremeno je pitanje koje Voland upućuje svojim sagovornicima. Pogibija Berliozova uslediće kao negacija ideje da, usled nepostojanja boga i đavola, čovek sam upravlja. Iznevši dokaz superiornosti transcendentne volje nad ljudskim planovima, Voland na pokušava da svom, demonskom, načelu da primat u odnosu na sile svetlosti, kao što bi bio slučaj sa satanom koji poseduje više tradicionalnih crta palih i svrgnutih anđela. Naoko iznenadna smrt poslužila je đavolu kao primer delovanja viših sila na čovekov život i trenutak njegovog okončanja, što je u podudarnosti sa rečima koje Ješua iz Majstorovog romana, okrivljen zbog uvrede vlasti, upućuje svom sudiji Pilatu: …priznaj da konac može da preseče samo onaj koji je život o njega i okačio. Dakle, i Voland i Ješua izražavaju stav o postojanju više volje koja determiniše čas smrti.

U razgovoru Berlioza i Bezdomnog, učitelj daje uputstva učeniku o pisanju poručene antireligiozne poeme, ističući da osnovni stav mladog pesnika mora biti da Isus kao ličnost nikada nije postojao. Satana, međutim, propoveda njegovo postojanje – Volandovo svedočenje o susretu Ješue i Pilata otvara se sugestijom: Imajte na umu da je Isus postojao, uz komentar da nikakvi dokazi za to nisu potrebni. A svega nekoliko trenutaka pred Berliozovu pogibiju reći će: Ali molim vas na rastanku poverujte makar da đavo postoji! Ne tražim od vas ništa više! Imajte na umu da za to postoji sedmi dokaz, i to najsigurniji! A on će vam sada biti podnesen! Dokazavši sopstveno postojanje, a prethodno ističući svoju ulogu pouzdanog svedoka jerusalimskih događaja, Voland time objavljuje i potvrdu njihove istinitosti.

Mada u Majstoru i Margariti akcenat nije na ideji spoznaje boga posredstvom đavola, Voland može dati odgovor na pitanje nečastivog iz Braće Karamazova, tj. nedoumicu Ivana Karamazova: Ako je dokazan đavo, nije izvesno da li je dokazan i Bog? Kada je o dokazima reč, ispostaviće se da Voland i privatni đavo Ivana Karamazova koji izjavljuje da u pitanjima vere nisu potrebni nikakvi dokazi, posebno ne oni materijalni, imaju pravo, što će se pokazati na primeru Majstorovog intuitivnog pronicanja u suštinu kosmičkog poretka.

U tradicionalnoj književnoj misli sunce i mesec javljaju se kao simboli božanskog i demonskog; u folklornoj i hrišćanskoj tradiciji bog poseduje svetlonosnu, sunčanu prirodu, kao i Isus Hrist, anđeli i sveci, dok demonske sile nose atribut tame. I kod Bulgakova se simboli dva nebeska svetila donekle javljaju u takvom određenju; sunčeva svetlost je obeležje Ješuinog carstva, a mesečina, kao najpogodniji ambijent za delovanje đavolske družine, vezuje se za Volanda. U zavisnosti od konteksta, ovi simboli u romanu dobijaju veći broj različitih, često i oprečnih, značenja: npr. mesečeva svetlost, u vezi sa likovima Pontija Pilata, Majstora, Ivana Bezdomnog, označava nemir, strah, ali i spokoj, oslobođenje. U kontekstu lika Kneza Tmine lunarna simbolika delom ostaje verna predstavi o pokroviteljstvu meseca nad magijskim delovanjem demonskog sveta. Volandov dolazak u Moskvu praćen je slikom zalaska sunca i nadolazećeg sumraka; zatim pojavom punog meseca: Nebo nad Moskvom kao da je izbledelo, i sasvim jasno se u visini video pun mesec, ali još ne zlatan, već beo. Kasnije, u času smrti, poslednje što Berlioz vidi je pozlaćen mesec koji se raspada na komade. Klonuće sunca i zrenje meseca može se protumačiti kao objava dolaska satane, ekskalacije njegove moći i početka vladavine tame. Slika rasparčanog meseca, data iz Berliozove vizure, podudarna je sa prizorom sunca, razlomljenog u prozorskim staklima, što je zauvek napuštalo Mihaila Aleksandroviča. U tom kontekstu, lomljenje sunca, potom meseca, predstavlja nagoveštaj, te realizaciju njegove smrti.

Treba imati u vidu da su u pitanju ne svetila već njihovi odrazi, razbijeni u očima posmatrača. U moskovskim očima – prozorima izlomljen je refleks sunčeve svetlosti, kao i ideja o bogu u svesti Moskovljana. Razlomljenost meseca u očima Berlioza, predstavnika moskovske sredine, je trenutak destrukcije takvog pogleda. U sferi delovanja đavola, pod okriljem mesečine, odrubljena je i poražena glava opredeljena za ateizam, a u istoj sferi će biti spasen Majstor, čija reč propoveda postojanje Hrista.

Ukoliko se u obzir uzme istovetnost početne slike bezbrojnih odraza zalazećeg sunca sa prizorom na kraju romana, dolazimo i do drugih značenja. Iskazujući, s jedne strane, klonuće sunca, a s druge moć da se, i rasparčano, umnoži, očuva u svojim odrazima (sećanjima), ova slika najavljuje onoga kojeg, zbog moći da se iznova rodi, zovemo sunčevim otelotvorenjem – Hrista. Ova dva prizora upućuju i na povezanost Volandovog lika sa sferom svetlosti: na početku, njegov pogled upućen je suncu i praćen pokroviteljskim osmehom; na kraju, posmatrajući izlomljeno zaslepljujuće sunce u prozorima, Volandovo oko je gorelo kao neki od tih prozora, mada je Voland bio leđima okrenut zalazećem suncu.

Dualizam svetlost – tama, prisutan u okviru ovog lika, uočljiv je u opisu sataninih očiju: levo je prazno i crno, kao otvor bunara bez dna, bunara svakojake tame i senki, a desno sa zlatnom iskrom na dnu, koje prodire svakom do dna duše. U skladu sa hrišćanskom predstavom o pripadnosti desne strane bogu, a leve đavolu, iskra u desnom oku direktno povezuje Volanda sa sunčevom, božanskom svetlošću.

Kao oličenje apsolutne sile, Voland egzistira u sferi koja ne podleže racionalnim vremensko-prostornim određenjima. Bulgakovljev satana postojao je u prošlosti, prisutan je i u sadašnjosti – svedok je Ha-Nocrijevog pogubljenja u Tiberijevoj eposi, javlja se kao Kantov sagovornik u 18. veku, posetilac je postrevolucionarne Moskve 20. veka. Milivoje Jovanović naglašava (u Mihail Bulgakov, knjiga druga) da je upravo Kantova misao filozofsko uporište Majstora i Margarite, te da se ravan postojanja Volanda i njegove svite, Ješue i sledbenika mu Levija Mateja, poistovećuje sa svetom stvari po sebi ili svetom fenomena u Kantovom određenju. Prihvatanjem dualističke teorije (sa uporištem u Platonovoj i Parmenidovoj filozofiji), koja podrazumeva postojanje dve paralelne stvarnosti (svet fenomena, u kome važe principi idealnog vremena i prostora, egzistira naporedo sa svetom pojava, u kome su vreme i prostor empirijski i sasvim realni) Bulgakov, po ugledu na Kanta, u okviru sveta fenomena nalazi odgovore na metafizička pitanja o bogu, besmrtnosti, slobodi.

Svetu pojava u romanu, nižoj stvarnosti, pripadaju jerusalimska i moskovska svakodnevica; reč je o egzistencijalnoj dimenziji koja ne poznaje slobodu i slobodno ponašanje, pa nije u stanju da shvati transcedentalni svet što prebiva izvan okvira iskustva. Ipak, put pripadnika ove ravni do više sfere je moguć; nalaze ga Pontije Pilat na jednoj, Majstor i Margarita na drugoj strani.

Autor: Zorana Popović

Nastavak teksta pročitajte OVDE.

U burnom dobu Oktobarske revolucije, građanskog rata, uspostavljanja sovjetske vlasti, Staljinove epohe i strahovlade, živeo je i stvarao Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 1891 – Moskva, 1940). Život jednog od najznačajnijih sovjetskih književnika XX veka reprezentativna je ilustacija sudbine slobodnog stvaraoca okovanog totalitarnom kontrolom diktatorskog režima, slika sukoba slobodne reči sa društveno-istorijskim trenutkom koji joj tu slobodu osporava.

Početkom 1920. godine Bulgakov je napustio lekarsku službu, sa namerom da pisanje bude njegov jedini poziv – Ništa drugo ne mogu da budem, mogu da budem jedino pisac (zapisao je nekoliko godina kasnije u svom dnevniku). Ova odluka usmeriće njegov život u pravcu neprestane borbe sa sredinom, književnom javnošću, političkom cenzurom. Odlaskom u Moskvu 1921. godine započinju njegovi napori da opstane u mučnoj svakodnevici, duboko svestan njene izobličenosti: Stanovi, porodice, nauka, posao, komfor i dobit – sve je to u gangreni. Ništa se ne pomera s mesta. Sve je progutala sovjetska adska čeljust.

Po dolasku u velegrad uništava sve svoje prethodne dramske pokušaje, napisane i izvođene u Vladikavkazu: prvu dramu Samoodbrana, drame Braća Turbini, Glinene mladoženje, Pariski komunari, Hodžini sinovi (kopija poslednje je sačuvana). I pored finansijskih teškoća, Bulgakovljev rad odvija se brzo i kontinuirano – piše priče, hronike i feljtone o savremenoj Moskvi, autobiografske Beleške na manžetnama (1922), povesti Đavolijada (1923), Kobna jaja (1924), objavljuje odlomke romana Bela garda (1924). Prve pripovetke piše u realističkom ključu, da bi potom razvio specifičan autorski stil, preoblikujući gogoljevsku tradiciju groteske, fantastike i društvene satire.

Po pojavljivanju piščevih dela u štampi, nakon uzimanja učešća u javnim diskusijama i na skupovima u književnim kružocima, postaje predmet pažnje i nadzora ne samo u krugovima književne kritike već i političke tajne službe. Razlog tome bio je njegov otvoreno kritički stav prema aktuelnoj sovjetskoj stvarnosti, zbog čega vlast u njemu vidi opasnog protivnika. Iste godine (1926.) kada više instance ne dozvoljavaju štampanje i zaplenjuju rukopis Psećeg srca, Bulgakov radi na dramatizaciji Bele garde pod nazivom Dani Turbina, koja je, nakon brojnih nametnutih izmena, izvedena u Hudožestvenom teatru, nailazeći na oštru osudu javnosti, potom i zabranu izvođenja (u istom periodu, sa velikim uspehom se izvodi po svetu).

Napadi na pisca postaju sve ozbiljniji u vreme kada počinje pripreme za rad na romanu Majstor i Margarita (1928). Godine 1929. sa pozorišnog repertoara bivaju skinute drame Purpurno ostrvo, Zojkin stan, Bekstvo. Gonjen finansijskim teškoćama, Bulgakov upućuje izjave – molbe vlastima da ga zajedno sa suprugom „proteraju” iz SSSR-a, na koje ne dobija nijedan zadovoljavajuć odgovor. Krajem godine, u stanju teške nervne depresije, uništava deo svojih rukopisa, među kojima i rukopis „romana o đavolu” – početnu verziju Majstora i Margarite. Prvi povoljan odgovor dolazi 1930. godine, posle telefonskog poziva Staljina, pisac je upućen na mesto asistenta režije u Hudožestvenom teatru. Na repertoar su vraćeni Dani Turbina, postižući nezapamćen uspeh pred publikom; ali u narednim godinama kampanja protiv Bulgakova se nastavlja. Na negativne ocene nailaze njegove dramatizacije Mrtvih duša, Rata i mira, na zabranu prikazivanja komadi Adam i Eva, Ivan Vasiljevič, Aleksandar Puškin, Život gospodina de Molijera, Batum – napisana, kao i dramatizacija Don Kihota, po prelasku Bulgakova u Boljšoj teatar na mesto libretiste i konsultanta. Nervno rastrojen i teško bolestan, poslednje godine života započinje rad na konačnoj, osmoj redakciji romana Majstor i Margarita, na kojoj radi, unoseći prepravke, sve do smrti, februara 1940.

Sergej Jermolinski, piščev prijatelj, o njemu je zapisao: „Njegove reči su poticale od najčistijih misli, a u njega se sumnjalo da širi zlonamerno neprijateljstvo. Pisao je o revoluciji, prihvatajući je s njenim bolovima i nevoljama i, kao satiričar, pisao je o nakaznom manifestacijama pomerene svakodnevice, o njenim smešnim i jezivim crtama. Pisao je o građanskom ratu i ruskoj inteligenciji, prodirući, kao njen sin u tragično rasulo i sraman kraj onih koji su se našli van domovine, ali je i dalje verovao u njenu moralnu snagu, u njenu budućnost – a govorilo se da naginje apologiji emigracije. Pisao je o sudbini umetnika što udara po licemerju i zlu (…) – a govorilo se da kleveće sovjetsku književnost.”

Neprihvatljivost Bulgakovljevih dela za javnost nije uslovila njegovo odricanje od stavova izraženih u književnim delima. On odbija da načini politički naklon u vidu pisanja ideološki podobnog pozorišnog komada ili pokajničkog pisma vladi SSSR-a, što ga je moglo spasiti javne hajke. U jednom od obraćanja vladi, i pored očigledne posustalosti i rezigniranog tona kojim izražava uverenost u svoj krah, ipak objavljuje i nepokolebljivost u borbi protiv cenzure i odbrani slobode štampe – Vatreni sam pobornik te slobode i smatram da, ako bi neki pisac naumio da dokaže kako mu ona nije potrebna, ličio bi na ribu koja javno izjavljuje da joj voda nije potrebna. Slobodu za svoju reč nije mogao pronaći u domovini, odlazak van granica Sovjetskog Saveza nije mu bio dozvoljen, napustiti pisanje značilo bi počiniti duhovno samoubistvo – Nemogućnost pisanja za mene isto je što i sahraniti me živog.

Anatemisan, neprestano suočen sa osporavanjem sopstvenog talenta, a opet ne prihvatajući socrealističku književnu dogmu, pisac je zapadao u stanja depresije, psihičkog premora i klonuća. Ipak, njegova stvaralačka energija iznova se suprotstavljala slabosti izazvanoj spoljašnjim pritiscima. Periode obuzetosti pesimizmom, kada je sebe i svoja dela smatrao beznadežnim, smenjivali su periodi ponovnog pronalaženja snage: Mogu se i moram pozvati samo na jedno: moram i imam pravo da bar za kratko vidim – svetlost.

Tokom dugog niza godina traženja i čekanja svetlosti, sve do smrti, trajao je Bulgakovljev rad na Majstoru i Margariti. Sačuvano je osam redakcija romana nastalih između 1928.i 1940.godine. Od početne zamisli romana o đavolu, preoblikujući je i dopunjujući, Bulgakov je stvorio povest o odmazdi nad zlom i niskošću koje leže u ljudima, spasonosnoj ulozi i trijumfu ljubavi nad strahom i slabošću, slobodi ličnog izbora suprotstavljenoj lažnoj, nametnutoj vlasti. Jedna od osnovnih ideja je misao o neuništivosti slobodne, istinite reči umetnika, koja dobija atribut večnosti. Sudbina romana i njegovog tvorca najbolja je potvrda ove teze.

Prema svedočenju Ljube Bjelozorske Bulgakove (piščeve druge supruge), kao stvaralački podsticaj za pisanje Majstora i Margarite autoru je poslužila kratka povest prof. Aleksandra Vasiljeviča Čajanova o boravku Satane u Moskvi i borbi glavnog junaka (po imenu Bulgakov) da dušu voljene žene izbavi iz ruku đavola. Tokom rada na delu, Bulgakov je često menjao radni naslov (Jevanđelje po Volandu, Crni mag, Kopito inženjera, Konsultant s kopitom, Crni bogoslov, On se pojavio, Dolazak, Evo i mene, itd.), da bi u šestoj redakciji rukopisa anticipacija demonskog u naslovu bila potpuno eliminisana.

Od prvih, jednostavnijih verzija romana, u kojima se likovi naslovnih junaka još uvek ne pojavljuju, autor je razvio izuzetno složenu konstrukciju dela sa fabulom koncentrisanom na dve paralelne primarne teme. Prva se bavi neobičnim događanjima u Moskvi tridesetih godina dvadesetog veka, druga govori o rimskoj Judeji u doba vlade petog prokuratora Pontija Pilata. U dimenziji moskovske stvarnosti dominantnu ulogu ima lik Volanda – satane. Bulgakov dovodi đavola i njegovu svitu u postrevolucionarnu svakodnevicu, pri čemu uloga nečastivog nije da poseje zlo među ljude, već da na videlo iznese nakaznost društva koje je objavilo smrt Boga, i u zaštitu uzme izabrane pojedince (Majstora, Margaritu), izgnane i neprilagođene deformisanom sistemu vrednosti.

Tip Bulgakovljevog satane bitno je izmenjen i daleko kompleksniji u odnosu na tradicionalnu predstavu đavola – apologete greha i revnosnog poricatelja principa dobra, mada zadržava poziciju vrhovnog predstavnika sila tame (koja, u ovom slučaju, nije negacija svetlosti, već njena protivteža). Pripovedanje o jerusalimskim događanjima s početka nove ere ima oblik romana u romanu; rukopis Majstora je literarna rekonstukcija novozavetnog mita o Isusu Hristu i Pontiju Pilatu. Svetlost je, u skladu sa tradicionalnom biblijskom simbolikom, atribut Ješue Ha-Nocrija (Isusa Hrista), te bi se moglo reći da pomenuti junaci, kao predstavnici jevanđeoske i demonološke linije romana, otelovljuju nepomirljive suprotnosti.

Međutim, Bulgakov ne pribegava konceptu zvaničnog hrišćanstva o nemilosrdnoj borbi dva principa – svetlosti i tame kao simbolima boga i đavola, već ističe njihovu suštinsku povezanost u vidu postojanja dveju različitih, ali nužno ravnopravnih strana Apsoluta.

Autor: Zorana Popović

Elementi demonizma u Majstoru i Margariti>>

Slika poslerevolucionarne Moskve u Majstoru i Margariti zapravo je slika krajnje apsurdne svakodnevice u kojoj ljudi ono što im je dato i dozvoljeno preživaljavaju tromo, pasivno i ravnodušno, te čak i neverovatne pojave, koje iziskuju pomeranje sa normalne linije života, ne provociraju nikakve trzaje njihovoj svesti. Osnovno i neprikosnoveno merilo je bezuslovno poštovanje principa poslušnosti i pokornosti prema svemu onome što je kanonizovano kao istina i pravilo, a odstupanje od toga izaziva upuštanje u drugu lažnu krajnost, koja će se manifestovati kroz mržnju, potkupljivost, krađu, laž, razvrat, dostavljaštvo, prevaru. Kroz priču o dubokom čovekovom padu, koji se ogleda u krajnjoj liniji poremećenih vrednosti, da i sam Crni Đavo postaje belji od čoveka, Bulgakov u Majstoru i Margariti afirmiše ideju o mogućnosti čovekovog napretka i ozdravljenja, koja se može realizovati jedino kroz razumevanje, milosrđe, ljubav, praštanje i pomeranje sa ustaljene linije života.

Neočekivani gosti u Moskvi, „društvo, neveliko, mešovito i bezazleno”, kako ga Voland karakteriše u razgovoru sa Margaritom, objaviće borbu sa učmalom svakodnevicom, koja odbija da poveruje u čudo, a oni odabrani, koji će se prikloniti đavolu, uradiće to sa ciljem da bi upoznali čudo i izbegli zla svakodnevnog života, a ne da bi pospešili i veličali đavolju tiraniju ili učestvovali u njoj.

Struktura Majstora i Margarite podstakla je, u jednom planu, približavanje linije svakodnevice i demonološke linije u fabuli romana. Ta veza počinje u prvom poglavlju gde Voland diktira zanimljivi razgovor s Berliozom i Bezdomnim o postajanju Isusa, a završiće se u epilogu gde, uprkos okolnosti da je Volandova družina već napustila poslerevolucionarnu Moskvu, svet Kneza Tmine po inerciji produžava svoje prisustvo u rasuđivanjima svakodnevice o neobičnoj pojavi (Milivoje Jovanović, „Utopija Mihaila Bulgakova”).

majstor

U svetskoj književnosti prisutna su, uglavnom, dva načina slikanja Satane. Srednjovekovna folklorna tradicija uvodi lik Satane u niz komičnih ispoljavanja, u kome on uvek gubi bitku sa Bogom, a i sa čovekom, dok romantičarska tradicija negde u osnovi ima biblijsku priču o pobuni i padu anđela. Demonološki sistem Majstora i Margarite predstavlja dva odnosa prema tradiciji. Prvim se tradicija usvaja bukvalno, uz istovetnu semantiku detalja. Drugi je, u stvari, njeno preobražavanje do nivoa kad se već može govoriti o inovaciji sistema. Prvi tip odnosa prema tradiciji prisutan je u manjoj meri i predstavlja književnu interpetaciju srednjovekovne folklorne koncepcije demonizma, kao i interpretaciju izvora – tekstova o crnoj magiji astrologiji, ali i ovde uz povremena odstupanja i inovacije. Na tradicionalne opise pretvaranja u vešticu svakako podseća opis Margaritinog fizičkog i mentalnog preobražaja uz pomoć čudotvorne Azazelove kreme, koja će je učiniti mlađom i lepšom, zatim njen nevidljivi noćni let na metli iznad grada, scena kupanja u reci, kao i njeno kupanje u krvi. Članovi Volandove družine imaju moć čudotvornih transformacija (iz vidljivog u nevidljivo, iz jednog oblika u drugi, sa jednog mesta na drugo) i pojavljivanja na pomen njihovog imena. Demoni bivaju lišeni svojih moći sa približavanjem jutra i oglašavanjem prvih petlova (u krajnjem času Hela i Varenuha odleću iz kabineta Rimskog); međutim, sa druge strane, Voland poseduje moć da po svojoj volji produži noć demonske svečanosti i trajanje bala kod Satane. Ustaljene predstave o nečastivim silama drže do uverenja da one plaše krsta i pasa. Ipak, napuštajući u društvu Majstora i Margarite njihov stan, Azazelo preduzimačevoj kuvarici koja, okružena prosutim krompirom i lukom, želi da se krstom zaštiti od nečastivih sila, superiorno dobacuje: „Ruku ću ti odseći”.

Na odstupanje od tradicionalnih predstava ukazuju i završni prizori romana u kojima Voland Majstoru i Margariti govori o Pilatovom psu kao oličenju vernosti: „… kao što vidite, muči ga nesanica. Ona ne muči samo njega, već i njegovog vernog stražara, psa. Ako je tačno da je kukavičluk najveći porok, onda je pas možda sasvim nedužan. Jedino čega se bojao hrabri pas, bile su oluje. Ali šta ćemo, onaj ko voli, mora da deli sudbinu onoga koga voli.”

Stara koncepcija nudi uverenje da Sunce i svetlost dana oličavaju Božju volju, a tama i mesečina u njoj ostavljaju beskrajni prostor za slobodno delanje mračnih sila i oličavaju Satanu kao Kneza Tame. U duhu ovog shvatanja, snagom vere ili odsustvom iste, ljudi daju prevlast dobru, odnosno zlu. Bulgakov se zalaže za afirmisanje ideje o globalnoj ravnoteži ova dva carstva, smatrajući da su dva sveta – svet mraka i svet svetlosti – jedinstveni i neodvojivi u svojoj suprotnosti. Semantika mesečine naglašena je i time što se zbivanja odigravaju između jednog haranja sunčeve svetlosti i poslednje plime uštapa, pritom u periodu koji se podudara sa onim iz biblijske legende o Hristovom mučeništvu, smrti i vaskrsenju. Okolnost da se Volandova misionarska akcija odvija u dane Hristove fizičke bespomoćnosti u znak odmazde za nju, predstavlja mesečevu svetlost kao simbol dobra i iskupljenja, koji tradicionalna književnost nije poznavala. Svetlost meseca pratilac je junakovih susreta sa večnošću, presudnih odluka i saznanja, oslobađanja.

Demonska družina u Moskvu stiže ne bi li uvidela da li su se ljudi promenili iznutra. Postavlja se pitanje postoji li ikakva nada za ekstremno racionalistički nastrojenu, anonimnu, tromu, bezličnu i okrutnu svakodnevicu. Ovo pitanje muči i Volanda, tako da njegova misija treba da bude odgovor na pitanja o mogućnostima menjanja ljudi u duši – iznutra, na šta će sam dati odgovor nešto kasnije, za vreme seanse u pozorištu: „Oni su – ljudi kao ljudi… Vole novac, ali, to je uvek i bilo tako… Čovečanstvo voli novac, pa ma od čega da je napravljen (…) No, lakomisleni su… pa šta se tu može… i milosrđe ponekad zastruji u njihovim srcima. Obični ljudi… rečju, liče na pređašnje, samo ih je stabmeno pitanje iskvarilo…” Vinovnik akcije provere mogućnosti promene u svesti građana Moskve ovim rečima ih je upravo lišio svake nade u moguće poboljšanje.

Sa predvodnikom demonske družine upoznajemo se već u prvom poglavlju romana:
„Bio je u skupocenom sivom odelu, u inostranim cipelama iste boje kao odelo. Siva bereta bila mu je nešto nakrivljena na uvo, pod miškom je nosio štap sa crnom drškom u obliku pudličine glave. Na izgled – četrdesetak i kusur godina. Usta nekako kriva. Izbrijan glatko. Brinet. Desno oko crno, levo iz nekih razloga zeleno. Obrve crne, ali jedna viša od druge. Rečju – stranac.” Ime je dobio prema izvorima hrišćanske mitologije. Srednjovekovni pisci nemačkog jezika upotrebljavali su reč Faland u značenju varalice i nečastivog. Bulgakov Volanda situira u različite položaje, pod raznim obličjima u pogledu fizičkog izgleda i ponašanja, tako da ovog demona srećemo stalno nanovo prerušenog. Žitelji Moskve, koji su meta njegovog posmatranja, shvataju ga dvojako, u zavisnosti od situacije i svog psihološkog profila: za njih je ovaj „čudni čovek” poremećen, lud, ili je inostrani špijun koga hitno treba zatvoriti, ili je predstavnik nečiste sile.

Voland poseduje sposobnost istovremenog egzistiranja u sva tri vremenska odseka: „I na balkonu sam bio, kod Pontija Pilata, i u vrtu kad je on razgovarao s Kaifom, i na podijumu, ali samo potajno, takoreći inkognito, i zato vas molim – nikome ni reči i u najdubljoj tajnosti, psst…” Njemu je poznato da je Anuška prosula suncokretovo ulje, koje će biti razlog Berliozove smrti, da Sokov u bifeu prodaje pokvarenu ribu, da Berliozov rođak živi u Kijevu i kakve on planove ima, pogađa misli i skrivene želje svojih sagovornika; s druge strane, samouvereno baca pogled u budućnost. Voland zna sve o životu, svetu, sudbini.

Ovaj đavo nije vinovnik greha. On ne traži i ne čini zlo, već kažnjava zlo i grešne. Voland se pojavljuje u ulozi sudije grehu i grešnicima, svima onima koji su krivovernici, koji jednu stvar ispovedaju javno, pred svetom, a čine upravo drugačije, suprotno. Krivice na koje će se okomiti mač kazne Kneza Tame kreću se od preljube do izdaje. Izdaja je najstrašniji zločin, najgori greh, pa su dva najveća izdajnika ubijena – Juda i baron Majgel. Voland predstavlja napredak u odnosu na Mefista, on želi da pomogne ljudima, delujući na njih etički, navodeći ih da budu i ostanu verni svojoj prirodi. Zlo koje on kažnjava ne dolazi spolja, ono je unutra, u ljudima – oni su ti koji razmotavaju večno klupko zla. Nijedna kazna nije bez razloga. Iz sveprisutnog zla Voland treba da spase Majstora i Margaritu.

majstor3Ne želeći mešanje u zemaljske tokove i menjanje sveta, on se istinski suprotstavlja usko kanonizovanim pogledima na život, moral i veru. „Imajte u vidu da je Isus postojao”, govori Voland Berliozu i Bezdomnom, koji ne prezaju od javnog i nadmenog isticanja svog ateizma. Po njemu, u životu svakako ima dovoljno prostora i za Isusa i za Đavola. Čovekovom sudbinom, bez obzira na njegovu smrtnost ili iznenadnu smrtnost, upravlja neko drugi, a ne čovek sam. Dobro neizostavno postoji, iako se uporno gubi, nestaje, a odsustvo dobra treba kazniti. U ovakvoj filozofiji afirmisano je i uporište zla, što njen zastupnik superiorno dokazuje Levom Mateju: „Još nisi ni stigao na krov, a već si uspeo da odvališ besmislicu, i reći ću ti u čemu se ona sastoji – u tvojoj intonaciji. Izgovorio si svoje reči tako kao da ne priznaješ senke, a ni zlo takođe. A da li bi hteo da budeš dobar pa da se zamisliš nad pitanjem: Šta bi radilo tvoje dobro kad ne bi bilo zla, i kako bi izgledala Zemlja, kad bi sa nje iščezle senke? Jer senke bacaju predmeti i ljudi (…) Ti si –glup.”

Voland nije revolucionarni moralista koji želi da promeni svet takav kakav jeste; on nepristrasno posmatra sve ono što bi se i inače desilo; Njegovo mešanje u inače planirani tok pojava jeste, u stvari, ubrzavanje ili ukazivanje na to da će se nešto desiti. Ne može se promeniti ono što je bilo. Kretanje je unapred predodređeno, čovek ne upravlja svojom egzistencijom, a kao jedino rešenje da se ovaj bespomoćni stvor spase od takvog zatvorenog kretanja nameće se put ka transcedenciji. Voland je nosilac i propagator ove teorije.

„Ah, pa da, pa da! Dragi moj, otkriću vam tajnu. Ja uopšte nisam umetnik, već sam, naprosto, hteo da vidim Moskovljane u masi, a najzgodnije je bilo da se to izvede u pozorištu.” Posmatrajući ljude, on temeljno analizira pravdu, podrobno razlučivajući istinu od laži, pritom vršeći selekciju na one bezlične, anonimne, lažljive i pritvorene, koji nemaju hrabrosti niti volje za iskreno delanje, sa jedne strane, i na one slobodne, hrabre, iskrene i autentične, koji umeju da se nose sa promenama i iskoriste slobodu izbora, koja je čoveku data, sa druge strane.

Volandov kriterijum u ovom ozbiljnom poslu jeste ličnost. Prema prvoj grupi, on se ophodi ironično, nadmeno i introvertno, ne pružajući prostor za sporazum i ravnopravan dijalog, a pokušaj komuniciranja je u znaku osude i ismevanja. Velika seansa Volandove svite u Varijeteu služi razobličavanju maskiranih karaktera među građanima Moskve. Akcija demona usmerena je samo ka pospešivanju realizacije ovog procesa, jer građani, doduše nesvesno, sami sebe razotkrivaju, pokazujući šta je ispod maske koja je gotovo srasla sa licem. Dvanaesto poglavlje romana nosi naziv Crna magija i njeno demaskiranje, a u stvari nije magija ta koja će bitri demaskirana, već će biti ogoljeni i razotkriveni upravo oni koji zahtevaju negiranje čuda i racionalno objašnjenje.

U romanu su prisutna tri odnosa prema fenomenu čuda. Po shvatanjima jedne grupe, u duhu tradicionalnih shvatanja, čudo zadržava svoju mističnu i nadrealnu suštinu, pa je, s toga, delo nečastivih sila. Sa druge strane, čudne stvari su porizvod rastrojenih umova i halucinacija, pa se nisu ni dogodile i ne postoje realno u životu. Treće stanovište, koje okuplja mali broj pristalica, predstavlja čudo kao realnost podjednako ravnopravnu ovoj postojećoj realnosti; prihvata čudo kao veru u postojanje čudnog, veru u postojanje večnog i apsolutnog. Mali broj njih bezrezervno veruje da Voland zaista postoji, egzistira kao pojava iracionalnog, apsolutnog i večnog principa. Jedino što se navodno može potkrepiti dokazima jeste prisustvo nečastivih sila, a to opet ne bi trebalo da ima veze sa večnošću.

Svest građana ne prihvata tezu o ravnopravnom postojanju dobra i zla, za koju se zalaže Voland. Njegov nivo razmišljanja pristupačan je, pored Majstora i kasnije Bezdomnog, pre svega Margariti, koja veruje da je Voland realnost: „Đavo će znati šta je ovo, đavo će, veruj mi, sve da sredi (…) kako sam srećna, kako sam srećna što sam sklopila s ćim sporazum! O, đavole, đavole! (…) Veliki Voland!”. On u junakinji pronalazi sve ono čega su lišeni ostali građani Moskve: iskrenost, nesebičnost, smelost, otvorenost, ponos i snagu ljubavi koja daje smisao njenom životu. Sve to doprinosi laskavom položaju koji će uživati Margarita da, na osnovu toga što je procenjena kao ličnost u gomili bezličnih, sa Volandom stoji gotovo na ravnopravnoj nozi.
Voland koriguje Ješuinu propoved da su svi ljudi dobri, deleći ljude na zle i dobre (a u okviru toga na one obične i one neobične). Ovakva nova podela ruši iluziju o nastanku carstva istine i pravičnosti. Svojom pojavom Voland podvlači jasniju granicu između dva gorenavedena sveta, čineći razumljivijim njihove razlike. „Volandova interpretacija Ješuine filozofije je manje plemenita i iluzionistička; ona deli ljude na zle i dobre i pretpostvlja da je carstvo o kome je reč nemogućno ostvariti, budući da je u svetu povučena granica između zlih i dobrih ljudi” (Milivoje Jovanović).

Korovjev – Fagot je najuticajnija ličnost u Volandovoj sviti. Kao i njegov pretpostavljeni, Korovjev ima dvojaku funkciju: u kontaktu sa Majstorom i Margaritom, i sa svim ostalim predstavnicima moskovske svakodnevice. Ovaj „prozračni građanin čudnog izgleda”, sa džokejskim kačketom, mršavog i podrugljivog lica, u otrcanom kariranom kaputu, predstavlja se ljudima na najrazličitije načine, ali obavezno pritom ostavlja prvi utisak malog čoveka u Moskvi. U Varijeteu, Korovjev razobličava i otkriva sve prisutne: pre svega građanina Parčevskog, objavivši da se špil karata nalazi „između novčanice od tri rublja i sudskog poziva radi uplate alimentacije građanki Zeljkovoj”, preko Bengalskog kome, na njegovo naređenje, Behemot otkida glavu i kasnije opet vraća na vrat, do izazivanja masovne pomame za novcem i haljinama, da bi iza toga Arkadija Apolonoviča Semplejarova, predsednika Komisije za akustiku moskovksih pozorišta, ućutkao podsetivši ga pred suprugom gde je proveo deo prošle noći.

Korovjev je zastupnik filozofije neočekivanih, neverovatnih principa. U razgovoru koji je vodio sa Nikanorom Ivanovičem Bosim, predsednikom zajednice stanara u zgradi u Sadovoj ulici, Korovjev će reći: „Šta je to zvanično lice, ili nezvanično? Sve zavisi od toga sa koje strane se posmatra stvar, sve je to, Nikanore Ivanoviču, klimavo i uslovno. Danas nisam zvanično lice, a kad pogledaš sutra – jesam! A biva i obrnuto, i to još kako biva!”. Bilo zvanična, bilo nezvanična, Ivanovičeva ličnost i nije bila ličnost po mišljenju Korovjeva, a i Volanda. Labilnost navodnih principa Ivanoviča izaći će na videlo nešto kasnije – on završava u zatvoru zbog posedovanja strane valute, što je u Rusiji, u to vreme, bilo strogo kažnjivo.

majstor2Mačak Behemot, drugi član Volandove svite, takođe ima posebnu misiju i predstavnik je određenog filozofskog pogleda na svet. Njega prvi put u romanu susrećemo u četvrtom poglavlju: „Mačak se pokazao ne samo kao platežno sposobna, već i kao disciplinovana životinja. Samo što je kondukterka podviknula, on se povukao, sišao sa stepenika, seo na stanicu, tarući brkove novčićem.” Ovaj gospodin pije votku, viljuškom jede pečurke, za vreme masovne seanse u pozorištu uzima mere damama, prenosi obuću i tašne, preuzima ulogu vratara u damskom magazinu i sl. U pripremama za bal kod Satane pomaže u kupanju glavne junakinje, a za vreme bala izvodi štoseve sa konjakom umesto šampanjca. Stjopu Lihodejeva jednim „šic” prebacuje na Jaltu. Pored funkcije vragolana koji treba da zabavi čitaoca, ovaj mačak ipak, u skladu sa svojim ograničenim mogućnostima, obavlja određene dužnosti u okviru Volandove misije. Njemu je dodeljen zadatak da iz kovčega ukrade Berliozovu glavu. Behemot je u određenim situacijama bezobziran i nemilosrdan prema onima koji to zaslužuju, ali nije on taj koji odlučuje o kriterijumima podele, niti je u njegovoj nadležnosti da oduzme život. Njegova uloga svedena je na sprovođenje u delu izdatih naređenja, provociranje i ulivanje straha. Zanimljivo je da Behemot, iako samo mačka, od svih članova družine jedini dopušta sebi luksuz provokacije upućene, doduše ne direktno, samom Volandu, što uviđamo za vreme igranja šaha, kada traži figuru pod krevetom i na prevaru pokušava da spase partiju.

Azazelo se prvi put pojavljuje u sedmom poglavlju romana, u stanu Stjope Lihodejeva, direktno iz trokrilnog ogledala. U svom delovanju, Azazelo često biva nasilan – tuče Varenuhu u javnom toaletu, brutalno se obračunava sa Poplavskim, sveti se Anuški što je uzela Margaritinu potkovicu. O toj strani svog karaktera i sam priča Margariti za vreme njihovog prvog razgovora. On ubija Majstora i Margaritu i spaljuje njihov stan. Za sve vreme kontakta sa Margaritom, ovaj đavo iskazuje izrazite simpatije za njenu hrabrost i ponašanje u sasvim novoj i posve neočekivanoj demonskoj sredini. Što se odnosa sa Majstorom tiče, Azazelo je pun poštovanja za njegovu umetnost i njegov roman. Besan je na Mogariča, koji se nije pohvalno izrazio u vezi sa Majstorovim delom. Posebnost Azazelova u odnosu na ostale članove Volandove svite potvrđena je, između ostalog, i činjenicom da upravo njegove reči, upućene Majstoru, formulišu siže Volandove filozofije i mudrosti, a samim tim i najdragocenije misli romana, koje afirmišu autentični, stvaralački život svakog pojedinca: „Ah, molim vas… da li su to vaše reči?! Pa vaša draga vas naziva Majstorom, pa vi razmišljate, i kako onda možete biti mrtvi? Da bi čovek smatrao sebe živim, zar mu je neizostavno potrebno da sedi u suterenu, da ima na sebi košulju i bolničke gaće? To je smešno!”

Bulgakov je majstorski nadvisio uobičajeno značenje ove demonske pojave, podarivši mu izuzetno složen psihološki profil i vrlo odgovrnu funkciju u realizovanju misije u Moskvi. U trideset drugom poglavlju romana vidimo Azazela koji je bliži književnoj tradiciji od onog kakvog ga je oblikovao Bulgakov: „Mesec je izmenio i njegovo lice. Iščezao je bez traga nakazni očnjak i vrljavost se pokazala lažnom. Oba Azazelova oka bila su jednaka, pusta i crna, a lice belo i hladno. Sada je Azazelo leteo u svom pravom obličju, kao demon bezvodne pustinje, demon – ubica.”

Jevanđelje po Volandu, koje je dovelo u vezu Volanda i Majstora, obelodanjuje se kao „jevanđelje po Bulgakovu”. Time je rešeno najvažnije pitanje vezano za demonološku sliku Majstora i Margarite: zbog čega predstava o Volandu i družini odstupa od tradicionalne, zbog čega su ovi likovi čak nadmoćno simpatični u odnosu na likove predstavnika svakodnevice. Bulgakov je svoj roman pisao sa Volandovih pozicija, Volandova projekcija sudbine i situacija Majstora i Margarite je projekcija Bulgakova, koji nam svojim romanom kazuje da živeti u svakodnevici, zapravo, ne znači živeti.

Autor: Zorana Pejković

Ilustracije su preuzete sa www.masterandmargarita.