Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Чекајући на ново постављење у Риму, Ракић кратко борави у Министарству у Београду. Има свој кабинет, али и своју љубав – поезију. По Иви Андрићу, који тек започиње дипломатску каријеру, сусрет са Миланом Ракићем, тих дана, према запису песника Стевана Раичковића, овако је изгледао.

У једној од предратних година, пролазећи ходником министарства, неким својим послом, Андрић је наишао на канцеларију Милана Ракића и спонтано, без неке друге, раније најаве, закуцао на њена врата. После неколико тренутака, када су се ова два писца и дипломате нашли у разговору, већ после првих, уобичајених речи, у којима се Андрић распитивао о томе како је његов саговорник и шта ради, уследио је збуњен и помало стидљив одговор: „Право да вам кажем, пишем песму…” По причању Андрића, песник га је одмах повео до свог канцеларијског стола, на коме се – поред мноштва наслаганих и на страну одгурнутих аката – у средишту налазио један лист хартије, допола исписан, али у прозном облику.
Сада је Ракић посматрао збуњеног и зачуђеног Андрића и пре него што га је овај упитао – почео је да му објашњава целу ствар, око оваквог неуобичајеног бележења једне песме у строго везаном стиху.
Песник је у својој канцеларији – када би наишао за њега онај тако редак тренутак у коме се његово чиновничко перо преображавало у песничко – сваку своју песму бележио у облику прозе, као што је исписивао и обичне акте, на којима је свакодневно радио. Међутим, на крају сваког исписаног стиха, песник је стављао једну малу, усправну црту.
Све је то чинио због тога – поверавао се песник Андрићу – да га не би ко изненадио и затекао на оваквом послу. Срамота би га било да неко на његовом столу угледа и на први поглед открије да се пред њим, на листу канцеларијске хартије, налазе стихови и строфе, који су графички тако лако и нападно уочљиви.
Тако је дипломатски службеник Милан Ракић, кришом, у маленој изби свог министарства, обаваљао и свој споредни посао на поезији. Сакривао се пред другима као песник.

Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Милан Ракић и Мусолини

Милан Ракић на Косову

O, склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако…

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к’о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал’ не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек’ спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

 

У свој дневник, 16. марта 1927. године песник Милан Ракић је забележио свој сусрет са Мусолинијем.

„Данас ме је примио Мусолини. У Београду и у Софији, италијански посланици говорили су ми да ће у Риму једва дочекати новог српског посланика – мене – и да ће мени Рим дати објашњења. (…) Мусолини ми је уредио састанак у уторник, 15. марта, у четири и тридесет по подне, па га је одложио за четвртак, 16, у шест и тридесет. Ја сам дошао у Министарство у 6 и 25. Око 6 и 30 Мусолини је примио маџарског министра просвете; у 7 и 10 америчког амбасадора. И најзад, у 7 и 35, мене. Леп почетак.”

Сви покушаји Ракићеви да га у лето 1927. године Мусолини поново прими, да би објаснио жеље своје владе везане за унапређење односа између две земље, били су безуспешни. Чак је и краљ Велике Британије интервенисао да, у интересу европског мира, прими југословенског посланика. Најзад, 24. јуна у 20 и 30, Мусолини је примио Ракића. Дочекао га је речима: „Господине Ракићу, Ви сте веома упорно тражили да ме видите. Ево ме овде да Вас саслушам.”

О сусрету са Миланом Ракићем Мусолини је забележио:

„Данас сам примио Ракића пошто сам га осудио на тромесечно чекање у предсобљу… Чекање није проузроковао лично министар Ракић, кога поштујем и као човека и као песника, него је то било последица ситуације и београдских гафова…”

Извор: Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.

Фотографија: www.elministerio.org.

 

Милан Ракић је 1905. године постављен за писара друге класе конзулата у Приштини. Непосредно пред одлазак у Приштину, песник се био венчао са Милицом Ковачевић, ћерком познатог историчара Српске краљевске академије, Љубе Ковачевића.

Године 1909. Ракић бива постављен за шефа конзулата. У то време завршиће свој познати циклус песама „На Косову”.

Milan-Rakic-i-Vladeta-Kovacevic-s-Pecancima-1909Са стањем на Косову Ракић је био веома добро упознат и пре доласка на Косово; са анархијом, протеривањима, убиствима, понижавањима које су Турци и Шиптари свакодневно чинили. Међутим, песник је, како је приметио доктор Војислав Ђурић, имао изузетног смисла за реалистичку политику. Повезујући се са просветним радницима, занатлијама, сељацима, почео је да развија организовану акцију за буђење националне свести. Култура и образовање донели су му невероватан углед и поштовање европских дипломатских представника, а његово смело држање омогућило му је углед код Турака, као и велику приврженост сународника.

Како је Ракић живео на Косову најбоље описују речи које је над његовим гробом изрекао учитељ Гапић:

„На Косову, у манастиру Грачаница, приређен је соколски слет на дан сабора Велике Госпојине. Стигли су соколи из Скопља, из Велеса и Куманова, а ту су и соколи из Приштине. (…) Ту су грађани: Срби и Турци. Командант војске постројио је војнике да посматрају вежбе. Присутан је и конзул Милан Ракић у униформи српског дипломатског представника, у кога су упрте све наше очи. Наједанпут кумановска соколска музика свира Радо иде Србин у војнике, вежбачи су у хармоничном покрету, наша срца све јаче куцају, тела подрхтавају и трепере, диже се коса на глави, а сузе само капљу, не верујемо да је стварност оно што гледамо. Завршавају се вежбе, командант турске војске, бригадни генерал Џелел-беј прилази Милану Ракићу, честита успеле вежбе, окреће се младом учитељу Стевану Тубићу и са неколико речи изражава своје дивљење. Турци су били запањени, Милан Ракић је тријумфовао, јер је ово било његово дело…”

Фотографија је преузета са сајта www.nacionalnarevija.com.

Говор учитеља Гапића – Радован Поповић, Жудња за фраком, 2011.