Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Već je bilo reči o paronimima, tj. rečima koje su po obliku vrlo slične, a po značenju sasvim različite. Zbog sličnosti oblika lako ih je zameniti, a zamenjivanje je nedopustivo jer prenosi pogrešnu informaciju, vodi u nesporazume i zabune. A jezik je sredstvo za sporazumevanje!

Tako, npr., toplota je jedno, a toplina je nešto drugo. Toplota je spoljna, fizička, a toplina je unutrašnja, duševna.

(…)

Treba razlikovati reči menjati zamenjivati, jer u novije vreme često dolazi do njihove zamene. Više o tome pročitajte OVDE.

(…)

Isto tako, prašiti znači: dizati prašinu, a zaprašivati – posipati praškom. Ne smeju se poistovećivati reči buniti zbunjivati. Pogrešno je reći: to me buni; treba: to me zbunjuje.

Jedan učenik, u svom pismenom sastavu, rado se seća svog četvorogodišnjeg učitelja, ali i jedan sasvim odrastao čovek priča o susretu sa jednom – kako reče – srednjovekovnom ženom, mada ona nije iz srednjeg veka, već je sredovečna.

Čak i jedan ministar, na televiziji, poslediplomski studij naziva magistratom (valjda po ugledu na doktorat). Magisterijum, međutim, nema nikakve veze sa magistratom, koji znači nešto drugo: gradsku kuću, gradsku upravu, činovnike!

Razmera je odnos dveju veličina, najčešće onaj o umanjenju geografskih karata (a : b), a srazmera proporcija, odnos dveju razmera (a : b = c : d).

(…)

Ito tako religiozan znači pobožan, a religijski se odnosi na religiju. Problemski može biti, npr., šah, a problematičan čovek. Sistemski se odnosi na sistem, a sistematičan znači dosledan, planski.

(…)

Prema tome, reči treba znati i treba ih meriti, birati. Samo tako će nam služiti. U protivnom će nas izdati, izneveriti.

Milorad Telebek, Kako se kaže

Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami>>

Na kartonskim kutijama u kojima se transportuje piće u staklenim flašama redovno stoji upozorenje: NE TUMBAJ! Malo manje su osetljive reči, koje, takođe, ne smemo tumbati.

I sa rečima treba postupati vrlo pažljivo. Ovde ćemo ukazati na najčešća okliznuća. Nije to samo slučaj sa deformacijom reči koju vrše neobrazovani ljudi, za koje je infarkt – infrakt, original – orginal, orijentacija – orjentacija, komandant – komadant…

Ni obrazovani ljudi nisu bezgrešni i oni katkad zaborave ili nakaleme neko slovo u pojedinim rečima.

Urođena sposobnost nije instikt, kako će napisati i neki fakultetlija, već – instinkt; sažetak neke materije nije ekstrat, nego – ekstrakt. Količina neke robe nije kontigent, nego – kontingent. Prelaz gasa ili pare u tekuće stanje je kondenzacija, a ne – kondezacija; bezvazdušni prostor je vakuum, a ne – vakum, kako često možete ne samo čuti od obrazovanih ljudi nego i pročitati u njihovim tekstovima.

Kad već pomenuh tekstove, da kažem kako neki ne razlikuju reči tekst test, pa govore da su položili tekstove, ali su pali na vožlji. Treba razlikovati naoko slične stvari (paronime) napis natpisNapis  je kakav duži tekst, članak (npr. novinski napis), a natpis  je kraći tekst na zgradi ustanove ili preduzeća, na nadgrobnom spomeniku i sl.

Prestupnik je delinkvent, a ne – delikvent, kako ga često nazivaju , kao da je reč o kakvom deliji, a ne o kriminalcu. Prestupništvo je delinkvencijaa ne – delikvencija; prepiska – korespondencija, a ne korespodencija. Operator je onaj koji operiše, hirurg, a operater je stručnjak druge vrste, npr. za filmsku i televizijsku montažu.

Znajući da treba reći hvalazahvaliti (a ne fala i zafaliti), poneko će – u težnji da govori pravilno – reći pogrešno: Šta ti hvali?… Neće ti zahvaliti ni dlaka s glave!, ne znajući da je ovde reč o germanizmu faliti – nedostajati.

U vezi sa odnosom glasova F, V, HV poučna je sledeća priča.

Poznato je da se u srpskom jeziku kaže kafa, u hrvatskom – kava, u bošnjačkom – kahva. (Ne znam da li kafiće nazivaju kavićima ili kahvićima!) Došao neki Bošnjak u Široki Brijeg, u zapadnoj Hrvatskoj, i navratio u kavanu (jer kafane tamo nema).

– Jednu kahvu – reče konobaru.

– Nema ovde kahve! – odbrusi konobar. – Ovdje je samo kava.

– Kahva ili kava, isto je to – pomirljivo će Bošnjak.

– Nije isto! Je l’ ti isto da ti ja ženu pohvalim ili da ti je povalim?!

– Uh, gluho bilo! Daj mi onda ćaj.

Milorad Telebek, Kako se kaže

Svoj jezik učimo nedopustivo malo, pogotovo u srednjoj školi, pa čak i u gimnaziji, gde se uglavnom predaje samo književnost. (Kao da se učenici školuju za književnike!) Istina, osnovi gramatike i pravopisa uče se u osnovnoj školi, koja je – kao što znamo – neselektivna i obavezna (obavezno je školovanje, ali nije – znanje).

I to malo znanja zaboravi se u toku srednje škole, tako da nam se na fakultete upisuju polupismeni maturanti, koji – kako reče jedan kompetentni kritičar naše škole nemuštog jezika – Vuka Karadžića znaju samo po – brkovima! Takvi će, ne naučivši više ništa iz jezika (čast izuzecima koji svoj jezik uče samoinicijativno), nekako završiti fakultete i raditi ono što ne znaju: učiti druge, prpremati zakone, pisati za novine, govoriti na radiju i televiziji… Zato polupismenost caruje na javnoj sceni.

Književni i naučni tekstovi vrve greškama. Novinari pišu i govore loše – onako kako ih je škola naučila. Urednici više brinu šta će se reći nego kako će se reći. (Da nije tako, radio i TV bi – kao moćni i uticajni mediji – mogli da doprinesu razvoju jezičke kulture više nego škola, skrajnuta i uništena nepromišljenim i promašenim profesorima.)

Političari govore sa zavičajnim, nestandardnim akcentima, upotrebljavaju pogrešne oblike reči i s pogrešnim značenjima. Uz to, oni umesto domaćih, ili odavno uobičajenih stranih reči, nepotrebno i nekritički, iz snobizma i pomodarstva, upotrebljavaju nove reči iz, sve agresivnijeg, engleskog jezika. Neke od njih su u političkom rečniku postali pravi „hitovi”, kao na primer transparentnost (kao da nikada nismo javno radili), kooperativnost (kao da nikada nismo sarađivali), kuće su nam samo devastirane (kao da nikada nismo uništavali i rušili), ljudi se isključivo deložiraju (kao da nikada nisu iseljavani).

Umesto obrazovanja i stručnog usavršavanja danas imamo edukaciju, umesto diploma sertifikate, umesto da se prijavljujemo na konkurse mi apliciramo, umesto na razgovor kandidati se pozivaju na intervju. O raznim monitorinzimarejtinzima, kastinzima, tajminzima i sl. da se i ne govori. Imamo čak i holdinge u propaloj privredi. Sve nam je in kul, osim nas.

Svoj prilog nagrđivanju jezika daju i priučeni prevodioci, koji niti znaju jezik sa koga prevode, niti onaj na koji prevode! Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami.

Naše prosvetne vlasti imaju nacionalni zadatak i odgovornost da jezik vrate u škole, gde će biti uvažavan i izučavan prema značaju koji ima za pojedinca i narod u celini. Na svima nama je da svoj jezik učimo, čuvamo i negujemo, kao što to čine svi ozbiljni narodi, koji drže do svog (ovde moram upotrebiti internacionalizme) identiteta i integriteta.

Uozbiljimo se zato i mi!

U jeziku je duhovnost naroda>>

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

 

Jezik se smatra jednim od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Zaista, jezik i narod su sudbinski povezani: ono što se dešava narodu, dešava se i njegovom jeziku. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju, i ne postoje jedan bez drugoga.

Jezik nije samo sredstvo za sporazumevanje, ono po čemu se pripadnici jednog naroda prepoznaju i raspoznaju, već i oruđe nacionalne kulture, izraz narodnog duha i identiteta. Plodovi umnog rada svih pripadnika jednog naroda izražavaju se, tumače i prenose jezikom. Čitav život i razvoj nacionalnih zajednica zasnivaju se na jeziku. Zato se s pravom može reći da je duhovnost naroda u njegovom jeziku.

Nadalje, jezik je sredstvo povezivanja svih pripadnika jednog naroda – u prostoru (bez obzira na to gde žive) i u vremenu (prethodnih generacija sa sadašnjom, sadašnje sa budućim). Upravo to omogućuje društveni napredak: potomci baštine sva dostignuća predaka, koja im bivaju jezikom prenesena.

Ništa manji nije značaj jezika za pojedinca, koji jezikom uobličava, izražava i prenosi drugima svoje misli, osećanja, saznanja… Jezik je, dakle, izraz čovekovog duhovnog i intelektualnog bića. Bez obzira na to čime se bavi – da li je profesor, inženjer, lekar, ekonomista… – čovek se predstavlja, pokazuje jezikom – po njemu ga drugi cene. Jezička kultura svakog pojedinca ogledalo je njegove opšte kulture.

Za razliku od drugih dobara, koja svaki čovek može da prilagođava svome ukusu i potrebama (npr. i pored uobičajenog stila u graditeljstvu i odevanju, svako može da gradi kuću i oblači se po svojoj želji), jezik, koji – kako reče Vuk – nije privatno blago, nego opšte dobro, zaštićen je od intervencije pojedinaca, jer je on radi komunikacije svih unutar jednog naroda, i zato mora biti razumljiv svima, a to znači – jedinstven, ustaljen. Jezik je, dakle, iznad svakog pojedinca.

Jezik je i iznad svakog narodnog govora i dijalekta. Naravno, ovde se misli na standardni, književni jezik, koji je nešto što se stvara, izgrađuje, i zato se mora posebno učiti, jer se niko ne rađa s njim kao sa maternjim govorom. (…) Standardne norme, kao obavezne, drže jezički sistem na okupu; bez njih bi komunikacija prestala i taj sistem bi se s vremenom raspao. Zato svi koji se služe standardnim jezikom treba da ga stalno uče i usavršavaju, da dobro znaju njegova pravila, norme, da ih se u jezičkoj praksi pridržavaju i da tako jezik neguju i čuvaju.

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

U novije vreme, posebno u jeziku sredstava javnog informisanja izvan Srbije, vladaju šarenilo i nedoumice oko upotrebe prisvojnih prideva srpskisrbijanski  u spojevima sa imenicom vladapolicijaustav i sl. Neki novinari uz njih upotrebljavaju atribut srpski, a neki – srbijanski. Šta je pravilno? – postavlja se pitanje. (A bolje bi bilo da ga postavljaju novinari!)

Na prvi pogled, izgleda da to i nije neki problem, ali se pokazuje da jeste, i to komplikovan problem. („Zasluga” je to istorije i politike.) O tome su, naročito u poslednje vreme, pisali najpoznatiji srpski lingvisti E. Fekete, M. Nikolić, I. Klajn, i (kritički, ispitivački) M. Šipka, čiji rad će nam poslužiti da – u najkraćem, ali celovito – ukažemo na uzroke problema i mogućnosti njegovog prevladavanja.

Dodajmo, nije problem samo u pridevima srpski srbijanski nego i u imenicama Srbi Srbijanci.

U rečnicima srpskog jezika (Matice srpske i Jednotomnom) značenje prideva srpski je: koji se odnosi na Srbe i na Srbiju (zemlja, narod, jezik i dr.). Dakle, pripadanje narodu čija većina živi u Srbiji, tj. Srbima u celini (etničko značenje) i pripadanje zemlji u kojoj živi većina Srba (teritorijalno značenje).

U etničkom značenju, kad označava pripadnost Srbima u celini, pridev srpski ne izaziva nesporazume: srpski jezik, srpski narod, srpska kultura, srpski običaji, srpska istorija… Problem nastaje kad se pridev srpski upotrebljava u značenju pripadanja Srbiji (teritorijalno značenje), dakle, u vezama reči: srpska vlada, srpska policija, srpski ustav… Ovde dolazi do „sudara” dva značenja prideva srpski – etničkog i teritorijalnog. Jer srpska vlada nije vlada svih Srba, niti u Srbiji, kao državi, žive samo Srbi. Zato neki u ovom značenju upotrebljavaju pridev srbijanski: srbijanski premijer, srbijanska policija…

Jeste jednostavno, ali to nije rešenje problema, jer i pridev srbijanski ima – kao i srpski – dva značenja: a) koji se odnosi na Srbiju i b) koji se odnosi na Srbijance. A ni Srbijanci nisu samo građani Srbije nego i Srbi iz Srbije (nasuprot Srbima iz BiH, Crne Gore itd.). Da Srbijanac znači (i) Srbin iz Srbije, potvrđuje i pesma „Jelek, anterija i opanci – po tome se znaju Srbijanci”, tj. Srbi iz Srbije. (Tu nošnju ne nose ni Šiptari ni Lale.) Prema tome, srbijanska vlada, srbijanska policija i sl. može biti shvaćeno kao vlada i policija Srba, a ne drugih stanovnika Srbije. Kao dvoznačan i neodređen, i pridev srbijanski je u ovim spojevima, dakle, neprihvatljiv.

Neprihvatljivosti prideva srbijanski u ovim vezama reči, kao i naziva Srbijanac, doprinosi negativan emocionalni odnos Srba u Srbiji prema tim rečima. Smatraju ih nacionalno uvredljivim, jer im se oduzima nacionalno ime (Srbinsrpski) i zamenjuje teritorijalnim, geografskim. (Iz istog razloga ni Srbi izvan Srbije ne prihvataju da budu, npr., bosanski Srbi, hrvatski Srbi i sl., već Srbi iz Bosne, Srbi iz Hrvatske…)

Tako imamo dva suprotstavljena mišljenja – da sve što se odnosi na Srbiju (kao zemlju, državu) treba označiti pridevom srpski: srpske reke, srpske planine…, pa tako i: srpska vlada, srpska policija… Upotreba prideva srbijanski u ovim vezama za njih je neprihvatljiva. Drugo mišljenje je da u svim tim slučajevima treba upotrebljavati pridev srbijanski, a nikako srpski, jer on ima etničko značenje, te bi značilo da te reke, planine, pa i vlada i policija pripadaju svim Srbima, naciji kao celini.

Kakav je, onda, odgovor na pitanje iz naslova?

Pridev srpski treba upotrebljavati uz pojmove koji se odnose na Srbe kao naciju: srpski narod, srpski jezik, srpska kultura… Nije ga dobro upotrebljavati u značenju pripadanja državi Srbiji: srpski premijer, srpski ustav, srpska policija… S ciljem izbegavanja dvoznačnosti i nesporazuma, u ovim sintagmama umesto prisvojnog prideva (bilo srpski, bilo srbijanski) bolje je upotrebljavati prisvojni genitiv – Srbije: Vlada Srbije, predsednik Srbije, Ustav Srbije, policija Srbije.

Pridev srbijanski može se upotrebljavati kada se odnosi na Srbiju u užem smislu ili na njen deo (u prošlosti i sadašnjosti): srbijanske varoši, srbijanski govori i sl. – u opoziciji prema, npr., vojvođanskim varošima, vojvođanskim govorima… Ovaj pridev se, doduše, može upotrebiti i kad se odnosi na Srbiju u celini, naročito u smislu razgraničavanja: srbijansko-bosanska ili srbijansko-crnogorska granica, na primer.

Milorad Telebek, Kako se kaže