Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Већ је било речи о паронимима, тј. речима које су по облику врло сличне, а по значењу сасвим различите. Због сличности облика лако их је заменити, а замењивање је недопустиво јер преноси погрешну информацију, води у неспоразуме и забуне. А језик је средство за споразумевање!

Тако, нпр., топлота је једно, а топлина је нешто друго. Топлота је спољна, физичка, а топлина је унутрашња, душевна.

(…)

Треба разликовати речи мењати и замењивати, јер у новије време често долази до њихове замене. Више о томе прочитајте ОВДЕ.

(…)

Исто тако, прашити значи: дизати прашину, а запрашивати – посипати прашком. Не смеју се поистовећивати речи бунити и збуњивати. Погрешно је рећи: то ме буни; треба: то ме збуњује.

Један ученик, у свом писменом саставу, радо се сећа свог четворогодишњег учитеља, али и један сасвим одрастао човек прича о сусрету са једном – како рече – средњовековном женом, мада она није из средњег века, већ је средовечна.

Чак и један министар, на телевизији, последипломски студиј назива магистратом (ваљда по угледу на докторат). Магистеријум, међутим, нема никакве везе са магистратом, који значи нешто друго: градску кућу, градску управу, чиновнике!

Размера је однос двеју величина, најчешће онај о умањењу географских карата (а : б), а сразмера пропорција, однос двеју размера (а : б = ц : д).

(…)

Ито тако религиозан значи побожан, а религијски се односи на религију. Проблемски може бити, нпр., шах, а проблематичан човек. Системски се односи на систем, а систематичан значи доследан, плански.

(…)

Према томе, речи треба знати и треба их мерити, бирати. Само тако ће нам служити. У противном ће нас издати, изневерити.

Милорад Телебек, Како се каже

Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами>>

На картонским кутијама у којима се транспортује пиће у стакленим флашама редовно стоји упозорење: НЕ ТУМБАЈ! Мало мање су осетљиве речи, које, такође, не смемо тумбати.

И са речима треба поступати врло пажљиво. Овде ћемо указати на најчешћа оклизнућа. Није то само случај са деформацијом речи коју врше необразовани људи, за које је инфаркт – инфракт, оригинал – оргинал, оријентација – орјентација, командант – комадант…

Ни образовани људи нису безгрешни и они каткад забораве или накалеме неко слово у појединим речима.

Урођена способност није инстикт, како ће написати и неки факултетлија, већ – инстинкт; сажетак неке материје није екстрат, него – екстракт. Количина неке робе није контигент, него – контингент. Прелаз гаса или паре у текуће стање је кондензација, а не – кондезација; безваздушни простор је вакуум, а не – вакум, како често можете не само чути од образованих људи него и прочитати у њиховим текстовима.

Кад већ поменух текстове, да кажем како неки не разликују речи текст и тест, па говоре да су положили текстове, али су пали на вожљи. Треба разликовати наоко сличне ствари (парониме) напис и натписНапис  је какав дужи текст, чланак (нпр. новински напис), а натпис  је краћи текст на згради установе или предузећа, на надгробном споменику и сл.

Преступник је делинквент, а не – деликвент, како га често називају , као да је реч о каквом делији, а не о криминалцу. Преступништво је делинквенцијаа не – деликвенција; преписка – кореспонденција, а не коресподенција. Оператор је онај који оперише, хирург, а оператер је стручњак друге врсте, нпр. за филмску и телевизијску монтажу.

Знајући да треба рећи хвала и захвалити (а не фала и зафалити), понеко ће – у тежњи да говори правилно – рећи погрешно: Шта ти хвали?… Неће ти захвалити ни длака с главе!, не знајући да је овде реч о германизму фалити – недостајати.

У вези са односом гласова Ф, В, ХВ поучна је следећа прича.

Познато је да се у српском језику каже кафа, у хрватском – кава, у бошњачком – кахва. (Не знам да ли кафиће називају кавићима или кахвићима!) Дошао неки Бошњак у Широки Бријег, у западној Хрватској, и навратио у кавану (јер кафане тамо нема).

– Једну кахву – рече конобару.

– Нема овде кахве! – одбруси конобар. – Овдје је само кава.

– Кахва или кава, исто је то – помирљиво ће Бошњак.

– Није исто! Је л’ ти исто да ти ја жену похвалим или да ти је повалим?!

– Ух, глухо било! Дај ми онда ћај.

Милорад Телебек, Како се каже

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Језик се сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другога.

Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.

Надаље, језик је средство повезивања свих припадника једног народа – у простору (без обзира на то где живе) и у времену (претходних генерација са садашњом, садашње са будућим). Управо то омогућује друштвени напредак: потомци баштине сва достигнућа предака, која им бивају језиком пренесена.

Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је професор, инжењер, лекар, економиста… – човек се представља, показује језиком – по њему га други цене. Језичка култура сваког појединца огледало је његове опште културе.

За разлику од других добара, која сваки човек може да прилагођава своме укусу и потребама (нпр. и поред уобичајеног стила у градитељству и одевању, свако може да гради кућу и облачи се по својој жељи), језик, који – како рече Вук – није приватно благо, него опште добро, заштићен је од интервенције појединаца, јер је он ради комуникације свих унутар једног народа, и зато мора бити разумљив свима, а то значи – јединствен, устаљен. Језик је, дакле, изнад сваког појединца.

Језик је и изнад сваког народног говора и дијалекта. Наравно, овде се мисли на стандардни, књижевни језик, који је нешто што се ствара, изграђује, и зато се мора посебно учити, јер се нико не рађа с њим као са матерњим говором. (…) Стандардне норме, као обавезне, држе језички систем на окупу; без њих би комуникација престала и тај систем би се с временом распао. Зато сви који се служе стандардним језиком треба да га стално уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик негују и чувају.

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

У новије време, посебно у језику средстава јавног информисања изван Србије, владају шаренило и недоумице око употребе присвојних придева српски и србијански  у спојевима са именицом владаполицијаустав и сл. Неки новинари уз њих употребљавају атрибут српски, а неки – србијански. Шта је правилно? – поставља се питање. (А боље би било да га постављају новинари!)

На први поглед, изгледа да то и није неки проблем, али се показује да јесте, и то компликован проблем. („Заслуга” је то историје и политике.) О томе су, нарочито у последње време, писали најпознатији српски лингвисти Е. Фекете, М. Николић, И. Клајн, и (критички, испитивачки) М. Шипка, чији рад ће нам послужити да – у најкраћем, али целовито – укажемо на узроке проблема и могућности његовог превладавања.

Додајмо, није проблем само у придевима српски и србијански него и у именицама Срби и Србијанци.

У речницима српског језика (Матице српске и Једнотомном) значење придева српски је: који се односи на Србе и на Србију (земља, народ, језик и др.). Дакле, припадање народу чија већина живи у Србији, тј. Србима у целини (етничко значење) и припадање земљи у којој живи већина Срба (територијално значење).

У етничком значењу, кад означава припадност Србима у целини, придев српски не изазива неспоразуме: српски језик, српски народ, српска култура, српски обичаји, српска историја… Проблем настаје кад се придев српски употребљава у значењу припадања Србији (територијално значење), дакле, у везама речи: српска влада, српска полиција, српски устав… Овде долази до „судара” два значења придева српски – етничког и територијалног. Јер српска влада није влада свих Срба, нити у Србији, као држави, живе само Срби. Зато неки у овом значењу употребљавају придев србијански: србијански премијер, србијанска полиција…

Јесте једноставно, али то није решење проблема, јер и придев србијански има – као и српски – два значења: а) који се односи на Србију и б) који се односи на Србијанце. А ни Србијанци нису само грађани Србије него и Срби из Србије (насупрот Србима из БиХ, Црне Горе итд.). Да Србијанац значи (и) Србин из Србије, потврђује и песма „Јелек, антерија и опанци – по томе се знају Србијанци”, тј. Срби из Србије. (Ту ношњу не носе ни Шиптари ни Лале.) Према томе, србијанска влада, србијанска полиција и сл. може бити схваћено као влада и полиција Срба, а не других становника Србије. Као двозначан и неодређен, и придев србијански је у овим спојевима, дакле, неприхватљив.

Неприхватљивости придева србијански у овим везама речи, као и назива Србијанац, доприноси негативан емоционални однос Срба у Србији према тим речима. Сматрају их национално увредљивим, јер им се одузима национално име (Србинсрпски) и замењује територијалним, географским. (Из истог разлога ни Срби изван Србије не прихватају да буду, нпр., босански Срби, хрватски Срби и сл., већ Срби из Босне, Срби из Хрватске…)

Тако имамо два супротстављена мишљења – да све што се односи на Србију (као земљу, државу) треба означити придевом српски: српске реке, српске планине…, па тако и: српска влада, српска полиција… Употреба придева србијански у овим везама за њих је неприхватљива. Друго мишљење је да у свим тим случајевима треба употребљавати придев србијански, а никако српски, јер он има етничко значење, те би значило да те реке, планине, па и влада и полиција припадају свим Србима, нацији као целини.

Какав је, онда, одговор на питање из наслова?

Придев српски треба употребљавати уз појмове који се односе на Србе као нацију: српски народ, српски језик, српска култура… Није га добро употребљавати у значењу припадања држави Србији: српски премијер, српски устав, српска полиција… С циљем избегавања двозначности и неспоразума, у овим синтагмама уместо присвојног придева (било српски, било србијански) боље је употребљавати присвојни генитив – Србије: Влада Србије, председник Србије, Устав Србије, полиција Србије.

Придев србијански може се употребљавати када се односи на Србију у ужем смислу или на њен део (у прошлости и садашњости): србијанске вароши, србијански говори и сл. – у опозицији према, нпр., војвођанским варошима, војвођанским говорима… Овај придев се, додуше, може употребити и кад се односи на Србију у целини, нарочито у смислу разграничавања: србијанско-босанска или србијанско-црногорска граница, на пример.

Милорад Телебек, Како се каже