Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Енглески је несумњиво глобални језик – језик којим ће говорити све већи број људи. Да ли то подразумева опасност за друге, „мање” језике? Да ли доминација енглеског језика негативно утиче на наш културни идентитет? Да ли феномен глобализације представља проблем или погодност?

globalizacija

Феномен глобализације је за једне неопходна реалност која доноси позитивне ефекте: уклапање и напредак, а за друге је нужно зло, које изазива изумирање националности и губљење идентитета. За прве, глобализација шири видике, културно уздиже и пружа огроман број могућности за лично усавршавање и напредовање: за друге, она је исто што и „издаја” националних обележја, занемаривање и избегавање сопствених вредности. Језичка глобализација за једне представља разлог за радовање: у њој виде подлогу за лексичко богаћење, док је други оштро критикују и у њој треже и проналазе разлоге за угрожавање традиционалних квалитета.

Постепено губљење националних граница услед тржишног повезивања света, по мишљењу многих, значи превелики ударац регионалним и националним културама, традицијама, обичајима, који чине културни идентитет сваке земље или регије. Све што људском роду даје фолклорну и етнолошку разноврсност постепено нестаје, а прво што је на удару јесте – језик, чувар националног идентитета. Скептици и лингвистички националисти дубоко верују да ће позајмљивање речи из других језика довести до промене карактера самог језика, а на крају и до његове пропасти, односно нестанка.

Ипак, цела „параноја” око изумирања језика више представља сукоб интереса идеолошких димензија, него што је реч о реалном стању ствари.

Опасност од апсолутног нестанка језика не постоји. Енглески језик на свом примеру можда то најбоље доказује. Према Oxford English Dictionary, енглески језик је преузео речи из триста педесет језика, што је у великој мери утицало на његову промену, те се он у великој мери разликује од оног језика из периода Англосаксонаца. Гледано са аспекта лексике, заправо, 4/5 енглеског вокабулара чине речи романског, латинског или грчког, а не германског порекла. Зашто би се онда било другачије за друге језике? Језици су одувек долазили у контакт са другим језицима, и увек је постојало „позајмљивање” речи из тих језика. Ниједна заједница, до сада, није успела да заустави овај процес. Зашто очекујемо да ћемо ми бити другачији?

Енглески језик није нешто што нам је неко наметнуо, присилио нас да га користимо; ми сами уводимо енглески у српски језик. Истина је да се данас у неким сферама живота не може функционисати без употребе енглеских речи и израза. Међутим, то не значи да, из лењости или помодарства, треба употребљавати анлицизме или, што је још непожељније, извитоперене варијанте англицизама, уколико за одређени појам имамо сасвим валидну реч.

Да ли појава англицизама у српском језику нужно мора бити негативна? Да ли из ње можемо извући оно најбоље?

Решење је у конструктивном прихватању неминовних промена и улагању у напредовање и усавршавање. Лингвистичка глобализација никако не мора донети штету нашој националној култури – то можемо урадити и сами, без енглеског језика. Оно што треба да урадимо јесте да чувамо и негујемо свој језик, а не да трошимо енергију и време у размишљању како ће нам језик нестати, како се читав свет уротио против нас да нам га одузме. Свет сигурно има паметнија посла.

Наша обавеза није да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави. Никада ниједан језик није нестао због позајмљеница, па неће ни наш. Пронађимо корисну средину. Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос –употреба англицизама се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Не идимо у крајност. Сами најбоље можемо сачувати/уништити свој језик.

Кампања „Негујмо српски језик”, коју је покренуо Филолошки факултет у Београду с намером да јавности укаже на честе језичке грешке и усмери на правилно изражавање, изазвала је опречне реакције у стручној и научној јавности. На њу се надовезује и објављивање текстова наших најпознатијих лингвиста и лингвисткиња на тему „Сачувајмо српски језик”, које подржава Министарство културе и информисања. У дискусију о кампањи укључио се и лингвиста др Марко Симоновић, истраживач на Институту за језик Универзитета у Утрехту и предавач на Департману за холандски истог универзитета као противник таквих интервенција.

Зашто је ова кампања спорна? Зар нема никакве користи од ње?

– Кампања би се могла звати „Смањимо свој језик”. Из ње сазнајемо да већина говорника нашег језика или нису наши (те га користе бесправно) или га не користе добро. Нашег језика, испоставља се, готово и да нема: све врви од грешака, аљкавштина, туђица, латиница и других неподопштина. Кампања ипак јесте корисна јер коначно имамо јавно доступан преглед текстова нормативистичких ауторитета. Саговорници ми, наиме, често не верују да србијански нормативисти озбиљно говоре како је „српски језик надређен свим својим варијантама” (мислећи ту на хрватски, босански и црногорски), како је „више него јасно какав је статус српског језика” на лекторатима где је лектор етнички Хрват или како је „ван борбених редова Србин увек био мета напада и предмет угњетавања”. Јасно је и да се текстови лаика ни тоном ни садржајем не разликују од текстова „професионалних” нормативиста. То је зато што се нормирањем углавном баве људи без лингвистичког образовања или знања о другим језицима, па су и њихови текстови засновани на лаичким заблудама о језику.

Можете ли издвојити неке од тих заблуда?

– Две су заблуде у основи кампање. Прва је да постоји некаква судбинска повезаност „доброг” језика и етничке припадности. По хиљадити се пут говори о томе шта с језиком раде Срби, Хрвати, Бошњаци итд., а једини који ту било шта „раде” су малобројне националистичке елите убеђене да имају мандат за управљање језиком. Друга заблуда јесте да се језик може „сачувати” нормом. У социолингвистици није познат ниједан случај језика који је изумро јер говорници нису слушали савете нормативиста, али има добро описаних случајева угрожених језика где норма показује тенденцију да „докрајчи језик”. Данашњи фризијски у Холандији и бретонски у Француској у свом стандардном облику обилују „очишћеним” формама, које форсирају и користе само нормативисти, па последњи компетентни говорници, сви већ билингвали, одустају од јавне употребе угроженог језика уверени да би га говорили „неправилно” и „кварили”.

Да ли се и наш језик повлачи због нормативних интервенција?

– Не драстично, али догађа се да га говорници избегавају у одређеним контекстима. Многи се компетентни двојезични говорници који нису похађали школу на нашем језику боје своје „неписмености”, па оклевају да га користе у писаној комуникацији. Говорници из Словеније и Македоније често прелазе на енглески у страху да ће им се омаћи „крух” или „хлеб” у погрешном друштву или да ће промашити падеж и бити исмејани. Има чак и образованих говорника из Србије који су дигли руке од глагола требати. На крају, ко озбиљно схвати препоруке Рајне Драгићевић о борби против „атачовања”, „селфија” итд., о селфијима и атачовању говориће само на енглеском све док србисти за око сто година не понуде „исправне” еквиваленте.

Докторирали сте на туђицама. Шта мислите о енглеским речима попут селфија, атачовања, лајковања…?

– То су наше речи. Енглески нема реч селфи, мушког рода, с краткосилазним акцентом и множином селфији. Наш је језик у контакту са енглеским развио обрасце којима говорници на основу енглеских коренова без икаквог напора граде наше речи. То је знање које наш језик чини виталним, а не угроженим.

selfie-nasa-rec

Како вам се чини својко као идеја за замену речи селфи? Која је сврха таквих интервенција?

– Треба правити разлику између језичне креативности (нпр. настанка речи својко) и протеривања туђица (наметања својка да би се искоренио селфи). Илузија је да не могу мирно и трајно једна поред друге постојати позајмљеница и кованица, тисућа и хиљада, ћирилица и латиница итд. Својко неће заживети јер се уводи негативном идеологијом, али и зато што је као реч слабо употребљив: подсећа на стојко, не може се ставити у множину, и има акузатив једнине као да означава нешто живо (нпр. Видим својка). Много би веће шансе имала женска верзија: својка.

Како видите будућност нашег језика?

– Елите које покрећу овакве кампање саме себе дискредитују ригидним нормативизмом и национализмом, па очекујем да ће се све озбиљније постављати питање њиховог легитимитета и корисности. Но бојим се да ће до статусних промена долазити искључиво под вањским диктатом. Европске бирократе неће прихватити финансирање превођења на четири верзије истог језика, па ћемо вероватно под притиском и преко ноћи уводити властити језик и властиту латиницу.

Како гледате на родно осетљиву употребу језика и прављење женских еквивалената за некада типично мушка занимања (ловкиња, ноћна чуварка итд.)?

– И ту има много нетолеранције због илузије да је најбоље да сви говоримо исто, те да је свака разлика проблем. Речи као што је ловкиња се разумеју, па нема смисла негодовати ако их неко употреби, баш као што нема смисла такве речи наметати саговорнику. Овде, као и у свим осталим доменима о којима смо говорили, важи једноставно правило: језик служи споразумевању. Ако ви кажете или напишете нешто што ја савршено разумем, а ја вас осудим само зато што не одобравам лингвистичка средства која сте употребили, онда проблем с језиком имам ја, а не ви, па све да иза моје осуде стану све кампање, компаније и најстарије новине на свету.

Извор: www.danas.rs

Живимо у времену у којем све мање водимо рачуна о томе како се изражавамо и како пишемо, а домаће речи често замењујемо онима из енглеског језика. Однедавно нас у градским аутобусима, тролејбусима, трамвајима, јавним гаражама, на улици, у болницама, поштама, позната глумачка, књижевна, музичка и новинарска лица, са билборда и плаката, уче како да говоримо. Акцију „описмењавања Београђана”, под називом „Негујмо српски језик”, повели су Секретаријат за културу, Филолошки факултет и Библиотека града Београда.

– Свака акција за чување и неговање српског језика и српске културе је добродошла – сматра др Михаило Шћепановић, професор на Филолошком факултету у Београду. – Сама чињеница да та акција постоји упозорава да је српски језик угрожен, јер је, пре свега, угрожено његово писмо, а финансијски на климавим ногама стоје институције које се брину о његовом опстанку и развоју. Деценијама је проглашавана као националистичка свака брига за очување српског културног идентитета, као и институција које се овом проблематиком баве. То довољно илуструје жалосно стање у коме се налазе националне институције попут Српске књижевне задруге, Матице српске или САНУ и њених института.

За књижевника и лингвисту Павла Ћосића, први део акције „Негујмо српски језик” био је много неплоднији од другог.

– Први је био практично понижавајући за читаву нацију, објашњава Ћосић. – Као да су нам говорили: Ви сте толико неписмени да је то некултурно и безобразно. У другом су ипак испливале неке поруке са смислом, као што је на пример она да је погрешно користити облик задњи у значењу последњи и да је погрешно рећи цело време. Од тога ипак има неке користи. Руше се језичке заблуде које се чак и по школама шире. То су као неки митови. Чак и у школама децу уче тим измишљеним митовима. Али свеједно, не видим неки дубок смисао те акције, нарочито зато што се спроводи само у Београду. Шта, само је Београд неписмен?! Билборди више изгледају као реклама за издања Матице српске, што је добро јер Матица нема пара, а ово је потерало људе да купе те речнике и граматике.

nepismenost-u-srbiji

Да нисмо довољно писмени, сматра и академик и лингвиста др Иван Клајн. Он, међутим, напомиње да је тешко од просечног грађанина захтевати да води бригу о језику и изражавању кад му је егзистенција угрожена.

 Код нас није било озбиљног просвећивања народа и због тога је свака оваква акција добродошла. Боље да оваквих акција буде сувише, него премало. Од тога ће ваљда бити неког ефекта. Има много кршења граматичких и лексичких правила у свакодневном говору, често и у медијима, посебно електронским – примећује Клајн. – Најтипичнији пример су акценти. Код многих гледалаца и слушалаца чују се недопустиви акценти, а има доста грешака у навођењу страних имена.

– Српски језик је у последњој деценији испарцелисан политичким преименовањима у некакве назовијезике, па тако он данас функционише као „српски језик” и „српски језици” – каже Михаило Шћепановић. – А добро знамо, где се политика умеша у науку, не буде добро ни политици, ни науци. Довољан је пример тзв. бошњачког језика у Рашкој области. Погрешне политичке потезе нека решава политика, а наука, у овом случају лингвистика, ту је само да упути и опомене.

Језичко образовање обично се везује за граматичка и правописна правила, која већина не зна, па отуд и мишљење о генералној неписмености. Професор Шћепановић каже да је важно спознати огромни коров језичке некултуре која зјапи из готово свих средстава информисања.

– У издавачким кућама, штампи и широкој лепези масмедија, уз незнатне изузетке, заборављене су лекторске функције – објашњава Шћепановић.

Позив учитеља и наставника постао је скоро омаловажавајућа професија, и зато не чуди што нам је и елементарна писменост забрињавајуће лоша.

– Основна правописна и граматичка правила се (на)уче у основној школи, а онда се на њих заборави у средњим школама и студијским програмима, тако да данас имамо високообразовани слој становништва са завидном стручном оспособљеношћу, а без елементарне граматичке и правописне обучености – истиче Шћепановић. – То можете и сами показати у једном истраживачком новинарском захвату, па видети на колико се наших факултета на српском говорном простору изучавају и најелементарнија питања из српског језика и српске језичке културе. Ако то упоредите са озбиљним државама и њиховом језичком политиком, онда ће се показати са коликом небригом српска држава посматра ово, за свеукупни национални статус веома озбиљно питање.

Да се не понашамо довољно пажљиво према нашој језичкој традицији, мишљење је и професора др Радоја Симића.

– Српски језик је остављен да се сам бори са туђицама – каже он. – Пошто је све више страних речи, постоји опасност да дође до урушавања морфолошког система. Са таквим речима језик губи аутохтоност и постаје мешавина разних језика. Енглески правопис разара српски. Највећа опасност је да се у наш званичан правопис инфилтрира страни елемент. Имамо најсавршенији правопис на свету: Пиши као што говориш. Данас, међутим, имамо и правопис на 350 страна који је практично постао несавладив.

Електронски медији су убрзали комуникацију, али су је, кажу стручњаци за језик, пропорционално томе и уназадили, бар што се тиче језичке културе.

– То се може илустровати очајним стањем у рукописном изразу скоро сваке генерације, јер се данас писана комуникација своди на СМС и електронску преписку, а у тој врсти комуникације се не води рачуна ни о елементарним правописним правилима, а камоли о језичко-стилској углађености и коректности – објашњава Шћепановић.

Већина лингвиста сматра да су промене у језику неминовне, јер је језик жив организам. Када се не би мењао, био би мртав језик.

– Не треба нам латински него српски – каже Павле Ћосић.

Према попису Статистичког завода из 2012. године, у Србији има око 165.000 неписмених.

– То је упола мање него на претходном попису – истиче Павле Ћосић. – Писмен је свако ко уме да чита и пише и има основно познавање рада на компјутеру. Језичко образовање се изгледа више везује за неправљење грешака у говору и писању, што је превелик захтев. Нико коме филологија није струка није обавезан баш толико да познаје норму, а то значи да има правопис у малом прсту. То немамо чак ни ми лингвисти и књижевници.

Колико чувамо српски језик?

Срби су најнеписменији народ у Европи?

Извор: Новости

Бобан Арсенијевић, професор лингвистике на Филозофском факултету у Нишу, поводом кампање Негујмо српски језик

Кампања Негујмо српски језик је визуелно досадна, расистичка, манипулаторска акција за коју је, као и за укупну активност већег дела србистичких лингвиста, тешко одредити у којој мери је израз научне заосталости и незнања, те идеолошке заведености, а у којој мери је у питању смишљена стратегија освајања и одржања моћи – каже за Данас лингвиста Бобан Арсенијевић, професор на Катедри за српски језик Филозофског факултета у Нишу.

– Креирана је из перспективе врача-узурпатора који члановима свог примитивног племена прети бесом богова и катаклизмом јер су се удаљили од праксе коју су прописали он и његови учитељи. Ако наставимо да број 600 пишемо шесто уместо исправног шестсто (?!), језик ће нам се потпуно распасти, и нећемо више моћи да комуницирамо, а самим тим ни да постојимо. Порашће нам реп, језик у устима ће нам се скаменити, и угинуће наше национално биће. И притом ја који сам актуелни чувар норме нећу више имати свој ничим заслужени (односно према норми: ничим незаслужени) углед – истиче Арсенијевић.

Према његовим речима, претња распадом језика услед напуштања норме је израз шарлатанског разумевања језика од стране људи који се издају за научнике у области лингвистике.

Језик постоји пре норме – српски језик је постојао у облику у којем га је Вук описао и увео у више регистре пре него што је постојала идеја о нормирању живог српског језика. Он исто тако постоји и следи своју независну динамику паралелно постојању норме, и притом се прилагођава специфичностима његових носилаца: културе, друштва и појединца. Новине у језику опстају само уколико у околностима у којима настају имају неку предност у односу на претходно стање, када са њима језик боље служи својој доминантној сврси у времену у коме се новина јавља – објашњава Арсенијевић.

Како додаје, новина и промена у језику се не треба бојати, поготову се против њих не треба борити – не само зато што ће се задржати само ако су корисне, него и зато што је таква борба узалудна.

– Језички инжењеринг чије је средство насилно наметање вештачке норме уместо природно настале промене најчешће је потпуно немоћан, чак и када је изведен на много озбиљнији начин него што су то фотографије више или мање познатих личности са мање или још мање употребљивим језичким приручницима. Уједно је и патетичан, и смешан, у шта смо се могли уверити на насиљу које је исти језик трпео у Хрватској, или када је из САНУ наложено да сви ијекавци имају прећи на екавицу, па су деца у школи у Требињу учила о функцији субекта и обекта – наглашава Арсенијевић.

Он објашњава да наддијалекатски код, начин говора који омогућује да комуницирају говорници различитих дијалеката једног језика, који се говорећи свако свој дијалекат не би у потпуности разумели, спонтано настаје и постоји независно од било каквог пројекта вештачке стандардизације.

– Тако је пре стотинак година настао и постојао београдски стил, тако је настао и постоји градски говор Ниша, Крагујевца, Врања, тако спонтано настају ад хок системи када се сретну говорници различитих дијалеката без језичког образовања, и без икаквих проблема остваре комуникацију. За ове процесе није потребна Стевановићева граматика, Матичин речник, или, далеко било – Правопис у издању Матице српске. Чињеница да ће неки људи писати речи попут прецтава или махајући, а други представа и машући део је језичког знака који говори о месту аутора поруке у друштвеној структури, и који у идеалном свету није вредносно обележен – каже Арсенијевић.

Он указује да чињеница да неки други људи инсистирају да је неправилно рећи обзиром да (већ само с обзиром да) или сво време (већ само све време) говори о степену арбитрарности и недостатка разумевања језичких принципа, поготово језичке економије, код оних који су на своја нејака плећа преузели терет (хипертрофираног, немогућег, непотребног и бесмисленог) наметања норме по принципима ауторитарног шарлатанства.

На крају, где леже корени ове ендемичне и бескрајно тужне појаве?

– Њени носећи стубови су ауторитарност и малограђанска нормативност нашег менталитета и теоријска и методолошка заосталост домаће лингвистике. Нормативистичко прескриптивно усмерење је наслеђено од претходних генерација и ранијих времена. Наслеђен је и ауторитарни дух. На млађој генерацији српских лингвиста је да ово промени, и да тиме допринесе и промени на плану ширем од лингвистичке заједнице – закључује Арсенијевић.
О слободи избора
Наши лингвисти углавном немају теоријског лингвистичког образовања, нити истраживачких интересовања. Једина њихова сврха је у одржавању и снажењу култа исправног и правилног наспрам неисправног и неправилног у употреби језика, и поготову свог статуса чувара свете тајне еталона. У одржавању расистичких идеја о лепом, правом, исправном, чистом (Босна, Херцеговина, северозападна Србија) и ружном, неправилном, прљавом српском језику (јужна и источна Србија), о светској завери да се разарањем оног првог уништи српско национално биће, о неопходности да Срби сви и свуда пишу Први светски рат, или пак да сви пишу први светски рат (како је већ ауторима Правописа новчић пао приликом последњег бацања), али да би нас остављање слободе избора могло коштати слободе, или чак избора.

Извор: Данас

 

Језички митови се испредају као бајке, легенде, па чак и као неке свете и непорециве мудрости. Оне имају и ту тежину. Кад једном у њих поверујемо, а то се догађа још кад смо деца, тешко ће нас ико касније разуверити да нису истините и да су нас целог живота учили погрешно.

Недавно се група младих лингвиста са Института за српски језик изборила да у оквиру акције „Негујмо српски језик” стави на плакате да ЦЕЛО ВРЕМЕ и ЗАДЊИ ПУТ нису неправилни облици. Ово је изазвало безмали шок у јавности, поготово кад се појавило и у штампи. Друштвене мреже су почеле да деле овај текст у неверици, језичке групе и форуми су узаврели. Један од коментара оних који никако не могу да поверују у ово био је: „Немогуће је и не уважавам никакву аргументацију кад су ме и у школи и код куће учили да је то погрешно”.

Управо у томе и јесте највећи проблем с овим заблудама – што се уче у школи и то често и од професора српског којима је то струка, а и они су то научили у школи или код куће кад су били мали, него није имао ко да их демантује кад су дошли до факултета. Наиме, универзитетски професори ове проблеме сматрају неважним и углавном их заобилазе. А како настају ове легенде? Углавном као и све друге, кроз народна предања, а преносе се доскочицама и узречицама. У оба наведена примера, наводе се доскочице као аргументација. За задњи пут се говори да не може тако да се каже јер не постоји предњи пут, а за цело време да не може јер време није неки предмет па да буде цело.

Ево још неколико сличних доскочица које доводе до језичких митова и заблуда: Дрва се слажу, а људи су сагласни; Зечеви се деру, а људи вичу; Како може ужасно добро кад је ужас лош?; Не може пуно хвала јер нема празно хвала… Има их још много, али доста засад.

У свим наведеним примерима разлог настанка ових заблуда је у незнању да скоро све речи имају више значења. Дакле, занемарује се постојање полисемије или вишезначности. Угледни лингвисти Лори Бауер и Питер Траџил у својој књизи „Језички митови” (1998) у првом поглављу ове сад већ култне књиге наводе управо овај проблем – занемаривање полисемије, под насловом Значење речи може бити само једно. Ето још једног мита у виду доскочице.

Цело значи исто што и читаво, па ако може читаво време, зашто не би могло и цело? Осим тога, за оне којима то није довољно, питање: Зашто може да се каже цео дан, целе ноћи, цео месец и целу годину а не може цело време? Убеђивање од стране угледних лингвиста да задњи у значењу последњи није погрешно, да се ради о уобичајеном преношењу значења, трају већ скоро читав век, али то ништа не помаже јер је народно предање увек јаче од свих аргумената.

Да, дрва се слажу, али слажу се и људи ако су сагласни. Глагол слагати се такође има више значења, а ово за људе је чак и чешће у употреби и скоро да је невероватно да је и ова легенда заживела. Наравно да можемо да се слажемо поготово кад смо сложни.

Зечја кожа се дере, да, али деру се и људи кад се наљуте или кад је то потребно због буке. И овај глагол има много значења и питање је зашто му је легендом ускраћена баш ова употреба. Ваљда се неком учинило да је непримерено да се људи деру.

Наравно да може пуно хвала и чак је врло пожељно. Пуно овде чак и нема придевску него прилошку употребу тако да ово поређење с празним потпуно маши поенту и готово је несхватљиво да људи с дипломом то не примећују. Испада да не разликују врсте речи. Узгред, пуно значи исто што и много, тако да ни много хвала није погрешно, као што неки тврде. Ужасно леп погодак! Зашто не? Колоквијални говор и жаргон, али и стандардни језик, често се служе негативним значењима да би појачали позитивна.

Исто као језиво лепе очи, или у жаргону изрази страва, мрак и лудило за нешто много добро. Али добро, ово не мора бити прихваћено јер жаргон није део стандардног језика. Само скрећемо пажњу како до ове појаве долази.

За крај, морамо се извинити свима онима које је овај текст изнервирао, ако су уопште стигли до краја. У реду, не морате да верујете да сте подлегли језичким митовима, знам да их је тешко избацити из главе и поверовати да су вас сви ти јаки ауторитети као што су учитељи, наставници, професори и родитељи целог живота наопако учили, али вас молимо да не понављате њихову грешку и да и ви своју децу учите погрешно.

Павле Ћосић

Извор: www.balkanmagazin.net

e-word и Библиотека града Београда настављају са кампањом Негујмо српски језик!

Поводом Сајма књига, организоване су бесплатне радионице у Трамвају културе – линија културе (пројекат под покровитељством ГСП, Секретаријата за културу Града Београда и УК Вук Стефановић Караџић).

Трамвај ће поћи од Бека (почетна станица испод Калемегдана) у 18 часова, и вратиће се на исто место у 19 часова.
–  Четвртак, 29. октобар, 18.00, радионица српског језика за малу децу, узраста од 7 до 12 година
–  Петак, 30. октобар, 18.00, радионица српског језика за велику децу, узраста од 13 до 18 година
–  Субота, 31. октобар, 18.00, радионица српског језика за одрасле

Током радионица 29. и 30. октобра, свако дете мора имати по једног пратиоца.

Како је број места у трамвају ограничен на 40 људи, молимо све заинтересоване да се пријаве на [email protected]

biblioteka-grada-beograda