Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

vasicKњи­жев­но­у­мет­нич­ком ства­ра­ла­штву у пра­вом сми­слу те ре­чи Дра­ги­ша Ва­сић се по­све­ћу­је два­де­се­тих го­ди­на 20. сто­ле­ћа. На­и­ме, аку­му­ла­ци­ја умет­нич­ке енер­ги­је у рат­ним го­ди­на­ма до­жи­ве­ла је ја­сну ар­ти­ку­ла­ци­ју 20-их го­ди­на про­шло­га ве­ка. Срп­ска ме­ђу­рат­на књи­жев­ност, сва у успо­ну, су­сти­же европ­ско књи­жев­но ства­ра­ла­штво. По­ред Ми­ло­ша Цр­њан­ског и ње­го­ве збир­ке При­че о му­шком (1920), На­ста­си­је­ви­ће­ве збир­ке Из там­ног ви­ла­је­та (1927), при­по­ве­дач­ког ра­да Раст­ка Пе­тро­ви­ћа и Иве Ан­дри­ћа, зна­чај­но при­по­ве­дач­ко ме­сто за­у­зи­ма и Дра­ги­ша Ва­сић са сво­јом збир­ком при­по­ве­да­ка Уту­ље­на кан­ди­ла, об­ја­вље­ној 1922. у из­да­њу Ге­це Ко­на, са пред­го­во­ром Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа.

Ва­сић ће исте го­ди­не об­ја­ви­ти и сво­је нај­зна­чај­ни­је де­ло, ро­ман Цр­ве­не ма­гле, у из­да­њу Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге. И по­ред ка­сни­је об­ја­вље­них збир­ки при­по­ве­да­ка Ви­тло и дру­ге при­че (1924) и Пад са гра­ђе­ви­не (1932), збир­ка Уту­ље­на кан­ди­ла оста­ће Ва­си­ће­ва умет­нич­ки нај­у­спе­ли­ја при­по­ве­дач­ка збир­ка.

Уту­ље­на кан­ди­ла пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сно умет­нич­ко све­до­чан­ство о рат­ним ужа­си­ма и по­сле­рат­ном по­ср­ну­ћу јед­но­га на­ро­да и ње­го­вих иде­а­ла. У вре­ме­ну ка­да све­у­куп­на европ­ска, па и срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, не­га­тив­но од­го­ва­ра на пи­та­ње о сми­слу ра­та и жр­тве, Ва­сић ар­ти­ку­ли­ше иде­ју о обе­сми­шље­но­сти жр­тве. Основ­на од­ли­ка свих пет при­по­ве­да­ка у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла је­сте ан­ти­рат­но рас­по­ло­же­ње.

Ју­на­ци Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка ре­де­фи­ни­шу мно­ге ове­шта­ле исти­не о отаџ­би­ни, па­три­о­ти­зму и ра­ту. Реч је о ин­ди­ви­ду­ал­ним суд­би­на­ма ко­је ме­то­ни­миј­ски пред­ста­вља­ју исто­риј­ску дра­му и тра­ге­ди­ју чи­та­ве на­ци­је. Осли­ка­ва­ју­ћи пси­хо­ло­шку струк­ту­ру сво­јих ју­на­ка, Ва­сић при­по­ве­да о рат­ној и по­сле­рат­ној ка­та­стро­фи, о по­ру­ше­ним иде­а­ли­ма – уту­ље­ним кан­ди­ли­ма – чи­ја је све­тлост то­ком ра­та да­ва­ла сна­гу ју­на­ци­ма-рат­ни­ци­ма да пре­жи­ве све стра­хо­те и ис­ку­ше­ња. Је­згро­ви­тим при­по­ве­да­њем Ва­сић је ис­ка­зао су­шти­ну Пр­вог свет­ског ра­та, про­го­во­рио о ње­го­вим жр­тва­ма и за­блу­да­ма; от­крио сву „ру­ди­мен­тар­ну сна­гу еро­са и та­на­то­са” срп­ских ју­на­ка-рат­ни­ка, као и еруп­тив­ну сна­гу срп­ских де­во­ја­ка и лу­цид­ност њи­хо­ве па­три­јар­хал­не „смер­но­сти”.

Су­коб „тра­ди­ци­о­нал­ног” и „мо­дер­ног”, ка­рак­те­ри­сти­чан за екс­пре­си­о­ни­зам, огле­да се у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком по­ступ­ку као су­коб на­сле­ђе­ног – чи­ју су исти­ни­тост и вред­ност утвр­ди­ла прет­ход­на по­ко­ле­ња (па се са­мим тим при­хва­та као сле­па ну­жност: отаџ­би­на се во­ли и за њу вре­ди по­ги­ну­ти), и ис­ку­стве­ног (ствар­ног), ко­је ра­ци­о­на­ли­зу­је и ре­ла­ти­ви­зу­је утвр­ђе­не исти­не. У кон­фрон­ти­ра­њу на­сле­ђе­ног, ко­је је ис­ку­ство про­шлог, и ствар­ног, ко­је је ис­ку­ство са­да­шњег, не­ма бу­дућ­но­сти. Ра­за­пе­тост чо­ве­ка по­сле­рат­ног до­ба из­ме­ђу две под­јед­на­ко при­ма­мљи­ве си­ле, из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег, фру­стри­ра ње­го­во бу­ду­ће де­ла­ње. У тој ра­за­пе­то­сти та­во­ре Ва­си­ће­ви ју­на­ци са сво­јим уту­ље­ним ег­зи­стен­ци­ја­ма.

Пси­хо­ло­шка не­у­рав­но­те­же­ност ју­на­ка при­по­вет­ке „У го­сти­ма” (1921) по­сле­ди­ца је рат­не ка­та­стро­фе ко­ју је пре­жи­вео са сво­јим по­бра­ти­мом Ни­ко­лом. На­кон ра­та и Ни­ко­ла до­жи­вља­ва пот­пу­ну ка­та­кли­зму, „уту­ље­ње” нај­све­тли­јег кан­ди­ла – по­ро­ди­це. Ре­зиг­ни­ран, он се пре­да­је ал­ко­хо­лу и блуд­ни­че­њу, и сам све­стан да је реч о при­вре­ме­ном „бе­гу” од ре­ал­но­сти.

Смрт или „бек­ство” у не­ки бо­љи свет, или не­ку но­ву иде­ју, је­су је­ди­не пре­о­ста­ле мо­гућ­но­сти ју­на­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка. Ме­ђу­тим, „бег” у свет, у „не­што” бо­ље, ко­је је су­прот­ста­вље­но јед­ном ве­ли­ком „ни­шта”, је­сте огром­на не­из­ве­сност, сим­бо­лич­но на­зна­че­на грч­ким мо­рем у ко­је сво­је по­уз­да­ње по­ла­жу ју­на­ци при­по­вет­ке „Ре­си­мић до­бо­шар” (1921). Ва­сић чи­та­о­ца по­сред­но, пре­ко ли­ка Се­ку­ле Ре­си­ми­ћа, упо­зна­је и са дру­гом стра­ном ра­та, у ко­јој су су­ро­вост и он­то­ло­шка оту­ђе­ност чо­ве­ка од чо­ве­ка не­из­бе­жне. У по­ме­ну­тој при­по­ве­ци не­ма ви­зи­о­нар­ске иде­је. Ва­сић ов­де „на­ги­ње“ сар­ка­зму и гро­те­ски: Се­ку­ла је исто­вре­ме­но обе­ше­њак и хе­рој, ко­ји има на па­ме­ти иде­ју да у пот­пу­но­сти „ижи­ви” сво­је да­не. Сва ње­го­ва енер­ги­ја, ис­ти­че С. Јо­ва­но­вић, ко­ја је у до­ба ми­ра би­ла је­два при­мет­на, у ра­ту до­ла­зи до пу­ног из­ра­жа­ја. Љу­ди по­пут Се­ку­ле нео­п­ход­ни су, а и су­ви­шни у са­мом ра­ту.

Иде­ја о су­ви­шно­сти и исто­вре­ме­ној по­треб­но­сти чо­ве­ка, ко­ју сре­ће­мо у при­по­ве­ци „Ре­си­мић до­бо­шар”, при­сут­на је и у „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” (1922). У ат­мос­фе­ри Че­хо­вље­ве­ве при­по­вет­ке „Па­ви­љон бр. 6”, фи­ло­зоф­ски се оп­сер­ви­ра отаџ­би­на спрем­на да при­ми жр­тву, али не­спрем­на да се жр­тву­је. Не­сра­зме­ност ин­стинк­та и ра­зу­ма је­сте про­блем на­ци­је ко­ја пер­ма­нент­но стра­да. Ин­стинкт од­но­си пре­ва­гу над ра­зу­мом, у то­ме је тра­ге­ди­ја на­ро­да увек спрем­ног на ри­ту­ал­ну жр­тву, раз­ми­шља је­дан од Ва­си­ће­вих ре­кон­ва­ле­сце­на­та.

У „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма” је да­та сли­ка Ср­би­је у ма­лом. Без рас­пли­ну­то­сти у при­по­ве­да­њу, из­дво­је­не су нај­бит­ни­ји цр­те и раз­ми­шља­ња по­је­ди­на­ца ко­ји у сво­јој раз­ли­чи­то­сти чи­не ко­лек­тив – на­ци­ју, а чи­је схва­та­ње жи­во­та од­у­да­ра од „еп­ског кре­та­ња при­ро­де” и исто­ри­је. Ва­си­ће­ви ју­на­ци раз­ли­чи­то пер­ци­пи­ра­ју отаџ­би­ну, па сход­но то­ме за­у­зи­ма­ју и дру­га­чи­ји од­нос пре­ма њој. Али, оно што их ује­ди­њу­је је­сте спрем­ност на жр­тву и од­ба­ну отаџ­би­не; ме­ђу њи­ма не­ма из­дај­ни­ка. Сми­сао жр­тве сва­ка­ко се про­бле­ма­ти­зу­је, али нео­п­ход­ност уче­ство­ва­ња у ра­ту за од­бра­ну сло­бо­де, на­ро­да, до­сто­јан­ства, соп­стве­них иде­а­ла оди­ше искон­ском ста­ме­но­шћу. Жр­тва је за­јед­нич­ки крст Ва­си­ће­вих ју­на­ка, а по ре­чи­ма Ми­ла Лом­па­ра – и је­згро свих ње­го­вих при­по­ве­да­ка.

У ра­ту, дво­ја­кост чо­ве­ко­ве при­ро­де, тач­ни­је мрач­на стра­на те дво­ја­ко­сти би­ва из­ра­же­ни­ја у од­но­су на мир­но­доп­ски жи­вот, при­ме­ћу­је Ва­сић су­бли­ми­шу­ћи Фрој­до­ву те­о­ри­ју и соп­стве­но ис­ку­ство. Су­о­чен са там­ном стра­ном чо­ве­ка, ју­на­ку при­по­вет­ке „Аве­ти у ло­ву” (1922) оста­је је­ди­но да свој по­глед усме­ри ка не­бу, ка сим­бо­лу „обе­ћа­ног“ и са­вр­ше­ног, али ни та­мо уте­хе не­ма, јер је не­бо пре­кри­ве­но цр­ним га­вра­ни­ма. Пе­си­ми­зам као оп­ште ста­ње по­сле­рат­ног чо­ве­ка че­сто је осе­ћа­ње са ко­јим се чи­та­лац су­о­ча­ва у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком де­лу.

Су­прот­ста­вља­ју­ћи ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру” стра­вич­ним ре­пре­си­ја­ма ауто­крат­ског ре­жи­ма спрем­ног на сва­ко­ја­ку тор­ту­ру ра­ди свог оп­стан­ка, Ва­сић при­по­ве­да о по­сле­рат­ној суд­би­ни ју­на­ка-рат­ни­ка ко­ји је за исти тај ре­жим – за кра­ља и отаџ­би­ну – ги­нуо. Сви­ре­пост отаџ­би­не и дру­штва аути­стич­ног за људ­ску пат­њу и стра­да­ње ни­су иде­а­ли ју­на­ка-рат­ни­ка, па сход­но при­ли­ка­ма он уту­ље­на кан­ди­ла за­ме­њу­је не­ким но­вим, ре­во­лу­ци­о­нар­ним иде­а­ли­ма, чи­ја ће се све­тлост тек на­зре­ти. (И сам Ва­сић се, три­де­се­тих го­ди­на – огор­чен не­пра­вед­ним дру­штве­ним при­ли­ка­ма ко­је су, као и у слу­ча­ју Пе­тро­ни­ја Сви­ла­ра, ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру”, по­ни­шти­ле ње­го­во це­ло­куп­но жи­вот­но ис­ку­ство и пре­тво­ри­ле ње­го­ве мр­тве дру­го­ве у ка­ри­ка­ту­ре – окре­ће „на­ци­о­на­ли­стич­ком кри­лу”, ме­ња­ју­ћи свој иде­ал отаџ­би­не, но­вим иде­а­лом – сво­јим на­ро­дом. О Ва­си­ће­вој иде­о­ло­шкој „пре­о­ри­јен­та­ци­ји” на не­по­сре­дан на­чин све­до­чи ње­го­ва при­по­вет­ка „По­ги­би­ја Ја­ћи­ма Ме­де­ни­це” (1931), у ко­јој је иде­ја ју­го­сло­вен­ства и фа­на­тич­но обо­го­тво­ре­ње те иде­је, ко­јој је ме­ди­о­кри­тет­ски дух био нај­ве­ћи по­кло­ник, до крај­них гра­ни­ца иро­ни­зо­ва­на.)

Draza-i-Dragisa-Vasic-Lipovo-6-dec-42

Генерал Дража Михаиловић и мајор Драгиша Васић, 6. децембра 1942. у селу Горње Липово изнад Колашина

Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић за­је­ди­нич­ку при­по­ве­дач­ку тач­ку збир­ке Уту­ље­на кан­ди­ла про­на­ла­зи у иде­ји да чо­ве­ко­ва сре­ћа и ње­го­во по­ште­ње за­ви­се од при­ли­ка у ко­ји­ма се на­ла­зи. Ова­ква те­о­ри­ја у мно­го­ме на­ли­ку­је те­о­ри­ји Бје­лин­ског, по ко­јој чо­ве­ка де­тер­ми­ни­шу и ње­гов мо­рал од­ре­ђу­ју спо­ља­шње окол­но­сти. Рат је, не­сум­њи­во, оста­вио ве­ли­ке по­сле­ди­це на ју­на­ке Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка, али ни­је је­ди­ни де­тер­ми­на­тор њи­хо­вих по­сту­па­ка.

По­ред ра­та, у при­по­вет­ка­ма на­зна­че­на, а у ро­ма­ну Цр­ве­не ма­гле умет­нич­ки упе­ча­тљи­во спро­ве­де­на, је­сте те­ма љу­ба­ви и ра­зор­не чул­но­сти. Ерот­ска страст не зна за огра­ни­че­ња и рат, она не во­ди ра­чу­на о па­ла­нач­ким об­зи­ри­ма, већ зах­те­ва ре­а­ли­за­ци­ју, ма­те­ри­ја­ли­за­ци­ју, сад и од­мах. За Ва­си­ће­ве ју­на­ке љу­бав је бор­ба, су­коб – бо­дле­ров­ска иде­ја о љу­ба­ви као бор­би и осва­ја­њу. И љу­бав, као рат, из­и­ску­је жр­тву.

Ху­мор је, та­ко­ђе, јед­на о ка­рак­те­ри­сти­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка; ху­мор ка­рак­те­ри­сти­чан за усме­на при­по­ве­да­ња о ра­ту, ко­ји – ка­ко ће при­ме­ти­ти Раст­ко Пе­тро­вић, има за циљ да скре­не па­жњу са при­по­ве­да­ња о стра­да­њу и ка­та­стро­фи. Рет­ко кад вер­ба­лан и иро­ни­чан, Ва­си­ћев ху­мор је ху­мор си­ту­а­ци­је, мај­стор­ски при­ка­за­не и ве­што уве­де­не у при­по­ве­дач­ко тки­во рат­не про­ви­ни­јен­ци­је.
Као при­меб­ду, у свом пред­го­во­ру збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, С. Јо­ва­но­вић на­во­ди ла­ба­вост ком­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­да­ка. Тач­но је да Ва­сић пре­ла­зи са јед­ног на дру­ги при­по­ве­дач­ки план, ме­ђу ко­ји­ма че­сто не­ма чвр­шће ве­зе, што са­мим тим оста­вља ути­сак ла­ба­ве ко­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­дач­ких це­ли­на. Ме­ђу­тим, сво­је­вр­сна „раз­ба­ру­ше­ност” ком­по­зи­ци­је, ка­кву сре­ће­мо у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, мо­же се об­ја­сни­ти и „не­спрем­но­шћу” Дра­ги­ше Ва­си­ћа да на свој при­по­ве­дач­ки свет до­след­ни­је при­ме­ни тех­ни­ку филм­ског ка­дри­ра­ња, ко­ја је у то вре­ме већ при­сут­на у срп­ској про­зи, нај­ви­ше и нај­бо­ље у при­по­вет­ка­ма и у ро­ма­ну Кри­ла (1922) Ста­ни­сла­ва Кра­ко­ва.

Дра­ги­ша Ва­сић ве­што усме­ра­ва сво­ју при­по­ве­дач­ку па­жњу на лич­но и ко­лек­тив­но, на по­је­ди­нач­но и оп­ште. Го­во­ре­ћи о по­је­дин­цу, он го­во­ри о це­ли­ни; и сли­ка­ју­ћи чо­ве­ка, он на па­ме­ти има на­род.

По из­бо­ру те­ма и са­др­жа­ју при­по­ве­да­ња, Дра­ги­ша Ва­сић при­па­да екс­пре­си­о­ни­зму, док га иза­бра­ни на­ра­тив­ни по­сту­пак при­бли­жа­ва ре­а­ли­стич­кој тра­ди­ци­ји. Зна­чај Дра­ги­ше Ва­си­ћа као при­по­ве­да­ча у са­вре­ме­ном кон­тек­сту не­сум­њив је. Ње­го­ве при­по­вет­ке по­ста­вља­ју пи­та­ња и ре­де­фи­ни­шу оп­ште исти­не ко­је су и да­нас ка­мен спо­ти­ца­ња „мо­дер­не” срп­ске на­ци­је. Ак­ту­ел­но је још увек ста­ње, тзв. „пост­кон­фликт­ног дру­штва” ра­за­пе­тог из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег; на­ци­је уту­ље­них кан­ди­ла без ја­сне ви­зи­је бу­ду­ћег. Ва­сић, сво­јим при­по­вет­ка­ма, го­то­во про­роч­ки на­слу­ћу­је срп­ска „мо­дер­на вре­ме­на”.

За раз­ли­ку од ју­на­ка сво­је при­по­вет­ке „У го­сти­ма”, Дра­ги­ша Ва­сић ни­је „го­спод­ски” пу­то­вао кроз на­шу књи­жев­ну ба­шти­ну. Би­ло је то не­из­ве­сно пу­то­ва­ње, са до­ста по­ср­та­ња ве­што ин­стру­и­са­них од стра­не ра­зних „ма­ши­но­во­ђа“ и по­сле­ни­ка ко­му­ни­стич­ко-со­ци­ја­ли­стич­ке кул­ту­ре до де­ве­де­се­тих го­ди­на ми­ну­ло­га ве­ка. Уче­сник бал­кан­ских и Пр­вог свет­ског ра­та, про­гла­шен је „на­род­ним не­при­ја­те­љем“, па је са­мим тим и ње­го­во зна­чај­но књи­жев­но де­ло го­ди­на­ма би­ло мар­ги­на­ли­зо­ва­но. Ва­си­ћев по­вра­так у кон­текст срп­ске књи­жев­не тра­ди­ци­је, из ко­је је по­ти­снут си­лом иде­о­ло­шких раз­ло­га, био је, пре­ма то­ме – не­из­бе­жан.

Аутор: Душан Благојевић

Фотографије: pogledi.rs

Уловио наш човек златну рибицу, а она му рече: „Испунићу ти три жеље, само кажи шта желиш”.

Човек ће ко из топа: „Прва ми је жеља да комшији цркне крава”. Рибица се запрепасти: „Шта?! Зар немаш неку бољу жељу, на пример да добијеш велики ЛЦД телевизор, да путујеш око света, да ти деца нађу добар посао, да пронађеш ћуп са благом итд”.

„Не, не, само ти тако уради. Ја баш хоћу то.” И комшији црче крава.

Дошао је ред и на другу жељу: „Хоћу да и другом комшији цркне крава”.

„Човече”, рече згранута рибица, „нећеш ваљда на такве жеље да потрошиш ову животну шансу. Зар је теби највећи добитак туђа несрећа? Зар ништа разумније ниси могао да смислиш? Зар није боље да ти дам сто крава, или да имаш фирму, или нешто слично…”

На то се наш човек, дубоко убеђен у сопствену мудрост и врлину, издра на рибицу: „Знаш ли ти какви су то злотвори, те моје комшије? Овај први подигао кућу на спрат, и сад ми баца сенку на башту. Умислио да је већи домаћин од мене што има боља кола! Па шта ако му син ради у Немачкој? А са овим другим се спорим око међе већ двадесет година. А он и даље пушта баш ту краву да ми пасе око ограде, само што је није срушила, а његове козе ми брсте лозу јер прелази преко ограде на његову страну. Па шта ако је прешла на његову страну? Опет је моја лоза, није његова!”

„Па човече, што не тражиш да и теби дам кућу, хотел, мотел, камион, авион, да имаш и ти и он, а не овако? Упропастићеш и комшије и себе из ината и зависти!”

„Јеси ли ти рибица или поп? Шта ти мени ту држиш проповеди и придике? Дај ми шта сам ти рекао ил’ ћу тако малу да те испржим за ручак.”

И тако и другом комшији црче несрећна крава, ни крива ни дужна.

Смркнута и тужна рибица упита нашег човека која му је трећа жеља. Подсети га, тек да не погреши у избору, да му се пружа и последња могућност да се усрећи без зноја и муке. Није ли то сан сваког човека који не воли да једе хлеб који је сам зарадио? „Дакле, шта хоћеш да ти дам?”, упита рибица нашег човека.

„Хоћу да и мени цркне крава!”, рече овај са чудним сјајем у очима и грчем на лицу.

Рибица исколачи оне своје ионако буљаве очи, и заћута ко риба. Коначно нађе снаге да се обрати овом чудном двоношцу:

„Да ти цркне крава?! Па човече, ти си луд! Како то до сада нисам схватила? Па ти ћеш и себе да упропастиш! Јесу ли ти вране попиле мозак или је ђаво ушао у тебе?”

„Нисам ја уопште луд; паметнији сам него што мислиш. Све сам предвидео. Сад кад су комшијама цркле краве, још ми само фали да долазе к мени по млеко!”

krava-1

Овај црнохуморни приказ већ пословичне црте нашег менталитета није, као и обично, далеко од истине. Завист, себичност и неслога заиста су тешко зло међу људима, било да је у питању породица или народ.

Већ вековима многи у нашем народу попреко гледају сваког ко хоће да ради што он не ради, да стекне више и напредује, да предузме нешто ново и другачије. Зато фолклорна мудрост налаже да се ћути, живи неупадљиво и гледају своја посла.

Зашто многи међу нама завиде на срећи и успеху својим сународницима? Зашто је наш човек завидљив кад је његов брат или комшија богатији од њега? С друге стране, странцима, изгледа, праштамо кад су успешнији и богатији, и кад им је држава сређена. Њима се дивимо, а свога не волимо, чим је по нечему бољи или напросто другачији од нас. И баш зато што смо свесни да је бољи, баш зато нећемо да му то признамо и да га поштујемо. Туђа срећа и врлина као да нас угрожава и као да нам прети. Да ли је тако зато што је успех другога укор и опомена, прст уперен у лењост и инат нашег човека, у његову непредузимљивост и препуштање безвољности, те стога треба угасити то светло уперено у мрак онога који се мраку препустио?

Тако је и у школама. Лоши ђаци често прете добрима да не смеју да се јављају на часу, јер ће професор то очекивати и од осталих. Добри не смеју да покажу колико су добри јер тиме показују колико су заправо они други лоши.

Но, има ту нешто још горе – недостатак солидарности са заједницом, са другим човеком. Док у другим народима видимо како појединци мисле не само о себи и свом џепу, него и о друштву и држави, наш човек гледа само себе, поготово кад је на власти, а бригу за опште добро оставља другима. Проблем је само у томе што смо друштво и држава – сви ми.

Укратко, својим кратковидим и себичним понашањем већина наших људи, од обичног службеника до министра, у суштини гледа да учини добро себи, а не колективу. Не живи и за друге, него само за себе. Не мисли на опште добро, него само на своје. Не мисли на сутра, него само на данас, сад. То нас подсећа на размишљање покојног Мома Капора о задужбинама, којих је данас мало. Та себичност показује карактер данашњих успешних људи. Колико они воле свој народ? Не остављају за собом, као некада, јавне грађевине, паркове и чесме, школе и болнице. Остављају за собом само лош пример саможивости.

Често се, код одраслих особа којима то не приличи, види појава коју је неко згодно назвао синдромом разбијеног прозора. Сигурно сте чули или видели неку напуштену фабрику или зграду, сабласно пусту и мрачну. Онда се, једног дана, неки мангуп осмели да, ко зна зашто, разбије прозор на напуштеном здању. Можда је у питању била само једна фудбалска лопта чија се путања укрстила са прозором. Шта год да је, ускоро дечаци почињу да разбијају и друге прозоре, уместо да поправе тај један. А зашто да га поправе? Та зграда није ничија, ником не припада, и они ником неће одговарати што су разбили један прозор. Пошто нема казне, могу да разбијају и остале. И тако, један за другим, прозори остају без стакала која су штитила здграду од пропадања.

Шта овим желимо да кажемо? Само то да, када видимо да кола иду низбрдо, уместо да помогнемо, ми смо склони да их препустимо пропасти или чак гурамо кола да брже потону. Не верујемо или не желимо да обрнемо тенденцију, да спасемо оно што је посрнуло. Тако се односимо не само према људима и породицама, него и према сопственој држави и њеним институцијама, према народној имовини, која, веровали или не, ипак још увек постоји; тако се односимо према свему међу нама што се мучи или има проблеме.

Еволуционисти би вероватно рекли да је то механизам којим се слабији одстрањују из утрке за преживљавање. Нека им буде тако. Како год, веома често, када видимо да нам фирма или држава пропада, рачунамо да нас се то уопште не тиче или бар да ми ионако ништа не можемо да учинимо да се то спречи. То, међутим, није тачно, и народи и земље који су се подигли из пепела то јасно показују.

Немојмо да мислимо да су велики кредити били довољни да се Немачка или Јапан издигну из пепела. Кредите смо имали и ми. И сад живимо од њих. Немојмо да мислимо да је новац довољан да би народ и држава процветали. Много су за то важнији одговорност, вредан рад и осећање дужности према свом народу. Посебно онда кад је том народу веома тешко, и када се вредан рад слабо исплати; и онда када се одговорност сматра лудошћу и исмева.

Мржња према комшији због које страда његова крава вековима као рак-рана разара наше животе, доводећи у питање будућност друштва. Нажалост, није потребно трагати за примерима оваквог понашања, јер је оно део целокупне наше стварности. Ево једног обичног примера.

У старој и оронулој згради у центру града, скупштина станара разматра предлог реномиране фирме која нуди да им финансира уградњу лифта, лифта који они никада нису имали, под условом да на бочном зиду њихове зграде наслика рекламни мурал. Како у згради има доста света у веома озбиљним годинама, замисао о лифту звучала је одлично. Спратова нема мало, па пењање, чак и силажење, нису више једноставне свакодневне активности.

Међутим, председник скупштине станара, угледни интелектуалац, томе се успротивио: „Шта? Ми њих да рекламирамо? Знате ли ви колико ће они да зараде на тој реклами? Зашто неко на нама да зарађује?” Остали станари су покушали да га уразуме, објашњавајући му да свакако немају новца да лифт уграде сами. Према томе, и они ће бити на добитку. Узалуд. Председник је био упоран и чак је успео да убеди довољан број станара да не дозволе да их нека богата фирма искористи, те на крају остадоше без лифта и са оронулом фасадом на бочном зиду. Ова фирма је касније исту понуду дала суседној здради, која је добила и лифт и реновирану фасаду.

Неко ће рећи: „Стари су такви, млади нису”. Напротив, млади су често и безосећајнији и неразумнији.

Прошетајте се ујутро парковима између зграда: око клупа и поред стабала затећи ћете лименке од пива, згужване пакле цигарета опушке, кесе… То су трагови ноћног живота наше омладине. При том, на само неколико метара, налази се корпа за смеће. И тако од клупе до клупе, док неком комшији у озбиљним годинама, који има осећај за опште добро, не дозлогрди па се прихвати да покупи то смеће. То је будућност нације, која живи ноћу, предајући се необуздано нагонима, у време док разумни људи спавају; потом, дању, та наша младост до подне труне у кревету, уместо да ствара и учи.

Питамо се само: зар после стотина година несреће, издајстава, подметања, рушења, ропства, свакојаке беде и зла, нисмо научили, нити учимо своју децу да нико не живи сам за себе, да сви зависимо једни од других, да у целом свету људи зависе више од комшије, него од рођеног брата (посебно ако са њим не причају)? Зар нисмо увидели из искуства да чинећи другима добро, чинимо добро и себи, јер цео свет функционише по принципу спојених судова? Јер нико не живи сам за себе.

У Светом писму, које је мерило вере за све хришћане, јасно стоји пословица коју је изнедрило искуство: „Један просипа [дели], и све више има; а други тврдује сувише, и све је сиромашнији. Подашна рука бива богатија, и ко напаја, сам ће бити напојен.” (Приче Соломунове 11:24,25)

На другом месту налазимо пословицу коју одавно осећамо као своју: „Ко другом јаму копа, сам ће у њу упасти” (Проповедник 10:8).

Пронаћи ћемо и следеће упозорење: „Кад падне непријатељ твој, немој се радовати, и кад пропадне, нека не игра срце твоје. Јер би видео Господ и не би му било мило […] Немој се жестити ради неваљалаца, немој завидети безбожницима” (Приче Соломунове 24:17-19).

Питамо се, са жалошћу у срцу, зашто из свих својих несрећа и грешака, у миру и у бројним ратовима, не научимо да само народ у ком људи један другом помажу може да опстане у злу, док народ који сам себе једе пропада и у миру.

Не треба да се изговарамо тиме што нам је историја била сурова, и чињеницом да је готово свако поколење имало своје ратове, који су рушили и односили многа добра изграђена рукама предака. Тачно је да су нам други нанели много зла, и још увек то чине. Међутим, тачно је и оно што народ каже, да је човек сам себи највећи непријатељ. Неслога је гора од спољног непријатеља. Сами себи смо много наудили, а себичност, незајажљивост и завист кочили су сваки напредак.

Постоје неки други народи чија је целокупна историја препуна рушења и страдања, народи који су окусили геноцид и вековну тирању туђинаца. Ипак, борећи се да опстану, где год би се нашли, ови су људи приањали једни за друге, помагали једни другима, и ослањали се једни на друге. Били су једни другима браћа.

Чини се да је, од свега нашег, остао само народ. Све друго је твоје и моје. Премало размишљамо да смо и сами део целине, и да, секући дрво, рушимо и грану на којој седимо. Уколико свако од нас гледа само своја посла и пуни само своју касу, заједничка каса остаје празна. Ако нема нашег, народ се претвара у мноштво себичних појединаца који гледају само своје интересе и крију се у својој јазбини чим загуде тешка времена.

Истинско родољубље није урлање пијаних беспосличара на стадионима у уверењу да воле свој народ. Родољубље није када толико мрзите туђе да из беса уништавате своје, што год вам се нађе на путу. Родољубље није кад се више трудимо да мрзимо него да радимо. То није самоубилачко инаћење, бацање дрвља и камења на другу странку, на супарнички фудбалски тим, на комшију, на брата коме је отац дао сто евра више, на сестру која има већу собу. Патриотизам, напротив, значи дати себе онима који сачињавају ту отаџбину – људима. Патриотизам значи, пре свега, РАДИТИ ВРЕДНО И СТАЛНО. Не сањати вечито о земљи Дембелији, где не радиш, а ‘леба једеш. Патриотизам је учити своју децу да је рад Божији дар, јер нам омогућује да и сами стварамо и улепшавамо свет. Да се не стиде кад их неко види да раде или уче, него да се тиме диче. У противном, ако се међусобно једемо и истребљујемо, и ако сањамо велик новац стечен без великог рада, нестаћемо са лица земље.

Можемо ли да кренемо напред ако међу нама има тако много оних који се боље осећају када комшији цркне крава него кад музу своју сопствену?

Татјана Самарџија

Извор: znakoviporedputa.com