Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Боље је погрешити на страни милосрђа, него на страни смртне казне, написао је Ф. Достојевски Дневнику писца. Американци не читају Достојевског. Нису то чинили ни пре него што им је, у својим путујућим предавањима, Владимир Набоков, писац Лолите, отворио очи за небројене слабости писца Браће Карамазових. Али то није разлог што су у Флориди, држави из противаболиционистичке мањине у САД, где нас смртна казна још спаја са правним варварством, поново погубили једног човека. Разлог је – Закон.

Овај закон, протумачила нам је прошле године, преко британске ТВ мреже, једна љубазна и питома дама, члан Колегија флоридског судбеног стола, као последњу одбрану пореских обвезника – то је појам који се на Западу подудара са појмом човека, остављајући необавезнике с оне стране људског – као, дакле мртву стражу Свете имовине, кад браве, аларми, бодљикаве жице, тајне теле-очи, пси, а понегде и наоружане „гориле” оману, и између поседника и обијача не остане ништа до власничког инстинкта код првих и жудња за лаким богаћењем код других. (Објашњење је моје, али љубав према смртној казни у њему – њена.)

Не желим себи да олакшам будуће редове, па ћу лаконски испричати како је извршено убиство, због кога је у Флориди погубљен један човек, иако су у злочину учествовала два. (Ствар је, наиме, сасвим проста, и савршено одговара нашем појму правде.

Непогубљено лице је било крунски сведок, односно убица који је у истрази први проговорио и својим признањима омогућио да се убије његов саучесник.

Ко је од њих био више а ко мање крив, за Право није било важно. То је било важно само за Правду, али она се није питала.)

Опис убиства биће кратак и остаће само на његовом најогавнијем и најокрутнијем аспекту, оном који ће се, сигуран сам, у машти човека најжешће одупрети мојим разлозима против смртне казне: Младићи су – јер беху то млади људи – везали старца, јер жртва је био стар и болестан човек – а затим га, парањем коже на најосетљивијим деловима тела и пробадањем ушију старинским пером за писање, покушали присилити да надвлада свој поседнички инстинкт и ода им где држи новац. Пре него што су то дознали, старац је умро.

Па ипак, ризикујући да вас разбесним – у мојим је Дневницима о беснилу и реч, зар не? – ја сам одлучно против смртне казне изречене над једним од починитеља овог, уистину, грозног недела.

smrtna-kazna

И то не само упркос форми злочина, већ упркос убеђењу да, премда у сваком криминалном акту, до извесне мере, учествује и друштво, да је оно увек невидљиви и некажњени саучесник злочина, нека врста заштићеног крунског сведока, преко кога једно недело постаје недело и над самим собом, ипак у њему командну улогу има личност извршиоца и његова слободна воља. (Промовишући, „хуманисти” злочинца у слепо оруђе неправде, било да се ова манифестује у беди којој је био изложен, било да потиче из интимније сфере душевних нестабилности и инсуфицијенција узрокованих несрећним породичним животом, ми његовој вољи одузимамо слободу која га и чини човеком, и брутално му затварамо једини пут истинском искупљењу.Искупљење, заправо, чинимо излишним, јер ко није крив, ко је тек нечији инструмент, нема зашто да се каје. Његово једино кајање може се односити на глупостс којом је допустио да га друштво користи као жртвеног јарца властите жудње за смрћу, а његово једино искупљење може лежати у револту против таквог друштва.)

Изнећу, овде, само неколико аргумената против смртне казне. Не надам се да су сви нови, али ми се чини да су неки стари, и схваћени, исказани на нов начин.Смртна казна је, најпре, морално противречна, јер ми њоме прво кажемо да је живот човеков најдрагоценији посед, а затим да смо кадри и њега му опљачкати. Цивилизација која може програмски да се лиши нечега на чему почива и њена суштина и њен опстанак, да се, дакле, одрекне живота и да га одрекне, цивилизација је – смрти. Свака извршена смртна казна зато је један ступањ чина колективног самоубиства.

Смртна казна је и правно противречна, јер осуђује на нешто што је, по дефиницији изван сфере онога што се, опет по дефиниаији, њоме штити. (Да и не говоримо о противречности заштите људског живота тиме што се он одузима.)

Смртна казна је духовно неделатна, јер онемогућује окајавање греха, једину аутентичну казну за злочин. Само живот кривицу искупљује, смрт ослобађа кривице. Између ње и ослобадања од казне разлика је само терминолошка. Права казна била би на живот. (Не доживотна, него како је речено: на живот.)

Смртна казна је васпитно непроизводна. Ако је њен циљ једнак циљу Кривичног права, онда је она бесмислена, јер мртваца још нико није поправио. Аргумент о њеном превентивном карактеру статистички је недоказан, а морално монструозан. Убијамо једног човека да би поправљали неког другог који свој злочин још није ни починио. Ако бисмо желели да има застрашујући карактер, морали би је вршити јавно, испред суда или парламента, по парковима и тржницама. (У Београду би за то били погодни Теразије, Славија и Калемегдан.)

Као што је чињено онда када смртна казна није лицемерно смерала да отрезни главе, него поштено – да их одсече. Јер, овако, вест о њој, потопљена у густу мочвару информација што их свакодневно примамо о другим, крупнијим неудобностима живота – поскупљењима, кашњењу возова, невремену које нам квари празнике итд. – има пре обрнуто дејство: заблуђује нас и уверава да ствар са том смрћу баш и није тако озбиљна.

Уосталом, ако понекад можете прочитати да је изречена, врло ретко да је извршена. Поготову – где. Тако пропуштате да јој присуствујете, наравоученије вам измиче. У међувремену је симптоматично да то наравоученије никад не измиче пасионираним заговорницима смртне казне, тим легалним припадницима духовног Кју-клукс-клана, који уображавају да се од оних с дубоког америчког Југа разликују само стога што на главама не носе кукуљице, и што у руци, уместо омчи за вешание, држе дебеле алибије у облику дебелих Законика. Једино се они на њој нечему уче. Остаје да се види – чему.
Пошто, упркос смртној казни, убице и даље убијају, слободан сам закључити да она и не постоји због њих, да је она ту да бранитеље смртне казне спречи у потреби да се понекад и они убицама придруже. (Поручујем им – потреба је задовољена. Ко убиство брани – већ убица је у духу.)

Ако је смисао смртне казне у заштити друштва, она је још једном логички противречна. Ништа се штитити не може накнадно. Појам заштите једнак је појму превентиве, а нешто се не може штитити пошто је убиством већ пресудно повређено. Уместо да убиство спречава, смртна казна га кажњава. То је одмазда, није заштита.

Али ако је и тек одмазда, смртна казна је егзистенцијално противречна. Да би одмазду одмерили морамо знати природу казне, а ми не познајемо природу смрти. Стотине милиона људи смрт очекује као ослобођење, као праг Новог живота, нове Велике Могућности. Смрт, у којој гледамо највишу казну, понекад може бити и – награда. Овде, на Западу убити једног ортодоксног хришћанина требало би да значи: приближити га, пре времена, највишој срећи, Сврси живота – упознавању са Богом – чак и без обзира што би, с обзиром на почињени злочин, овај сусрет могао испасти и непријатан. (Али вреди се надати, јер Бог је свакако милосрднији од нас.) Претпостављам да би само пакост ову цивилизацију могла навести да се одрекне смртне казне. Ако би одбацили материјалистичко схватање смрти и признали је као први чин неке нове шансе (а последњи једне промашене), и могућност неког вишег постојања (насупрот нижем у коме у животу живимо), убеђен сам да би је не само забрињавали већ и – законски прогонили.

smrtna-kazna-2

Аргумент да се ретко изриче, а још ређе извршава, аргумент је против ње, јер чега има тако мало и тако ретко, без тога се свакако може.

Пре него што овај оглед завршим не могу одолети искушењу а да не цитирам једну орвеловски страшну мисао из завршног говора С. У. Гуровича, браниоца петроградског митрополита Венијамина на процесу 1922, преузетог из Солжењициновог Архипелаг Гулага: „Нема више шта да се каже, али је тешко престати говорити. Јер док дебата траје, окривљени су живи. Кад се дебата заврши, завршиће се и њихови животи.”

Зато и ја не престајем да говорим против смртне казне.

У цивилизацији Двомисли, каква је наша, у култури смрти, каква је наша, смртна је казна само једна краста великих богиња. У њеном вршењу видим само један рационалан мотив: Толиким обзирима што их указујемо животу једног јединог човека, прикривамо чудовишну безобзирност што је испољавамо према свим осталим.

Ако ми сада кажу да и ја понављам грешку бранитеља правног убиства, и много аргумената употребљавам тамо где би морао бити довољан један али прави, рећи ћу: Ово нису моји аргументи, ово су одговори на ваше.

Мој би био један једини: НЕ УБИЈ!

Одломак из дневника диктираног у магнетофон током 1983–1984. године.

www.borislavpekic.com

„Човек се никад не пита за разлоге добрих ствари које му се дешавају. Занимају га једино узроци рђавих.” (Беснило)

„Кад човек остане у мраку, не тражите онога ко је угасио свећу, него другу свећу…” (Беснило)

„Разлика између паметног човека и будале је у томе што први исту заблуду изражава на више начина, а будала све заблуде на један исти.” (Живот на леду)

„Бити у већини значи бити начелно привилегован, а свака привилегија на известан начин ограничава нашу слободну вољу, чини је често дугом неупотребом и неупотребљивом, јер ако је човек у већини, ако је човек у сагласности са већином ствари које га окружују, онда он и нема потребе да бира или сваки избор је већ заправо дат, и његова воља рђа. Прави знак снаге једног уверења није отпор мањини, него отпор већини. Наравно то тиме уверење не чини исправним, оно га само чини снажним. Људи дају за право само оним искуствима која потврђују њихова.” (Живот на леду)

pekic-citati-2

„Сумња је као свраб; што се више чешеш, све више сврби…Ко хронично није сумњао у оно у шта верује, и у исто време док верује, ко није навикао на мисаону толеранцију као једину културу, у којој интелигенција може деловати саобразно својој истраживачкој природи, ко је увек мислио да је безусловно у праву, чак и кад је веровао узастопно у три опречне истине, тај стварно није потребан ниједној од њих. Тај ће и од најотвореније идеје, представимо ли је испрекиданом, колебљивом линијом, чим јој приступи, направити непробојан и неприступачан круг, а затим се у њега као у гроб затворити.”  (Тамо где лозе плачу)

„Сакривамо своје истине да бисмо их после пронашли као тајне. (…) Човек не подноси сазнања која није предвидео. Убеђен сам да свет ни душевно ни ментално не би могао поднети опипљив доказ постојања Бога. То би уништило и вернике и невернике. Убило би нас као интелигентну врсту. У једном једином тренутку изгубили бисмо слободу, иницијативу, машту, све претпоставке људске аргонаутике. И то само зато што ми као врста, из дубине своје антропоцентричне уображености, одбијамо божје постојање. Такво Руно нигде нисмо сакрили. Конзеквентно, ни наћи га нигде не можемо.” (Златно руно)

„Чини нам се да је свет пун питања. А свет није никакво питање. Свет је одговор. Одговор на питање ко зна када и зашто постављено. И ми тек одговор на ко зна какво питање…Куцао сам на тесна врата и она су се отворила, али су то била погрешна врата. Њихово отварање није ми донело ништа до разочарење. У простору и времену, сва су врата била лажна. Права су ван простора и времена….Осећам хладноћу. Други свет тече мимо мене. Треба пружити руку и додирнути га. Треба творити – ново.” (Рађање Атлантиде)

„Без одбацивања старих заблуда, нема ни прихватања нових истина.” (Златно руно)

„Ми смо заробљеници у свету (као у јајету). Ми смо у свету затворени, затим је кључ бачен и заборављен. Сами свет не можемо отворити. Из њега не можемо изићи без нечије помоћи. Потребан нам је неко споља да кључ нађе, да нас изведе из заробљеништва. Отуда велики учитељи сазнања, гуруи, тутори нове свесности, одатле најзад Христос, Спаситељ, Месија. Истина је, заправо, сасвим друкчија. Тај кључ није ван нас, тај кључ којим смо забрављени у нама је. Ми то или не видимо из лењости духа, из страха да нас такво сазнање не примора и не обавеже, на трагања која нам се чине и опасним и тешким, или због тога што нас привид наше ситуације нагони да кључ сматрамо изгубљеним ван нас, јер сама логика затварања говори нам да смо затворени у нечему и да то нешто мора споља бити затворено. Кључ, у ствари, кључ истине, кључ сазнања, кључ нашег бића, кључ света, налази се дубоко у нама. А учитељи, тутори, они који нам отварају очи, не отварају нам очи за кључ скривен ван нас, они нам не доносе никакав кључ који би они нашли негде и затим би га поклонили, а ми с тим кључем себе отворили, односно себе пустили у неке нове димензије. Они су ту само да нам укажу на ту истину, да кључ није ван нас него да је у нама и да нам помогну да, тражећи га у нама, до њега што безболније дођемо.” (Рађање Атлантиде)

„Да би неко постао звезда на небу, добро треба да загризе земљу.” (Беснило)

„Не лажимо у јавном животу, немојмо изневерити савест, морално осећање у нама и звездано небо над нама, ни онда, а нарочито онда кад знамо да ћемо због тога бити на губитку. У замену имаћемо миран сан. Зашто је он неопходан најбоље знају они који га никад нису имали….Сачувајмо веру, јер без ње нема живота, али не одбацимо ни сумњу, јер без ње нема напретка. Не сумњамо при том само у оно што мисле и чине други, јер то је лако. Покушајмо, бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси….Истрајно и часно боримо се за своја начела, али их не обожавајмо. У несавршеном свету савршених начела нема….Лични је морал основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби, али никад ни једну од тих особина, урођених или стечених, не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина — завршава са жртвовањем туђих живота. Немојмо допустити да, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.” (Стопе у песку)

„Јесмо ли ми Срби икада отворено и непристрасно говорили о својим националним особинама, договорили се најзад ко смо, шта смо, шта хоћемо, шта нећемо, и покушали да изнађемо неки оперативни компромис између својих измишљених врлина и својих стварних мана, ако не за школе и прославе, а оно бар за Берзу и Парламент … Ми ти Срби, брате, и нисмо нација. Ми смо усплахирено и пометено стање духа. Ми и постојимо, заправо, само из ината.” (Златно руно)

„Немати прошлости је остати без будућности. Али ако тамо останемо, ако се тамо заглибимо, будућност због које смо се у њу вратили постаће недостижна. Проћи ће пре него што схватимо да је све – садашњост. Да је све увек у истој равни. Да је неразумевање онога што је било јуче јемство да ћемо још мање разумети оно што нас чека, а најмање ово шта данас радимо.” (Златно доба дијалога)

„Ми, Срби, независност смо увек добијали на рате, а губили је одједном и ђутуре. Узело нам је близу стотину година, од првог устанка, преко српско-турских ратова до балканског, да слободу постигнемо, а онда смо је, 1915, изгубили само у једној години. Питам се, колико ће нам сад требати да је вратимо ако је још једном изгубимо?” (Златно руно)

„Ко се не може уништити у опозицији, треба га уништавати влашћу. У загушљивом ваздуху моћи, и најотпорније идеје прокисну. У сјају власти свака фарба избледи, па ће и црвена.” (Златно руно)

„Оно дно, оно финално дно које треба тражити не налази се изван нас, не налази се ни у каквом народу, ни у каквом колективу, и ни у каквом предавању ономе што је изван нас. Оно се налази дубоко у нама. Пењање у висине, није ништа друго него спуштање до најдубљег дна властитог бића. И ту је коначна истина…” (Живот на леду)

„Моја највећа освета је у томе што ме никада нису успели приморати да их мрзим. Презира је било. Презир је био моја победа, али тај презир је био и мој пораз. Јер су ме на тај презир они натерали и тиме стварали ситуације у којима сам био приморан да презирем и себе. Без обзира на све тешкоће, невоље, неприлике, неправде, гимназијски терор 1945–1948. године, робије, приморавање на ћутање и грађанско и уметничко, неправде што ми се наносе у јавном животу, у коме, да бих био оно што јесам, да бих опстојао, заправо морам улагати вишеструко више напора од људи без моје прошлости. Читава једна година без пасоша, и насилно одвајање од породице, политичке интриге које су ми скинуле четири уговорене књиге, увреде, беспримерна чекања пред вратима ПЕН клуба, присилна емиграција у којој се налазим, без обзира на то ја сам према узроцима својих несрећа увек успевао задржати један подругљив став, у коме је било обилно места и за подругљивост на сопствени рачун.” (Живот на леду)

„Будућност ће, као и увек, хтети да одгаји сопствене нове заблуде; а што ће оне бити, заправо, наше и старе колико и свет, неће сметати ниједном од праунука да се њоме дичи, бришући у међувремену тур нашим јеремијадским опоменама и саветима.” (Како упокојити вампира)

„Моји сународници и ја смо живели у заблуди да нам све иде добро, чак све боље и боље, и да ће нам све боље ићи све док будемо разумни. Јер, и у другој смо заблуди били. Заблуди да смо јако разумни, јако паметни, јако вешти. Пошто смо уображавали да смо успешни, веровали смо да смо и разумни; пошто смо уображавали да смо разумни, морали смо веровати и да смо успешни. У међувремену, скакавци су око нас пландовали и годину за годину нам јели. Када нас је живот отрезнио и доказао нам да нисмо били успешни, открили смо једновремено да ни разумни нисмо били, да нам је све време недостајао управо здрав разум, благо које нисмо могли из земље ископати, с дрвета обрати, с ораница пожњети или из складишта извадити, ако тамо претходно није закопано, посађено, посејано и склоњено. Благо које, нажалост, нисмо ни од кога могли конфисковати, експроприсати или национализовати. Да би се разум имао, деценијама га је потребно гајити и неговати у главама грађана. И оних који управљају и оних којима се управља.” (Сабрана писма из туђине)

„Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.” (Златно доба дијалога)

„Немогуће је говорити о будућности тамо где је прошлост до те мере присутна.” (Живот на леду)

„Имати веру у себе је све. Вера је моћ. Жеља је моћ. Воља је моћ… Моћ је апсолутна слобода којој, знао за то или не знао, спутаван једино разумом, сваки човек тежи. Апсолутна слобода могућа је једино ван разума, у лудилу. Само у лудилу све је могуће.” (Атлантида)

Фотографија: www.serbia.com

Аристотел је писао да онај ко хоће да размотри питање најбоље државе, треба најпре да одреди који је начин живота најбољи, јер ако то остане непознато, не може се знати ни које је државно уређење најбоље …

Која је држава добра – не знам. али је сасвим сигурно да није:

– држава у којој сте најбезбеднији ако сте у затвору;

– држава чија је будућност вечита, а прошлост траје само колико и она;

– држава у којој снага царује, а ум ваља кладе;

– држава у којој сте принуђени другима да копате јаме да сами у њих не бисте упали;

– држава у којој се једнакост састоји у беди, а слобода у неједнакости;

– држава чији су грађани таоци њене владе;

– држава у којој сте срећни ако сте живи;

 држава у којој свако зна шта треба да уради, али не зна зашто;

– држава којој није доста што је подносите, већ захтева да то чините са одушевљењем;

– држава која се позива на небо кад јој не иде добро, а на себе кад јој пође боље;

– држава у којој је све што се чини неизбежно, а све што је неизбежно никад се не догађа;

– држава чије се вође преносе на рукама, а њихова власт испод руке;

– држава у којој су средства за производњу у приватним рукама, она у којој су у државним рукама, а нарочито она у којој средства за производњу нису у ничијим рукама;

– држава у којој место очевине наслеђујете страх;

– држава у којој је једина поуздана рубрика у новинама – читуља;

– држава у којој земља припада онима који на њој гладују;

– држава у којој машине замењују раднике, а радници машине;

– држава чији вас војници уче географији суседа;

– држава у којој лакше мењате пол него прошлост;

– држава у којој је грађанин одговоран за своје претке, али не одговара за своје потомке;

– држава у којој одређивање слободе почиње њеним ограничењима;

– држава у којој закони не претходе преступима, већ их следе;

– држава у којој је ћутање најраширенији облик јавног мишљења, а обожавање најраширенији вид јавног деловања;

– држава у којој се ви и онај који вас прогони борите за исте идеале, само је питање ко ће први опалити;

– држава у којој се људи не сахрањују само на гробљима;

– држава чију химну слушате као сопствено опело.

borislav-pekic-o-drzavi

Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 283–284), Београд, Партизанска књига, 1984.

Извор: www.borislavpekic.com

Фотографија: fakulteti.edukacija.rs