Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

U novom programu Festivala autorskog filma „Hrabri Balkan”, u sredu, 2. decembra u Dvorani kulturnog centra premijerno je prikazan dokumentarac „Mala moja iz Bosanske Krupe” reditelja Puriše Đorđevića.

Film je, po rečima Đorđevića, svojevrsna, do sada malo poznata i skrivena biografija Branka Ćopića, jednog od najznačajnijih pisaca, pesnika i satiričara sprske književnosti.

„Mislim da je ostao dug prema čoveku izuzetne mašte, uzbudljivom piscu koji je u svojim knjigama spajao dečje snove, humor i oštru satiru, i da njegov život konačno treba da dobije onu istinitu, još neispričanu priču. Pregledao sam dvanaest njegovih knjiga, zaprepašćen motivima, tekstom, darom, počev od onih koje je pisao za decu, preko pesama koje je posvetio svojim saborcima i junacima iz partizanskih dana. Na kraju sam stigao do jedne velike i izuzetne književne proizvodnje, koju je započeo 1945. Do početka Drugogo svetskog rata, u Politici je objavio sto dvadeset šest priča, a u rat ušao kao pisac, ne samo kao borac. Po njegovim pričama snimio sam tri kratka filma i jedan igrani – Jabuka”, ističe Đorđević.

Kao jedinog neposrednog svedoka u dokumentarcu „Mala moja iz Bosanske Krupe” videćemo Momčila Srećkovića, koga su Ćopić i njegova žena Cica kao dečaka izdržavali, školovali i brinuli o njemu. On je i jedini koji danas zna pravu istinu o Ćopiću i on će ispričati u filmu kako su izgledala poslednja dva sata u životu ovog velikog pisca.

Izvor: www.b92.net

Slađana Atanasković, frizerka u hotelu Moravica u Sokobanji pričala o svom susretu sa Ivom Andrićem.

„Prvi susret sa Ivom Andrićem bio je u frizerskom salonu hotela Moravica. Direktor hotela Vasa Dučić pitao me je da li mogu da podšišam Ivu Andrića. Iznenađeno sam odgovorila da sam ja ženski frizer. Kratko je rekao: Uvežbaj na meni. Tako je i bilo. Nešto kasnije došao je Andrić i s vrata me ohrabrio: Dobar dan, drago moje dete. Drug Dučić mi je rekao da si ženski frizer. Ne brini. Sa osamnaest godna sve može lepo da se uradi. Samo idi po fazonu i nećeš da pogrešiš. Tako sam i uradila. Fazonirala sam kosu, oprala i stavila ga ispod haube. (…) Pogledao se u ogledalo i zadovoljno rekao: Drago moje dete, bićeš dobar frizer. To ti kaže čika Iva. A sada je na redu pedikir. Bila sam iznenađena. Za Banju su pedikir i manikir za muškarce bili pojam. (…) Uz blagi osmeh Andrić mi je objasnio šta treba da radim i kako pri radu da sprečim listanje noktiju. Metodu koju mi je pokazao primenjivali su pedikiri u Parizu, čije je usluge koristio.”

Pisac ju je pozvao da bude njegov gost na ručku, na kojem su bili novinari, slikari, pisac Aleksandar Vučo sa suprugom.

„Usledilo je za ručkom prijatno iznenađenje – čika Iva je sedeo na čelu stola, a ja sa njegove desne strane. Bilo je, čini mi se, oko četrdeset zvanica. Uplašila sam se i nisam mogla da jedem, da isečem meso. Opet mi je pomogao čika Iva. Saseckao je meso u mom tanjiru. ”

Izvor: Tatjana Korićanac, Ljiljana N. Nikolić,O pričanju i o onima koji pričaju, Ivo Andrić i Sokobanja, 2011.

Fotografija: Politika

 

 

Kako pišete? Ručno ili na pisaćoj mašini? Da li mnogo prepravljate? Šta činite sa rukopisima? Vaše pesme ponekad odaju utisak improvizacije – kao da dolaze direktno iz vaše glave. Koliko agonije i teškog rada ljudskog duha je potrebno da biste napisali jednu pesmu?

Pišem direktno na mašini. Ja to zovem „mitraljez”. Udaram jako po tipkama, obično noću dok pijem vino, slušam klasičnu muziku na radiju i pušim. Prepravljam, ali ne previše. Sledećeg dana prekucam pesmu i automatski prepravim par stihova, izbacim koji stih, od dva stiha sačinim jedan ili obratno, takve vrste prepravki. Da bi se napisala pesma potrebno je dosta spretnosti i mnogo više balansa. Pesme dolaze „direktno iz moje glave”, retko kad znam šta ću da napišem kad sednem za mašinu. Nema mnogo agonije i teškog rada koji učestvuju u stvaranju. Pisanje je lako, život je nekada mnogo teži.

Kada ste van kuće da li nosite beležnicu sa sobom? Da li zapisujete ideje kako vam nadolaze tokom dana ili ih pamtite za kasnije?

Ne nosim beležnice i ne skladištim svesno ideje u glavi. Pokušavam da ne razmišljam o tome da sam pisac i prilično sam dobar u tome. Književnike baš i ne volim, ali ne volim ni prodavce osiguranja.

Da li prolazite kroz periode spisateljske blokade, onda kada ne pišete nimalo? Koliko se to često događa? Šta radite za vreme tih perioda? Da li činite bilo šta što bi vam pomoglo da se vratite za mašinu?

Blokade znače za mene kada ne pišem dve ili tri noći. Verovatno imam blokade, ali ih i nisam svestan pa odlazim da pišem – samo onda stvaralaštvo verovatno nije mnogo dobro. Ali ponekad i sam shvatim da mi ne ide baš dobro. Onda odlazim na hipodrom i ulažem mnogo više novca nego obično i zlostavljam i vrištim na svoju ženu. Mogu da napišem skoro prokleto besmrtnu pesmu ako izgubim između 150 i 200 dolara.

Da li vam je potrebna izolacija? Da li najbolje radite kada ste sami? Tematika mnogih vaših pesama gradira od seljakanja iz države u državu, ljubavi ili seksa sa ženama do stanja samoće? Da li je ta veza potrebna kako biste stvari doveli u red i onda mogli da pišete?

Volim samoću, ali nije mi neophodno da se izolujem od nekoga do koga mi je stalo da bih pisao. Smatram da ako ne mogu da pišem u svim okolnostima, onda, jednostavno, nisam dovoljno dobar da bih to radio. Neke od mojih pesama ukazuju na to da pišem dok sam sam, posle raskida sa ženom, a ja sam se mnogo puta razilazio sa ženama. Samoća mi je potrebna mnogo više kad ne pišem nego kad pišem. Pisao sam dok su mi se po sobi motala deca sa pištoljima na vodu i prskala me. Takve stvari mi pre pomažu u pisanju nego odmažu: unose malo smeha. Ali mi jedna stvar zaista smeta: kad čujem pojačan televizor sa komedijom gde postoji nasnimljen smeh.

Kada ste počeli da pišete? Koliko godina ste imali? Koji su pisci kojima se divite?

Prva stvar koju se sećam da sam napisao bila je o nemačkom pilotu sa čeličnom šakom koji je pobio stotine Amerikanaca za vreme Drugog svetskog rata. Pisao sam ručno i ispunio svaku stranicu notesa koji se nalazio pored telefonskog aparata. Imao sam trinaest godina i ležao sam u krevetu bolestan od najgoreg oblika čireva koji je medicina zabeležila. Od tada ne postoji mnogo pisaca kojima se divim. To su Džon Fante, Knut Hamsun, Selinovo Putovanje nakraj noć, Dostojevski, naravno; Džefers – ali samo njegove duge pesme; Konrad Ejken, Katul – ali ne sve što je napisao. Uglavnom se drogiram klasičnim kompozitorima. Bilo je dobro doći iz fabrike noću, skinuti odeću, leći na krevet u mraku, naliti se pivom i slušati ih.

Da li mislite da se danas piše previše poezije? Kako biste okarakterisali ono što smatrate lošom poezijom? Šta smatrate za dobru poeziju danas?

U našem vremenu se piše mnogo loše poezije. Ljudi jednostavno ne znaju da napišu jednostavan i dobar stih. To je veoma teško za njih; kvalitet se ostvaruje, recimo, da se prisiliš dok se daviš – a to mogu samo retki. Lošu poeziju proizvode ljudi koji sednu i pomisle: „Sada ću da napišem pesmu”. I onda stvore nešto za šta misle da bi trebalo da bude pesma. Uzmimo mačku kao primer. Ona ne misli, ja sam mačka i sada ću da ulovim pticu. Ona to jednostavno uradi. Dobra poezija danas? Napisalo ju je par mački koje se zovu Džerard Loklin i Ronald Kortidž.

Pročitali ste većinu intervjua koji je naš časopis objavio. Šta mislite o približavanju suštini stvaranja u interjuima koje ste pročitali? Koji su vam intervjui otkrili nešto?

Žao mi je što ste mi postavili ovo pitanje. Ništa nisam saznao iz intervjua koje sam pročitao osim da su pesnici učeni, trenirani, samouvereni i mrsko sujetni. Mislim da nikada nisam mogao da pročitam intervju do kraja – značenja reči su počela da se zamagljuju i suština je polako nestajala. Ovim ljudima manjka uživanja, ludila i kockanja u njihovim odgovorima baš kao i u njihovoj poeziji.

Mada pišete pesme koje su izrazito snažne, one se retko protežu van obima vaših psihoseksualnih interesovanja. Da li ste zainteresovani za nacionalna i internacionalna pitanja, i da li se svesno ograničavate o čemu ćete pisati i o čemu nećete pisati?

Ja „fotografišem” i zapisujem ono što vidim i ono što mi se dešava. Nisam guru ili vođa bilo koje vrste. Niti sam čovek koji traži rešenja u Bogu ili politici. Ako neko drugi želi da obavlja prljav posao i stvara bolji svet za nas, i može to da uradi, prihvatam. U Evropi gde su moja dela dobro prihvaćena, razne grupe prisvajaju moje stvaralaštvo, anarhisti, revolucionari, itd. To je zato što pišem o običnom čoveku s ulice. Ali u intervjuima koje sam dao tamo, morao sam da se odreknem svesne povezanosti s njima zato što ona ne postoji. Ja osećam sažaljenje za skoro sve individualce ovog sveta; istovremeno, oni su mi i odvratni.

charles-bukowski

The New York Quarterly, broj 27, godina 1985.

Izvor: filozofskimagazin.net

Fotografija: www.thrillist.com

„Setivši se da treba da čestitam ljudima Uskrs, setio sam se da to učinim pre svega i Vama, ali sam se setio i to da ste katolik i da sam zadocnio. Izvinite me, neprijatno mi je i žao. Uostalom Hristos je isti, a ja, i bez ironije Slobodanove, iskreno verujem da ste Vi među nama ni Srbin ni Hrvat, nego oboje, pa primite uskršnju čestitku i zadocnelu od starog druga.
… Ja sa zdravljem nikako da budem potpuno dobar. Sad šta mogu. Ovih dana odlazim u inostranstvo. Pošto je zvanična tajna, ne mogu da Vam kažem kuda. Kad se budem vratio, iznenadićete se. Na putu sećaću se Vas.
Davno mi niste pisali i radovalo bi me kad bi jednog dana to nadoknadili. Mnogo Vas dakle i srdačno pozdravljamo i želimo Vam sve dobro. Uvek je pred Uskrs neveselo.”

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Andrić, pres-konferencija nakon vesti o dodeli Nobelove nagrade>>

Dobrica Ćosić je rekao da nikad nije upoznao inteligentniju pojavu od Mihizove, Pekić mu je donosio svoje rukopise na čitanje, Vidi Ognjenović je služio umesto interneta, Mića Popović ga je bezuspešno izvlačio iz depresije, a Brana Crnčević morao da se napije da bi iz sebe „isprao susret sa Lenjinom”, po Mihizovom „naređenju”. Od pisaćeg pribora imao je samo patrljak olovke, od pokućstva jorgan, a ipak su sva književna dela druge polovine XX veka, sa svojim autorima, prošla kroz Mihizov stan i njegovu kritiku.

Ko je bio Mihiz? Možda je pravo pitanje, ko sve nije bio?

Pisao je mađioničarski vešto, kritikovao izvanredno i znalački. Pasionirani i plodan stvaralac, nezajažljivi čitalac. Gospodin sa perom, erudita i esteta, neprevaziđeni Demosten među srpskim posleratnim antikomunistima. Nepotkupljivog duha i britke reči, fascinirao je svojom obrazovanošću nerazdvojnom od istine koju je govorio i u najsmutnijim vremenima. Oštar, ali uglavnom prema režimu i njegovim devijacijama; druge je kritikovao blagonaklono, prijateljski, učiteljski, šarmirajući. Njegov veliki prijatelj slikar Mića Popović, objasnio je to ovako: „Postoje samo dva mišljenja, Mihizovo i pogrešno”. Svačiji drug, prorok i kockar, plemić i boem, radostan i gorak, bio je buktinja duha i reči, prineta na žrtvu da osvetli sve oko sebe. I da izgori.

Rođen u Irigu u svešteničkoj porodici 1922. godine, gde će biti i sahranjen 75 godina kasnije. Posle Karlovačke gimnazije, u kojoj je uvek služio kao nezaobilazan primer profesorima kada su koreli ostale učenike, završava Filozofski fakultet u Beogradu. Poput čarobnog eliksira čija je jedna kap dovoljna da oživi, podmladi i prolepša, razdavao se daroviti Mihiz na sve strane i osenjivao blistavošću uma sve ljude koji su mu dolazili. Pamte ga Vukov i Dositejev muzej, NIN, Matica srpska, Avala film, Prosveta, brojni domaći i strani časopisi, Atelje 212, čiji je jedan od tvoraca sa nezaboravnom Mirom Trailović.

mihiz

B. Mihiz, Bora Todorović i B. Pekić

Glavno sedište disidenata, anarhista i svakojakih izdanaka inteligencije u tim prvim posleratnim godinama bila je upravo Simina 9a, gde su stanovali Voja J. Đurić i Borislav Mihajlović Mihiz, a skupljali se Dejan Medaković, Mihailo Đurić, Pavle Ivić, Petar Omčikus, Bata Mihajlović i drugi. Ovako ga se iz tih dana prisećao Dobrica Ćosić: „Mihiz, Dalaj Lama Simine 9a, kako je sam sebe krstio, uvek leži, puši pikavce i kao iz mitraljeza sipa svoje mudrosti. On je čovek koji svoj vek provodi u ležanju; on ne može da sedi, zapravo i ne ume. I kad ima fotelju, ustaje i izvaljuje se poleđuške na pod. Za pušenje i nameštanje lake kose njemu su neophodne ruke, te kad je zima i mora da bude pod jorganom, on procepi jorgan i kroz rupe protne ruke, da ih slobodno upotrebljava kad padne u vatru, što se događalo posle svakog suprotstavljanja sabesednika. Tada se Mihiz pridiže i govori, govori… Najčešće se svađa i svagda kritikuje — bilo zbog čega da je neko za, on je odmah protiv”. I dok se u dugim noćima u Siminoj 9a raspravljalo o svemu i nadvikivalo zbog svega, četvrtak je bio rezervisan za posete Isidori Sekulić, kada se pred njenim bogatim i ozbiljnim izlaganjima i propitivanjima smerno ćutalo, poput đačića.

Mihiz je bio nenadmašan u „podrivanju” režima visprenim dosetkama, nepogrešivo pogađajući njegove neuralgične tačke. Nedodirljivi i doživotni Maršal je u majstorskim Mihizovim bravurama bivao degradiran gotovo u stvar: „Jesi li čuo šta je to danas reklo?”, govorio bi u veselim kafanskim druženjima. Kada se za vreme jednog dočeka Tita jedva probio kroz svetinu do prazne „Srpske kafane”, samo je naručio votku i kratko izustio: „Svi su išli tamo, samo sam ja išao ovamo”. Njegova kontrarevolucija sastojala se u neumornom kritikovanju, kao da je verovao da u svakom komunisti čeka istinski čovek koga treba razdrmati, probuditi, preobratiti: „Ako pokvarite mehanizam u glavi jednog jedinog komuniste niste uzalud živeli. To je borba sa demonima, egzorcizam, gospodo. LSD je, u poređenju sa komunizmom, aspirin. Komunista se, čak i na robiji, bori sa drugim robijašima za vlast. Ako ste normalni morate se svugde i na svakom mestu boriti protiv ideologije kojoj je jedini cilj borba za neograničenu vlast.”

Kada mu je Brana Crnčević, vrativši se iz Moskve, prepričao svoj „susret” sa balsamovanim Lenjinom, Mihiz je bio zgrožen: „Naklonio si se careubici. Taj nije poštedeo nikoga od Romanovih, čak ni hemofiličara carevića Alekseja. Naklonio si se arhitekti Gulaga koji je ludom Gruzinu ostavio Rusiju da je pretvori u boljševički geto. To je isto kao da si pljunuo na knjige Dostojevskog i popišao se na veliku rusku literaturu (…) Moramo se napiti. Moraš isprati susret sa Lenjinom iz sebe.”

U srećan završetak ljubavi verovao je samo na filmskom platnu, a prijateljstvo i prijatelje uzdizao i branio i kad ih nisu napadali. Znao je svakoga, bio nekrunisani kralj i stvarnog i salonskog antikomunizma, družio se sa udbašima i generalima, sa glumcima i kaskaderima, sa damama i kurvama, sa kockarima i profesorima. „Ne znam čoveka koji je više uživao u uspehu svojih prijatelja i pleo najlepše reči u njihovu slavu. Mnogima je pomogao da stignu tamo gde on nije stigao, bio je delić svačije slave i kalauz za svačiji uspeh. Verovao je u tuđe darove, a sumnjao u svoj. Uzvratili su mu žestoko. I oni su verovali u svoj dar, a sumnjali u Mihizov. Oni koje je prehvaljivao zamerili su mu što prehvaljuje i druge. Nisu mu bili jedini, a to je bilo neoprostivo”, pomalo setno, pomalo gorko, pisao je Brana Crnčević u „Knjizi zadušnica”. Na ovakva i slična „prebacivanja” prijatelja da previše sagoreva za druge, Mihiz je skromno i sa nijansom autoironije odgovarao: „Svi su moji prijatelji čije sam neobjavljene rukopise čitao već umetnički goreli, ja sam čitajući tuđe rukopise duvao u plamen da vatra bude veća i lepša. To je za svaku lenštinu ugodan posao.”

Mihiz-i-SelimovicZa Vidu Ognjenović svaki susret sa njim bio je veseo: „Mihiz i ja uvek smo se pozdravljali pesmom Milenka Grčića Užeži ćerko kandilo. Stihove je otpočinjao onaj ko prvi spazi drugog i tako naizmenično, do kraja pesme. Volela sam kako mi je produžavao ime i često govorio: Draga moja Vidosava, ja imam tri velike patnje. Brzo shvatam, duboko sam sentimentalan, i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako.” Njegova erudicija je za našu spisateljicu bila kao internet, a njegova kritika oštar mač koji je nepogrešivo odsecao sve ono što je višak u nekom rukopisu. Ostala je upamćena anegdota o tome kako mu je imenjak Pekić doneo na čitanje rukopis od 800 strana. Mihiz je izbacio 300, a Pekić je dopisao još 50.

Verovao je u neke bolje Srbe, pa ih je ulepšavao i prepravljao, kako one iz prošlosti tako i svoje savremenike. „Pročitao sam gotovo sve što je napisao, a to je mnogo, i dobro sam ga poznavao”, rekao je o njemu jednom prilikom Jovan Ćirilov. „Mihiz je voleo paradoks – i u životu i u literaturi. Bio je dubok kao ličnost, duhovit i vedar, od mladosti do mudrosti. Smatrali su ga cinikom, a bio je duša od čoveka. Proglasili su ga opasnim nacionalistom, a bio je patriota, što svako treba da bude. Mihiz nikada nije glorifikovao ni svoj nacion ni svoje istorijske likove; prema svima uvek je imao ironičan otklon. Zaboravljeno je da je početkom devedesetih zapisao kako zna da istorija nije učiteljica života, već učiteljica smrti. U SANU nisu hteli da ga prime oni koji su uradili i napisali deset puta manje. A, Mihizove drame, naročito Banović Strahinja, spadaju u sam vrh srpske dramske književnosti”, zaključio je Ćirilov. Mihiz, trostruki dobitnik Sterijine nagrade, bio je dva puta odbijen u SANU.  A, on nije patio zbog sebe, nego zbog učmalosti i rigidnosti Akademije: „Jebe mi se što nisam akademik, važno je da se SANU, ta stara dama, probudi i kaže šta je videla kad se probudila.”

Nacionalno duboko opredeljen, ali previše istančanog intelekta da bi zapao u fanatizme, bio je svestan da je ideologija samo oružje u rukama onih koji obično nemaju ni ideju ni ideologiju. U svojoj „Autobiografiji o drugima” zapisao je, sećajući se perioda pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata: „I dok se naš vršnjak kralj Petar II ženio u Londonu grčkom princezom Aleksandrom, a pedesetogodišnji vođ revolucije po Sutjesci i Zelengori vlaškom lepoticom Davorjankom, mladići moje generacije su ginuli u dražinovcima, partizanima, ljotićevcima, trunuli po oflazima i stalazima, dirinčili po prinudnim radovima ili, šćućureni u nekom zakutku pakla, čekali da on mine i da iza njega, preko bezumne izgibije Sremskog fronta, u suludom stakatu istorije, ulete pravo u raj staljinizma! Tako je moja generacija, za nepunu deceniju, prošla kroz kapitalizam, fašizam, okupaciju, građanski rat, revoluciju, vojni komunizam i staljinizam, da bi se onda i mi i zemlja, gotovo pola veka, lečili od svega toga, da se ne izlečimo do danas.”

Duboko ga je kosnula politikantska angažovanost nekih pisaca, naročito u godinama pre i za vreme sukoba 90-ih. U intervjuu za NIN iz 1993. godine rekao je: „Mi smo narod sa ozbiljnom spisateljskom tradicijom. Nemamo nijednog vladara kome se u dupe nije uvlačilo bar po nekoliko ozbiljnih pisaca… od njihovih dodvornika dala bi se pečatiti ozbiljna antologija, pod nazivom Kako smo boravili u središnjem delu Vođinog bića, s posebnim osvrtom na debelo crevo.” O onima koji se ne predomišljaju, koji jednom uđu i više ne izlaze, knjiga bi se zvala npr. Kakvo je vreme napolju. Gospode, spasi nas od vlasti šlosera, bankara i pisaca. Čuvaj nas i od picajzla! Od ostalog umemo da se češemo i sami.”

Mihizov kratak izlet u aktivno bavljenje politikom desio se na talasima euforije izazvane rušenjem Berlinskog zida i pratećih događaja u svetu i okruženju. Bio je čak izabran i za poslanika DEPOS-a, ali je jedna skupštinska sednica bila dovoljna da shvati da je „zalutao”. Zgrožen onim oko sebe i u sebi, zamoren porazima koje mu je život zadavao, zatvorio se u četiri zida, u bolest, u prošlost. „Nikom nije rekao od čega je bolestan, a bio je bolestan od sebe”, reći će Ćosić. „Poštujem njegovu, i svačiju smrt, više od naših prolaznih i bljutavih života kojima su nas vreme i ideologija kaštigovali. Disidentski praporci kojima smo zvonili u Brozovo vreme pretvorili su se ni u šta. Nemaš se više ni protiv koga ni za koga boriti. Svi su na sve pristali, a to je nepodnošljivo. Rak duše, to je naša boljka. Mihiz je napustio ovaj svet pre nego što se upokojio, smrt je samo overila njegovu odluku”, napisao je Brana Crnčević.

Zvanično, 15. decembra 1997. otišao je zauvek Mihiz, „cvrčak koji je učio mrave da rade”, daroviti „stvaralac koji to nije dovoljno želeo da bude”.

Izvor: www.hazardermagazin.rs

Miloš Crnjanski i Milorad Pavić umrli su 30. novembra: Crnjanski 1977, Pavić 2009. godine.

 

Svako sećanje donosi buđenje i svako buđenje donosi jedno sećanje. Ako ste dovoljno brzi možda ćete ga uhvatiti.

Sa tim mislima probudio se Miloš Crnjanski tog dana. Gospa Vida bila mu je spremila vlaški hleb pečen u saksiji, ali Crnjanski je bio star i uzeo je za doručak samo jedan zalogaj tog hleba; gotovo sve što je voleo da jede bilo mu je odavno zabranjeno. Sada je već dugo bilo mnogo više obeda opisanih u njegovim knjigama no što je njemu preostalo da okuša. Osećao je da su njegove kosti iznošene i da potiču od nekog drugog čoveka, pa ipak, kao talas koji je prešao hiljadu milja noseći svoje ime da ga šapne obali, tako su iz njegove mladosti izgubljene u pučinama tišine do njega još uvek dopirale gladi i šaputale svoja imena, jer on im je bio obala.

U podne sišao je na ulicu; padao je umorni sneg, putnik s dalekog neba. Crnjanski je nosio u ruci dve novčanice i osećao se nezaštićen kao da sav svet zna šta će da kupi ako se vidi taj novac stisnut u šaku.

Kod „Orača” seo je u izlog i naručio pasulj sa kobasicom, porciju ćevapčića s lukom i čašu vina. Sedeo je nad donetim ručkom i gledao. Gledao je kroz vreme, kroz ovaj dan u nešto drugo iza tog dana, iz petka u subotu nazirući možda i krajičak nedelje. I sećao se da svakoj ostvarenoj ljubavi treba žrtvovati dve neostvarene, jer tada ona ostvarena vredi koliko tri druge.

Tada mu je pogled pao na zdelu s pasuljem. Ležala je pred njime i dimila se. Tako je sedeo i najpre gledao u pasulj. I mislio kako sada svoj posao spisatelja može da osmotri sa obe strane ogledala. Poezija je vrhunac ćutanja — znao je u tom trenutku Crnjanski — ali proza je plod zemlje. Ako čovek dugo priča priče, kao što je on činio celoga života, onda pre ili posle shvati da te priče od kojih svaku ponavlja sebi ili drugima više puta i u više navrata, da te priče kao i drugi plodovi zemlje tokom vremena bivaju u onom ko ih priča najpre zelene, potom tokom pričanja sazru i kasnije sagnjiju i nisu više za upotrebu. Od toga u kom času ih uzabere onaj ko priča, dok su zelene, kad su zrele, ili pošto sagnjiju, zavisi ukus i vrednost tih priča. I sve dotle, priče liče na ostale plodove zemlje…

A potom? Potom se Crnjanski oprostio od tanjira s pasuljem što se dimi i podigao glavu. Posmatrao je jedan časak konobaricu kako broji novac za stolom u uglu. Brojala je na napolje i na unutra, ne prekidajući šaputanje, usisavajući najpre brojke, a potom ih izdišući.

Ali, postoji još nešto — mislio je Crnjanski dalje prelazeći očima sada već na tanjir sa ćevapčićima i crnim lukom. I drvo sazreva, a ne samo plod što na drvetu rodi. A mladost drveta ne mora se podudarati sa mladošću njegovog ploda. Pored starosti priče, postoji, dakle, i starost onoga ko priču priča. I ukus ploda zavisi od obe starosti.

Mladi pripovedač po prirodi stvari želi da ispriča priču što pre, dok je još zelena. I tu greši i kvari joj ukus. Zato mladi pripovedač treba da učini ono što mu najmanje leži, da savlada svoju mladost i da plod ne otkine pre no što sazri, nego da ga pusti nek malko prezre pre no što ga uzabere i ponudi za jelo. Tako će njegova mladost, s jedne strane, i prezrelost ploda, s druge, kiselo i preslatko, dovesti u ravnotežu sokove i dati savršen ukus.

I obrnuto — mislio je Crnjanski tog dana sedeći kod „Orača” u zavejanom izlogu. I obrnuto, stari pripovedač treba uvek nešto ranije da uzabere priču dok je ona još pomalo nezrela i nakisela. Tako će i on učiniti nešto protiv svoje prirode, koja se plaši oporosti i teži da plodu omogući potpuno sazrevanje jer je kroz duge godine navikla da čekanje donosi korist. Ali, upravo tim preuranjenim otkidanjem zelenog ploda sa ostarele grane pre no što upadne u rutinsko sazrevanje, doći će u ravnotežu stvari i biće naravnjen neki svemirski račun. Tako se naravnjuje mera — mislio je Crnjanski tog dana – i tako se prelazi sa jela na piće.

I okrenuo se čaši koja je stajala na stolu između netaknutih tanjira s jelom. Položaj tih predmeta na svom stolu i njihove međusobne odnose doživeo je kao konstelacije nebeskih tela. Treba ih sada samo pokrenuti — mislio je gledajući u čašu — i pratiti njihove putanje.

Jer — zaključivao je Crnjanski dalje — sve ovo dosada je bila priča o književnosti. Svet sam neprekidno posmatrao i kušao da bih to iskustvo stavio u službu pisanja. I ovo što je izneto nad tanjirima jela — sve su zaključci o književnosti. Međutim, sada je kucnuo čas istine. Vreme je da se okrenu stvari i da književnost, za koju sam radio celog života, poradi sada bar na trenutak za moj život… Sećao se pri tom kako je u Alpima video beli dugi konac kako visi u provaliji prikačen vrhom za stenu, a vetar ga njiše i leluja. Odmah je, još onog dana, znao da to, naravno, nije nikakav beli konac, nego tanušni vodopad. Ali sada posle toliko godina znao je još nešto. Znao je da ni ono što je „konac” lelujalo i njihalo nije bilo vetar. Bilo je to nešto drugo. Kao nešto drugo hteo je sada da vidi i književnost.

– Zamenimo, dakle — zaključivao je Crnjanski na kraju — zamenimo priču životom. I izvedimo iste procene. Ja sam star — nastavljao je gledajući u svoju čašu vina — ja sam star i plod koji mi se sada ukazuje: moj život, valja uzabrati malo ranije, nešto pre no što je sasvim sazreo. Tako će moja starost i prerano ubiranje ploda, koji sada više nije priča, nego je život i to moj život, doći u ravnotežu, naravnaće se ona računica. Istina, biće malo oporosti u tome nešto ranije uzabranom plodu, ali zar nisam celog života učio da se treba boriti protiv svoje prirode da bi se dobio pravi i najbolje podešen ukus.

I tada je pozvao konobare, platio netaknuti ručak i otišao kući. Crnjanski je umro namerno. Prestao je da jede i pije i njegov se život otkinuo sa stabla nešto ranije no što je bilo neophodno. Kažu da je umro ljut kao ris, uveren da je ipak zakasnio.

Esej preuzet iz knjige Milorada Pavića Roman kao država i drugi ogledi, Plato, Beograd, 2005.

Kako je Crnjanski Andriću čestitao Uskrs?