Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Рихарду Вагнеру

(Париз) Петак, 17. фебруар 1860.

Господине,

Увек сам замишљао да велики уметник, колико год био свикнут на славу, ипак није неосетљив за искрену хвалу, кад је ова хвала нешто као узвик препознавања, и да, најзад, овај узвик може имати вредности посебне врсте кад га упућује један Француз, односно човек који је слабо саздан за одушевљавање и рођен је у земљи где се људи не разумевају много боље у поезију и сликарство неголи у музику. Пре свега, желим Вам рећи да Вама дугујем за највеће музичко уживање које сам икада осетио. У годинама сам када се човек више не забавља пишући славним људима, и још дуго времена бих оклевао да Вам писмом посведочим своје дивљење, да ми поглед не пада свакодневно на недостојне, смешне чланке у којима се чини највећи напор да се оклевеће Ваш гениј. Ви, Господине, нисте први човек поводом кога сам морао да патим и да црвеним због своје земље. Најзад ме је срџба нагнала да Вам одам своју захвалност; рекох себи: желим да не будем мешан са свим овим будалама.

Први пут када сам отишао у Италијанску дворану да чујем Ваша дела, био сам лоше расположен и чак, признаћу, пун свакојаких предрасуда: али може ми се опростити; тако су ме често насамарили; слушао сам толико пута музику шарлатана с великим претензијама. Ви сте ме намах победили. Оно што сам тада осетио неописиво је, и ако ме удостојите да се не смејете, покушаћу да Вам то пренесем. Најпре ми се учинило да познајем ту музику, а касније, размишљајући, схватио сам откуда та варка; причињавало ми се да је ово моја музика, па сам је препознавао као што сваки човек препознаје ствари за које му је предодређено да их воли. За сваког другог осим за човека тананог духа, ова реченица била би бескрајно смешна, нарочито ако је њу написао неко као ја, ко не зна музику, чије се образовање своди на то што је чуо (са великим уживањем, то је тачно) неколико лепих Веберових и Бетовенових композиција.

Затим, својство које ме је пре свега изненадило, јесте величина. То представља оно што је велико, и нагони човека великоме. Свуда сам у Вашим делима нашао свечано осећање јаких шумова, величанствених видова Природе, свечаност велиих човекових страсти. Одмах се човек осети понет у висину и савладан. Један од најчуднијих комада, и који су ми донели нов музички доживљај, јесте комад који треба да прикаже верски занос. Утисак који настаје увођењем званица и свадбеним слављем огроман је. Осетио сам величанственост живота у коме има више ширине него у нашем. Још нешто: доживео сам често једно осећање прилично чудне природе, поноса и уживања што разумем, што пуштам да ме то прожме, обузме, сласт сасвим чулна, слична оној што се осећа при пењању увис или пловљењу узбурканим морем. Музика је истовремено одисала неки пут гордошћу живота. Уопште, ове дубоке хармоније изгледале су ми налик на средства за надраживање која убрзавају било маште. Најзад, доживео сам такође, али преклињем Вас да се не смејете, осећања која вероватно проистичу из мог духовног склопа и мисли које ме обично заокупљају. Свугде има нечег узнетог и узносећег, нечега што тежи да се попне на већу висину, нечег претераног и суперлативног. За пример, послужићу се поређењем узетим из сликарства. Пред очима ми је замисао простране површине тамноцрвене боје. Ако би ова црвена боја представљала страст, замишљам како долази постепено, кроз све прелазе црвеног и ружичастог, до усијања најјачег огња. Било би наизглед тешко, чак и немогуће, доћи до нечег жешћег; па ипак, једна последња ракета начиниће бразду бељу но што је белина која јој служи као подлога. Биће то, ако хоћете, најдубљи урлик душе која се узнела до свог врхунца.

Био сам почео да пишем нека размишљања о одломцима Танхојзера и Лоенгрина које смо чули; али сам увидео да је немогуће све рећи.
Тако бих могао да продужим ово писмо у недоглед. Ако сте могли да ме читате, хвала Вам за то. Остаје ми још само да додам неколико речи. Од дана када сам чуо Вашу музику, говорим себи непрестано, а нарочито у тешким часовима: Када бих барем могао чути вечерас мало Вагнера! Има вероватно и других људи сазданих као ја. Уосталом, мора да сте били задовољни публиком, чији је нагон био знатно изнад новинарског лошег наука. Зашто не бисте дали још неколико концерата, додајући нове одломке? Дали сте нам да наслутимо нова уживања; имате ли права да нас лишите осталог? – Господине, још једанпут Вам захваљујем; учинили сте да поново нађем себе и оно што је велико, у тешким часовима.

Ш. Бодлер

Нећу дописати своју адресу, јер бисте можда помислили да нешто хоћу од Вас да тражим.

 

Шарл Бодлер, Изабрана писма, Братство-јединство, Нови Сад, 1987.

Фотографија: www.culturagenial.com

Бодлерово писмо Виктору Игоу

Два аутора који дефинитивно спадају у највеће писце XX века, нобеловци Томас Ман и Херман Хесе, активно су се дописивали скоро пола века. Иако су долазили из различитих делова Немачке и водили у потпуности другачије животе, Хесе као представник тихе контемплације, а Ман као јавни интелектуалац са активним друштвеним животом – обојица су се побунили против своје буржујске провенијенције прекидањем школовања и налажењем послова типичних за радничку класу: Хесе је радио у продавници половних књига, а Ман као агент осигурања – пре него што су постали познати писци. Обојица су имали мајке које су донеле дашак егзотичности у њихово иначе типично немачко одрастање – Манова је била рођена у Бразилу, а Хесеова у Индији.

Али оно што их је изнад свега зближило су била њихова убеђења. Делили су исту посвећеност хуманизму и непоколебљиву веру у интегритет индивидуе, подржавали су један другог, и приватно и јавно, и током рата и током егзила, током јаких критика, чак и током њихових јаких филозофских неслагања.

tomas-man-herman-hese

У јануару 1928, годину дана пре него што ће примити Нобелову награду за књижевност, Ман пише Хесеу након што је добио збирку од 45 Хесеових песама:

Драги Хер Хесе,
Хвала вам – држим да је то почаст – на слању ових песама, чија се атмосфера неће допасти свима. Били сте у праву када сте претпоставили да ће одговарати мом унутрашњем схватању.

Касније, у истом том писму, Ман даје Хесеу предиван комплимент поводом Степског вука, који се појавио неколико месеци пре тога, и који је био прво велико Хесеово дело, којим ће он кренути ка номинацији за Нобелову награду за књижевност, добијену две деценије касније, а у великој мери захваљујући истрајним и великодушним Мановим номинацијама:

Све више и више постајем мрзовољан и тежак када је у питању читање; већина оного што прочитам оставља ме равнодушним. Степски вук ми је још једном показао, први пут после много времена, шта читање може да буде.

Дивљење је било обострано. У писму из марта 1932, Хесе пише Ману након читања његовог предавања о Гетеу и Толстоју, преточеном у есеј:

Још једном сам остао задивљен… храброшћу и енергијом којом, супротно свим немачким обичајима, ви тежите, не да ублажите, поједноставите и заташкате, него да прецизно нагласите и продубите трагичне проблеме.

[…]

Укратко, желим да вам се захвалим на великом задовољству које ми је ваша књига пружила.

Крајем 1933, пошто је Ман писао Хесеу поводом још једне његове песме,  „препуне мудрости и благости”, Хесе одговара подједнако великодушно у похвалама Мановог првог романа из тетралогије Јосиф и његова браћа:

Хтео бих макар да вам се захвалим на великом ужитку који ми је ваша књига пружила… Супротно превладавајућој концепцији историје и историографије, свидео ми се сваки делић благо меланхоличне ироније кроз коју у вашој последњој анализи сагледавате проблеме историје и нарације, иако ни на тренутак не посустајете у вашем настојању да учините оно за шта мислите да је немогуће, а то је да пишете историју. За мене, који се од вас разликујем по многим аспектима и који сам обликован другачијим пореклом, ово је дубоко конгенијално, јер ја веома добро знам како је покушати нешто немогуће, знајући притом да је то немогуће, и како је преузети трагедију на себе. Поред тога, ова тиха књига је стигла као божји дар у време претрпано глупим актуелностима.

Манов роман је наишао на оштру критику, што је био повод за Хесеово оснажавајуће писмо, не би ли њиме охрабрио аутора – у писму које му је послао неколико дана касније, Ман говори о снази љубазности усред свог тог критицизма, коју сви који су поднели такве јавне нападе веома цене кад постоје, а болно жуде за њима када изостану:

Можете замислити са којим су безобразлуком и глупошћу критичари, скоро без изузетка, реаговали на књигу. Подједнако је јадно и шокантно посматрати такву – до сада несвесну – интелектуалну потчињеност и кастрираност у људима које сте некада познавали. Љубазност и хитрост са којом сте ви реаговали… дубоко ме је ганула и из дубине душе вам се захваљујем на речима утехе.

У истом писму, Ман додаје један сентимент, тачан у вези са уметношћу захвалности, колико и са уметношћу самом:

На крају крајева, лепо постоји само у таквим траговима сноликости које уметничка дела носе са собом из својих духовних домова.

У мају 1934, Ман је узвратио на исти начин када је прочитао Хесеов роман Кишотворац, који ће касније бити инкорпориран у Игру стаклених перли, објављену 1943, након деценије одбијања због Хесеових антинацистичких убеђења:

Какав је сјајан пример вештине ваш роман – више нема ничега таквог у Немачкој. И како хумано третира примитивну еру, без подилажења, како је то уобичајено да се данас ради. Много већа целина које је ово део ће бити величанствено дело!

У августу исте те године, пошто је Хесе послао Ману на дар мали избор из своје поезије. Ман – који је у том тренутку тешко утучен и обесхрабрен доласком нациста на власт – одговара са великом захвалношћу:

Каква ризница мелодичности! Чиста уметност! Права утеха посусталој души. Ове речи звуче уопштено, али ја иза њих стојим и лично, неумирен извињењем због овог шкртог израза захвалности. У сред сам тешке кризе, и у животу, и у раду. Толико су ме измрцварила ова дешавања по Немачкој, толико су измучила мој морал и моју критичку савест, да ми се чини да нисам у стању да наставим са својим тренутним књижевним радом.

Па ипак је наставио, уз Хесеова охрабрења. Неколико месеци касније, Ман шаље свом пријатељу и саборцу коначно писмо захвалности на уважавању, говорећи о овом огромном, ревитализирајућем циклусу обостраног поштовања и дивљења, расположиво свима онима који изаберу да поздраве и славе међусобну духовну сродност:

Моја радост је била велика и још једном ми је доказала колико су ми дубоко пријемчиви доброта и разумевање. Како да ме не учини поносним добро мишљење човека чију уметност и размишљање подржавам целим својим срцем?

(Ова писма ауторка је преузела из књиге Коресподенција Томаса Мана и Хермана Хесеа 1910–1955, прим. прев.)

Извор: www.glif.rs

Франц Кафка је Милену упознао као преводиоца његових раних, кратких написа на чешки. Како се ово познанство развило у страствену везу можемо пратити по писмима из Мерана из 1920.

(Четвртак)

Ето, Милена, лежим на лежаљци, пре подне, го, пола на сунцу, пола у сенци, после скоро непроспаване ноћи; како бих могао да спавам кад сам, превише лакосан, облетао без престанка око Вас, кад сам заиста управо онако као што Ви данас пишете био престрављен оним што ми је пало у крило, престрављен у оном истом смислу као што се прича за пророке да су (већ, или још, то је исто) као слабачка деца чули како их зове глас и престравили се и нису хтели, одупирали су се ногама о земљу и мозак им је раздирао страх, а већ су и раније били чули гласове и нису знали откуд је тај ужасан тон доспео управо у тај глас – је ли то била слабост њиховог уха или снага тог гласа – нити су знали, зато што су били деца, да је глас већ победио и угнездио се помоћу тог унапред послатог, слутњом испуњеног страха који су осећали због тог гласа, а чиме још није било ништа исказано о њиховом пророчком одређењу, јер тај глас чују многи, али да ли су га достојни, то је и објективно још веома неизвесно, а сигурности ради боље је да се то одлучно пориче – дакле, тако сам ту лежао кад су стигла Ваша два писма.

Једна особеност нам је, чини ми се, Милена, заједничка: тако смо бојажљиви и плашљиви, скоро свако писмо је другачије, скоро свако пуно стрепње због претходног и, још више, ради одговора. Ви нисте такви по природи, то се лако може уочити, а ја, можда чак ни ја нисам, али то ми је скоро постала друга природа и губи се, само у очајању, или у љутњи и, да не заборавим, и у страху.

Понекад имам утисак да имамо собу са наспрамним вратима и свако од нас држи кваку својих врата и довољно је да једно трепне, па да се друго нађе иза својих врата и сад треба онај први још само једну реч да каже, па ће други већ сасвим затворити врата за собом, не можеш га више чак ни видети. Несумњиво ће онај други од нас врата опет отворити, јер је то једна соба, коју можда не можемо да напустимо. Само да нисмо и једно и друго исти, да је једно од нас мирно, да тобож не обраћа пажњу на оно друго, да полако доводи собу у ред, као да је та соба као било која друга. А уместо да је тако, свако се од нас крај својих врата понаша потпуно једнако, понекад смо чак обоје иза врата, а лепа соба стоји празна. Мучки неспоразуми рађају се из тога. Ви се жалите, Милена, на нека писма, човек их окреће и преврће и ништа, а ипак су то, ако се не варам, управо она писма у којима сам Вам био тако близак, тако стишан у крви, стишавао Вашу, тако дубоко у шуми, тако смирен у миру, да човек пожели да каже само толико да се кроз крошње види небо, само то, и ништа друго, и да после једног сата каже опет то исто, и ту свакако нема „Ни једна једина реч која не би била добро промишљена”.

И то не траје дуго, највише један тренутак, ускоро се опет јављају трубе бесане ноћи. Промислите и то, Милена, какав долазим к Вама, какво тридесетоосмогодишње путовање лежи за мном (а пошто сам Јеврејин, двоструко је дуже) и кад сам на једном тобож случајном заокрету угледао Вас, коју никад нисам очекивао да ћу видети, а још мање сад, тако касно, онда, Милена, не могу да вичем, нити у мени ишта виче, нити говорим хиљаду лудости, оне нису у мени (не мислим на друге лудости којих има код мене у изобиљу), а сазнајем да клечим можда тек по томе што сасвим близу пред очима видим Ваше ноге и милујем их.

И немојте тражити искреност од мене, Милена. Нико је од мене не може више тражити него што је ја сам тражим, а ипак ми измакне, да, можда ми измакне у потпуности. Али ме у том лову не охрабрује охрабривање, него напротив, онда не могу ни корака даље, одједном све постаје лаж и прогоњени даве ловца. Ја сам на тако опасном путу, Милена. Ви стојите чврсто крај једног дрвета, млада, лепа, Ваше очи својим зрацима обарају патње света. Играмо се шкатуле, ја се у сенци шуњам од једног дрвета до другог, сад сам насред пута, Ви ми довикујете, опомињете ме на опасности, хоћете да ми улијете храброст, запањујете се због мог несигурног корака, подсећате ме (мене подсећате!) на озбиљност игре – ја не могу, падам, већ лежим. Ја не могу истовремено ослушкивати страшне гласове унутрашњег бића и Вас, али могу слушати шта они говоре и то Вама поверавати, Вама као никоме на свету.

Ваш Ф.

kafka-milena

 

Франц Кафка, Писма Милени, Нолит, Београд, 1971.

Фотографија је преузета са сајта www.franskafka.com.