Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Rihardu Vagneru

(Pariz) Petak, 17. februar 1860.

Gospodine,

Uvek sam zamišljao da veliki umetnik, koliko god bio sviknut na slavu, ipak nije neosetljiv za iskrenu hvalu, kad je ova hvala nešto kao uzvik prepoznavanja, i da, najzad, ovaj uzvik može imati vrednosti posebne vrste kad ga upućuje jedan Francuz, odnosno čovek koji je slabo sazdan za oduševljavanje i rođen je u zemlji gde se ljudi ne razumevaju mnogo bolje u poeziju i slikarstvo negoli u muziku. Pre svega, želim Vam reći da Vama dugujem za najveće muzičko uživanje koje sam ikada osetio. U godinama sam kada se čovek više ne zabavlja pišući slavnim ljudima, i još dugo vremena bih oklevao da Vam pismom posvedočim svoje divljenje, da mi pogled ne pada svakodnevno na nedostojne, smešne članke u kojima se čini najveći napor da se okleveće Vaš genij. Vi, Gospodine, niste prvi čovek povodom koga sam morao da patim i da crvenim zbog svoje zemlje. Najzad me je srdžba nagnala da Vam odam svoju zahvalnost; rekoh sebi: želim da ne budem mešan sa svim ovim budalama.

Prvi put kada sam otišao u Italijansku dvoranu da čujem Vaša dela, bio sam loše raspoložen i čak, priznaću, pun svakojakih predrasuda: ali može mi se oprostiti; tako su me često nasamarili; slušao sam toliko puta muziku šarlatana s velikim pretenzijama. Vi ste me namah pobedili. Ono što sam tada osetio neopisivo je, i ako me udostojite da se ne smejete, pokušaću da Vam to prenesem. Najpre mi se učinilo da poznajem tu muziku, a kasnije, razmišljajući, shvatio sam otkuda ta varka; pričinjavalo mi se da je ovo moja muzika, pa sam je prepoznavao kao što svaki čovek prepoznaje stvari za koje mu je predodređeno da ih voli. Za svakog drugog osim za čoveka tananog duha, ova rečenica bila bi beskrajno smešna, naročito ako je nju napisao neko kao ja, ko ne zna muziku, čije se obrazovanje svodi na to što je čuo (sa velikim uživanjem, to je tačno) nekoliko lepih Veberovih i Betovenovih kompozicija.

Zatim, svojstvo koje me je pre svega iznenadilo, jeste veličina. To predstavlja ono što je veliko, i nagoni čoveka velikome. Svuda sam u Vašim delima našao svečano osećanje jakih šumova, veličanstvenih vidova Prirode, svečanost veliih čovekovih strasti. Odmah se čovek oseti ponet u visinu i savladan. Jedan od najčudnijih komada, i koji su mi doneli nov muzički doživljaj, jeste komad koji treba da prikaže verski zanos. Utisak koji nastaje uvođenjem zvanica i svadbenim slavljem ogroman je. Osetio sam veličanstvenost života u kome ima više širine nego u našem. Još nešto: doživeo sam često jedno osećanje prilično čudne prirode, ponosa i uživanja što razumem, što puštam da me to prožme, obuzme, slast sasvim čulna, slična onoj što se oseća pri penjanju uvis ili plovljenju uzburkanim morem. Muzika je istovremeno odisala neki put gordošću života. Uopšte, ove duboke harmonije izgledale su mi nalik na sredstva za nadraživanje koja ubrzavaju bilo mašte. Najzad, doživeo sam takođe, ali preklinjem Vas da se ne smejete, osećanja koja verovatno proističu iz mog duhovnog sklopa i misli koje me obično zaokupljaju. Svugde ima nečeg uznetog i uznosećeg, nečega što teži da se popne na veću visinu, nečeg preteranog i superlativnog. Za primer, poslužiću se poređenjem uzetim iz slikarstva. Pred očima mi je zamisao prostrane površine tamnocrvene boje. Ako bi ova crvena boja predstavljala strast, zamišljam kako dolazi postepeno, kroz sve prelaze crvenog i ružičastog, do usijanja najjačeg ognja. Bilo bi naizgled teško, čak i nemoguće, doći do nečeg žešćeg; pa ipak, jedna poslednja raketa načiniće brazdu belju no što je belina koja joj služi kao podloga. Biće to, ako hoćete, najdublji urlik duše koja se uznela do svog vrhunca.

Bio sam počeo da pišem neka razmišljanja o odlomcima Tanhojzera i Loengrina koje smo čuli; ali sam uvideo da je nemoguće sve reći.
Tako bih mogao da produžim ovo pismo u nedogled. Ako ste mogli da me čitate, hvala Vam za to. Ostaje mi još samo da dodam nekoliko reči. Od dana kada sam čuo Vašu muziku, govorim sebi neprestano, a naročito u teškim časovima: Kada bih barem mogao čuti večeras malo Vagnera! Ima verovatno i drugih ljudi sazdanih kao ja. Uostalom, mora da ste bili zadovoljni publikom, čiji je nagon bio znatno iznad novinarskog lošeg nauka. Zašto ne biste dali još nekoliko koncerata, dodajući nove odlomke? Dali ste nam da naslutimo nova uživanja; imate li prava da nas lišite ostalog? – Gospodine, još jedanput Vam zahvaljujem; učinili ste da ponovo nađem sebe i ono što je veliko, u teškim časovima.

Š. Bodler

Neću dopisati svoju adresu, jer biste možda pomislili da nešto hoću od Vas da tražim.

 

Šarl Bodler, Izabrana pisma, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1987.

Fotografija: www.culturagenial.com

Bodlerovo pismo Viktoru Igou

Dva autora koji definitivno spadaju u najveće pisce XX veka, nobelovci Tomas Man i Herman Hese, aktivno su se dopisivali skoro pola veka. Iako su dolazili iz različitih delova Nemačke i vodili u potpunosti drugačije živote, Hese kao predstavnik tihe kontemplacije, a Man kao javni intelektualac sa aktivnim društvenim životom – obojica su se pobunili protiv svoje buržujske provenijencije prekidanjem školovanja i nalaženjem poslova tipičnih za radničku klasu: Hese je radio u prodavnici polovnih knjiga, a Man kao agent osiguranja – pre nego što su postali poznati pisci. Obojica su imali majke koje su donele dašak egzotičnosti u njihovo inače tipično nemačko odrastanje – Manova je bila rođena u Brazilu, a Heseova u Indiji.

Ali ono što ih je iznad svega zbližilo su bila njihova ubeđenja. Delili su istu posvećenost humanizmu i nepokolebljivu veru u integritet individue, podržavali su jedan drugog, i privatno i javno, i tokom rata i tokom egzila, tokom jakih kritika, čak i tokom njihovih jakih filozofskih neslaganja.

tomas-man-herman-hese

U januaru 1928, godinu dana pre nego što će primiti Nobelovu nagradu za književnost, Man piše Heseu nakon što je dobio zbirku od 45 Heseovih pesama:

Dragi Her Hese,
Hvala vam – držim da je to počast – na slanju ovih pesama, čija se atmosfera neće dopasti svima. Bili ste u pravu kada ste pretpostavili da će odgovarati mom unutrašnjem shvatanju.

Kasnije, u istom tom pismu, Man daje Heseu predivan kompliment povodom Stepskog vuka, koji se pojavio nekoliko meseci pre toga, i koji je bio prvo veliko Heseovo delo, kojim će on krenuti ka nominaciji za Nobelovu nagradu za književnost, dobijenu dve decenije kasnije, a u velikoj meri zahvaljujući istrajnim i velikodušnim Manovim nominacijama:

Sve više i više postajem mrzovoljan i težak kada je u pitanju čitanje; većina onogo što pročitam ostavlja me ravnodušnim. Stepski vuk mi je još jednom pokazao, prvi put posle mnogo vremena, šta čitanje može da bude.

Divljenje je bilo obostrano. U pismu iz marta 1932, Hese piše Manu nakon čitanja njegovog predavanja o Geteu i Tolstoju, pretočenom u esej:

Još jednom sam ostao zadivljen… hrabrošću i energijom kojom, suprotno svim nemačkim običajima, vi težite, ne da ublažite, pojednostavite i zataškate, nego da precizno naglasite i produbite tragične probleme.

[…]

Ukratko, želim da vam se zahvalim na velikom zadovoljstvu koje mi je vaša knjiga pružila.

Krajem 1933, pošto je Man pisao Heseu povodom još jedne njegove pesme,  „prepune mudrosti i blagosti”, Hese odgovara podjednako velikodušno u pohvalama Manovog prvog romana iz tetralogije Josif i njegova braća:

Hteo bih makar da vam se zahvalim na velikom užitku koji mi je vaša knjiga pružila… Suprotno prevladavajućoj koncepciji istorije i istoriografije, svideo mi se svaki delić blago melanholične ironije kroz koju u vašoj poslednjoj analizi sagledavate probleme istorije i naracije, iako ni na trenutak ne posustajete u vašem nastojanju da učinite ono za šta mislite da je nemoguće, a to je da pišete istoriju. Za mene, koji se od vas razlikujem po mnogim aspektima i koji sam oblikovan drugačijim poreklom, ovo je duboko kongenijalno, jer ja veoma dobro znam kako je pokušati nešto nemoguće, znajući pritom da je to nemoguće, i kako je preuzeti tragediju na sebe. Pored toga, ova tiha knjiga je stigla kao božji dar u vreme pretrpano glupim aktuelnostima.

Manov roman je naišao na oštru kritiku, što je bio povod za Heseovo osnažavajuće pismo, ne bi li njime ohrabrio autora – u pismu koje mu je poslao nekoliko dana kasnije, Man govori o snazi ljubaznosti usred svog tog kriticizma, koju svi koji su podneli takve javne napade veoma cene kad postoje, a bolno žude za njima kada izostanu:

Možete zamisliti sa kojim su bezobrazlukom i glupošću kritičari, skoro bez izuzetka, reagovali na knjigu. Podjednako je jadno i šokantno posmatrati takvu – do sada nesvesnu – intelektualnu potčinjenost i kastriranost u ljudima koje ste nekada poznavali. Ljubaznost i hitrost sa kojom ste vi reagovali… duboko me je ganula i iz dubine duše vam se zahvaljujem na rečima utehe.

U istom pismu, Man dodaje jedan sentiment, tačan u vezi sa umetnošću zahvalnosti, koliko i sa umetnošću samom:

Na kraju krajeva, lepo postoji samo u takvim tragovima snolikosti koje umetnička dela nose sa sobom iz svojih duhovnih domova.

U maju 1934, Man je uzvratio na isti način kada je pročitao Heseov roman Kišotvorac, koji će kasnije biti inkorporiran u Igru staklenih perli, objavljenu 1943, nakon decenije odbijanja zbog Heseovih antinacističkih ubeđenja:

Kakav je sjajan primer veštine vaš roman – više nema ničega takvog u Nemačkoj. I kako humano tretira primitivnu eru, bez podilaženja, kako je to uobičajeno da se danas radi. Mnogo veća celina koje je ovo deo će biti veličanstveno delo!

U avgustu iste te godine, pošto je Hese poslao Manu na dar mali izbor iz svoje poezije. Man – koji je u tom trenutku teško utučen i obeshrabren dolaskom nacista na vlast – odgovara sa velikom zahvalnošću:

Kakva riznica melodičnosti! Čista umetnost! Prava uteha posustaloj duši. Ove reči zvuče uopšteno, ali ja iza njih stojim i lično, neumiren izvinjenjem zbog ovog škrtog izraza zahvalnosti. U sred sam teške krize, i u životu, i u radu. Toliko su me izmrcvarila ova dešavanja po Nemačkoj, toliko su izmučila moj moral i moju kritičku savest, da mi se čini da nisam u stanju da nastavim sa svojim trenutnim književnim radom.

Pa ipak je nastavio, uz Heseova ohrabrenja. Nekoliko meseci kasnije, Man šalje svom prijatelju i saborcu konačno pismo zahvalnosti na uvažavanju, govoreći o ovom ogromnom, revitalizirajućem ciklusu obostranog poštovanja i divljenja, raspoloživo svima onima koji izaberu da pozdrave i slave međusobnu duhovnu srodnost:

Moja radost je bila velika i još jednom mi je dokazala koliko su mi duboko prijemčivi dobrota i razumevanje. Kako da me ne učini ponosnim dobro mišljenje čoveka čiju umetnost i razmišljanje podržavam celim svojim srcem?

(Ova pisma autorka je preuzela iz knjige Korespodencija Tomasa Mana i Hermana Hesea 1910–1955, prim. prev.)

Izvor: www.glif.rs

Franc Kafka je Milenu upoznao kao prevodioca njegovih ranih, kratkih napisa na češki. Kako se ovo poznanstvo razvilo u strastvenu vezu možemo pratiti po pismima iz Merana iz 1920.

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas – je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa – niti su znali, zato što su bili deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog, slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče – dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi, to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno, da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red, kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro promišljena”.

I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju patnje sveta. Igramo se škatule, ja se u senci šunjam od jednog drveta do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre – ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Vaš F.

kafka-milena

 

Franc Kafka, Pisma Mileni, Nolit, Beograd, 1971.

Fotografija je preuzeta sa sajta www.franskafka.com.