Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na današnji dan, 26. novembra 1910. godine umro je Laza Kostić, srpski književnik, pesnik, novinar, dramski pisac i estetičar.

Pismenica je napravila mali izbor njegovih pesama za vas.

 

Među javom i med snom

Srce moje samohrano,
ko te dozva u moj dom?
neumorna pletisanko,
što pletivo pleteš tanko
među javom i med snom.

Srce moje, srce ludo,
šta ti misliš s pletivom?
ko pletilja ona stara,
dan što plete, noć opara,
među javom i med snom.

Srce moje, srce kivno,
ubio te živi grom!
što se ne daš meni živu
razabrati u pletivu
među javom i med snom!
Na ponosnoj lađi

Na ponosnoj lađi
Na lađi ljubavi
Pošo sam tebe naći,
Ostrovac ubavi.

Zaluto sam daleko,
‘Di prestaje već svet,
Od sveta sam i bego
I stvaro ga opet.

Metanišuć sam kleko
Na divan otočac,
U uzdisaj se slego
Nametnut poljubac.

 

Pevačka himna Jovanu Damaskinu

Bogu zefira, bogu oluja
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu celiva blažena cika,
paklenom strašću što piše raj,
gospodu vriska očajnika,
rušeći večnim nadama traj:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu tišine živoga groblja,
bogu poretka večnoga sna,
bogu gospode, gospodu roblja,
nemome bogu mukloga stra:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Gospodu seva britkih mačeva,
kad se povede poslednji boj,
bogu, što zvekom skrhanih negva
pripevne gusli pobedopoj;
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

Bogu zefira, bogu oluja,
gospodu sfera zvučnoga ma,
bogu slavuja i bogu guja,
gospodu tutnja gromovima:
ti, kletvo zemne omane,
ti, pesmo nebnih snova,
odnes’ mu, sveti Jovane,
i glase naših bola!

 

Santa Maria della Salute

Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute,
Santa Maria della Salute.

Zar nije lepše nosit lepotu,
svodova tvojih postati stub,
nego grejući svetsku grehotu
u pepo spalit srce i lub;
tonut o brodu, trunut u plotu,
đavolu jelu a vragu dub?
Zar nije lepše vekovat u te,
Santa Maria della Salute?

Oprosti, majko mnogo sam strado,
mnoge sam grehe pokajo ja;
sve što je srce snivalo mlado,
sve je to jave slomio ma';
za čim sam čezno, čemu se nado,
sve je to davno pepo i pra’,
na ugod živu pakosti žute,
Santa Maria della Salute.

trovalo me je podmuklo, gnjilo,
al ipak neću nikoga klet;
što god je muke na mene bilo,
da nikog za to ne krivi svet:
Jer, što je duši lomilo krilo,
te joj u jeku dušilo let,
sve je to s ove glave, sa lude,
Santa Maria della Salute!

Tad moja vila preda me granu,
lepše je ovaj ne vide vid;
iz crnog mraka divan mi svanu,
ko pesma slavlja u zorin svit;
svaku mi mahom zaleči ranu,
al težoj rani nastade brid:
Što ću od milja, od muke ljute,
Santa Maria della Salute?

Ona me glednu. U dušu svesnu
nikad još takav ne sinu gled;
tim bi, što iz tog pogleda kresnu,
svih visina stopila led,
sve mi to nudi za čim god čeznu’,
jade pa slade, čemer pa med,
svu svoju dušu, sve svoje žude,
– svu večnost za te, divni trenute! –
Santa Maria della Salute.

Zar meni jadnom sva ta divota?
Zar meni blago toliko sve?
Zar meni starom, na dnu života
ta zlatna voćka što sad tek zre?
Oh, slatka voćko tantalska roda,
što nisi meni sazrela pre?
Oprosti moje grešne zalute,
Santa Maria della Salute.

Dve se u meni pobiše sile,
mozak i srce, pamet i slast,
dugo su bojak strahovit bile,
ko besni oluj i stari hrast;
napokon sile sustaše mile,
vijugav mozak održa vlast,
razlog i zapon pameti hude,
Santa Maria della Salute.

Pamet me stegnu, ja srce stisnu’,
utekoh mudro od sreće, lud.
utekoh od nje – a ona svisnu.
Pomrča sunce, večita stud,
gasnuše zvezde, raj u plač briznu,
smak sveta nasta i strašni sud –
O, svetski slome, o strašni sude,
Santa Maria della Salute!

U srcu slomljen, zbunjen u glavi,
spomen je njezin sveti mi hram,
kad mi se ona odonud javi,
ko da se bog mi pojavi sam:
U duši bola led mi se kravi,
kroz nju sad vidim, od nje sve znam
za što se mudrački mozgovi mute,
Santa Maria della Salute.

Dođe mi u snu. Ne kad je zove
silnih mi želja navreli roj,
ona mi dođe kad njojzi gove,
tajne su sile sluškinje njoj.
Navek su sa njom pojave nove,
zemnih milina nebeski kroj.
Tako mi do nje prostire pute,
Santa Maria della Salute.

U nas je sve ko u muža i žene,
samo što nije briga i rad,
sve su miline, al nežežene,
strast nam se bliži u rajski hlad;
starija ona sad je od mene,
tamo ću biti dosta joj mlad,
gde svih vremena razlike ćute,
Santa Maria della Salute.

A naša deca pesme su moje,
tih sastanaka večiti trag;
to se ne piše, to se ne poje,
samo što dušom probije zrak.
To razumemo samo nas dvoje,
to je u raju prinovak drag,
to tek u zanosu proroci slute,
Santa Maria della Salute.

A kad mi dođe da prsne glava
o tog života hridovit kraj,
najlepši san mi postaće java,
moj ropac njeno: ‘Evo me, naj!’
Iz ništavila u slavu slava,
iz beznjenice u raj, u raj!
U raj, u raj, u njezin zagrljaj!
Sve će se želje tu da probude,
dušine žice sve da progude,
zadivićemo svetske kolute,
bogove silne, kamoli ljude,
zvezdama ćemo pomerit pute
suncima zasut seljenske stude,
da u sve kute zore zarude,
da od miline dusi polude,
Santa Maria della Salute.

 

Fotografija: www.prelepapoezija.com

Na današnji dan, 6. decembra 1833. rođen je Jovan Jovanović Zmaj, pesnik koji je pevao više i lakše no ijedan srpski pesnik pre i posle njega.

Pismenica je za vas napravila mali izbor Čika Jovinih najmanjih pesama za male ljude, ali i za odrasle.

 

Ala je lep…

Ala je lep
Ovaj svet,
Onde potok,
Ovde cvet,
Tamo njiva,
Ovde sad,
Eno Sunce,
Evo hlad!
Tamo Dunav,
Zlata pun,
Onde trava,
Ovde žbun,
Slavuj pesmom
Ljulja lug.
Ja ga slušam
I moj drug.

 

Pačija škola

Jeste l čuli, kumo,
verujte, bez šale,
otvara se škola
za pačiće male.

Tako je i bilo,
verujte, bez šale,
otvorila s škola
za pačiće male.

Svi pačići došli,
na skamijam stoje
stari patak metno
naočari svoje.

Sve ih je upiso
u katalog, male,
pa ih je prozivo,
verujte, bez šale.

Pa se onda šeto
s ozbiljnošću krutom
učio ih, učio,
i knjigom i prutom.

Učio ih, učio
od srede do petka,
al se nisu odmakli
dalje od početka.

Nije bilo uspeha
učiteljskom trudu,
cela muka njegova
ostade zaludu.

Ništa više ne nauči
pačurlija ta,
nego što je i pre znala
Ga, ga, ga, ga, ga!

Nikola Tesla o Jovanu Jovanoviću Zmaju>>

 

Prljave ruke

Pre i posle jela treba ruke prati,
nemoj da te na to opominje mati.
Prljavim rukama, zagadi se jelo,
pa se tako bolest unese u telo.

 

Žaba čita novine

Sedi žaba sama
na listu lokvanja,
od žarkoga sunca
štitom se zaklanja.

Da novine čita,
to vam slika kaže,
al ne mož da nadje
što joj oči traže.

Znate već o čemu
žabe brigu vode:
hoće li se skoro
odseliti rode.

 

Kaži mi, kaži

Kaži mi, kaži,
Kako da te zovem
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam,
Hoću li reći:
Diko, ili snago
Ili ću lane
Ili moje blago
Hoću li dušo
Ili moje drago
Kaži mi, kakvo
Ime da ti dam!
Sve su to mila
Imena i lepa
Kojima Srbin
Svome zlatu tepa
Al’ ja bih proveo
Čitav jedan vek,
Tražeći lepše,
Dičnije i slađe,
Milije ime,
Što još ne ču svet,
Da njim nazovem
Moj rumeni cvet.

 

Deda i unuk

Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.

Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.

Dedi oko zablistalo,
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.

Dete gusle celivalo,
Onda pita živo
Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celivo?

Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo
Kad odrasteš, kad razmisliš,
Kazće ti se samo!

 

Tiho noći

Tiho noći, moje sunce spava;
Za glavom joj od bisera grana;
A na grani k’o da nešto bruji
– To su pali Sićani slavuji:
Žice predu iz svilenog glasa
Otkali joj duvak do pojasa
Pokrili joj i lice i grudi
– Da se moje Sunce ne probudi.

 

Potpis_Zmaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Slika: istorijaplus.wordpress.com

Potpis: en.wikipedia.org

Bolestan, oronuo, Jovan Dučić 15. jula 1941. piše testament.

„Za slučaj moje nenadane smrti da se ceo novac sa unovčenim hartijama od vrednosti podeli na dva dela. Prvi deo novca da se preda Srpskom kulturnom društvu Prosveta u Sarajevu za srpsku akciju i prosvetu u Bosni i Hercegovini, a drugi deo ovog novca da se upotrebi na izradu jedne lepe pravoslavne crkve u Trebinju u stilu kosovske Gračanice i da ja u njoj budem prenešen i sahranjen.

Za izvršioce testamenta postavljam Mihaila Dučića, industrijalca u Geri, Indijana, Sjedinjene Američke Države, i Uroša Dučića, direktora Amerikansko-srpske banke u Sarajevu, s molbom da naprave u Sarajevu ili Trebinju odbor drugih dobrih i poštenih Srba koji bi ovim zaveštajima brzo i umno raspoložili. Predlažem ove svoje prijatelje za taj odbor: profesora universiteta Slobodana Jovanovića i dr Vladimira Ćorovića, Nikolaja Velimirovića, episkopa žičkog, i Nikolu Stojanovića, advokata u Beogradu.

Molim gornje prijatelje da sa ljubavlju postupe pri izvršenju ovog testamenta jednog srpskog patriote, kojem je u zadnjem času lebdio pred očima teški položaj Srpstva u zbrci pojmova i protivurečnih ideja u kojima se ono nalazi ovog momenta.

Verujem u Boga i u Srpstvo.”

Izvor: Radovan Popović, Žudnja za frakom, 2011.

Fotografija je preuzeta sa www.goodreads.com.

Pariz, 17. decembar 1863.

Gospodine,

Uprkos tome što ja uvek oklevam da tražim bilo šta od osoba prema kojima osećam najviše naklonosti i poštovanja, danas evo tražim od Vas krupnu uslugu, jednu ogromnu uslugu. Nezadovoljan pariskim izdavačima i misleći, ne bez razloga, da mi se ne odaje nikakvo priznanje, odlučio sam da potražim izdavača u inostranstvu, za tri knjige od kojih je prva Veštački rajevi, a dve druge Razmišljanja o mojim savremenicima (likovne umetnosti i književnosti). Bio sam odlučio, da bih silom privukao poglede na ova dela, da u Briselu priredimo javna čitanja sa dobro odabranim odlomcima, najboljim, naravno, kao na primer: O suštini smeha, Ežen Delakroa, njegovo delo, ideje i način života, Slikar modernog života, Edgar Po, život i delo, Viktor Igo, Teofil Gotje, T. de Banvil i Lekont de Lil, Rihard Vagner – i čak da svoje ocene poduprem navodima uzetim kod autora o kojima je reč; jer nemam baš poverenja u erudiciju Belgijanaca.
(…)
Često tražim novosti o Vama; kažu mi da ste sjajnog zdravlja. Genij koga služi dobro zdravlje! Kako ste Vi srećni, Gospodine!
Nameravam da Vam uskoro pošaljem Cveće zla (opet dopunjeno) sa Pariskim splinom koji je određen da mu služui kao pandan. Pokušao sam da unutra zatvorim svu gorčinu i sve neraspoloženje kojih sam pun. – Trebalo je, pre nekoliko dana, da Vam pošaljem Eureku (četvrtu knjigu mog prevoda Poa), čudnu knjigu koja tvrdi da otkriva način za stvaranje i uništavanje svetova; no škrtost g. Levija smatrala je da je dobro precrtati na mom spisku za slanje knjiga imena onih koji mu ne mogu biti od neposredne koristi. Ispraviću drugi put svoju pogrešku – ili pre njegovu pogrešku – prema Vama.
(…)
U Parizu stanujem u Amsterdamskoj ulici, 22. U Briselu, ne znam još gde ću stanovati.

Zbogom, Gospodine; verujte uvek u moju naklonost i divljenje. Vi ste moćni gospodar, ali imate, kao što vidite, sve nevolje neprikosnovenosti. Svak ima ponešto da traži od Vas.

Šarl Bodler

Šarl Bodler, Izabrana pisma, Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad, 1987.

Fotografija je preuzeta sa en.wikipedia.org.

Branko Miljković veruje u zaborav koji je neophodan za pesničko stvaranje – „zaboravljeno pamćenje” koje je najpre odbacilo stvarnost, da bi je opet pronašlo u jeziku. Poezija se pretvara u „prazninu što peva”, jer tako stvorena pesma počinje da živi samo za sebe, nezavisno od pesnika jer ona je, zapravo, „pobeda nad pesnikom”.

Pesma, kao nova stvarnost, nadvisila je pesnika i postala nezavisna egzistencija, koja više nema dodirnih tačaka sa onim što je pesnik osetio i želeo – jer „sadržaj pesme nije neki događaj ili emocija, već avantura reči zahvaćena jednom igrom stvaranja” (Branko Miljković, Nedorečenost koja kazuje). Upravo tamo gde prestaje svet sa svim svojim značenjima, tamo – u nekom novom prostoru, koji nije određen trima dimenzijama – počinje poezija.

Miodrag Petrović napominje da ovde nije reč o odbacivanju sadržaja i činjenica, već o prirodi transformacije kojoj su svi podvrgnuti. „Sadržaj može propevati tek pošto se pojavi kao zvuk i oblik. Ne zvuk i oblik izvan sadržaja, no sadržaj kao zvuk i oblik. Miljković traži da se osećanje i doživljaji do te mere zgusnu, da se takoreći, više ne može prepoznati impuls iskustva koji ih je doneo. On ne odriče, dakle, vezu između pevanja i sadržaja, već samo ukazuje kakva ona mora biti da bi se ostvarila pesma” (Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića).

Pojavnost je nešto od čega se samo odvajamo da bi smo krenuli ka suštini, jer ona nam nije direktno dostupna i sposobni smo da vidimo samo njene blede obrise, u ovom svetu u kome postojimo. Konkretnost sputava čoveka i u životu i u poeziji, pa zato sadrzaj-i-oblik-pesme-2stihovi od nje beže. U pesmi „Ariljski anđeo” pojavljuje se asketska ruža, tj. ruža koja je bez obeležja konkretnog sveta, koja je iz ravni iskustvene stvarnosti prešla u ravan poetske stvarnosti, da bi tek u svom odsustvu mogla da deluje: Sve je nestvarno dok traje i diše; / Stvaran je cvet čija odsutnost miriše / I cveta, a cveta već odavno nema: / Bespućem do nade pesmu mi priprema, / Kad izdan još volim onu koja spava. / Uspomeno zlatni praže zaborava!

Miljković peva o posebnom cvetu – lišenom svakog obeležja konkretne čulnosti, jer smisao cveta nije u onom što on predstavlja kao realna i čulna pojava, već u njegovom zračenju, u njegovom mirisu.

…Nikad cvet ne mogu reći / ako ne mirisah necvet mnogo veći.

On se poziva na Remboa i Malarmea koji su, kako kaže: „ukinuli reč kao reč i stvar kao stvar (reč i stvar su prešli u stihu jedno u drugo)”, da bi izjednačio reč i biće. Ovo ukidanje reči kao reči i stvari kao stvari izvršeno je tako što je relativizovana postojeća granica između verbalne i stvarnosne jave; pa su se svojstva stvari mogla prebacivati iz jedne sfere u drugu, tj. došlo je do zamene svojstava onoga što postoji u realnoj – stvarnosnoj sferi i onoga što postoji u verbalnoj sferi. Tako, ono što postoji u realnosti biva svedeno na Reč – simbol. „Poezija nije imenovanje postojećih stvari, koje nas okružuju, ona je stvaranje” (Branko Miljković, Poezija i oblik, tekst vezan za angažovanje Branka Miljkovića oko pokušaja grupe beogradskih pesnika i kritičara da osnuju „neosimbolizam” – novi pravac u poeziji), – ova Miljkovićeva trdnja ukazuje na Malarmeova nastojanja da u pesmi stvori nešto novo što ne postoji u vanjezičkoj stvarnosti, jer pesnik ne ponavlja ono što već postoji u prirodi, već stvara jedan drugi svet.

Miljkovićev esej Poezija i oblik, u stvari, predstavlja parafrazu ključnih Malarmeovih poetičkih stavova. U eseju O književnoj evoluciji Malarme kaže: „Ja, naprotiv, mislim da treba da postoji samo aluzija. Pevanje je, u stvari, kontemplacija predmeta, slika koja poleće iz sanjarenja, njima izazvanih. Parnasovci uzimaju stvar celu; pokažu je; tako nema tajanstvenosti; oni oduzimaju duhu divnu radost verovanjem da sami stvaraju. Imenovati predmet, to znači uništiti tri četvrtine uživanja u pesmi, koje se sastoji u postepenom odgonetanju; sugerisati ga, to je san. Savršena upotreba tajne čini simbol: evocirati postepeno predmet da bi se pokazalo jedno duševno stanje ili, obrnuto, izabrati jedan predmet i degažirati iz njega duševno stanje, nizom dešifrovanja” (Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik).

Pesma koja nastaje po svojoj prirodi je bespredmetna jer, čak i u slučaju da polazi od nečega što je vidljivo, opipljivo i već stvoreno, ona ga dematerijalizuje i stvarnost pretvara u mogućnost. Ona, po Miljkoviću, treba da bude potpuno oslobođena od svega što opterećuje, sputava i guši događajem, pričom, naracijom – jer sve što se dogodi, mora da se dogodi pre pesme.

Pošto pesma, da bi zaista to bila, upućuje od određenog na neodređeno, od konkretnog na simbol, ona postaje splet većeg broja aluzija na sadržaje na koje se odnosi, a koji direktno nisu uneti u pesmu. Ovi sadržaji se ne nalaze u pesmi jer je pesnik morao da ih zaboravi da bi uopšte od njih mogao da stvori pesmu. „Pesma počinje sećanjem, završava se zaboravom, zaborav reducira pesmu na njeno vlasito iskustvo. On je oslobađa svih pomoćnih sredstava koja su joj bila potrebna dok je nastajala. Tako poezija postaje večito pamćenje koje sebe ne pamti” (Branko Miljković, Nedorečenost koja kazuje).

Dakle, pošto pesma nema sadržaj (jer ga je zaboravila), već samo ideju, nju je najbolje izraziti kroz oblik pesme jer je upravo on jedino nepromenljiv. Neosimbolizam će se, kaže Miljković, boriti protiv svih grešaka u koje su zapadali modernisti i realisti, da negiraju nešto što je na bilo koji način vredno; boriće se protiv proizvoljnosti svake vrste koja je, po njemu, nedostatak prave stvaralačke originalnosti; protiv bezbrige tako prisutne u toj poplavi slobodnih stihova.

Branko Miljković smatra da su stroge pesničke forme svojstvene samo genijalnim umetnicima: „Zamerka koju su upućivali i upućuju poeziji klasičnoj po formi, jeste da ona oduzima slobodu pesniku i onemogućava mu da otkrije novo, kao da se, tobože, novo može otkriti samo u nevezanom govoru i u lutanju kroz reči; kao da novo nisu otkrili Malarme, Verlen, Rembo, Valeri, Rilke, u svojim sonetima i strogo doteranim pesmama u mnogo većoj meri nego, na primer, Tristan Cara i Breton, koji su hteli nemoguće: da stvore umetnost, a polazili su pritom od jedne nihilističke estetike. I najzad šta je to novo u poeziji? Da li je to neka originalna metafora, kakvih (ukoliko je neverovatno originalna) u svetskoj literaturi ima bar još tri, možda u malo promenjenom vidu? (…) Šta je to novo? Novo je ono što je savršeno, a utoliko je novije što je savršenije. (…) Nauka se ne razvija, ona se usavršava” (Poezija i oblik).

Reč je, zapravo, o pesnikovom specifičnom shvatanju slobodnog stiha. On je mišljenja da je slobodan stih, recimo, Vitmana daleko od toga da bude zaista slobodan – on je organizovan, takođe, po strogim pravilima. Slobodni stihovi ne postoje u literaturi, a ako ih i ima, ima ih kod rđavih i neodgovornih pesnika, smatra Miljković (Poezija i oblik).

Branko Miljković sledi Valerija, koji isključuje mogućnost da pesnički zanos bude jedini izvor poetskog stvaralaštva i insistira na prioritetu sistematskog rada koji se nadovezuje na onaj prvi stvaralački impuls. Suština pesnikovih teškoća je u tome što je on, piše Valeri, „primoran da u isti mah računa sa zvukom i sa smislom; da udovoljava zahtevima ne samo harmonije, muzičke prirode, već i raznim intelektualnim i estetskim uslovima, a da ne govorimo o uobičajenim pravilima… ” (Pol Valeri, Poezija i apstraktno mišljenje). Obojica, i Valeri i Miljković, na taj način poeziju odvajaju od ličnog, koje mora samo sebe da prevaziđe ne bi li postalo univerzalno.

Branko Miljković, u stvari, prati Valerija, koji prati Malarmea, koji želi da stvori stil u kome više govori jezik, manje pesnik. Taj jezik, oslobođen od primesa ličnog, vodi u BEZLIČNO, a ono opet u PRAZNINU, PRAZAN i DALEK PROSTOR gde su sva trojica pisali svoje pesme.
Branka Miljkovića vodi put od nesređenosti sećanja i utisaka do poetske organizacije – od života koji iščezava u zaboravu do teksta (pesme) koji ga se priseća, da bi se ceo ovaj mukotrpni „proces” na kraju završio gotovom pesničkom , koja će, puna značenja i uređena, pružati neiscrpna zadovoljstva.

Evo cveta dovoljno smelog da miriše
na praznom mestu i u uspomeni.

U analizi međusobne povezanosti i uticaja koji je francuska simbolistička poezija ostavila na njenog izuzetnog poznavaoca i prevodioca Branka Miljkovića nameće se neizbežna i nemerljivo značajna pojava jednog Šarla Bodlera u Francuskoj, bez koga, možda, i ne bi bilo simbolizma, onakvog kakvog su ga poznavali i pod njegovim uticajem stvarali mnogi potonji pesnici.

Imajući neograničeno poverenje u moć Reči, Bodler je duboko verovao da pesnik treba da bude prizma kroz koju se prolama božansko savršenstvo reči. Sve što postoji odjek je nečega. Svaka duša je ogledalo u kome se ogledaju ideje tvorca, a svaka stvar odjek je tvorca i predstavlja odbljesak suštinskog. Sam svet, u stvari, odgovor je onoga što postoji u savršenom, nama direktno nesaznatljivom, svetu. Priroda je isto tako Reč, odbljesak nečega. Pesnik, kao prevodilac, treba da shvati pomenute veze kao jednu univerzalnu analogiju. Sve što postoji pojedinačno ispunjeno je aluzijom na sve ostalo, tako da se, kao iz centra – jezgra, neprestano šire signali asocijacija, sklapajući tako slike koje predstavljaju jedinstvo sveta (sve u jednom i jedno u svemu). Izloživši da se u unutrašnjosti duha, koji misli o svetu koji ga okružuje, osećanja mešaju jedna sa drugima – zvuci i misli se mešaju, vid oseća zvukove, čulo dodira vidi pojavni svet, itd – Bodler je dao teoriju sinestezije. Iako nagoveštaje ovakvog uočavanja veza imamo i kod Poa i Hofmana, Bodler je bio prvi koji je dao teorijsku postavku o tome.

brankombodler2Da bi pesnik mogao da stvara, po Bodlerovom mišljenju, on ne mora uvek da pođe od sveta koji je isti ili liči na realan svet. Ovakvo odvajanje od pojavne stvarnosti nalazimo i kasnije u mnogobrojnim primerima pesama Remboa, Valerija i Malarmea. Pesnik upoznaje svet, nužno ga deformiše i uređuje na drugačiji, njemu svojstven, način – jer stvarnost ne mora da bude ni polazište ni ishodište u evoluciji jedne pesničke tvorevine.

Za razliku od Bodlera, koji je insistirao na pesničkom zanatu i smatrao da pesnik ipak neke stvari najpre mora da nauči da bi ih kasnije prevazišao maštom, Edgar Po je bio mišljenja da ono što je ranije smatrano rezultatom pesme, a to je forma, sada postaje uslov pesme („Filozofija kompozicije”). Bodler se teorijski zalagao da se poezija nužno mora osloniti na čaroliju zvuka, ali će to u pesničkoj praksi ostvariti tek Malarme, u čijem će pesništvu biti dostignut vrhunac odvajanja poezije od konkretne stvarnosti, koji će je odvesti u krajnji hermetizam.

Poezija – Lepota, za Bodlera, mora uvek da zapanjuje novinom, a kao posledica toga javlja se nerazumevanje od strane čitalačke publike. Insistirajući na toj novini, poučen mnogobrojnim primerima svojih učitelja – francuskih simbolista, Branko Miljković je isticao da su neobičnost i novina pesničkog izraza srazmerne udaljenosti stvarnosti – što je udaljenost veća, to je neobičnost i sveobuhvatnost veća. „Sažetost i nedorečenost pesničkog jezika su stanja u kojima se ovaj najviše približio stanju nejezika, odakle crpe svoju snagu”. Ipak, Branko Miljković dodaje da ova potrebna sažetost, međutim, ima i manu jer onemogućuje igru koja ima tendenciju širenja i grananja.

Verujući da poezija ima smisao u samoj sebi, Bodler se zalagao za čistu umetnost. Lepota koja je, po njemu, jedina izvan dobra i zla omogućava čoveku prodor u beskonačnost. Dobro, koje je u stvarnom životu teško pronaći (jer, za Bodlera, vrlina je, za razliku od zločina, koji je prirodan, uvek veštačka), uvek je proizvod neke umetnosti – u njegovom slučaju, proizvod poezije. U tom smeru ide i naizgled paradoksalna odbrana pesnika na suđenju povodom zbirke Cveće zla da je deskripcija zla u njegovim pesmama, u stvari, samo afirmacija dobra.

Bodler, kao i simbolizam koji je začeo, moraju se posmatrati kroz prizmu nihilizma, koji srećemo kod filozofa kao što je Niče (mada i pre njega). Svestan neizlečivog zla u čoveku, koje, pre svega, da bi mogao pisati o njemu, prepoznaje u sebi samom, Bodler je obuzet ništavilom. Slično Ničeovom: „Bog je mrtav” je i Malarmeovo: „Nebo je mrtvo”. Za Malarmea, jedini izlaz iz ništavila jeste pesnički čin, slično Bodleru, koji u tome vidi jedini zaborav i izlaz iz nesnošljivog života. Njegova (Bodlerova) pesma Himna lepoti najbolje izražava pesnički i estetski ideal: pesnik prihvata i obmanu lepote jer ona smanjuje „gnusnost sveta i breme Bitisanja”.

Upravo pobuna protiv mehaničkog i ukolotečenog reagovanja na svet, protiv lenje pasivnosti i stereotipnog uklapanja u propisane konvencije – jednom rečju, nezadovoljstvo realnošću – dovodi do toga da se poetski subjekat buni. Ovakav svet se ne može objasniti jasnim koncepcijama i uobičajenom logikom, pa se nameće novo ustrojstvo sveta, pesničko ustrojstvo, da bi se možda opet uspostavilo izgubljeno jedinstvo. U ovaj „proces”, koji je nalik spajanju društvene i pesničke revolucije, uključio se: u Rusiji – Majakovski, u Francuskoj – pošavši za Bodlerovim uticajem: Valeri, Rembo i Malarme, a u srpskoj poeziji, za njima – Branko Miljković.

Bodlerovo ništavilo je simbol odsustva nečega, odsustva Boga, mada njegovu poeziju nikako ne treba čitati u kontekstu ateističkih ideja, kao što su to mnogi radili, rukovodeći se pesmama kao što je Litanije Satani; ništavilo je simbol odsustva nade. Reakcija postaje nostalgija za izgubljenom celovitošću koja bi davala smisao. Nema Boga, ali ne u religijskom, već u moralnom smislu autoriteta. Izlaz iz ovakvog sveta i života pesnici pronalaze u mašti i poeziji, kroz koje stvaraju jedan novi, podnošljiviji svet. Ovakva nostalgična osećanja, koja prate čovekovo (pesnikovo) nezadovoljstvo, rezultiraće u težnju ka idealnim prostorima i vremenima, koji su potpuno različiti od onih stvarnih i pristupačnih, na koje je biće pesnikovo, nažalost, osuđeno, a ti prostori su prazni, neispunjeni.

U eseju „Poezija i ontologija”, Branko Miljković, rukovodeći se Bodlerovom „definicijom” poezije kao „percepcije odnosa”, kaže da percipirati odnose znači zamišljati stvari u njihovoj odsutnosti. Pesnik ima svoj prazan prostor – prostor između prošlosti i budućnosti, a to je, u stvari, prazan poetski prostor koji čeka da bude ispunjen. „Poezija je oset o tome da su stvari iščezle”, kaže Branko Miljković. Ovo „odsustvo stvarnosti”, kako vidimo, začelo se još kod Bodlera; međutim, kako je njegova poezija bila mnogo više u domenu realnog i vidljivog, jer joj je cilj bio lečenje zla u čoveku, a ne pesma okrenuta sama sebi, ona će biti samo uzor, ali ne i potpuno ostvarenje onoga što će se na besprekoran način ostvariti u poeziji njegovih „učenika”.

O vezama između srpskog i francuskog simbolizma pročitajte OVDE.

Autor: Zorana Pejković