Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Поштовање норме књижевног језика је обавеза свих који се служе српским језиком, као што је обавезно поштовање правила која важе за друге видове живота.

Одав­но се зна да се од­ре­ђе­не је­зич­ке по­ја­ве из не­сло­вен­ских је­зи­ка на Бал­ка­ну ши­ре и у сло­вен­ске је­зи­ке. Ме­ђу та­квим је и ши­ре­ње об­ли­ка пре­зен­та на ра­чун ин­фи­ни­ти­ва. Та­кав слу­чај пред­ста­вља упо­тре­ба пре­зен­та са ве­зни­ком да уз не­ке не­пот­пу­не гла­го­ле ко­ји тра­же до­пу­ну у ви­ду дру­гог гла­го­ла; та­кви су фа­зни гла­го­ли: по­чео сам ра­ди­ти/да ра­дим; та­кви су, за­тим, мо­дал­ни и њи­ма слич­ни гла­го­ли: же­лим чи­та­ти/да чи­там.

Ова­кве кон­струк­ци­је са пре­зен­том на­по­ре­до са ин­фи­ни­ти­вом при­хва­ће­не су у срп­ском књи­жев­ном је­зи­ку у твор­би ових сло­же­них гла­гол­ских пре­ди­ка­та. Иако не до­но­се ни­шта но­во у ис­ка­зи­ва­њу ми­сли, књи­жев­но­је­зич­ка нор­ма их је при­хва­ти­ла, што се одав­но мо­же про­чи­та­ти у на­шим гра­ма­ти­ка­ма. За то се мо­гу на­ве­сти нај­ма­ње два раз­ло­га. Пр­ви је што се у срп­ском је­зи­ку пре­зент са ве­зом да упо­тре­бља­ва у дру­гим у по­не­че­му слич­ним слу­ча­је­ви­ма; да­кле, ово се не про­ти­ви гра­ма­тич­ком си­сте­му је­зи­ка. Дру­ги раз­лог је стил­ске при­ро­де: отва­ра се мо­гућ­ност да се из­бег­не на­го­ми­ла­ва­ње об­ли­ка ин­фи­ни­ти­ва у ре­че­ни­ци. По­сто­је слу­ча­је­ви кад се је­дан гла­гол до­пу­ња­ва не­ким гла­го­лом ко­ји и сам тра­жи до­пу­ну дру­гим гла­го­лом: Мо­рао је по­че­ти ра­ди­ти. Ре­че­ни­ца је леп­ша ако се је­дан ин­фи­ни­тив за­ме­ни пре­зен­том: Мо­рао је по­че­ти да ра­ди или Мо­рао је да поч­не ра­ди­ти. Ов­де не­ма про­бле­ма са бал­ка­ни­змом ко­ји се „уву­као” у срп­ски је­зик.

Ме­ђу­тим, озбиљ­не про­бле­ме пра­ви ова­кав пре­зент кад се над­ме­ће са ин­фи­ни­ти­вом у гра­ђе­њу гла­гол­ског об­ли­ка фу­ту­ра пр­вог. А да­нас је та­ко на це­ло­куп­ном срп­ском је­зич­ком про­сто­ру – исти­на ви­ше на ње­го­вом ис­точ­ном де­лу, та­ко да се пра­ви­лан об­лик фу­ту­ра пр­вог већ рет­ко мо­же и чу­ти и про­чи­та­ти: Ле­па је­сен ће да по­тра­је до кра­ја ме­се­ца; Све ће да ура­ди са­мо да се за ње­га чу­је; Ко ће да под­не­се то­ли­ка по­ску­пље­ња? Да ли ће По­ли­ти­ка да об­ја­ви ту вест?

И од­мах да ка­же­мо – рас­про­стра­ње­ност по­ја­ве ни­је раз­лог да јој се до­зво­ли упо­тре­ба у књи­жев­ном је­зи­ку. На­ше гра­ма­ти­ке бе­ле­же та­кву фор­му фу­ту­ра пр­вог, не­ке има­ју и из­ве­сног раз­у­ме­ва­ња за њу, дру­ге – но­ви­јег да­ту­ма – од­ри­чу јој ста­тус у књи­жев­ном је­зи­ку. По­ста­вља се пи­та­ње да ли се овај об­лик мо­же при­хва­ти­ти у књи­жев­ном (стан­дард­ном) срп­ском је­зи­ку на осно­ву не­спор­не чи­ње­ни­це да је вр­ло ра­ши­рен у је­зич­кој прак­си. И од­го­вор је – не­га­ти­ван.

Рас­про­стра­ње­ност ни­је глав­ни кри­те­ри­јум за при­зна­ва­ње не­кој по­ја­ви ста­ту­са у стан­дард­ном је­зи­ку. Над тим кри­те­ри­ју­мом има­ју пред­ност кри­те­ри­ју­ми си­стем­но­сти и свр­сис­ход­но­сти. Па, кад је реч о си­стем­но­сти – ова­ко фор­ми­ран об­лик фу­ту­ра пр­вог је у су­прот­но­сти са уну­тра­шњим пра­ви­ли­ма срп­ског је­зи­ка, са ње­го­вом уну­тра­шњом гра­ма­ти­ком. На­и­ме, у срп­ском је­зи­ку гла­гол­ски об­ли­ци се гра­де од јед­ног пу­но­знач­ног гла­го­ла и с њим мо­же до­ћи још по­моћ­ни гла­гол: нпр. од ра­ди­ти је пре­зент ра­дим, пер­фе­кат ра­дио сам, фу­тур пр­ви ћу ра­ди­ти/ра­ди­ћу, итд.

Фу­тур пр­ви гра­ђен с пре­зен­том у се­бе укљу­чу­је и ве­зник да, што је у су­прот­но­сти с пра­ви­лом да се срп­ски гла­гол­ски об­ли­ци гра­де ис­кљу­чи­во од гла­го­ла; од пу­но­знач­них гла­го­ла, не­ки и од по­моћ­ног гла­го­ла с пу­но­знач­ним. Ни­је ни то је­ди­но од­у­да­ра­ње од пра­ви­ла гра­ђе­ња гла­гол­ских об­ли­ка, али је до­вољ­но да ис­кљу­чу­је мо­гућ­ност да та кон­струк­ци­ја бу­де при­хва­ће­на у књи­жев­ном је­зи­ку.

Што се ти­че прин­ци­па свр­сис­ход­но­сти, ни он не до­зво­ља­ва ова­кву кон­струк­ци­ју у књи­жев­ном је­зи­ку. Пр­во, том кон­струк­ци­јом се не до­би­ја ни­ка­ква ко­рист за књи­жев­ни је­зик, не до­но­си ни­ка­кву зна­чењ­ску раз­ли­ку. Чак се не мо­же обра­зо­ва­ти од свих гла­го­ла: од мо­дал­них – не мо­же се ре­ћи ја ћу да мо­гу. На­су­прот то­ме, ова кон­струк­ци­ја до­но­си ште­ту: кад је пре­ди­кат у од­рич­ном об­ли­ку, до­во­ди до не­мо­гућ­но­сти пра­вље­ња раз­ли­ке из­ме­ђу фу­тра пр­вог: ја не­ћу ра­ди­ти и пре­зен­та с мо­дал­ним гла­го­лом хте­ти (мо­дал­ни гла­го­ли, ре­кли смо, тра­же до­пу­ну у дру­гом гла­го­лу): ја не­ћу да ра­дим.

Са­свим су раз­ли­чи­те ре­че­ни­це: Но­вак не­ће да се од­ма­ра по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру и Но­вак се не­ће од­ма­ра­ти по­сле по­бе­де на ово­ме тур­ни­ру. У пр­вој се ин­фор­ми­ше­мо да не­ма у са­да­шњо­сти во­ље за од­ма­ра­њем; у дру­гој – да не­ће би­ти од­ма­ра­ња у бу­дућ­но­сти.

Да­кле, об­лик фу­ту­ра пр­вог са пре­зен­том уме­сто ин­фи­ни­ти­ва у ње­го­вом са­ста­ву не мо­же се при­хва­ти­ти у књи­жев­ном је­зи­ку из круп­них раз­ло­га и за­то га на­ши чи­та­о­ци мо­ра­ју пот­пу­но ис­кљу­чи­ти, без об­зи­ра на то што та­ко чи­та­ју и слу­ша­ју сва­ко­днев­но. Ис­кљу­чи­ти – та­ман да чу­ју да та­ко го­во­ре и пи­шу ми­ни­стри и по­сла­ни­ци и про­фе­со­ри и пред­сед­ни­ци вла­де и др­жа­ве, мо­жда и но­ви­на­ри. Јер, то још ни­је раз­лог да се не по­шту­је нор­ма књи­жев­ног је­зи­ка или да се она ме­ња; то са­мо го­во­ри ко­ли­ко је сна­жан при­ти­сак овог бал­ка­ни­зма.

У не­дав­но об­ја­вље­ној „Нор­ма­тив­ној гра­ма­ти­ци срп­ског” је­зи­ка ка­же се да је овај об­лик свој­ствен раз­го­вор­ном је­зи­ку и усме­ној не­зва­нич­ној ко­му­ни­ка­ци­ји. Ов­де би­смо по­ја­сни­ли да ово ни­је пре­по­ру­ка за ње­го­ву упо­тре­бу, не­го са­мо кон­ста­та­ци­ја да се та­ко гра­ђен об­лик фу­ту­ра пр­вог упо­тре­бља­ва у не­зва­нич­ним и фа­ми­ли­јар­ним ко­му­ни­­ка­ци­ја­ма. Тре­ба из­бе­га­ва­ти ње­го­ву упо­тре­бу и у та­квим ви­до­ви­ма ко­му­ни­ка­ци­је. Ви­ди­мо до­кле нас је то до­ве­ло. Је­зич­ка кул­ту­ра је део оп­ште кул­ту­ре. По­што­ва­ње нор­ме књи­жев­ног је­зи­ка је оба­ве­за свих ко­ји се слу­же срп­ским је­зи­ком, као што је оба­ве­зно по­што­ва­ње пра­ви­ла ко­ја ва­же за дру­ге ви­до­ве жи­во­та. Ако нам је ста­ло до ја­сно­ће, пра­ви­ло­но­сти и ле­по­те на­шег је­зи­ка, то нам не­ће би­ти те­шко.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

На крају разговора или сусрета већина говори – видимо се и чујемо се, а не видећемо се и чућемо се. Једно је презент, а друго је футур.

Многи оспоравају исказивање будуће радње обликом презента. Да ли је ово неправилно?

Обликом презента можемо означити не само радњу која се одвија у садашњем тренутку него и радњу која тек треба да се догоди. Реч је, наиме, о релативној употреби презента – презента за будућност.

У овом случају, када презентом желимо да искажемо будућу радњу, дозвољено је употребљавати само несвршене глаголе, и то оне који значе радњу која се унапред може планирати и предвидети.

С обзиром на то да су глаголи видети и чути двовидски глаголи (и свршени и несвршени, у зависности од контекста), они могу да се употребљавају у облику презента за радњу која ће се десити у будућности.

Међутим, ова два глагола могу бити несвршеног вида само уколико се односе на вид и слух, на чуло вида и чуло слуха, на способност да некога/нешто видимо, чујемо; не и на сусрет, разговор са неким.

Дакле, поздрави видимо се и чујемо се – у значењу видећемо се и чућемо се, поразговараћемо – не припадају стандарду, те би њихову употребу ваљало ограничити на разговорни језик.

Неоспорно је, међутим, да ће норма у будућности постати благонаклона према овим облицима, без обзира на то што постоји ваљано граматичко објашњење за њихову неправилност.