Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

maca-1Маца је завршила менаџмент на једном приватном факултету. Уписала га је док су они били на власти, јер је кум у то време могао да јој заврши за посао у ЕПС-у. Док је стигла до дипломе, ови су дошли на власт и шема са кумом је пропала. Срећом, исплатило се што су је добростојећи родитељи слали у летње школе језика на Малту и у Лондон, а онда је завршила и онај курс у Британском савету. Јесте да је коштао ђаво и по, али је ипак на крају стигла до сертификата, истина са минималним бројем бодова, али је ипак стигла! Још је већа срећа што се стрина на време политички престројила и сада је директорка основне школе. Маца је од јула наставница енглеског!

19. август

Данас сам била на првој седници неког већа, нисам сигурна да л’ је наставничко или одељењско. Мени је то све исто. Доделили су ми ментора – неку наставницу што мисли да има све знање света, а само једном је била у Лондону, и то за време студија, пре 20 година. Мученица. Објашњавала ми је пола сата разлику између годишњег и оперативног плана, као да је то најважније у школи. Сморила ме начисто. На крају ми даде своје прошлогодишње планове и рече ми да за пет дана урадим годишњи план и оперативни за септембар, за трећи разред. Јака ствар! Има да падне на дупе кад јој однесем! Пита да л’ ми је све јасно. Јок и није, кокошко. Баш ми је компликовано!

24. август

Е, кад их данас нисам задавила, никад нећу! Значи, педагог и она менторка су ме муштрале сат и по. Те не уклапа ми се број часова у оперативном са бројем у годишњем, те не ваљају ми тип часа, облик рада, методе… Прошли пут ми ова причала да је рад у групи и у пару много важан, а сад ми тврде да то нису методе рада! Видим ја да оне немају појма! На крају је менторка рекла да ће ми она урадити годишњи и овај за септембар, али да ћу касније морати сама. Е, баш да видим!

29. август

Каква бре корелација?! И шта је то активна настава? Помињали су и неки ИОП – као то треба за два ученика. Па, дајте им ако им треба. Купите! Ако школа нема пара, ево ја ћу да ижицам од неких ортака. Ови су сви луди у школи! Није ни чудо што нико не воли просветне раднике. Јадна моја стрина.

3. септембар

Не могу да верујем да уџбеници стижу тек крајем месеца! И шта ја сад да радим с оном дечурлијом? Узгред, појма немају и много су немирни. Ајд рекох данас, пошто је први час, да мало причамо о ученицима у одељењу. Као, знају се, па им то неће бити тешко. Кад оно, појма немају о поређењу придева, а то је баш лако. Лепо им кажем – слушај ‘вамо: компаратив -er, суперлатив the -est; ако су придеви вишесложни, компаратив са more, суперлатив са the most. Је л’ то јасно? Мислим се, коме не може бити јасно! Па, тупсонима у мом одељењу. Појма н-е-м-а-ј-у!

 

11. септембар

Значи, не верујем! Данас једна мала 10 минута не може да укапира разлику између ‘inedible’ и ‘uneatable’ (обнављали смо неко воће и поврће пошто књиге још нису стигле, а то су радили прошле године). Ја јој лепо кажем да не могу да верујем да је неко толико глуп, а она поче да плаче. Плакала је 15 минута. Ја се покупим и одем да попушим цигару, да се мало смирим. Ова деца су благи ужас! После сам ја била крива што је неки мали пао и расцопао нос пре звона. Ко да би му мање текла крв да је било после звона.

19. септембар

Мислим да ова педагогица мрзи стрину. Данас ми је дошла на два часа, као фора – да види како радим. Пази богати! После је направила читаву драму због тога што нисам имала припреме! Па, шта ће ми припреме кад ја знам енглески? Шест месеци у Лондону, три месеца на Малти и курс Британског савета, хееееј! Припреме! Свашта.

3. октобар

Данас ме је стрина звала на разговор. Каже да су одржани родитељски састанци и да су се родитељи жалили на мене. На мене?! Каже не смем да вређам децу на часу и да морам да им спремам неке игрице. По слободи је питам да л’ је она нормална, а она каже – ма ћути, само се мало притаји. Следећег пута ће да се жале на неког другог, а на тебе ће да забораве. И ја се сад нешто мислим – шта бре хоће ти родитељи! У све се разумеју, а деца им ништа не знају!

29. октобар

Каже ми менторка данас да треба да осмислим неки мали тест за ученике, чисто да проверим шта су научили, да ли треба да вршим неке промене у оперативном, да ли треба да радим неку индивидуализацију и да истовремено извршим вредновање свог рада. Лепо кажем да она нема везе са животом! Тест служи да се деци дају оцене. То бар свако зна. Ко да ја нисам ишла у школу! Сад ћу лепо с интернета да скинем неки тест за почетнике и одох с другарицама на кафу.

5. новембар

Не, не! Побићу их, мајке ми! Тачно им је криво што сам лепа и млада и што имам супер гардеробу. Вештице су се уротиле против мене! Данас су ме рибале због теста. Те није извршено добро баждарење, те нема диференцијације тамо нечега, те се из резултата не види да сам ишта радила с децом. Лепо им кажем да имам најглупља одељења у школи, да ништа не капирају чак и ако им двапут поновим, да плачу и кревеље се за ситницу, да се већ после месец дана не сећају шта сам им рекла, и да проблем дефинитивно није у мени, него у њима! Морам стрини да пријавим овај мобинг!

17. новембар

Ови у школи начисто поасили. Кажу да долази нека екстерна и да ће они да нам проверавају рад. Е, чик да видим ко из те екстерне има бољи британски акценат од мене!

25. новембар

Па где баш мени да западне онај баксуз из екстерне?! И још је завршила биологију! Ја лепо кренем све на енглеском, а она ће мени – колегинице, нисам сигурна да деца могу да вас прате. Ко да ја не знам да је њој фрка што она не може да ме прати. Пискарала је нешто све време, каже – све ћу видети у извештају. У, боли ме уво!

4. децембар

Хех! Кад је стрина била род?! Ево, данас ме је и она малтретирала. Стигли су прелиминарни извештаји екстерне, и отприлике сам ја као најгори наставник у школи. Каже да је онај баксуз питала да ли сам уопште завршила факултет, јер основне ствари не знам. Онда ми је стрина набрајала шта све не ваља: структура часа, однос са ученицима, нема диверсификације задатака (једва запамтих!), не ваља ми педагошка свеска, час ми нема динамику, нема евалуације на крају часа, једнолични су ми наставни материјали и методе рада, и још триста неких чуда којима ни име не знам! Кажем ја – све сам лудак до лудака!

Него… Чујем да ми је неки ујак из фамилије постао шеф рачуноводства у једном фином јавном предузећу. Морам да питам мајку у каквим су односима. Ова школа почиње озбиљно да ме нервира! Могао је стриц и боље да се ожени!

П.С. Срећан завршетак ове приче плод је маште аутора. Живот је сасвим другачији.

Извор: Клотфркет

Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?

Да почнемо испочетка…

1. Наставници глаголају: Човек је промена, покрет, стално усавршавање.
(Наставни планови и програми се годинама не мењају.)

2. Наставници глаголају: Знање је најсигурнија инвестиција.
(Од партијске књижице сигурнијег капитала нема.)

3. Наставници глаголају: Мислите својом главом, развијајте критичко мишљење.
(Мнозина је мислила својом главом, па ју је појео мрак.)

4. Наставници глаголају: Будите толерантни, заштитите слабијег, развијајте емпатију.
(Их, има и већих проблема од толеранције.)

5. Наставници глаголају: Не преписујте!
(Уф, а ректори, доктори, министри?)

6. Наставници глаголају: Не будите бахати и примитивни!
(А што? Па, како другачије да постанеш министар или посланик?!)

7. Наставници глаголају: Не крадите!
(А крадуцкање?)

8. Наставници глаголају: Не лажите!
(Мислите: „Пензије неће бити смањене!”)

9. Наставници глаголају: Право на слободу говора и мишљења је неприкосновено и загарантовано право.
(Је л’ то оним Уставом који може да се стави под мишку?)

10. Наставници глаголају: Борите се за своја права и будите јединствени и истрајни.
(Као што се ви борите?)

Душан Благојевић

Какво је српско школство?

Криза у образовању

Поуке деци Марина Цветајева је написала у зиму 1937/38, у форми писма за дечји емигрантски часопис, који, нажалост, није изашао.

Драга децо,

Никада о вама не размишљам одвојено: увек мислим да сте ви – људи или нељуди – као и ми. Али кажу: ви постојите, ви сте посебан сој који је још подложан утицају.

Стога…

– Никада не проливајте воду узалуд, јер у истој тој секунди, због недостатка воде, у пустињи умире неки човек.

– Али ако је ја не пролијем, он свеједно неће добити ту воду!

– Неће је добити, али ће на свету бити један бесмислени злочин мање.

Из истог разлога, никада немојте бацати хлеб, а уочите ли га на улици, да се не би газио, подигните га и ставите на најближу ограду, јер не постоје само пустиње у којима људи умиру без воде, него и ћумези, где умиру без хлеба. Можда ће тај хлеб приметити неко гладан, па ће га бити мање срамота да га узме одатле него са земље.

Никада се не плашите чега смешног и ако видите човека у смешној ситуацији: 1) потрудите се да га избавите, ако није могуће; 2) скочите и ви к њему, као у воду, удвоје се глупа ситуација дели напола: свакоме по половина – или у најгорем случају – правите се да не видите ништа смешно у томе!

Никада немојте говорити да тако раде сви: сви увек раде лоше, чим се тако радо позивају на њих! (НБ! низ је примера, које сада нећу наводити.) „Сви” имају друго име – нико, а лице уопште немају – само празнина. Е, а ако вам кажу: „Тако нико не ради” (не облачи се, не размишља итд.) – одговорите: „А ја сам – неко!”

Не обазирите се на „немодерно”, већ на: „непоштено”.

Немојте се превише љутити на родитеље, сетите се да су они били оно што сте ви сада и да ћете ви бити оно што су они сада. Осим тога, они су за вас – родитељи, а за себе саме су – „ја”. Не исцрпљујте их њиховим родитељством. Не осуђујте своје родитеље на смрт пре (својих) четрдесетих година. А онда вам се рука неће подићи!

Видите ли на путу камен – узмите га и замислите да то управо ви трчите и разбијате нос; из саосећања (чак и према себи – у другоме!) узмите га.

Не снебивајте се да уступите место старијима у трамвају. Снебивајте се да га не уступите!

Не истичите се по ономе што је материјално. Други – то сте такође ви, баш исти ви. (Сви без разлике желе да једу, спавају, седну итд.)

Не славите победу над непријатељем. Довољно је сазнање. После победе – пружите му руку.

Не говорите иронично о коме блиском пред другима (чак ни о омиљеној животињи!); други ће отићи – свој остаје.

Књигу листајте са горњег угла странице. Зашто? Зато што се не чита одоздо нагоре, него одозго надоле.

Када довршавате супу, нагните тањир према себи, а не од себе према другоме: да у случају незгоде супу не проспете ни на столњак ни на оног преко пута вас, него себи у крило.

Када вам неко рекне: „То је романтизам”, питајте га: „Шта је то романтизам?” И видећете да то нико не зна; да људи узимају у уста (чак се деру! и пљују! и убацују вам у главу!) реч, чији смисао заправо не знају.

Када се коначно уверите да не знају, одговорите сами, бесмртним речима Жуковског: „Романтизам – то је душа”.

Одабрала и превела: Весна Смиљанић Рангелов

Писмо је штампано у књизи Дмитрија Бикова Борис Пастернак (Маладаја гвардија, 2005)

Извор: Детињарије

Фотографија: www.flickr.com

Како је деци која иду у школу, а не воле је? Какво знање ће из ње понети? Како се осећају деца која уче зато што морају, због оцене, а не зато што заиста желе да науче нешто корисно?

Образовање не треба и не сме да буде механички систем који функционише по принципима стандардизације, наредеби и извршења. Оно је органски систем намењен људима и њиховом учењу. Образовање мора да поштује основне законитости по којима се људски живот развија и напредује.

Они који креирају и уређују образовни систем у једној земљи увек морају имати на уму да су људи по својој природи различити, и да им треба пружити могућност да развијају све делове свог бића, да улажу у своје могућности и јачају свој потенцијал.

Треба да буду свесни да је радозналост мотор постигнућа и да деца спонтано и задовољно уче само уколико их заинтересујете, уколико пробудите и подстакнете њихову креативност и индивидуалност. Само тако ће заиста научити.

Кен Робинсон кроз поређење са Долином смрти објашњава какви су системи образовања данас заступљени у већини земаља и зашто су нам што пре потребне промене у образовању.

Долина смрти је најпустије место у Америци јер тамо никада нема кише. Међутим, у зиму 2004. године, пала је киша и у пролеће 2005. десило се чудо – Долина смрти била је прекривена цвећем. Ово је показало да Долина смрти, заправо, није мртва, већ само успавана.

Користећи овај сликовити пример, Робинсон у ствари говори да се одмах испод површине крије семе којем су неопходни одговарајући услови да би изникло. За све органиске системе важи да је напредак неизбежан ако су услови повољни и прави.

Ако ову метафору применимо на образовни систем: променимо услове рада и учења, проширимо могућности, променимо однос између наставника и ученика на виши ниво, понудимо право ученицима да буду креативни и иновативни, школе би „процветале”.

Суштина је у томе да се у образовном систему створи клима могућности. Све остало ће доћи природно.

Фотографија: www.thirteen.org

Погледајте шта се дешава образовању. У последње време, нагласак је на оцењивању и деце и наставника, па се учење своди на припреме за тестове. А тестирања утичу како на судбину ученика тако и наставника.

То гарантовано уништава сваки смислени образовни процес. Наставник не може да буде креативан, маштовит нити да узима у обзир различите потребе ученика. Ученици, с друге стране, не могу да следе своја интересовања, јер морају да уче за сутрашњи контролни задатак. А од резултата тестова зависи и будућност ученика и наставника.

Бирократе које седе по канцеларијама нису лоши људи, већ раде унутар система чије идеологија и доктрине су изузетно штетне.

За почетак, не морате све време оцењивати људе… Они не морају стално бивати рангирани према неким вештачким стандардима. Сам систем вредновања је потпуно вештачки. Наставници се не рангирају према својој способности да помогну деци да остваре своје потенцијале и истраже своја креативна интересовања. Те ствари не подлежу тестовима.

Ви рангирате, али то је углавном бесмислено и само по себи штетно. Претвара нас у особе које своје животе посвећују бољем рангирању, уместо да чинимо ствари које су вредне и важне.

У основној школи то је веома разорно, што сам увидео када су моја деца била основци. Већ када стигну до трећег разреда, ствара се подела на глупе и паметне. Ако си сврстан међу глупе, онда те школа третира на потпуно другачији начин него кад си међу паметнима.

Замислите шта то чини деци. Она то веома озбиљно схватају, што је погубно за њих, а притом нема никакве везе са образовањем.

Образовање – то је развијање сопствених потенцијала и сопствене креативности. Можда нећете бити сјајни у школи, али ћете бити одличан уметник. Шта је лоше у томе? То је само другачији начин да живите испуњеним животом, да оплемените и себе и оне око вас.

Сама идеја рангирања је штетна. Она је део система који треба да створи тзв. „економског човека”. То је неко ко рационално калкулише како да побољша сопствени статус и своје богатство, не обраћајући пажњу ни на шта друго. Ко тежи да гомила материјална добра, јер је то оно што може да се измери. Ако сте добри у томе, онда сте рационална особа која доноси одлуке на основу чињеница. Повећавате свој „људски капитал” који можете да продате на тржишту.

О каквом то човеку говоримо? Да ли је то људско биће које желимо да створимо? Сви ти механизми – тестирање, процењивање, мерење, вредновање – присиљавају људе да развију такве особине… А такве идеје имају своје последице…

(Транскрипт дела интервјуа са Ноамом Чомским, датог магазину „Прогресив”)

Извор: www.detinjarije.com
Фотографија: www.popularresistance.org

Трећу смену су нам увели након штрајка родитеља, кад су се жалили што се њиховом децом нико не бави увече, па само гледају телевизију и играју игрице, пише у дневнику

Сутра пуним 67 година. Боле ме кости, имао сам два инфаркта, имам три стента.

Данас сам одржао редовних 17 часова. Морао сам у 61. да упишем још један факултет, па сада предајем 6 предмета. У школи од 836 ђака, ради нас дванаесторо.

Жена ме је напустила пре четири године. Каже: нити ме виђа, нити доносим паре у кућу. И јесте тако. Све што зарадим дајем на стручно усавршавање, на које идем три викенда месечно. Ако и претекне нешто пара, то дајем на папир, тонер, поправку рачунара и штампача. Сваке недеље код своје куће одштампам око 320 страна извештаја, и 450 страна наставног материјала. Ако. Није ми тешко и не жалим. Ја бар имам посао.

Напокон сам савладао технику брзог спавања. Сада спавам осам сати за три сата. Тај семинар нам је платила држава. Био сам и на семинару Како скувати ручак за два дана, за 80 динара, али то ми ни раније није био проблем. И да не помислите да се жалим – не, никако! Ја бар имам посао.

Сваког јутра се прво помолим за здравље Канцелара, који ми је омогућио да радим и доприносим нашој домовини да изађе из кризе. Кажу да неће још дуго потрајати та криза – 12, 13 година максимално! То ме радује.

Данас сам имао наставу код шеснаестогодишњака. Више их не делимо по разредима, него по годишту, да се они што су понављали за време затуцане прошле деценије не би осећали дискриминисано. На часу су ми била четири ученика, од њих 28. Остали су имали нека посла. Ако. Деца и треба да имају нека посла.

Присутни су бирали данас шта ће да уче, и које оцене да им упишем. Дивни су ти млади људи. Тако самостални!

Након наставе сам морао да обиђем ове одсутне по кућама, и доставим им тестове, па ће ми их они вратити, када их попуне. Кад стигну. Млади су они. Имају пуно интересовања, и ми за то морамо имати разумевања.

Вечерас радим и трећу смену. Мењам колегиницу која је сломила кук јуче. Каже – сутра ће у школу, али данас не може. Трећу смену су нам увели након штрајка родитеља, кад су се жалили што се њиховом децом нико не бави увече, па само гледају телевизију и играју игрице.

Немојте, молим вас, да помислите да се жалим! Не, никако!

Пресрећан сам што радим у школи, и жао ми је што до пензије имам још само 17 година.

Извор: Клотфркет

✉ Прочитајте писмо које је Абрахам Линколн написао учитељу свог сина.

Данас мој мали син креће у школу – и све ће му онде неко време бити страно и ново и зато бих молио да будете нежни према њему. Он креће у пустоловину која га може одвести преко континената у авантуру коју ће вероватно пратити ратови, трагедија, патња. Такав ће живот захтевати веру, љубав и храброст.

Зато, драги учитељу, молим вас, ухватите га за руку и научите га ономе што мора знати. Научите га, али благо, ако можете. Научите га да на сваког непријатеља долази и један пријатељ. Мораће научити да нису сви људи праведни, ни искрени. Али научите га такође да на сваког лошег долази један херој, на сваког поквареног политичара један предани вођа.

Научите га да десет зарађених центи вреди много више него један нађени долар, да је у школи много часније грешити, него варати. Научите га како достојанствено да губи и како да ужива у победи када добија. Научите га да буде обазрив с обазривима, а недопустив с грубима. Научите га одмах да је најлакше надвладати насилнике.

Одвратите га од зависти ако можете и научите га тајни спокојног осмеха. Научите га, ако можете, како се насмејати када си тужан; научите га да сузе нису срамота; научите га да слава може бити и у поразу, а очај у успеху.

Научите га да се не обазире на цинике. Научите га, ако можете, чудесности књига, али дајте му времена да дубоко размишља о вечној загонетки птица на небу, пчела на сунцу и цвећа на зеленом брежуљку. Научите га да верује у властите идеје, чак и ако му сви кажу да су оне погрешне.

Покушајте мом сину дати снагу да не следи гомилу када сви то чине. Научите га да свакога слуша, али научите га такође, да пробере све што чује и задржи само оно добро што прође кроз сито истине.

Научите га да прода своје таленте и мозак најбољим понуђачима, али да никада нема цену свог срца и душе. Нека има храбрости да буде нестрпљив, нека има стрпљена да буде храбар.

Научите га да увек има узвишену веру у себе, јер тада ће увек имати узвишену веру у човечанство и Бога. Ово је велики захтев, али погледајте што можете учинити. Он је тако драг мали дечак, и он је мој син.

Извор: ucenici.info

Фотографија: pinterest.com

Драги моји студенти, поштоване колеге, будући професори,

На дан када смо прослављали ваше апсолвентско вече, одложен је матурски испит малих матураната јер су се тестови које је требало да попуњавају појавили у јавности. Овај догађај само је једна од бројних манифестација урушености нашег просветног система, као и друштвеног система у свим областима. Долазећи на ваше вече и гледајући вас онако дотеране, насмејане, младе и пуне позитивне енергије, размишљала сам о томе хоћете ли успети да задржите тај оптимизам и када дипломирате и када се суочите с ниским платама, недовољним уважавањем професорске професије, прилично незаинтересованим ученицима, родитељима који су увек на страни своје деце (чак и ако је то нањихову штету), различитим притисцима и омаловажавањем. Mного тога око вас убијаће вам мотивацију.

Ипак, ако мене питате, на листи врхунских занимања налазе се следећа: професор, лекар, адвокат, судија, инжењери, још једном, професор. Ако питате све родитеље овог света чиме би желели да се њихова деца баве, одговориће вам на исти начин.

Разноразни неписмени и полуписмени људи данас себе олако могу назвати некаквим пи-аровима или менаџерима, необразоване водитељке себе зову новинаркама, а фолк-певачице уметницама, да и не говорим о арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима, копи-принт оператерима, маркетинг консултантима, офис-асистентима, портфолио-менаџерима, продукт дизајнерима. Иза звучних назива занимања најчешће се крију фолиранти који мисле да се углед може стећи преко ноћи, крију се они који нису имали издржај да заврше факултет који су започели, они који мењају занимања и професије као прљаве чарапе. Немојте заборавити да се професором, лекаром или судијом нико не може самопрозвати.

Поносите се својим занимањем које се може стећи само упорним, вредним радом, одрицањем, неспавањем и вишегодишњим самосавладавањем и самоодрицањем. Не дозволите да вам бахати, хвалисави и самоуверени власници разноразних ресторана, фирми, приватних авиона, луксузних станова држе лекције о успеху, јер ви сте професори, а они су само власници квадратних метара!

Покушавају да омаловаже професорско занимање… Имајте на уму то да сте ви чувари достојанства своје професије. Звање професора стиче се са пуно труда, али још више муке треба уложити у знање како носити туважну титулу. Водите рачуна о начину на који се понашате и када нисте у школи, размишљајте о свом одевању, ставу, односу према колегама, према ученицима и њиховим родитељима. Ако себе срозате у сопственим очима, онда ће вас и околина гледати са омаловажавањем. Будите поносни, самоуверени, будите спремни да учите и да се доживотно усавршавате, јер ви сте професори!

Волите своје ученике. Упознајте их са оним племенитим што носе у себи, а чега често нису свесни. Извуците оно најбоље из њих. Подигните им углед у њиховим сопственим очима. Нипошто им не поклањајте оцене, али им стално омогућавајте да поправе оцене које имају. Препознајте и поштујте њихов труд. Покажите им да могу бити успешни ако раде. Не убијајте им вољу. Професорски ауторитет не стиче се претераном строгошћу и самовољом, већ праведношћу и недвосмисленим договором којег обе стране треба да се придржавају. Хвалите најбоље јер ћете тиме инспирисати и остале да се потруде и понекад буду најбољи. Пружајте шансу многима да понекад буду најбољи. Немојте бити другари са својим ученицима и покушавати да им се на тај начин приближите. Ви треба да постављате правила у својој учионици, да одређујете границе, да држите конце у својим рукама, јер они су ученици, а ви сте професори!

Не заборавите да ћете предавати главни предмет, први у рубрици у Дневнику, и да ћете са својим ученицима проводити више времена од свих осталих професора. Ваш утицај на ученике биће најважнији. Будите свесни те одговорности. Као професори српског језика, ви сте чувари нашег језика и културе. Учите ученике да воле своју земљу. Често се може чути како професори својим најбољим ученицима саветују да што пре оду одавде. Почело је да се подразумева да је најбољи успех у школи сигурна пропусница за одлазак из Србије. Хајде да преокренемо перспективу! Укажите најбољим ученицима на то да треба да остану у Србији јер ће јој, као најбољи, помоћи да се опорави и постане боље место за живот. Не дозволите им да оду и да препусте земљу свакојаком олошу! Зацртајте им као животни задатак да се боре против живог блата у које тонемо. Усадите им осећај за друштвену одговорност и објасните им да ову земљу нико не може очистити осим њих. Ако се потрудите, видећете да ће вас ђаци послушати, јер ви сте професори!

Будите уверени да семе свих економских, политичких, културних, моралних реформи у овој земљи може да проклија само у породици, али и у вашој учионици, и то управо на часовима српског језика и књижевности! Зато се трудите да будете узор својим ученицима. Крените у рат против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена ипобедите их. Ви им морате постати оријентациона тачка, светионик у животу! За тај рат имате 45 минута дневно скоро сваког радног дана, а то није мало. Победићете тако што ћете дати све од себе да саржаје које треба да представите својим ученицима учините занимљивим, узбудљивим, свежим. Успећете у томе само ако много знате, ако волите оно што радите и ако сте посвећени. Ученици то могуда препознају, и то непогрешиво. Не обазирите се на чињеницу да се неке ваше колеге не припремају за часове, да многи ништа не раде, а примају плату, не обазирите се на трулеж око себе и не предајте му се! Нека ваш час буде оаза знања у свеопштој пустињи, светла тачка у мраку, зрно смисла у бесмислу. Ви имате мисију: ако успете да повратите ауторитет школе и знања (а то се не може постићи ниједним законом, већ ентузијазмом професора), падаће као домине све препреке ка бољем животу у Србији. Од часа српског до економских реформи! Од часа српског до борбе против корупције! Од часа српског до космоса!

Ваша моћ је огромна и ваш задатак јеод стратешког значаја. У томе је разлика између вас и разноразних менаџера, консултаната, координатора, администратора, оператера, богатих власника локала и осталих експерата за продавање магле. У њиховим рукама су пројекти, локали, авиони и камиони, а у вашим рукама је будућност ове земље. Никада немојте заборавити: ви сте професори!

19. VI 2013. године,

проф. др Рајна Драгићевић