Фројд је још 1935. имао јасно дефинисан став по питању хомосексуалности. Своје стручно мишљење изнео је у писму упућеном једној мајци забринутој за свог сина.

У раном 20. веку, све до сексуалне револуције шездесетих, владало је време такозване конверзивне терапије – популарне терапије у којој се настоји да се хомосексуалац преобрати у хетеросексуалца, на низ крајње непријатних и често бизарних начина.

На врхунцу своје популарности био је такође и отац психоанализе, Сигмунд Фројд. Насупрот овом последњем крику моде у психијатријској пракси, Фројд је остао чврсти поборник бисексуалног модела сексуалности. Овај модел постулира да сви људи свој сексуални развој почињу од бисексуалне основе, будући да сваки пол физички и психички садржи део супротног пола. Потом би се временом тај неодређени либидо обликовао под утицајем средине и усмеравао ка једном полу, углавном супротном.

Стога је Фројд био један од ретких психијатара свог времена који хомосексуалност није криминализовао, гледао као болест или извитопереност природе. Своје ставове он појашњава у следећем писму.

9. април 1935.

Драга госпођо _________,

Из Вашег писма сам закључио да Вам је син хомосексуалац. Занима ме зашто сте намерно избегли овај израз док сте га описивали. Хомосексуалност засигурно није предност, али није ни нешто чега се треба стидети, никакав грех, никаква деградација. Не може се класификовати као болест. Ми је сматрамо варијацијом сексуалне функције. Многи угледни појединци у античким и модерним временима били су и јесу хомосексуалци, а међу њима је и неколико највећих људи у историји (Платон, Микеланђело, Леонардо да Винчи итд). Изузетно је неправедно криминализовати хомосексуалце – а и окрутно. Ако ми не верујете, прочитајте књиге Хавелок Елиса.

Када од мене тражите помоћ, претпостављам да мислите на то да ли могу да елиминишем његову хомосексуалност и учиним га хетеросексуалним. Одговор је, опште гледано, да не можемо тако нешто да обећамо. Иако у неким случајевима могу да се успешно подстакну неразвијене хетеросексуалне бактерије, које постоје у сваком хомосексуалцу, у већини случајева то више није могуће. Битно је питање старости и других својстава индивидуе. Резултати третмана се не могу предвидети.

Оно што психоанализа може да уради за вашег сина је нешто сасвим друго. Ако је несрећан, неуротичан, инхибиран у социјалном животу, раздиру га конфликти, анализа може да му пружи мир, склад и поновно функционисање, независно од тога да ли ће остати хомосексуалац или не. Уколико одлучите да га ипак подвргнете психоанализи – мада очекујем да нећете – морао би да дође код мене у Беч. Ја немам намеру да одлазим одавде. Међутим, немојте заборавити да ми пошаљете свој одговор у сваком случају.

Искрено Ваш и све најбоље,
Фројд

П.С. Није ми било тешко да прочитам Ваш рукопис. Надам се да Вама моје писање и енглески неће пасти теже.

 

Наведено писмо дошло је пуким случајем 1951. у руке научника Алфреда Кинзија, чувеног по првим великим студијама сексуалности код људи.

Драги докторе Кинзи,

Овим путем вам прилажем писмо једног великог и доброг човека, које можете задржати.

Једна захвална мајка
Биће потребне године након Фројдове смрти да се изборе права за хомосексуалну популацију и да, тек релативно скоро, хомосексуалност у потпуности буде избачена из психолошког приручника менталних болести, ДСМИВ.

Писмо преузето са сајта lettersofnote.com

Извор: Култур Кокошка