Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Одговор на питање како човек може „знати”, односно, веровати да Бог постоји, Достојевски нуди већ у Неумесном збору (књига друга), у поглављу Маловерна дама, у разговору старца Зосиме са госпом Хохлаковом, која, како сама каже, болује од „неверовања”. Она изјављује да је чула како се мисао о будућем загробном животу јавила „од страха пред страхотним појавама природе, и да свега тога нема”, па моли старца за помоћ: „То је страшно! Чиме, чиме да повратим веру? Уосталом, ја сам веровала само кад сам била мало дете, механички, ни о чем не мислећи… Чиме, чиме то да се докаже?” Хохлакова, дакле, пред старца Зосиму ставља проблем доказивња бесмртности, тако потребне човеку.

Он јој најпре говори да се по том питању доказати ништа не може, да разум човечији не води до Бога. До Бога се, по његовом мишљењу, може доћи искуством делотворне љубави. Наиме, човек треба да се постара да воли своје ближње стварно и неуморно, па према томе како буде успевао у тој љубави, убеђиваће се и у постојање Бога и у бесмртност своје душе.

Из савета упућеног Хохлаковој, јасно је да се пут који води до вере никако не поистовећује са аскезом, изолацијом, јер је делотворна љубав, посредством које се до Бога долази, могућа једино у световном животу. Ово потврђује и чињеница да Зосима, предосетивши своју скору смрт, шаље Аљошу у свет, ван оквира манастира. Сврха редовништва није ништа што би се могло постићи једино у манастиру, а што би човеку који живи световним животом било страно и недоступно. Са овом тврдњом повезано је и значење фигуре оца Ферапонта – великог непријатеља Зосиминог, управо због његове (Зосимине) повезаности са световним животом. Отац Ферапонт осликан је толико иронично и сатирично да је читаоцу кристално јасно како је облик вере који он пропагира потпуно неадакватан и неприродан. Кроз сукоб схватања вере Зосиме и оца Ферапонта приказан је сукоб оног старог и сујеверног хришћанства са новим и светлим хришћанством. Ферапонт је, са свим својим ставовима о монашком животу, слика замрачивања и дегенерација православља.

put-do-boga

Пут до Бога се, дакле, не мора неизоставно тражити у оквиру манастира, ван нормалног, световном човеку блиског начина живота. Бог се, као такав, не приказује човеку. Не постоји ниједно место на овоме свету, независно од човека и људског друштва, које би било одређено само за постојање Бога.
Питање о постојању Бога у Браћи Карамазовима расправља се кроз сукоб идеализма на једној, и материјализма на другој страни: Зосима, Аљоша, Зосимин давно умрли брат Маркел и још неке личности, са својим схватањима да свему што постоји претходи нешто нематеријално, духовно, стоје насупрот атеистичким начелима (Ивана Карамазова) по којима је претходница свега што постоји, у ствари, материја.

Зосимин брат Маркел, осетвиши да је смртно болестан, доживљава преображај и говори мајци: „Сваки од нас је свима крив, а ја највише од свију (…) Нека сам грешан свима, али зато ће ми сви и опростити, и ето ти раја! Зар ја сада нисам у рају?” Зосима, док је још живео световним животом, за време свог боравка у Петрограду, у кадетској школи, присетивши се ових братовљевих речи, помишљао је: „Ја сам можда збиља кривљи од свих за све, и гори сам од свих људи на свету.”

Душан Пирјевец, разматрајући однос кривице и одговорности, пише да пре свега треба имати на уму да постоји друга реч за кривицу, а то је одговорност; ако Зосима каже да свако треба да постане одговоран за све, то можемо рећи и другим речима – свако је пред свима одговоран за све. Ова максима подсећа на темељна учења Сартрове филозофије, која себе схвата атеистичком. Наиме, Сартрова теза је: егзистенција пре есенције, што значи да есенција сама по себи не постоји, да не постоји никаква унапред дата суштина или смисао човековог живота. Људима није дат смисао живота већ самим рођењем, из чега следи да нема Бога. Дакле, човек је слободан да својим поступцима сам одлучује о смислу и значењу свога живота. Таквим поступцима човек на себе преузима велику одговорност јер сваки поступак одлучује о томе шта је добро, а ште лоше; то значи да ови поступци не одлучују само о конкретном појединцу који тај поступак предузима већ одлучују у име свих људи, па сваки поступак човека-појединца има опште значење. Из овакве природе сваког појединачног поступка произилази и човекова одговорност за све. Темељ Сартровог размишљања представља слобода изражена у схватању да је пре есенције егзистенција, па да не постоји ништа што би унапред одређивало човеково постојање. И за Зосиму је човек биће слободе, које самостално одлучује о својим поступцима и разлучује добро од зла, па је самим тим одговоран пред свима и за све.

Ово питање човекове слободе посебно је развијено у Легенди о Великом инквизитору. Наиме, проблем слободе одлучивања почиње још од Христа, који, на захтеве људи, није желео да сиђе са крста, јер је желео слободну веру, а не усхићење људи пред чудом. Човек треба сам да одлучује о томе шта је добро а шта зло. Да није слободан, он не би могао бити одговоран, а ни крив, ни грешан. Све ово упућује на закључак да по питању човекове слободе и одговорности између Достојевског и Сартрове филозофије има доста додирних тачака.

Поставља се питање онда како се то од слободе, преко одговорности, може доћи до делотворне љубави (о којој говори старац Зосима) и Бога. „Ово је питање одлучујуће, пошто је управо Бог оно што раздваја Достојевског од атеизма егзистенцијалистичке филозофије. Уколико ово питање не би могло адекватно да се реши, требало би закључити да је Достојевски у суштини егзистенцијалиста и атеиста” (Душан Пирјевец, Браћа Карамазови и питање о Богу).

Старац Зосима каже: „Много је на земљи нама непознато, али нам је наместо тога даровано тајно скривено осећање живе везе са другим светом, са светом горњим и вишим; клице наших мисли и осећања нису овде, него у другим световима. И ето зашто кажу филозофи да се суштина ствари не може познати на земљи. Бог је узео семе из других светова и посејао га на овој земљи, и однеговао врт свој, и никло је све што је могло никнути, али оно што је израсло живи и живо је само осећањем свог додира са другим тајанственим световима; ако то осећање у теби слаби или нестаје онда умире и оно што је израсло у теби. Тада ћеш постати према животу равнодушан, па ћеш га чак и омрзнути.”

О овом постојању „других светова” и човековом путу до њих Достојевски је често писао. Опис кошмара Ивана Карамазова Достојевски нам није предочио само да би пружио опис халуцинација његовог већ оболелог ума, већ управо да би описао додир са оним што је са друге стране. Идеја Свидригајлова (Злочин и казна) о могућности постојања „других светова”, који се човековом уму откривају у болесном стању, такође, представља идеју Достојевског, која оправдава овакав начин везе између реалног и надреалног.

Можда парадоскално, али ово осећање „других светова”, о коме говори Достојевски, за собом повлачи и друге теме – тему злочина, на пример. Наиме, у томе што злочинац осећа Достојевски је видео додир са неком врстом „других светова”, који злочинцу, одједном постају опипљиви. Лав Шестов пише: „Зашто ми са таквом сигурношћу прихватамо као поуздано приказивање душевних стања појединаца иако злочин нисмо и лично осетили? (…) Ако је нама који никада нисмо извршили убиство душевно стање злочинца схватљиво и, читајући Достојевског, чудимо се не хировитости његове маште, већ умешности и дубини његове анализе, није ли онда потпуно јасно да ми поседујемо некакво средство оцењивања захваљујући коме дајемо свој суд. (…) Није ли очигледно да такво средство може да буде само претходно познавање оног истог стања, иако ми тога и нисмо свесни…” (Лав Шестов, Превазилажење самоочевидности).

За Достојевског зло није грех, већ је, као и добро, животни пут. Зло треба превазићи и победити, али и оно даје корисна искуства и обогаћује. Сваки онај који је доживео и преживео зло научио је како да се бори са истим и стекао способност да зло у себи победи изнутра, а не да само у спољашности бежи од њега. Управо зато Достојевски својим Раскољниковима, Ставрогинима, Карамазовима, Кириловима не ускраћује пут до Бога, јер ће они, уколико су очишћени од зла, лакше наћи пут до Бога.

Иван Карамазов: Бога прихватам, али не и његов свет>>

Аутор: Зорана Пејковић

Да ли питање о Богу, вери и бесмртности душе у Браћи Карамазовима и његово решавање потврђује овај роман као пунокрвно уметничко дело?

Поред тога што се у роману учестало поставља ово питање од стране многих носиоца збивања, како главних тако и оних споредних, значајно је, такође, да средиште фабуле – убиство Фјодора Павловича Карамазова – представља непосредну функцију тог проблема. Убиство старог Карамазова није напросто и једино последица интереса и похлепе, неконтролисаних страсти неизлечивих „сладострасника”, већ је, најпре, засновано на негирању Бога и богохулништву и замишљено као њихова неизбежна истина и једина логична последица.

На оправданост тврдње да је питање о Богу доминантна тема у Браћи Карамазовима упућује и чињеница да је структура романа постављена тако да убиство Фјодора Карамазова представља само последицу и елеменат расплета, а средиште фабуле представља онај део романа у коме се све време, од стране различитих актера, поставља питање о Богу.

Кад је писао последњи део романа Идиот, 1868. године, Достојевски је створио план прозног дела, давши му назив Атеизам, а касније Житије великог грешника. Ипак, Достојевски никада није написао овај роман; након Идиота уследили су Зли дуси, онда Вечити човек, затим новела Кротка, недовршени роман Младић, и најзад – Браћа Карамазови. „О везама које повезују ова дела и њихове ликове у грндиозну епопеју може се разабрати следеће: Зли дуси, који су првобитно били замишљени као крајње тенденциозно и памфлетско дело, добили су на дубини и богатству, јер је кнез Ставрогин стекао неке црте великог грешника. Младић је, како сам аутор каже, исповест великог грешника, написана за себе самога, док је сасвим очигледно да су сви главни јунаци романа о браћи Карамазовима генетички повезани са садржином Великог грешника. И тако се, с обзиром на расположиву грађу може изрећи претпоставка да су управо Браћа Карамазови били онај још непознати циљ који је Достојевски слутио када је писао Идиота (Душан Пирјевец, „Браћа Карамазови и питање о Богу, Трећи програм, Београд, 1979).”

У писму које је Достојевски писао Мајкову 25. марта (6. априла) 1870. године јасно је одређен централни мотив епопеје о великом грешнику: „Основно питање које ће се провлачити кроз сва три дела јесте оно којим сам се, свесно или несвесно, мучио читавог свог живота: постојање Бога – сушчествование божие.”  Основно питање је, дакле, питање о Богу, питање које је мучило Достојевског читавог живота. После Идиота оно је постало покретач целокупног његовог стваралаштва, а реализовало се најпре у скици за дело које се прво звало Атеизам, па онда Житије великог грешника, да би заиста дошло до изражаја делимично у Злим дусима, а понајвише у Младићу и у Браћи Карамазовима. У овом последњем роману Достојевског питање о Богу, вери и бесмртности постављено је сасвим директно много пута, а истовремено је главна тема многих разговора који повезују или удаљавају јунаке овог романа.

У прилог тврдњи да је питање о Богу централна тема у Карамазовима иду и писма у којима је сам писац коментарисао поједине главе романа редом којим су настајале и како их је слао редакцији за објављивање. Достојевски коментарише да кулминациону тачку чине V и VI књига романа. У V књизи – Pro et contra налази се „Легенда о великом инквизитору” Ивана Карамазова, његове тврдње о бесмислености света и историје, његова побуна против таквог устројства („Буна”), што све скупа представља један облик богохулништва у његовом најуверљивијем облику.

Са друге стране, VI књига – Руски монах говори нам о последњим часовима живота старца Зосиме, о његовом животу и живом искуству вере; она представља одбацивање богохулништва, атеизма и свега онога што у свету социјалне револуције и научних и техничких достигнућа угрожава праву веру, Бога и човека. Дакле, кулминациону тачку, по тврдњи аутора, представљају управо две књиге романа, које најоштрије постављају питање о Богу.

Овим двема тачкама Душан Пирјевец додаје и трећу, VII књигу – „Аљоша”. Ова књига почиње трећег дана ујутру, када је старац Зосима већ мртав, када Иван полази у Москву, припремивши тако простор убици, и када Димитрије потпуно збуњен лута по селима, тражећи прекопотребан новац. Два старија брата су, дакле, ван средишта збивања; у центру пажње је Аљоша. Он, као и већина монаха, очекује да се догоди чудо: тело старца Зосиме не би требало да труне. Међутим, очекивано чудо се не дешава, што Аљошу снажно потреса. Он, осетивши страшну неправду, на Ракитинову провокацију да старчево тело „заудара”, одговара: „Ја се против свога Бога не буним, него само његов свет не примам”. У овом контексту желети чудо значи запасти у бунтовништво, а онда у богохулништво. Аљоша ће се променити тек када буде превазишао ову жељу; дакле, када његова вера постане заиста слободна, јер људи се слободно опредељују за веру, и не могу се чудом присилити.

Кроз своју „побуну” Аљоша ипак одолева свим искушењима, почевши од кобасице, преко ракије, до Грушењке, да бисмо га на крају VII књиге, у поглављу Кана Галилејска, видели очишћеног од греха. Старац Зосима говори Аљоши у сну: „Не бој Га се! Страшан је и величанствен је пред нама, ужасан је висином својом, али је милостив бесконачно, из љубави је постао као и ми, и весели се с нама, воду у вино претвара, да се не прекида радост гостију, нове госте очекује, нове непрестано зове, и то у векове векова.” Дакле, упоредо са Христом који људе препушта њиховим невољама (на пример у V књизи романа), у Браћи Карамазовима постоји и један другачији Христ, који је пун милосрђа, и уз којег стоји старац Зосима.

Тек садржај ове књиге представља главни одговор богохулништву Ивана Карамазова. Наиме, да Аљоша није прошао кроз ово прочишћење, наспрам Ивана би стајао већ умрли старац Зосима са својим учењем, које би у себи носило дух прошлости и било без директне везе са Ивановим светом, не могавши уверљиво да докаже како се Зосимино учење може поновити и у савременом свету – свету Аљоше и Ивана. „Стога није случајно што старац умире управо у тренутку када се коначно и до краја открије Иван и када се, с друге стране, исто тако коначно конституише Аљоша, јер су управо тако заиста јасно и утемељено постављене обе крајње, а истодобне могућности у садашњости, не у прошлости – што би се несумњиво десило када би Зосима заиста био једини одговор Ивану (Душан Пирјевац).”

Тако је одлучујуће питање постављено до краја. Нису више потребне никакве дебате, никакви сукоби мишљења. Иван путује у Москву, Аљоша такође неко време нестаје из читаочевог видног поља, па се све преноси на Димитрија Карамазова, на чијој ће се судбини потврдити и извршити оно о чему се овде у ствари ради.

Проблем Бога у овом роману јавља се кроз низ питања. Да ли је Бог човекова „измишљотина”, настала ради задовољења човекових потреба? Ако није „измишљотина”, а опет Његова знамења нису доступна људском оку, како можемо спознати Бога и знати да он заиста постоји? Да ли је Бог који дозвољава зло свеприсутно кроз историју и води у крвопролиће заиста Бог? Шта је то уопште – Бог? На сва ова питања, и многа друга са њима уско повезана, роман Браћа Карамазови тражи одговор.

Прочитајте и о централној теми у Злочину и казни.

Да ли ће човек победити Бога?

Фотографија је преузета са www.pravoslavie.ru.