Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Engleski je nesumnjivo globalni jezik – jezik kojim će govoriti sve veći broj ljudi. Da li to podrazumeva opasnost za druge, „manje” jezike? Da li dominacija engleskog jezika negativno utiče na naš kulturni identitet? Da li fenomen globalizacije predstavlja problem ili pogodnost?

globalizacija

Fenomen globalizacije je za jedne neophodna realnost koja donosi pozitivne efekte: uklapanje i napredak, a za druge je nužno zlo, koje izaziva izumiranje nacionalnosti i gubljenje identiteta. Za prve, globalizacija širi vidike, kulturno uzdiže i pruža ogroman broj mogućnosti za lično usavršavanje i napredovanje: za druge, ona je isto što i „izdaja” nacionalnih obeležja, zanemarivanje i izbegavanje sopstvenih vrednosti. Jezička globalizacija za jedne predstavlja razlog za radovanje: u njoj vide podlogu za leksičko bogaćenje, dok je drugi oštro kritikuju i u njoj treže i pronalaze razloge za ugrožavanje tradicionalnih kvaliteta.

Postepeno gubljenje nacionalnih granica usled tržišnog povezivanja sveta, po mišljenju mnogih, znači preveliki udarac regionalnim i nacionalnim kulturama, tradicijama, običajima, koji čine kulturni identitet svake zemlje ili regije. Sve što ljudskom rodu daje folklornu i etnološku raznovrsnost postepeno nestaje, a prvo što je na udaru jeste – jezik, čuvar nacionalnog identiteta. Skeptici i lingvistički nacionalisti duboko veruju da će pozajmljivanje reči iz drugih jezika dovesti do promene karaktera samog jezika, a na kraju i do njegove propasti, odnosno nestanka.

Ipak, cela „paranoja” oko izumiranja jezika više predstavlja sukob interesa ideoloških dimenzija, nego što je reč o realnom stanju stvari.

Opasnost od apsolutnog nestanka jezika ne postoji. Engleski jezik na svom primeru možda to najbolje dokazuje. Prema Oxford English Dictionary, engleski jezik je preuzeo reči iz trista pedeset jezika, što je u velikoj meri uticalo na njegovu promenu, te se on u velikoj meri razlikuje od onog jezika iz perioda Anglosaksonaca. Gledano sa aspekta leksike, zapravo, 4/5 engleskog vokabulara čine reči romanskog, latinskog ili grčkog, a ne germanskog porekla. Zašto bi se onda bilo drugačije za druge jezike? Jezici su oduvek dolazili u kontakt sa drugim jezicima, i uvek je postojalo „pozajmljivanje” reči iz tih jezika. Nijedna zajednica, do sada, nije uspela da zaustavi ovaj proces. Zašto očekujemo da ćemo mi biti drugačiji?

Engleski jezik nije nešto što nam je neko nametnuo, prisilio nas da ga koristimo; mi sami uvodimo engleski u srpski jezik. Istina je da se danas u nekim sferama života ne može funkcionisati bez upotrebe engleskih reči i izraza. Međutim, to ne znači da, iz lenjosti ili pomodarstva, treba upotrebljavati anlicizme ili, što je još nepoželjnije, izvitoperene varijante anglicizama, ukoliko za određeni pojam imamo sasvim validnu reč.

Da li pojava anglicizama u srpskom jeziku nužno mora biti negativna? Da li iz nje možemo izvući ono najbolje?

Rešenje je u konstruktivnom prihvatanju neminovnih promena i ulaganju u napredovanje i usavršavanje. Lingvistička globalizacija nikako ne mora doneti štetu našoj nacionalnoj kulturi – to možemo uraditi i sami, bez engleskog jezika. Ono što treba da uradimo jeste da čuvamo i negujemo svoj jezik, a ne da trošimo energiju i vreme u razmišljanju kako će nam jezik nestati, kako se čitav svet urotio protiv nas da nam ga oduzme. Svet sigurno ima pametnija posla.

Naša obaveza nije da progonimo anglicizme, već da se trudimo da se srpski jezik ne zaboravi. Nikada nijedan jezik nije nestao zbog pozajmljenica, pa neće ni naš. Pronađimo korisnu sredinu. Država, naučne institucije, škola i mediji treba da se usaglase u težnji da se očuva srpski jezik i da daju svoj doprinos –upotreba anglicizama se mora dovesti u sklad sa srpskim jezikom, kako se neke srpske reči ne bi zaboravile. Ne idimo u krajnost. Sami najbolje možemo sačuvati/uništiti svoj jezik.

Kampanja „Negujmo srpski jezik”, koju je pokrenuo Filološki fakultet u Beogradu s namerom da javnosti ukaže na česte jezičke greške i usmeri na pravilno izražavanje, izazvala je oprečne reakcije u stručnoj i naučnoj javnosti. Na nju se nadovezuje i objavljivanje tekstova naših najpoznatijih lingvista i lingvistkinja na temu „Sačuvajmo srpski jezik”, koje podržava Ministarstvo kulture i informisanja. U diskusiju o kampanji uključio se i lingvista dr Marko Simonović, istraživač na Institutu za jezik Univerziteta u Utrehtu i predavač na Departmanu za holandski istog univerziteta kao protivnik takvih intervencija.

Zašto je ova kampanja sporna? Zar nema nikakve koristi od nje?

– Kampanja bi se mogla zvati „Smanjimo svoj jezik”. Iz nje saznajemo da većina govornika našeg jezika ili nisu naši (te ga koriste bespravno) ili ga ne koriste dobro. Našeg jezika, ispostavlja se, gotovo i da nema: sve vrvi od grešaka, aljkavština, tuđica, latinica i drugih nepodopština. Kampanja ipak jeste korisna jer konačno imamo javno dostupan pregled tekstova normativističkih autoriteta. Sagovornici mi, naime, često ne veruju da srbijanski normativisti ozbiljno govore kako je „srpski jezik nadređen svim svojim varijantama” (misleći tu na hrvatski, bosanski i crnogorski), kako je „više nego jasno kakav je status srpskog jezika” na lektoratima gde je lektor etnički Hrvat ili kako je „van borbenih redova Srbin uvek bio meta napada i predmet ugnjetavanja”. Jasno je i da se tekstovi laika ni tonom ni sadržajem ne razlikuju od tekstova „profesionalnih” normativista. To je zato što se normiranjem uglavnom bave ljudi bez lingvističkog obrazovanja ili znanja o drugim jezicima, pa su i njihovi tekstovi zasnovani na laičkim zabludama o jeziku.

Možete li izdvojiti neke od tih zabluda?

– Dve su zablude u osnovi kampanje. Prva je da postoji nekakva sudbinska povezanost „dobrog” jezika i etničke pripadnosti. Po hiljaditi se put govori o tome šta s jezikom rade Srbi, Hrvati, Bošnjaci itd., a jedini koji tu bilo šta „rade” su malobrojne nacionalističke elite ubeđene da imaju mandat za upravljanje jezikom. Druga zabluda jeste da se jezik može „sačuvati” normom. U sociolingvistici nije poznat nijedan slučaj jezika koji je izumro jer govornici nisu slušali savete normativista, ali ima dobro opisanih slučajeva ugroženih jezika gde norma pokazuje tendenciju da „dokrajči jezik”. Današnji frizijski u Holandiji i bretonski u Francuskoj u svom standardnom obliku obiluju „očišćenim” formama, koje forsiraju i koriste samo normativisti, pa poslednji kompetentni govornici, svi već bilingvali, odustaju od javne upotrebe ugroženog jezika uvereni da bi ga govorili „nepravilno” i „kvarili”.

Da li se i naš jezik povlači zbog normativnih intervencija?

– Ne drastično, ali događa se da ga govornici izbegavaju u određenim kontekstima. Mnogi se kompetentni dvojezični govornici koji nisu pohađali školu na našem jeziku boje svoje „nepismenosti”, pa oklevaju da ga koriste u pisanoj komunikaciji. Govornici iz Slovenije i Makedonije često prelaze na engleski u strahu da će im se omaći „kruh” ili „hleb” u pogrešnom društvu ili da će promašiti padež i biti ismejani. Ima čak i obrazovanih govornika iz Srbije koji su digli ruke od glagola trebati. Na kraju, ko ozbiljno shvati preporuke Rajne Dragićević o borbi protiv „atačovanja”, „selfija” itd., o selfijima i atačovanju govoriće samo na engleskom sve dok srbisti za oko sto godina ne ponude „ispravne” ekvivalente.

Doktorirali ste na tuđicama. Šta mislite o engleskim rečima poput selfija, atačovanja, lajkovanja…?

– To su naše reči. Engleski nema reč selfi, muškog roda, s kratkosilaznim akcentom i množinom selfiji. Naš je jezik u kontaktu sa engleskim razvio obrasce kojima govornici na osnovu engleskih korenova bez ikakvog napora grade naše reči. To je znanje koje naš jezik čini vitalnim, a ne ugroženim.

selfie-nasa-rec

Kako vam se čini svojko kao ideja za zamenu reči selfi? Koja je svrha takvih intervencija?

– Treba praviti razliku između jezične kreativnosti (npr. nastanka reči svojko) i proterivanja tuđica (nametanja svojka da bi se iskorenio selfi). Iluzija je da ne mogu mirno i trajno jedna pored druge postojati pozajmljenica i kovanica, tisuća i hiljada, ćirilica i latinica itd. Svojko neće zaživeti jer se uvodi negativnom ideologijom, ali i zato što je kao reč slabo upotrebljiv: podseća na stojko, ne može se staviti u množinu, i ima akuzativ jednine kao da označava nešto živo (npr. Vidim svojka). Mnogo bi veće šanse imala ženska verzija: svojka.

Kako vidite budućnost našeg jezika?

– Elite koje pokreću ovakve kampanje same sebe diskredituju rigidnim normativizmom i nacionalizmom, pa očekujem da će se sve ozbiljnije postavljati pitanje njihovog legitimiteta i korisnosti. No bojim se da će do statusnih promena dolaziti isključivo pod vanjskim diktatom. Evropske birokrate neće prihvatiti finansiranje prevođenja na četiri verzije istog jezika, pa ćemo verovatno pod pritiskom i preko noći uvoditi vlastiti jezik i vlastitu latinicu.

Kako gledate na rodno osetljivu upotrebu jezika i pravljenje ženskih ekvivalenata za nekada tipično muška zanimanja (lovkinja, noćna čuvarka itd.)?

– I tu ima mnogo netolerancije zbog iluzije da je najbolje da svi govorimo isto, te da je svaka razlika problem. Reči kao što je lovkinja se razumeju, pa nema smisla negodovati ako ih neko upotrebi, baš kao što nema smisla takve reči nametati sagovorniku. Ovde, kao i u svim ostalim domenima o kojima smo govorili, važi jednostavno pravilo: jezik služi sporazumevanju. Ako vi kažete ili napišete nešto što ja savršeno razumem, a ja vas osudim samo zato što ne odobravam lingvistička sredstva koja ste upotrebili, onda problem s jezikom imam ja, a ne vi, pa sve da iza moje osude stanu sve kampanje, kompanije i najstarije novine na svetu.

Izvor: www.danas.rs