Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Најстарији податак који се у српској периодици може наћи о Лаву Николајевићу Толстоју (1828–1919) потиче из 1867. године.

У непотписаноме чланка Словенска књижевност (руска), Световид – централни лист за просвету, новости, трговину и моду, који је 1852. покренут у Темишвару, једно време излазио у Бечу а шездесетих се година преселио у Београд – Толстојево име наводи у скупу најистакнутијих руских писаца деветнаестог столећа.

Први од Срба који је о свом сусрету са Толстојем оставио поуздано сведочанство био је извесни наш журналиста М. Бојовић.

Збило се то у Москви 22. фебруара 1901. године, на дан објављивања одлуке Светог Синода којом је Толстој изопштен из Руске православне цркве.

И у наше дане, као казна Божија, јавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој, у свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православац; гроф Толстој саблажњен охолошћу ума својега, безочно је устао на Господа и Христа Његовог и на Његово свето добро, и одрекав се јавно предс вима матере Православне цркве, која га је отхранила и васпитала, посветио је свој књижевни рад и дани му од Бога дар ширењу у народу учења противног Христу и Цркви, и уништењу у разуму и срцима људи отачаствене вере, вере православне, у којој су живели и спасавали се наши преци, и на којој се до сада одржавала и јачала света Русија… (…)

Прочитавши текст одлучења, с примерком Службенога гласила Руске православне цркве у којем је изопштење објављено – овако се, седам година касније, сећа М. Бојовић.

Ја сам похитао у Хамовкино, у стан Толстог, и кад сам дошао тамо и стари слуга графа скинуо ми капут, у трпезарији, кроз коју сам имао проћи, нашао сам гомилу студената и неколико младића и пред њима супругу Лава Николајевича – Софију Андрејевну, која је нешто читала а сви су је пажљиво слушали.

Толстој каквог нисмо познавали >>

Софија Андрејевна намах застаде и ошто ме погледа. Једва сам успео да јој се поклоним, и она ми само рече: „Соба Лава Николајевича је лево, молим, идите тамо. Он није ту, но сад ће доћи. Причекајте га.”

И одмах је продужила своје читање. Из собе где сам остао да чекам Лава Николајевича лепо сам чуо њен глас и распознавао њене речи, но смисао онога што је она читала никако нисам могао ухватити. Доцније сам дознао да је она читала свој чувени одговор Синоду, односно одлучивања Лава Николајевича од Православне цркве.

Одједном се брзо отворише врата и у соби се појави мала, старачка фигура Лава Николајевича. Он је био у руском тулупу (бундици), опасан сеоским појасом и у чизмама. Са младићком брзином, он се отпаса, скиде тулуп и поздрави се са мном.

„Дошли сте насигурно да ме питате о овом акту Светог Синода?”

„Сасвим тачно, Лаве Николајевичу.”

 

Јован Пејчић, Профил и длан

Фотографија: flipboard.com