Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Postoje dva oprečna pogleda na srpsko pismo. Ja ću ih nazvati stanovištima asimilacije i afirmacije.

andrej

Oba se slažu oko toga da je ćirilica različita, to priznaju i jedni i drugi. Na primer, većina pismenih pripadnika evropskih i drugih naroda na planeti može da čita latinične natpise na srpskom jeziku, iako sam jezik ne razume. Sa ćiriličnim natpisima je procenat onih koji čitaju mnogo manji. Otuda je ćirilica nešto što je specifično spram univerzalnog, manjinsko spram većinskog, drugačije spram istog.

Oni koji teže asimilaciji, različitost ćirilice gledaju kao nešto negativno i smatraju da ona, zato što je različita, treba da ima, zadrži ili dobije manjinski položaj. I da, u krajnjoj liniji, bude ukinuta i da zasluženo nestane.

Sledbenici afirmacione logike smatraju da je različitost ćirilice nešto pozitivno, nešto što treba čuvati i negovati. Ne krijem da, nepokolebljivo i nedvosmisleno, stojim na stanovništu afirmacije. Zato ću, u redovima koji slede, razbiti osam mitova o ćirilici koje šire asimilacionisti.

1. Asimilacija je univerzalna, to je svetska praksa.

Nema ničeg manje tačnog od toga. U svetu se nacije i države koje se nalaze u sličnom položaju kao Srbija koriste isključivo afirmacionom logikom. Primera radi, nedavno sam bio u Izraelu i tamo je strancu veliki problem kupiti hranu u samoposluzi, jer su sve deklaracije ispisane isljučivo na hebrejskom. Čak i svetski jezici se štite kad su ugroženi, pa tako Montreal ima posebne mere za očuvanje javne upotrebe francuskog, kao što Tel Aviv ima za hebrejski.

Često ćete čuti i stav da sa ćirilicom ne možemo u EU, ali se toj logici naši asimilacionisti sigurno nisu naučili u EU. Ona, naime, odlučno zastupa očuvanje jezičke raznolikosti. Od 24 zvanična jezika u Evropskom parlamentu do bilo koje novčanice evra, na kojoj je naziv valute ispisan na tri pisma: latinici, grčkom alfavitu i – ćirilici.

Ni u regionu, nema primera asimilacionizima, naprotiv. Novonastale nacije ljubomorno, i ne svaki put ubedljivo, zahtevaju svoj jezik koji do pre deset godina nije ni postojao.

Što se same Srbije tiče, mi posebnosti ostalih zajednica i kultura nikada ne posmatramo sa asimilacionog pristupa. Mi nikada ne zahtevamo od etničkih manjina u Srbiji da se asimiliju. To se govori samo Srbima! Stoga otvoreno pitam: Ko u državi Srbiji asimiluje Srbe? Stranci? Ako je tako, onda ne govorimo o asimilaciji, već o – okupaciji!

2. Srbi su oduvek pisali latinicom.

Ovo je netačno, kao što je pogrešan i mit da se srpski jezik oduvek zvao srpskohrvatski. Latinicom se u Srbiji masovnije pisalo isključivo u periodima austrougarske i ustaške okupacije, a zatim od 1954. godine, dakle od Novosadskog dogovora o jeziku.

3. Ćirilica je prevaziđena.

Protagoniste ovog mita bih podsetio da su u 9. veku, u vreme Ćirila i Metodija, Sloveni dobili nešto što drugi narodi neće dobiti stolećima: svete knjige na svom jeziku i na svom pismu. Vekovima posle toga, goreće na lomačama širom Evrope oni koji će probati da izbore tu privilegiju i za sebe. Na vizionarstvo Ćirila i Metodija nadovezao se i Vuk Karadžić, dodatno osnažujući Srbe da pišu kao što govore. Do današnjeg dana nijedan drugi narod ne uči da piše sa takvom lakoćom, na pismu koje je u tolikoj meri lično njegovo.

Podsetio bih i da je ćirilica prvo pismo koje je uzletelo sa zemlje u svemir. Jedna od za mene najikoničnijih slika jeste slika Jurija Gagarina, prvog čoveka u svemiru, sa velikim ćiriličnim natpisom SSSR preko čela.

I danas se najveći povratak ćirilice dešava sa razvojem informacionih tehnologija čemu je, u odsustvu srpske jezičke politike za očuvanje svog pisma, možda najviše doprineo upravo Gugl, odlučivši da sve sadržaje na srpskom jeziku prikazuje na ćirilici.

4. Sa ćirilicom ne možemo u svet.

Mnogo je verovatnija potpuno suprotna teza, da samo sa ćirilicom možemo u svet. Prepisivači nigde nisu dobrodošli. Strance ne zanima da gledaju svoju repliku iz Srbije. U inostranstvu su najbolje prošli umetnici koji su najviše koristili lokalnu kulturu u svom stvaralaštvu, poput Kusturice ili Bregovića. Naši sportisti nam donose medalje samo ako ponosno igraju za nacionalni tim. Iz iskustva znam da kada odlazite napolje na doktorske studije, prednost imaju srpske teme, iz kojih oni mogu da saznaju nešto novo. Ja sam u Francuskoj izučavao guslarske pesme zato što mi je mentor to predložio.

5. Ćirilica nije isplativa.

Tako glasi „krunski dokaz” naših asimilacionista. Kažu, sadržaje treba štampati na latinici, tako će imati prođu i na tržištima bivših jugoslovenskih republika. Dakle, glavni motiv za izdaju ćirilice je, kao uostalom i za svaku izdaju, novac.

A ja ih podsećam da jedini način da se od kulturne baštine zaradi na međunarodnom tržištu jeste da ona postane međunarodno značajna. A to je moguće samo afirmacijom, nikako asimilacijom. Niko nije postao bogatiji tako što je svoje vrednosti bacao na smeće, već tako što ih je domaćinski čuvao i razvijao. Tek kada prepoznamo i zavolimo ono što imamo, možemo očekivati da to urade i drugi. Zarada srpskih izdavača neće dostići maksimum kad svi u Srbiji zaborave ćirilicu, već kada je svi u regionu nauče. I to ne samo zarada od izdavaštva, već i od umetnosti, kreativnih industrija, visokog obrazovanja, turizma i srpskih trgovačkih marki. Tako se gradi brend Srbija. Treba napomenuti i da svaka srpska knjiga odštampana na latinici po međunarodnim standardima spada u hrvatsku baštinu. Kratkovidi srpski izdavači bogate samo hrvatsko nasleđe, dok Srbiju osiromašuju.

6. Ćirilica vređa.

„A šta je sa onima koji ne pišu ćirilicom?” Jako opasan mit koji kaže da ako pišemo ćirilicom na neki način obespravljujemo one koji njome ne pišu. Takvo mišljenje je, po meni, skandalozno. Biti svoj znači upravo to – biti svoj – a ne obespravljivati druge. Zamislite da obrnemo uloge i da kažemo da je čuvanje identiteta nekih manjina u Srbiji uvreda. Ili da se Srbi u regionu i rasejanju pobune što države u kojima žive pišu svojim pismom? To bi, zaista, bio skandal. Isto tako nije nikakva represija ni uvreda zahtevati da se u Srbiji poštuje srpska kultura i identitet. Naprotiv, terati Srbina da se pravda što piše ćirilicom je rasizam.

7. Ćirilica ugrožava.

Ovaj mit se zasniva na prethodnom i predstavlja najekstremniji primer izvrtanja istine. Ako je nešto ugroženo u Srbiji, ugrožena je ćirilica od latinice. To se može izmeriti uvidom u javne natpise, medije i izdavaštvo, u kojima je ćirilica često svedena na ispod deset odsto, uz dominaciju latinice od preko devedeset odsto zastupljenosti. Ako se ubaci i vremenska osa, uviđa se da je hiljadugodišnje trajanje ćirilice prekinuto 1954. godine Novosadskim dogovorom, kojim je započeo vrtoglavi pad njenog prisustva. U regionu je ćirilica devedesetih pretrpela hrvatski knjigocid, a i u 21. veku se progoni u Hrvatskoj, na Kosovu ali i u Srpskoj Atini, Novom Sadu. Kada smo mi, u skladu sa Statutom Kulturnog centra Novog Sada i Ustavom Srbije, vratili ćirilicu, nama je razjarena javnost, verovatna mala, ali vrlo glasna grupa, rekla da je novi ćirilični logo – kukasti krst.

Zamislite samo koliko je grubo reći da je nečija kulturna baština kukasti krst, da je, dakle, nacizam! Naročito u gradu, u zemlji i u narodu koji je toliko stradao od njega.

Ali ćirilicom, podsećam, nisu pisali ni Hitler, ni Pavelić ni Horti, već njihove žrtve. To su ti grubi falsifikati kojima smo svi svedoci.

8. Mit o dvoazbučnosti

To je, zapravo, mit o ravnopravnosti, koji su komunisti smislili kao pokriće za postepenu ali potpunu zamenu ćirilice latinicom. Jugoslovenski ministar kulture je 1948. potvrdio američkom ambasadoru da na taj način rade na raskidu sa Rusijom: „Pobrinućemo se da svako dete u Jugoslaviji nauči latinicu, a onda će se stvari odvijati same od sebe”. Matematički, ravnopravnost je odnos 50:50 odsto. Jedan prema deset nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Srbiji. Jedan prema sto, hiljadu, ili milion, nije ravnopravnost, ako je i toliko ostalo ćirilice u Hrvatskoj, Federaciji BiH i Crnoj Gori. „Novosadskim dogovorom“ smo potpisali ravnopravnost ćirilice i latinice ne samo u Srbiji, već i u Hrvatskoj i svim delovima Jugoslavije gde se govorio novoproglašeni „srpskohrvatski” jezik. Umesto toga, dobili smo desant latinice na Srbiju: sistematsko i jednosmerno širenje latinice na račun ćirilice, koje i danas traje.

Šta mi koji se ne slažemo sa stavovima asimilacionista danas možemo da uradimo?

Za početak, možemo neprestano da podsećamo, da asimilacionizam predstavlja logiku tiranije, okupacije, dominacije i kulturnog darvinizma prema kojem manje kulture treba da nestanu jer su velike dokazano uspešnije. A da naš, afirmacioni stav predstavlja logiku slobode, prava i odgovornosti prema sopstvenoj kulturi. Možemo da podsećamo sebe i druge da ćirilica nije samo naše nacionalno blago, već i blago čitavog čovečanstva. Možemo da preuzmemo odgovornost i spasemo ćirilicu. Pre gotovo vek i po, Jovan Jovanović Zmaj nas je upozorio i to ne bismo smeli nikad da zaboravimo:

Pojedini ljudi ponos duha suze,

pa do neke sreće mogu da dopuze

.……………………………

Al` narod nijedan do najveće sreće,

dopuzio dosad nije, pa ni odsad neće!

ZAŠTO SE ĆUTALO?

Ivan Klajn čak predviđa da će ova tranziciona dvoazbučnost jednog dana preći u latiničnu jednoazbučnost i da je to jedini mogući i normalan razvoj događaja, zato što je latinica, veli, univerzalna i zato što smo se na nju navikli. Pa onda dodaje da jedini način da to sprečimo jeste da latinicu izbacimo iz osnovnoškolske nastave, a to je, citiram, „nespojivo sa građanskim slobodama”.

Uopšte ne vidim zašto bi nastava na ćirilici u zemlji Srbiji ugrožavala bilo čije građanske slobode. Ako Klajn misli da ugrožava, postavljam pitanje:

Zašto, kad je već u „Novosadskom dogovoru” bilo potpisano da Srbi i Hrvati podjednako nauče ćirilicu i latinicu, i da se to ima ostvariti pre svega preko školske nastave niko, pa ni gospodin Klajn, nikada nije pokrenuo pitanje osnovnoškolske nastave ćirilice u Hrvatskoj?

Andrej Fajgelj 

Tekst: Andrej Fajgelj, „Osam zabluda o ćirilici”, Magazin Dani, 27. januar 2015, broj 4, str. 20-24.

Tvrdnja iz naslova toliko je rasprostranjena u istom tom srpskom narodu da je prihvaćena kao opšteprihvaćena i neoboriva činjenica. Kako je došlo do ovog mita koji se raširio kao srednjevekovni virus kuge u zadnjih dvadesetak godina, ako ne i više, možemo samo da nagađamo.

Za početak, recimo nešto o pojmu pismenost. Pismeni su ljudi koji umeju da pišu i čitaju, najprostije rečeno, s tim da se u novije definicije pismenosti uglavnom računa i elementarno poznavanje rada za računarom, što u skorije vreme znači i mobilnim telefonom. Prema popisu iz 2011. godine, u Srbiji je živelo 127.463 nepismena građanina, što procentualno čini 1,96%, od čega skoro 80% čine žene. Očekivane su i razlike u odnosu na regione, gradska i seoska naselja, starosnu dob i slično. Na primer, u centralnim gradskim opštinama Beograda taj procenat iznosi svega 0,06%.

Ipak, u štampi ćemo skoro svakodnevno nailaziti na bombastične naslove od 30-40-50, a od skora i od 70% nepismenih u Srbiji! Na jednom portalu je pre nekoliko meseci osvanula vest i o precizno prebrojanih 76,34% nepismenih u Srbiji (bez Kosova, naravno). Kako autori ovih senzacionalističkih tekstova dolaze do ovih procenata nije teško pogoditi. Prvo, radi same senzacije, a bombastične vesti danas su one koje prodaju novine, odnosno privlače najviše reklama na internet-portalima. Međutim, u tim tekstovima više nego uočljiva je još jedna crta – elitizam. Naime, pojedini novinari, urednici, a izgleda često i političari, imaju snažnu potrebu da nam saopšte da su oni izvanredni poznavaoci srpskog jezika, jezičke kulture i norme i pravopisa, dok, eto, raja, plebs, pojma nema.

Istina, otkako postoji internet i otkako su komunikacije pismenim putem svima dostupne, zaista možemo naići na gotovo neverovatna odstupanja od norme, na takve bisere kakve nismo mogli ni da pretpostavimo da postoje, ali to nije nepismenost, nije ni funkcionalna nepismenost (inače omiljen termin kojim se služe tabloidi, iako s naučnog stanovišta ne znači ništa drukčije od svake druge nepismenosti), to je samo nedovoljno poznavanje norme i njenih striktnih pravila. Ljudi greše u govoru i pisanju, istina je, ali greše u odnosu na normu, ne u odnosu na govorni jezik. Norma, oličena u pravopisu i normativnim rečnicima, konvencija je koja služi da uredi stanje u zvaničnom, oficijelnom jeziku, onom koji bi trebalo da se koristi u novinama, radiju i televiziji, naučnim radovima, spisima, administraciji i slično. Njena svrha nije da utiče na izmene u govornom jeziku, dijalekte, žargon, kolokvijalni jezik, a ponajmanje na individualni stil govornika.

Od pomenutog popisa 2011. prošlo je četiri Međunarodna dana pismenosti. Ova brojka (inače prepolovljena u odnosu na popis iz 2002), da je zaokružimo na 130.000, u medijima je misteriozno rasla iz godine u godinu. Godine 2012. već je stigla do 155.000, 2013. do 165.000, 2014. do okruglih 200.000, da bi se ove 2015. mediji zadovoljili sa 235.000 nepismenih. Da misterija bude veća, ovaj progresivan i neobjašnjiv rast broja nepismenih istog tog 8. septembra svake godine svi mediji sinhronizovano prenose, kao da ti podaci stižu iz nekog zvanično priznatog centra za obaveštavanje o trenutnom broju nepismenih. Razume se, izvori se nikad nigde ne navode, ali ti tekstovi deluju uverljivo jer se spominje i Republički zavod za statistiku i Unesko i međunarodni podaci o broju nepismenih u celom svetu i slično.

Ovom mitu donekle doprinose i pojedini lingvisti. Ponajviše oni puristički nastrojeni. Za novinare pismenost očigledno znači nepravljenje grešaka u odnosu na književni jezik, ali i za većinu stanovništva (što dokazuje i kontroverzna kampanja „Negujmo srpski jezik”), dok pomenute lingviste izgleda najviše uznemirava upliv engleskih reči u srpski. Naravno, oni i sami znaju da srpski spada među jezike s najlakšim usvajanjem tuđica, oduvek je tako i bilo i oduvek je bilo onih kojima je to smetalo, ali to je jedna od odlika našeg jezika. Takav je i tu se ništa ne može, a ponajmanje usvajanje stranih reči može da dovede do njegovog uništenja i satiranja. Da, neki čak i to tvrde. A tuđice, koje se često s pravom nazivaju i pozajmljenice (jer se neretko kratko zadržavaju u jeziku) nikako ne mogu uticati na siromašenje, a još manje na zatiranje jednog jezika. Naprotiv, mogu samo na bogaćenje.

Da paradoks bude veći, ne znam ni za jedan jezik na svetu, uključujući tu i one velike i one toliko sićušne koji se paze kao kap vode na dlanu, koji se toliko neguje, pazi, čuva i o kom se toliko raspravlja kao što je to srpski. Broj ljudi koji se kod nas zanima za jezik, a to je skoro svako ko sebe smatra intelektualcem, skoro da je jednak broju onih koji bi da budu selektori fudbalske reprezentacije i koji se razumeju u sve bolesti, bakterije i viruse zajedno. To je poprimilo tolike razmere da se mnogi osećaju osramoćeni što u prst ne znaju čitav pravopis napamet i što nisu upućeni u ono što se najčešće naziva jezičkim nedoumicama, što je verovatno nasleđe još od čuvenog Klajnovog „Rečnika jezičkih nedoumica”.

Uzgred, iza toga se krije još jedna velika i raširena zabluda – da se pravopis menja nepodnošljivo često. U stvarnosti, menja se otprilike tek na svakih tridesetak godina i te izmene su obično jedva primetne, ali o ovom mitu drugom prilikom.

Na knjigu „Najveće zablude i mitovi u srpskom jeziku” možete se pretplatiti na imejl adresu izdavačke kuće „Kornet” [email protected] na broj telefona 011/263 77 41. Ova knjiga izaći će kao suizdanje izdavačkih kuća „Kornet” i „Prometej” do kraja januara 2016. godine. Imaće oko 200 strana. Cena u pretplati iznosi 800 dinara, a svi prenumeranti biće potpisani na kraju knjige.

Pavle Ćosić

Izvor: www.balkanmagazin.net

jovanka-boncic-u-novinamaJovanka Bončić je prva žena sa diplomom inženjera u Nemačkoj. Akademsko zvanje ova rođena Nišlijka stekla je davne 1913. godine. Kako je, pre više od jednog veka, zabeleženo u berlinskim „Ilustrovanim novinama”, Bončićeva je prva diplomirana studentkinja Visoke tehničke škole u Darmštatu.

U Darmštatu, danas gradu nauke, 18. jula 1913. ova Nišlijka je stekla zvanje arhitekte i diplomu inženjera. Rođena je 1887. godine u Nišu, od oca Mihaila i majke Katarine, a studije arhitekture započela je u Beogradu.

Otišla je u Nemačku nakon odslušanog sedmog semestra i stečene prakse u Srpskim državnim železnicama. U gradiću na zapadu ove evropske zemlje, pored obrazovanja, našla je i ljubav svog života, Ukrajinca Andreja Katerinića.

Posle višegodišnjeg života po istočnoevropskim metropolama, ovaj bračni par inženjera je 1922. godine došao u Beograd. Jovanka je srpskoj prestonici ostavila zgrade Učiteljskog i Veterinarskog fakulteta. Njena dela su i čuveni Banski dvor u Banjaluci, kao i deo banjskog kupatila u Banji Koviljači.

Nakon Drugog svetskog rata je penzionisana i ostala je da živi u Beogradu do svoje smrti 1966. godine.

I nagrada i ulica

Koliko je Jovanka Bončić značajna u nemačkom „gradu nauke” potvrđuje i činjenica da jedna nagrada koju dodeljuje Univerzitet u Darmštatu, kao i jedna ulica u studentskom kampusu nose njeno ime. Od pre dve godine nagrada „Jovanka Bončić” dodeljuje se ženama za posebna naučna dostignuća u oblasti materijala i geonauke. Nažalost, u Nišu još nema nijedno obeležje.

Nije jedina Srpkinja

Kako pišu frankfurtske „Vesti”, Bončićeva nije jedina Srpkinja koja je pre više od 100 godina studirala u inostranstvu. Profesorka Ljubinka Trgovčević-Mitrović sa Fakulteta političkih nauka, kaže da je tih godina u Evropi bilo dosta studentkinja iz Srbije.

„Samo kao stipendistkinje Kraljevine Srbije na Ciriškom i ostalim evropskim univerzitetima visokoškolske diplome u tom periodu sticalo je 45 studentkinja”, kaže profesorka Trgovčević-Mitrović.

Najistaknutije u Ciriškom kružoku bile su upravo srpske studentkinje Milena Bota iz Kruševca, Ružica Dražić iz Šapca, Mileva Marić (Ajnštajn) iz Novog Sada i mnoge druge.

Izvor: gradjevinarstvo.rs

U vremenima kada su se uloge žena znatno razlikovale od današnjih i kada je sloboda delovanja žene bila veoma sužena, one su ipak bile dovoljno jake i hrabre da se među drugim ženama, ali i muškarcima, istaknu i ostave svoj pečat u istoriji Srbije. Bile su prve među ljudima koji su u ovoj zemlji postavljali standarde u književnosti, slikarstvu, medicini, novinarstvu, nauci, pilotiranju, diplomatiji, ali i u ratovanju. One su najznamenitije Srpkinje!

znamenitesrpkinje

Jelena Anžujska, osnivač prve ženske škole u Srbiji i prva srpska kraljica koja je postala svetiteljka

Jelena Anžujska je bila supruga srpskog kralja Stefana Uroša, koji je vladao od 1243. do 1276. godine, i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Njen dvor nalazio se na samom rubu Kosova i Metohije u mestu Brnjaci. U njemu je Jelena osnovala prvu Žensku školu u Srbiji u kojoj su se devojke učile ručnim radovima, a po završetku škole, kraljica ih je darivala mirazom za udaju. Bila je to prva stručna ženska škola, ne samo u Srbiji već i u Evropi, prema mišljenju istoričara.

Legenda kaže da se posle tri godine od svoje smrti javila u snu jednom monahu, a kada su otvorili njen grob, telo je nađeno celo i očuvano. Od te 1317. ona se slavi kao svetiteljka 12. novembra po novom kalendaru.

Monahinja Jefimija (Jelena Mrnjavčević), prva književnica Srbije

Jelena Mrnjavčević (oko 1350–1405) je bila ćerka uglednog vlastelina ćesara Vojihne i žena despota Uglješe, rođaka cara Dušana. Kada je despot poginuo u bici na Marici 1371. godine, Jelena je došla na dvor kneza Lazara, budući da je bila Miličina rođaka. Zamonašila se i uzela ime Jefimija, pod kojim je poznata kao prva srpska književnica. Veruje se da je Jefimija pomagala kneginji Milici u vođenju državnih poslova u periodu njene vladavine nakon Kosovske bitke i prilično uticala na obrazovanje Miličine dece.

U srpskoj književnosti Jefimija je ostala poznata po tri vredna književna dela: Tuga za mladencem Uglješom, Moljenje Gospodu Isusu Hristu i Pohvala knezu Lazaru. Zbog materijala u kojima su sačuvana, ova dela predstavljaju i spomenike primenjene umetnosti. Njeni radovi zamišljeni su kao dar manastirima Hilandaru i Ravanici.

Kneginja Milica Hrebeljanović, prva žena diplomata

Kneginja Milica Hrebeljanović (oko 1335–1405) bila je žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka (Prepodobna Evgenija). Milica je imala Nemanjićko poreklo. Njen otac bio je knez Vratko, u narodnoj tradiciji poznatiji kao Jug Bogdan.

Kad joj je muž 1389. poginuo u Kosovskoj bici, Milica je upravljala narodom i državom, jer su joj sinovi još uvek bili maloletni. Kneginja Milica se bavila i diplomatskom delatnošću, pa je sa monahinjom Jefimijom 1398. išla kod sulatana Bajazita da zastupa interese svog sina Stefana. Tom prilikom je izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd. Osnovala je manastir Ljubostinju u kome je i dočekala smrt.

Katarina Ivanović, prva srpska slikarka i prva žena među srpskim akademicima

Katarina Ivanović rođena je 1811. godine u Vesprimu u Mađarskoj, u trgovačkoj porodici. Kada je navršila 14 godina izrazila je želju da bude „živopiskinja”. Školovala se u Pešti kod tada najboljeg slikara Mađarske, Jozefa Peškija, i postala prva srpska slikarka.

„Uzdam se da će Srbi poštu odati mojim slikama i držati me u svom spomenu”, pisala je Katarina nakon što je nekoliko meseci ranije Narodnom muzeju poslala prvu pošiljku od osam slika.

Marija Maga Magazinović, prva moderna balerina i prva novinarka

Marija Maga Magazinović rođena je u Užicu 1882.godine. Iako je pola veka bila potpuno posvećena modernoj umetničkoj igri, u isto vreme bavila se i novinarstvom. Pisala je za „Poltiku” tekstove o ritmici i plastici kao oblicima telesnog i duhovnog vaspitanja omladine. U isto vreme, punih četrdeset godina Maga Magazinović je bila i profesor filozofije, nemačkog i srpskog jezika u Prvoj ženskog gimnaziji. Napisala je autobiografsku knjigu Jedan život.

Draga Ljočić, prva žena lekar u Srbiji

Draga Ljočić, prva žena lekar, rođena je u šabačkoj trgovačkoj porodici. Pošto nikada nije dobila dozvolu za rad u državnoj bolnici, osnovala je privatnu. Čak je bila prinuđena da naknadno pred komisijom tada poznatih lekara polaže poseban ispit da se dokaže, iako je imala diplome iz Ciriha i Ženeve i specijalizaciju očnih bolesti. Draga se u balkanskim i svetskom ratu priključila kao bolničarka srpskoj vojsci kako bi negovala ranjenike.

Mileva Marić Ajnštajn, prva matematičarka Srbije i naučnica svetskog glasa

Mileva Marić Ajnštajn(1875–1948) je bila prva srpska matematičarka i prva žena Alberta Ajnštajna, jednog od najgenijalnijih ljudi 20. veka. U leto 1896. upisala je studije medicine na Univerzitetu u Cirihu. U oktobru se prebacila na Državnu politehničku školu na studije matematike i fizike i bila tek peta žena koja je primljena u tu školu. Godine 1903. u Bernu se udala za Alberta Ajnštajna, ficičara i jednog od najvećih svetskih umova. Njihov brak je propao, a mnogi tvrde da je ona doprinela ranim Ajnštajnovim radovima, ali je stepen njenog učešća u otkrićima nepoznat i predmet je brojnih polemika.

Milunka Savić, najpoznatija srpska ratnica i prva žena bombaš

Milunka Savić rođena je 1892. godine u selu Koprivnica kod Raške. Bila je narednik u Drugom puku i srpska heroina Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Ranjavana je u borbama devet puta. U Balkanskim ratovima borila se kao dobrovoljac, preobučena u muškarca. Godinu dana od pristupanja vojsci, Milunka je bila ranjena u Bregalničkoj bici. Tada je bolničko osoblje otkrilo njen pol.

U Prvom svetskom ratu se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Dobila je mnoga srpska i saveznička odlikovanja: dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicu oslobodilačkih ratova (1912–1913), Albansku spomenicu, dva francuska Ordena legije časti, francuski orden Ratnički krst sa zlatnom palmom i druge.

Jelisaveta Načić, prva Srpkinja arhitekta

Jelisaveta Načić (1878–1955) je bila prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji. Diplomirala je 1900. godine na novoosnovanom Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta Velike škole i tako postala deo prve generacije arhitekata školovanih u Beogradu.

Najveći broj građevina koje je Jelisaveta projektovala danas su zaštićene kao kulturno dobro. Oprobala se kao urbanista, projektovala je značajne javne, ali i privatne objekte, bavila se sakralnom i industrijskom arhitekturom, interesovala se za izgradnju ekonomičnih zgrada za kolektivno stanovanje radnika.

Najpoznatije delo Jelisavete Načić u Beogradu je osnovna škola Kralj Petar Prvi, koju je projektovala na samom početku karijere. Nažalost, njen radni vek je kratko trajao jer je 1916. odvedena u logor Nežider, a nakon oslobađanja iz logora nije se više bavila arhitekturom.

Danica Tomić, prva žena pilot u Srbiji

Prva žena pilot bila je Danica Tomić, koja je na konkursu lista „Politika” 1931. godine, zajedno sa još dve devojke, krenula na obuku i dobila pilotsku dozvolu 1933. Kao žena komandanta Šestog vazduhoplovnog puka, zavolela je letenje i svojom veštinom i hrabrošću od prijatno iznenađene komisije dobila zvanje turističkog pilota.

Ksenija Atanasijević, prva žena doktor nauka u Srbiji

Ksenija Atanasijević je prva žena koja je na Beogradskom univerzitetu stekla akademsku titulu doktora nauka. Oktobra 1923. Ksenija je izabrana za docentkinju Filozofskog fakulteta za predmet Istorija klasične filozofije. Ksenija se suočavala sa mnogim problemima kao jedina žena na Univerzitetu, a bila je i hapšena više puta. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika je uvrstila u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Na osnovu svega što je ostavila iza sebe, mnogi smatraju da je Ksenija Atanasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Izvor: serbia.com

Postaje neophodno da se pažnja evropskih vlada skrene na jedan naoko tako sićušan događaj da ga te vlade, izgleda, ni ne zapažaju. Evo tog događaja: ubijaju jedan narod. Gde? U Evropi. Postoje li za to i svedoci? Postoji jedan, a to je čitav svet. Vide li to i vlade? Ne. Nacije imaju nad sobom nešto što je ispod njih, a to su vlade. U izvesnim trenucima taj besmisao bode oči: civilizacija je u narodima, a varvarstvo u vladama. Je li to varvarstvo hotimično? Ne, ono je prosto-napro-sto profesionalno. Ono što ljudski rod zna, to vlade ne znaju. To dolazi otuda što vlade na sve gledaju kratkovidim pogledom koji se zove državni razlog; pogled ljudskog roda je nešto drugo, to je savest.

Izazvaćemo čuđenje evropskih vlada otkrivajući im da su zločini — zločini, da ni nekoj vladi, nimalo više nego nekom pojedincu, nije dopušteno da bude ubica, da je Evropa zajednički odgovorna, jer sve što se u njoj čini, to čini ona sama, i da prema nekoj vladi, ako se ponaša kao divlja zver, treba i postupati kao sa divljom zveri; da se u ovom istom trenutku, tu, sasvim blizu nas, pred našim očima, ubija, pali, pljačka, istrebljuje, da se kolju očevi i majke, prodaju devojčice i dečaci, da se deca koja su još suviše mala da bi bila prodana seku sabljom na dvoje; da se zajedno s kućama spaljuju porodice; da je broj stanovnika u nekoj varoši, za nekoliko časova smanjen od devet hiljada na hiljadu trista; da su groblja prenatrpana leševima koji se ne mogu pokopati, tako da živima, koji im šalju sve te žrtve pokolja, mrtvi uzvraćaju kugom, što je i pravo; otkrivamo evropskim vladama da trudnim ženama seku stomake da bi im ubili dete u utrobi, da se na javnim mestima nalaze gomile ženskih kostura sa tragovima tog čina, da psi na ulicama glođu lobanje silovanih devojaka, da je sve to jezivo, da bi bio dovoljan jedan mig evropskih vlada da se to spreči, i da su divljaci koji čine ta nedela strašni, dok su civilizovani ljudi koji ih puštaju da to čine užasni.

Vreme je da se digne glas. Nastalo je sveopšte negodovanje. Ima trenutaka kad ljudska savest uzima reč i naređuje vladama da je slušaju. Vlade nešto mucaju kao odgovor. Već su pokušale da nešto promucaju. Kažu: preteruje se. Da, preteruje se. Varoš ta i ta nije bila istrebljena za nekoliko časova nego za nekoliko dana; kažu da je spaljeno dvesta sela, a bilo ih je samo devedeset devet; ono što zovete kugom u stvari je samo tifus; sve žene nisu silovane, sve devojčice nisu prodane, poneka je izmakla. Škopili su zarobljenike, ali su im i odsecali glave, što ublažava stvar; dete o kome se priča da su ga bacali sa koplja na koplje bilo je, u stvari, samo nataknuto na bajonet, svako jedan vi zamenjujete sa dva, sve udvostručavate, itd., itd., itd.

A zatim, zašto se taj narod pobunio? Zašto jedno ljudsko stado neće da bude nečiji posed kao neko stado životinja? Zašto? … Zašto? Itd.

Ovakvo zataškavanje čini užas još većim. Nema ničeg jadnijeg nego kad se zapostavlja javno negodovanje. Ublažavanje pogoršava stvar. To znači da se lukavstvom brani varvarstvo. To Vizant opravdava Istanbul. Nazovimo stvari njihovim imenom. Kad neko ubije čoveka u okrilju šume koja se zove Bondijeva ili pak Crna šuma, to je zločin; kad neko ubija narod u okrilju druge šume koja se zove diplomatija, to je takođe zločin. Ali veći. To je jedina razlika.

Da li zločin postaje manji time što biva ogroman? Avaj! To je zaista stari zakon istorije. Ako ubijete šest ljudi, vi ste Tropman; ako ih ubijete šesto hiljada, vi ste Cezar. Biti čudovišan znači biti prihvatljiv. To dokazuju Vartolomejska noć koju je blagoslovio Rim, dragonade koje je slavio Bosije, Drugi decembar koji je pozdravila Evropa.

Ali vreme je da stari zakon bude zamenjen novim; ma koliko noć bila mračna, na vidiku se najzad mora pomoliti osvit. Da, noć je mračna; vreme je kad vaskrsavaju sablasti; ono što je činio Sillabus sada čini Kuran; nastaje bratimljenje jedne Biblije s drugom; jungamus dextras; iza Svete stolice uzdiže se Uzvišena Porta; možemo da biramo između jednog ili drugog mraka; i Turska, videći da nam je Rim pružio svoj srednji vek, sad je pomislila da može da nam ponudi svoj. Otuda ono što se zbiva u Srbiji. Kad će to prestati?

Kad će se završiti mučeništvo tog herojskog malog naroda?
Vreme je da se začuje veličanstveni glas civilizacije koji zabranjuje da se s tim nastavi.
Mi, narodi, izričemo vladama tu zabranu da se i dalje vrši zločin.

Ali odgovaraju nam: Vi zaboravljate da postoje „pitanja”. Kad ubiju čoveka, to je zločin, a kad ubijaju narod, to je „pitanje”. Svaka vlada ima svoje pitanje: Rusija ima Carigrad, Engleska Indiju, Francuska Prusku, Pruska Francusku. Mi odgovaramo: I čovečanstvo ima svoje pitanje, i evo tog pitanja koje je veće od Indije, Engleske i Rusije: to je pitanje deteta u utrobi majke. Zamenimo politička pitanja pitanjem čovečnosti. U tome leži budućnost.

Kažimo bez uvijanja, ma šta se radilo, budućnost će se zbiti. Njoj služi sve, pa čak i zločini. Strašne su to sluge. Ono što se događa u Srbiji pokazuje koliko su neophodne Sjedinjene Evropske Države. Neka umesto razjedinjenih vlada dođu ujedinjeni narodi. Dokrajčimo ubilačka carstva. Obuzdajmo fanatizme i despotizme. Skrhajmo mačeve koji služe praznoverju i dogme koje vitlaju sabljama. Neka prestanu ratovi, ubijanje, pokolji; neka dođe vreme slobodne misli, slobodne razmene; bratstvo. Zar je mir tako nedostižna stvar?

Viktor Igo
Pariz, 29. avgusta 1876.

 

Izvor: www.disput.me

Fotografija: wikimedia.org

Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo od zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se „izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodnozidarske skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih itd.

Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N. N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, i skinuli ga sa slobodnozidarske lože, u koju se on sam smestio, ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuum bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila. To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična i društvena nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomenu jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova „tajna” da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju. Ovaj i ovakav portret, primenljiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one suviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju, asketa, potencijalni borac, koji čeka svoj čas.

danolokis

Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama, nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta. Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje, koje ne iziskuje truda. Ne samo pakao to su drugi, u okviru nacionalnog ključa naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše „iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas, tobože potčinjava višim nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič: u srpskohrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla licitarskog srca. Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče.

Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, „nikog do boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan koliko i on sam, „ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi rođak Džim. Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze.

To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan sasvim da je priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili u anonimnosti gomile; nezadovoljnik koji se ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenih kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…

(1973)
Izvor: Po-etika, knjiga druga, 1974.

Fotografija: www.e-novine.com

Danilo Kiš: Banalnost je neuništiva kao plastična boca