Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Ова реч потиче из латинског језика и значи – омањи нож који се употребљава у хирургији и анатомском сецирању; вајарски нож за моделирање; нож који се користи у друге сврхе (на пример за сечење хартије и сл.).

Исправно је скалпел, а не скалпер, како често чујемо.

А где још често грешимо у говору и писању прочитајте ОВДЕ.

Овај везник (често иде уз везник а) истиче да је оно што се говори природна последица онога што је већ речено. – Нема она ни момка, а камоли вереника.

Пише се састављено – камоли, а камоли.

Крејон (фр. crayon) је врста оловке у боји која се употребљава у сликарству, као и оловка, боја за шминкање очију.

Често чујемо да је нека особа нашминкала очи креоном, али ово је, наравно, неправилно. Глас ј је део основе ове речи и изговарамо га у свим облицима једнине и множине.

Шаренети или шаренити?

Да ли се каже шаренети или шаренити?

Правилно је и једно и друго, у зависности од тога шта желите рећи.

Шаренети значи постајати шарен, шаренити – чинити нешто шареним.

Прочитајте која је најиритантнија правописна грешка.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Туђе речи: узми све што ти живот пружа.

Пуританизам је инцестоидан.

drustvo-mrtvojezicaraБранити у свом језику употребу позајмљеница, речи узетих из других језика, исто је што и одредити својој сестри да може имати децу искључиво са вама. Истина, у нашем језику и постоји изрека да брат сестри најбоље смести, али волим да мислим да се и та изрека не односи на имање потомства, већ само на епизоду задовољства.

Пракса стварања потомства искључиво у уском кругу најближих рођака лишава заједницу бројних оруђа у борби за опстанак. Ограничен број генетских комбинација води ограниченом броју комбинација физичких и физиолошких особина, што за последицу има мању спремност за суочавање са спољњим светом, од механичког рада до реакције на паразите, бактерије и вирусе. Аналогија са језиком и културом је потпуна. Слично је и са језиком: језик без лексичке размене са другим језицима ограничен је на лексички фонд настао у једном културном контексту, који на нове околности може једино да одговори рогобатним сложеницама, понекад ни њима.

Језичке позајмљенице по правилу су културне позајмљенице. Неки предмет, концепт, технологија, усваја се од друге заједнице заједно са својим именом, понекад и са читавим скупом речи које се за њу везују. На пример, када једна заједница од друге усвоји технологију пловидбе, она усвоји не само реч за пловидбу, него и за делове брода, технике његове израде, средства која се користе у изради брода и његовом управљању, типове догађаја и процедура са којима се током пловидбе срећемо. Када усвоји технологију компјутера, онда усвоји и по један или више термина за хард диск (хард драјв), за софтвер (програм), монитор (екран), ресетовање (бутовање)…

Противници употребе језичких позајмљеница обично не експлицирају свој став по питању културних и технолошких позајмљеница. У случају да немају ништа против тога да користимо софтвер, већ само против речи којом га зовемо, они заговарају праксу која би значајно успорила освајање нових технолошких садржаја. Позајмљенице омогућују директно и брзо преузимање технологије. Свако друго решење води успоравању и развијању отпора према усвајању. Још озбиљнији проблем је то да су и саме језичке позајмљенице, сама позајмљена реч, граматичка структура, граматичко обележје, заправо својом природом и културне позајмљенице, и технолошке позајмљенице. Онај ко се противи употреби позајмљеница заправо се неминовно противи културном и технолошком трансферу.

Противнци свих врста трансфера међу заједницама и културама суочавају се са много већим скупом проблема, од којих су мени овде занимљива два. Један је базични проблем са дефинисањем и одвајањем своје заједнице. Која је то заједница о којој је реч, и како је одвојити од других (јер сваки контакт води размени)? У случају Србије, да ли су то сви Срби свуда (И они у Чикагу? Како њих изоловатии?), да ли је то српска етничка заједница у Србији, да ли су то сви грађани Србије? Свака верзија има своје проблеме, од тога како изоловати једну групу људи која живи измешано са другима, до тога како приморати све њене чланове да прихвате вашу (погубну) идеју. На практичном плану, овај став има још већи проблем у томе да под постојећим околностима успешно спровођење такве изолације води и потпуном нестанку заједнице, услед немогућности да се такмичи са другим заједницама.

Али узмимо да ниједан од ових проблема не постоји. Узмимо да постоји заједница чистих Срба, са свим културним, идеолошким и геополитичким условима да се успешно и потпуно очисти од свих икад усвојених културних позајмљеница и изолује од других заједница. Какав бисмо резултат добили? Резултат би био једно од оних племена која живе у Амазонији или на неком пацифичком острву, која хиљадама година нису имала контакт са другим људима, и живе у складу са природом. Искрено, ово не звучи нимало лоше: директна размена са природом, солидарност, непознавање појмова као што су сиромаштво, национализам, загађење. Краћи животни век, више муке око опстанка, чак и могућност да нам наметнути контакт донесе фаталне епидемије или да нас неко лови и одводи као робље, цена су коју бих радо платио за живот изван корпоративног капитализма.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Позајмљенице чувају језик, без њих би могао нестати.

Парадокс језичког национализма и пуританизма је у томе да он не тежи оваквом резултату на плану културе, већ потпуно супротном. Језички национализам и пуританизам жели језик који искључиво речима провереног порекла може да одговори захтевима самог фронта технолошког развоја. Он жели да у чистој форми победи у утакмици народа. Он жели хиљаде Тесла и Пупина, али у држави једног народа и само чистим речима његовог језика. И кад кажем ’парадокс’, наравно, само избегавам да напишем ’глупост’.

Замислимо језик који успешно усваја технолошка достигнућа без усвајања речи које уз њих иду. Језик који за сваки термин у домену усвојене технологије проналази своју реч. И где то налажење своје, чисте речи не успорава технолошку размену. Како би тај језик изгледао? Најпре се морамо упознати са неким универзалним особинама језика, особинама које показују сви језици познати науци.

Једна од универзалних особина језика јесте процес граматикализације. Сви језици света подлежу овом процесу. Граматикализација се односи на тежњу пунозначних речи једног језика – речи које означавају конкретне појмове (именица, глагола, придева, прилога) да губе своје појмовно значење и своде се на функционалне речи – речи које пре свега служе граматичкој сврси (предлоге, помоћне глаголе, заменице, функционалне партикуле). На пример, у нашем језику је у току прелазак конструкције ’у вези’, где именица ’веза’ тражи допуну са предлогом ’са’ (’у вези са тим’) у предлог ’увези’ који тражи допуну у генитиву (’увези тога’). Општи ефекат овог процеса је умањење фонда пунозначних речи једног језика.

У исто време, свака заједница се непрестано мења, и неки предмети и појмови нестају из њене стварности. Са њиховим нестајањем, нестају и речи које су за њих коришћене. Најпре постају архаичне, а затим се заборављају и потпуно губе. И ово је природни процес у језику, и то са истим ефектом као и граматикализација: он непрестано умањује лексички фонд једног језика.

Део промена кроз које заједница пролази јесте и усвајање нових технолошких и других културних садржаја, и потребне су јој нове пунозначне речи да их означи. Дакле, док са једне стране живот заједнице непрестано од језика тражи нове речи, он сам, услед свог унутрашњег устројства и друштвених и културних процеса, константно истањује свој лексички фонд. Једно се решење очигледно намеће: комбинујмо морфеме које преживе, градимо нове речи слагањем постојећих морфема свог језика.

Ово је решење за којим посеже већина пуристичких лингвистичких етаблишмента. Тако су настали зракомлати, тјелоспојке, костоломи, па и новоговори и новозбори. Али, ово решење није довољно добро, јер оно ствара искључиво нове речи које се састоје из два или више елемената, али не ствара нове елементе. Оно не решава проблем осипања вокабулара на плану простих елемената. Уједно, оно значајно повећава просечну дужину речи у језику, још драстичније просечне реченице. Језик се доводи у ситуацију да пробије праг економичности употребе, што може водити и нестанку. Наравно, неке нове сложене речи, обично оне које се чешће користе, у процесу језичке промене ће се ’фонолошки похабати’ и постати просте. Али овај процес траје предуго да би обезбедио потребну брзину обновљивости лексичког фонда у условима убрзања друштвених промена и размена које одликује последњих неколико миленијума постојања човечанства.

Решење долази из самог проблема: убрзане промене и размене заснивају се на интензивном контакту, а он омогућује и интензивно позајмљивање лексичког материјала. Ово је запажање од кога смо и кренули: лексичка размена је слепи путник технолошке размене. Али сада је видимо из другог угла: она спашава језик од губитка корака са променом у култури и друштву. Позајмљенице се усвајају као просте речи, јер и када то нису, њихови елементи нису елементи циљног језика. Језик-позајмљивач их препознаје као просте. Зато оне директно проширују фонд његових елементарних лексичких јединица. Захваљујући позајмљеницама, и језици малих заједница и култура опстају упркос притиску оних већих. Језик опстаје кроз своју граматику, кроз своје функционалне речи, а пунозначне су му речи потрошна роба. Док год реч компјутер мењамо по падежима, и користимо је нпр. уз новограматикализовани домаћи предлог ’помоћу’ ми не угрожавамо свој језик узимајући је. Напротив – спашавамо га.

Још неке заблуде

Пуританци већином протестују против новијих позајмљеница, непосредно пошто су позајмљене. Они наступају под претпоставком да оно што није позајмљено последњих година чини аутентични лексички фонд датог језика. Када погледамо у лексички фонд нашег језика, видимо слојеве позајмљеница: данас се гради енглески слој, претходно је настао немачки, пре њега француски, пре тога руск(ословенск)и, пре тога турски, пре њега грчки… На крају чека отворено питање настанка индоевропког лексичког корпуса, који се вероватно добрим делом такође родио у размени међу племенима која су чинила првобитни индоевропски блок. Лексички фонд нашег језика у активној употреби нема више од једне трећине непозајмљених пунозначних морфема, рачунајући да у њих спадају и раноиндоевропски корени.

Заправо, да језик нема склоност лексичком позајмљивању, питање је да ли би се икад он сам, а тиме и човеков когнитивни апарат, развили до нивоа хомо сапиенса. Врло је могуће да без притиска новопозајмљених речи у неком периоду пре сто хиљада година наш лексикон не би досегао размере које има, и да тиме наш меморијски апарат, као ни механизам претраживања и процесирања не би узнапредовали даље од нивоа који препознајемо код животиња са базичним системима комуникације.

Умерени пуританци су против позајмљивања само када наш језик већ има реч за неки појам. Разлог којим се воде је да тада позајмљена реч не попуњава никакву празнину. Ово гледиште занемарује да је синонимија још једна појава која карактерише све познате језике. Синонимија има своју сврху у језику – од маркирања регистара (разговарамо ли са продавцем на пијаци или са водитељом Дневника) до издвајања тананих разлика у значењу (синонимне речи међусобно никад нису потпуно еквивалентне). Језику је понекад потребан синоним. Позајмљивање никада није без потребе. Понекад та потреба осликава негативну друштвену појаву (нпр. када се страна реч користи као рефлекс комплекса ниже вредности у односу на културу из које долази), али и тада циљ реакције не треба да буду стране речи већ сам комплекс ниже вредности.

Један од разлога за прогањање позајмљеница је и страх да би оне могле да промене граматички систем нашег језика. Не постоји ниједан добар разлог да се промена граматичког система једног језика посматра као нешто негативно. У питању је још једна, можда и најдубља, универзална особина језика: да је константно у промени. Он се мења независно од тога позајмљују ли се или не стране речи. Ако и постји довољно јако средство да заустави промену у језику, као што је то сакрализација, са престанком мењања језик ће престати и да живи – о томе јасно говори судбина латинског језика. Идентитет језика, уколико је у питању аутентична вредност, загарантован је континуалношћу његове промене, и није угрожен тиме да промену делимично усмерава и материјал другог језика.

Ако позајмљена реч инфицира наш језик туђим идентитетом, уколико угрожава изворност и чистоту идентитета нас самих као говорника језика, зашто онда српски националисти не ликују над тиме да су друге етничке заједнице пригрлиле исти језик и назвале га својим именима? Зашто се, напротив, љуте, и траже да Хрвати за стандард узму кајкавски или чакавски? Зато што код идеологије логика не игра никакву улогу – она се ломи и прилагођава идеолошком циљу. Зато језичком пуританизму и национализму и не смета што пати од материјалних грешака и логичких некохерентности. Језик ту није ни предмет ни циљ, он је само средство за формулисање нејезичких ставова и за реализовање нејезичких циљева.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Извор: blog.b92.net

Одређени и неодређени вид придева је категорија коју има већина описних придева.

Одређени вид придева, који се исказује облицима адјективне промене, значи да је оно на шта се односи именица уз коју тај придев стоји нешто одређено или већ поменуто, нпр. Стари морнар им добаци уже.

Овакво значење нема неодређени придевски вид, што се изражава облицима мешовите промене, било атрибутски, нпр. Стар човек се брзо умори, било именски део предиката, нпр. Тај човек је стар.

Иако постоје посебни падежни наставци за ова два придевска вида, у данашњем српском језику разлика међу њима сачувала се практично само у номинативу једнине мушког рода (стар, стари).

Одређени придевски вид користи се обавезно:

– у синтагми са показним заменицама, нпр. овај нови капут (а не овај нов капут);

– у саставу двочланог или вишечланог имена или назива, нпр. Свети Сименон МироточивиНови СадМали Мокри Луг и сл.;

– у саставу двочланих или вишечланих израза са описним придевом који представљају устаљени назив или званичну титулу, нпр. редовни професорбели слезодређени вид и сл.

Неки придеви увек имају облик одређеног вида:

– они придеви који се завршавају на –ски, –чки, –шки, –ји, –њи, –шњи и –ћи, нпр. градскисловачкибиолошкивучјикрајњи, данашњигорући (горући и горећи);

– сви компаративи и суперлативи придева, нпр. лепшинајбољи;

– придеви мали и немали с тенденцијом да им се прикључе велики и невелики.

Не препоручује се употреба придева на –ћи у облику неодређеног вида, нпр. Ефекат је застрашујућУследио је изненађујућ пораст температуреТон његовог гласа је био узнемирујућ. У таквим случајевима треба употребити облик одређеног вида: Ефекат је застрашујућиУследио је изненађујући пораст температуреТон његовог гласа је био узнемирујући.

Неодређени придевски вид користи се обавезно:

– у именском делу предиката с помоћним глаголом, нпр. Снег је бео, Задатак је лак, Јован је јак;

– у именском делу предиката с неким полупомоћним глаголом (постајатиизгледатиправити се и сл.) нпр. Он постаје досаданОн изгледа уморанОн се прави храбар;

– у предикативном атрибуту, нпр. Дунав тече мутан;

– у апозитиву, нпр. Душан је, упоран и вредан, све то издржао.

Разлика у падежним наставцима

Облици промене неодређеног вида, каква се може наћи у текстовима старијих писаца или у ијекавским говорима, разликују се од промене одређеног вида, пре свега, у генитиву, дативу и локативу једнине мушког и средњег рода. Генитив има наставак –а, а датив и локатив –у, као и именице истог рода (добри човек, доброг човека, добром човеку; добар човек, добра човека, добру човеку).

У осталим падежима разлика постоји у дужини самогласника у наставку (у одређеној промени сви наставци имају дуг самогласник у наставку, у неодређеној промени само неки), а донекле и у акценту основе.

Често слушамо о добрим или лошим изведбама, поготово у последње време, и многи се питају чему реч изведба када имамо нашу реч, односно навикнути смо на извођење. Ово питање даље води у расправу о томе да ли треба или не треба употребљавати стране речи (у овом случају хрватску).

Ако нам одређена реч „звучи” као страна, то није разлог да је прогласимо туђицом, а да не завиримо у Речник српскога језика.

Речник објашњава реч изведба као именицу женског рода која значи: извођење, извршење, остварење нечега; израда, производања; извођење, приказивање каквог уметничког дела.

Ако и даље звучи чудно, сетимо се просидбе, косидбе, пловидбе и сл.

Саиграч или суиграч?

Преносимо део текста из необјављене драме М. Витезовића „Стеријин пут у Србе”.

Vuk-i-Sterija

Лицеј. Дружество српске словесности. Чланови Дружества су међу гледаоцима. На сцени су Јован Стеријин Поповић и Вук Караџић. Јован има на рукама беле рукавице и држи две друге рукавице које пружа Вуку.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ставите ове рукавице. Сви чланови Дружества имају их на заседању (насмеје се). Овде нам је све у рукавицама.

ВУК КАРАЏИЋ (ставља рукавице):

Добро. Да се не вучемо за језик прљавим рукама!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (излази напред):

Господо, реч је о Називословном односно терминолошком речнику. Почели смо се бавити стварањем научне терминологије када је Атанасије Николић поднео свој Технички речник за струке математичке, земљомерне, хидротехничке, хидрауличне и архитектурне. Сад смо тај рад наставили за све области. Желимо да називословно образујемо српски језик и почели смо…

ВУК КАРАЏИЋ (упада у реч):

Погрешно! Образују се људи, а не језик! Језик образује народ и само народ!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

…а онда је из Беча стигао господин Вук Стефановић Караџић, исто член Дружества и поделио нас

ВУК КАРАЏИЋ:

Српски језик у свему, па и у терминологији, може само народ образовати, а не могу му га наметати појединци. Тај посао не треба радити, већ ваља оставити да се језик народном просветом усавршава.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Дружество нису обични појединци, већ научевнији људи народа нашег. Када сам писао правила за конституцију Дружества имао сам у виду академије наука у другим слободним и образованим народима. Није Дружество створено да ишта ради мимо народне јавности. Зато, господине Вуче, жалимо што се јавност показала немарна према овоме послу. Срби воле да им послове ураде други, како би имали све разлоге да буду против!

ВУК КАРАЏИЋ:

Нијесам ја од тих Срба! Ја мислим да Друштво треба да се окане грађења терминологије!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ко ће ако неће Дружество?

ВУК КАРАЏИЋ:

То је поље дуго и широко коме се ласно не може на крај доћи.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ако се тако гледа, никад се неће почети. Поље се сагледава и са почетка и са средине. Кад будемо на крају бићемо међу културним народима са својом терминологијом.

ВУК КАРАЏИЋ:

Нема народа у Европи који би сву терминологију хтео да преведе на свој језик… и могао… Нема! (лупа шаком)

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Тачно је да се сваки народ не може сам развити и изобразити, него позајмљује просвешченије од других. Ово опет бива двогубним: или мешајући се са другим народима примамо његове обичаје, справе, орудије, па с њима и речи, или се поједини људи код изображених народа васпитавају и поцрпивши знања и вештине распрострањују их међу својим сународницима. Од речи страних првога рода није се сачувао ниједан народ нити се може сачувати. Дружество над Називословним речником жели да сачувамо својост нашег народа. Не можемо без нужде туђинство присвајати и свога се отуђивати. Успемо ли, бићемо и ми неком пример.

ВУК КАРАЏИЋ:

Посао прављења ријечи је тежак, а особито за наше књижевнике, који нити знају свога језика нити хоће да га уче, него га по своме кривом знању кваре и грде, нити знају којих ријечи има у нашем језику, којих нема! Друштво би најбоље учинило, кад би се потрудило, да наши књижевници науче свој народни језик и то како у речима, тако у мислима. Сви се они туже да у језику нема речи за њихове мисли, али они нити знају речи нити мисле српски, већ немачки или латински, јер су само на тим језицима школовани. Ви сте на латински преводили и претходног кнеза српског, који је рођен усред Србије и српски проговорио.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Нисам га преводио на латински већ упућивао на велику мудрост и на римске и грчке законе и правду садржану у њима. Зар нисам у Називословном речнику латинске речи посрбљавао према азбучном реду и у Дружеству их усвајали? Ево почетка: A posteriori – чувствоизворно, a priori – умоизворно.

ВУК КАРАЏИЋ:

То није посрбљено, то је словеносербовано!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ово: abalienare – отуђивати!

ВУК КАРАЏИЋ:

Боље је – предавати.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abalienatio – отуђивање!

ВУК КАРАЏИЋ:

Већ рекох – предавање!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abdicatio – одречење! Ablegare – одаслати, отслати. Аbelgatis – одсланик. Аbeseratio – одступање. Аbolitio – ослобођење. Аbrogatio – уништај. abonnment – заклада, претплата, предупис. Аborigines – првоседеоци. Аbortus – пометак, побацивање…

ВУК КАРАЏИЋ:

Побачај је са народних уста. Све је то, господо, велики пометак! Имали сте за граматику моју Писменицу, али уводите језиковку, а нудили су вам језикословницу, словницу и језикословље.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Језиковље се односи на језик, а остало на писмена, слова, ортографију. Писменица је агитација за ваша слова.

ВУК КАРАЏИЋ:

Узећете је кад-тад! Не можете мимо народа!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (смирује):

Знате да поштујем ваш досадашњи књижевни и лексикографички рад, сем ортографије, на коју на пристајем. Што хоћете, да срушите све до сада учињено у Називословном речнику?

ВУК КАРАЏИЋ.

Да вам поштено узвратим. Ви сами знате колико ваш књижевни рад сматрам вредним. Ви сте својим комедијама, исмевајући, показали какви су карактери и какав је језик оних који су моји највећи противници. А у својим трагедијама суочили сте наш народ са својом историјом и судбином. Али, шта ће нам у том Називословном речнику: причина, безумство, словопоборно, началник, кад имамо узорак, безумље, реч и беседа, начелник?! За двобрачје или двосупружје имамо двоженство, за браколомство ту је прељубништво! Шта ће код Хаџића у закону брачност и разведеније?! Кад су се Срби женили и пуштали. Шта ће код Николића постројница или постројаственица? Мора остати архитектура да бисмо се са светом разумели, и исто изудница мора бити анатомија…

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Да се не ловимо у неспретностима које се у толиком труду не могу избећи, а које се лако временом могу исправљати, али како, иако не можемо мимо света који напредује, сачувати себе, ако сва орудија, художества и справе која се усавршенствују не крстимо српски? Ако дампшиф не назовемо парњачом, ако за архив не кажемо чуварница, ако канцеларију не претворимо у писарницу, ако експедитора не именујемо отправљачем?! Да бисмо остали Срби морамо говорити српски у својој кући и у својој држави. Ако одмах не наставимо почети посао, ми ћемо заувек остати без Називословног речника, мимо света, или ће нас свет узети под своје својим речима. Назовимо уру часоказом, па гледајмо у њега колико хоћемо. Нека нам мајке, жене и сестре плету, а не штрикају! Нека нам одећу праве кројачи, а не шнајдери! Издајмо књиге у печатњи, а не у типографији! Имајмо уреднике, а не редакторе! Нека све пазе надзиратељи уместо инспектора! А забранитељи нам не требају ни као цензори!

ВУК КАРАЏИЋ:

Друштво кад нешто рече то треба да остане, а ако оно погреши онда узакоњава погрешке, зато све треба оставити професорима, па ако они погреше други ће поправити.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Вуче, схватате ли да сте у овом против себе?

ВУК КАРАЏИЋ:

Увијек кад сам на страни народа, ја сам код учених Срба против себе. То они не схватају!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици):

Господо словесници, што сте замучали? Покажите своју ученост! Ћутите као да своје језике немате!

ВУК КАРАЏИЋ (према Јовану):

Немају за ову прилику, јер је језик народни. Они имају туђе језике!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Господо словесници, зар ја сам да се са Вуком спорим… као да сам на двобоју!

ВУК КАРАЏИЋ:

Јесмо, на двобоју смо! Мачујемо се језиком!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици, пита):

Што ћутите?

ВУК КАРАЏИЋ:

Видите, господине Поповићу, како признају да сам у праву! (према публици) Добио сам двобој! Ваш језик је мртав! (према Јовану) Ви нисте мртви, хвала Богу!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (разљути се, скида рукавицу и баца је Вуку у лице):

Ако хоћете двобој, имаћете га! Сутра, пред народом, при изгреву сунца, иза Ташмајдана, на Врачарском пољу! Наше се оружје зна – језик! Ту је и гробље… Па ко „падне” да се почасно сахрани!

Извор: Политика

Већ је било речи о паронимима, тј. речима које су по облику врло сличне, а по значењу сасвим различите. Због сличности облика лако их је заменити, а замењивање је недопустиво јер преноси погрешну информацију, води у неспоразуме и забуне. А језик је средство за споразумевање!

Тако, нпр., топлота је једно, а топлина је нешто друго. Топлота је спољна, физичка, а топлина је унутрашња, душевна.

(…)

Треба разликовати речи мењати и замењивати, јер у новије време често долази до њихове замене. Више о томе прочитајте ОВДЕ.

(…)

Исто тако, прашити значи: дизати прашину, а запрашивати – посипати прашком. Не смеју се поистовећивати речи бунити и збуњивати. Погрешно је рећи: то ме буни; треба: то ме збуњује.

Један ученик, у свом писменом саставу, радо се сећа свог четворогодишњег учитеља, али и један сасвим одрастао човек прича о сусрету са једном – како рече – средњовековном женом, мада она није из средњег века, већ је средовечна.

Чак и један министар, на телевизији, последипломски студиј назива магистратом (ваљда по угледу на докторат). Магистеријум, међутим, нема никакве везе са магистратом, који значи нешто друго: градску кућу, градску управу, чиновнике!

Размера је однос двеју величина, најчешће онај о умањењу географских карата (а : б), а сразмера пропорција, однос двеју размера (а : б = ц : д).

(…)

Ито тако религиозан значи побожан, а религијски се односи на религију. Проблемски може бити, нпр., шах, а проблематичан човек. Системски се односи на систем, а систематичан значи доследан, плански.

(…)

Према томе, речи треба знати и треба их мерити, бирати. Само тако ће нам служити. У противном ће нас издати, изневерити.

Милорад Телебек, Како се каже

Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами>>

Дамир Борас, ректор Универзитета у Загребу, предложио је новој хрватској власти да у основне школе врати учење ћирилице која је из програма нестала почетком деведесетих.

– Мислим да би учење ћирилице требало вратити у школе, као што би требало глагољицу понудити као изборни предмет. То су старохрватска писма и било би лијепо наново их видјети у настави – каже загребачки ректор, уверен да ће у стручној јавности многи мислити исто.

Давор Дукић, редовни професор Одсјека за кроатистику, Катедре за старију хрватску књижевност, наводи два разлога због којих би било добро учити ћирилицу.

– На ћирилици имамо низ старих текстова, а познавање тога писма помаже учењу руског језика. Други је разлог то што се у нама сусједним земљама рабе и ћирилица и латиница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне литературе на ћирилици – каже Дукић.

Слаже се с тезом да данас, да је ћирилица остала у хрватском образовном сaставу, не би у тој мери имали тешкоћа с увођењем ћириличних плоча у Вуковару.

– Када нешто боље познајете, мање од тога зазирете – каже Давор Дукић.

Бивши декан Филозофског факултета (с почетка деведесетих), академик Јосип Братулић, став о ћирилици у школама оправдава на следећи начин:

– Ниједно знање човјека не оптерећује да би га осиромашило. У мозгу простора има, а знати писма је врло добро – онај тко не зна писма, не зна ни језике.

Свестан да у дневнополитичком контексту ово питање може бити дочекано на нож, нуди решење:

– Проблем је што ћирилици треба скинути политичку ауру. Како? Врло једноставно – назовимо је хрватском ћирилицом – предлаже академик Братулић.

Док се неки с чуђењем питају је ли ово неки облик накнадне памети, Жељко Јозић са Хрватског института за језик пита се како се догодило да се ћирилица у школама престала учити ако се језикословци данас слажу да би је требало вратити у школе.

Јозић објашњава како је јасно да су ћирилица и глагољица стара хрватска писма, а да су Хрвати били трописмена нација и писали глагољицом, ћирилицом и латиницом. – Чињеница јест и да су хрватска ћирилица, тзв. босанчица, и глагољица данас врло занемарена писма иако су њима писани неки од најважнијих докумената хрватске повијести.

А стручњак за језике с Одсјека за лингвистику, академик Ранко Матасовић, иако нема изграђено мишљење о потреби увођења ћирилице у школе, сматра да би у њима требало знатно више учити – руски.

– То је језик који се лако учи и вишеструко исплати. Учење руског, додуше, повезано је с познавањем ћирилице, а и чињеница јест да су и глагољица и ћирилица дио хрватске националне баштине – каже академик Матасовић, уверен да су деца, посебно у основним школама, преоптерећена многим садржајима, па је питање где наћи простора за учење глагољице и ћирилице.

– На разини изборних предмета све је могуће – као изборни, могао би се учити и кинески, но све је ствар стручне анализе курикулума – каже Марасовић.

– Ја знам писати и читати ћирилицу јер сам предавала у школи када су се задаће писале и латиницом и ћирилицом. Знање ћирилице чак ме спасило једне ратне године – каже Љиља Вокић, бивша министарка просвете и професорка хрватског језика. Према њеном мишљењу, ћирилицу је и данас згодно знати, но није ју добро наметати. Зато би бивша министарка отворила ученицима могућност избора учења ћирилице. Љиља Вокић притом подсећа да ћирилица није обележје једног народа да би се због ње стварала аверзија.

– То није српско писмо, само су је Срби задржали, а Хрвати су се приклонили Западу и прихватили латиницу. Кад би се у школама отворила могућност њезина учења, вјерујем да би било оних који би се одазвали – процјењује Вокић.

– Не знам што је ректор Борас желио постићи овим приједлогом, али чињеница је да једино у чему се сви слажемо јест да нам је градиво преоптерећено и није у складу с временом у којем живимо. Ако оставимо са стране ћирилицу као својеврсно политичко питање у Хрватској, и уз уважавање да је и знање тог писма дио писмености, свеједно мислим да би за будуће генерације било корисније увести нешто ново, попут учења информатике или још једног страног језика – рекао је Радован Фуцхс, бивши министар науке. Додаје како у Америци деца немају обавезан латински, па свеједно имају изврсне лечнике и правнике.

Осам заблуда о ћирилици>>

Извор: www.jutarnji.hr

Фотографија: novilist.hr