Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Да ли се каже шаренети или шаренити?

Правилно је и једно и друго, у зависности од тога шта желите рећи.

Шаренети значи постајати шарен, шаренити – чинити нешто шареним.

Прочитајте која је најиритантнија правописна грешка.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Туђе речи: узми све што ти живот пружа.

Пуританизам је инцестоидан.

drustvo-mrtvojezicaraБранити у свом језику употребу позајмљеница, речи узетих из других језика, исто је што и одредити својој сестри да може имати децу искључиво са вама. Истина, у нашем језику и постоји изрека да брат сестри најбоље смести, али волим да мислим да се и та изрека не односи на имање потомства, већ само на епизоду задовољства.

Пракса стварања потомства искључиво у уском кругу најближих рођака лишава заједницу бројних оруђа у борби за опстанак. Ограничен број генетских комбинација води ограниченом броју комбинација физичких и физиолошких особина, што за последицу има мању спремност за суочавање са спољњим светом, од механичког рада до реакције на паразите, бактерије и вирусе. Аналогија са језиком и културом је потпуна. Слично је и са језиком: језик без лексичке размене са другим језицима ограничен је на лексички фонд настао у једном културном контексту, који на нове околности може једино да одговори рогобатним сложеницама, понекад ни њима.

Језичке позајмљенице по правилу су културне позајмљенице. Неки предмет, концепт, технологија, усваја се од друге заједнице заједно са својим именом, понекад и са читавим скупом речи које се за њу везују. На пример, када једна заједница од друге усвоји технологију пловидбе, она усвоји не само реч за пловидбу, него и за делове брода, технике његове израде, средства која се користе у изради брода и његовом управљању, типове догађаја и процедура са којима се током пловидбе срећемо. Када усвоји технологију компјутера, онда усвоји и по један или више термина за хард диск (хард драјв), за софтвер (програм), монитор (екран), ресетовање (бутовање)…

Противници употребе језичких позајмљеница обично не експлицирају свој став по питању културних и технолошких позајмљеница. У случају да немају ништа против тога да користимо софтвер, већ само против речи којом га зовемо, они заговарају праксу која би значајно успорила освајање нових технолошких садржаја. Позајмљенице омогућују директно и брзо преузимање технологије. Свако друго решење води успоравању и развијању отпора према усвајању. Још озбиљнији проблем је то да су и саме језичке позајмљенице, сама позајмљена реч, граматичка структура, граматичко обележје, заправо својом природом и културне позајмљенице, и технолошке позајмљенице. Онај ко се противи употреби позајмљеница заправо се неминовно противи културном и технолошком трансферу.

Противнци свих врста трансфера међу заједницама и културама суочавају се са много већим скупом проблема, од којих су мени овде занимљива два. Један је базични проблем са дефинисањем и одвајањем своје заједнице. Која је то заједница о којој је реч, и како је одвојити од других (јер сваки контакт води размени)? У случају Србије, да ли су то сви Срби свуда (И они у Чикагу? Како њих изоловатии?), да ли је то српска етничка заједница у Србији, да ли су то сви грађани Србије? Свака верзија има своје проблеме, од тога како изоловати једну групу људи која живи измешано са другима, до тога како приморати све њене чланове да прихвате вашу (погубну) идеју. На практичном плану, овај став има још већи проблем у томе да под постојећим околностима успешно спровођење такве изолације води и потпуном нестанку заједнице, услед немогућности да се такмичи са другим заједницама.

Али узмимо да ниједан од ових проблема не постоји. Узмимо да постоји заједница чистих Срба, са свим културним, идеолошким и геополитичким условима да се успешно и потпуно очисти од свих икад усвојених културних позајмљеница и изолује од других заједница. Какав бисмо резултат добили? Резултат би био једно од оних племена која живе у Амазонији или на неком пацифичком острву, која хиљадама година нису имала контакт са другим људима, и живе у складу са природом. Искрено, ово не звучи нимало лоше: директна размена са природом, солидарност, непознавање појмова као што су сиромаштво, национализам, загађење. Краћи животни век, више муке око опстанка, чак и могућност да нам наметнути контакт донесе фаталне епидемије или да нас неко лови и одводи као робље, цена су коју бих радо платио за живот изван корпоративног капитализма.

Изоловане трибалне заједнице су по правилу врло мале заједнице, до неколико хиљада људи. Њихова бројност је увек ограничена природним окружењем, понекад и културом која се у таквом окружењу развије: живе на острву које може да нахрани ограничен број људи (попут Сентинелаца), или имају културу јаких табуа, која ограничава раст заједнице и контакт са другим културама (попут народа Xинга или Пираха). У условима ограничене бројности, инцест, као и узак опсег генетске варијације, постају неминовност, чиме се враћамо на почетну тезу о неминовној инцестоидности пуританизма.

Позајмљенице чувају језик, без њих би могао нестати.

Парадокс језичког национализма и пуританизма је у томе да он не тежи оваквом резултату на плану културе, већ потпуно супротном. Језички национализам и пуританизам жели језик који искључиво речима провереног порекла може да одговори захтевима самог фронта технолошког развоја. Он жели да у чистој форми победи у утакмици народа. Он жели хиљаде Тесла и Пупина, али у држави једног народа и само чистим речима његовог језика. И кад кажем ’парадокс’, наравно, само избегавам да напишем ’глупост’.

Замислимо језик који успешно усваја технолошка достигнућа без усвајања речи које уз њих иду. Језик који за сваки термин у домену усвојене технологије проналази своју реч. И где то налажење своје, чисте речи не успорава технолошку размену. Како би тај језик изгледао? Најпре се морамо упознати са неким универзалним особинама језика, особинама које показују сви језици познати науци.

Једна од универзалних особина језика јесте процес граматикализације. Сви језици света подлежу овом процесу. Граматикализација се односи на тежњу пунозначних речи једног језика – речи које означавају конкретне појмове (именица, глагола, придева, прилога) да губе своје појмовно значење и своде се на функционалне речи – речи које пре свега служе граматичкој сврси (предлоге, помоћне глаголе, заменице, функционалне партикуле). На пример, у нашем језику је у току прелазак конструкције ’у вези’, где именица ’веза’ тражи допуну са предлогом ’са’ (’у вези са тим’) у предлог ’увези’ који тражи допуну у генитиву (’увези тога’). Општи ефекат овог процеса је умањење фонда пунозначних речи једног језика.

У исто време, свака заједница се непрестано мења, и неки предмети и појмови нестају из њене стварности. Са њиховим нестајањем, нестају и речи које су за њих коришћене. Најпре постају архаичне, а затим се заборављају и потпуно губе. И ово је природни процес у језику, и то са истим ефектом као и граматикализација: он непрестано умањује лексички фонд једног језика.

Део промена кроз које заједница пролази јесте и усвајање нових технолошких и других културних садржаја, и потребне су јој нове пунозначне речи да их означи. Дакле, док са једне стране живот заједнице непрестано од језика тражи нове речи, он сам, услед свог унутрашњег устројства и друштвених и културних процеса, константно истањује свој лексички фонд. Једно се решење очигледно намеће: комбинујмо морфеме које преживе, градимо нове речи слагањем постојећих морфема свог језика.

Ово је решење за којим посеже већина пуристичких лингвистичких етаблишмента. Тако су настали зракомлати, тјелоспојке, костоломи, па и новоговори и новозбори. Али, ово решење није довољно добро, јер оно ствара искључиво нове речи које се састоје из два или више елемената, али не ствара нове елементе. Оно не решава проблем осипања вокабулара на плану простих елемената. Уједно, оно значајно повећава просечну дужину речи у језику, још драстичније просечне реченице. Језик се доводи у ситуацију да пробије праг економичности употребе, што може водити и нестанку. Наравно, неке нове сложене речи, обично оне које се чешће користе, у процесу језичке промене ће се ’фонолошки похабати’ и постати просте. Али овај процес траје предуго да би обезбедио потребну брзину обновљивости лексичког фонда у условима убрзања друштвених промена и размена које одликује последњих неколико миленијума постојања човечанства.

Решење долази из самог проблема: убрзане промене и размене заснивају се на интензивном контакту, а он омогућује и интензивно позајмљивање лексичког материјала. Ово је запажање од кога смо и кренули: лексичка размена је слепи путник технолошке размене. Али сада је видимо из другог угла: она спашава језик од губитка корака са променом у култури и друштву. Позајмљенице се усвајају као просте речи, јер и када то нису, њихови елементи нису елементи циљног језика. Језик-позајмљивач их препознаје као просте. Зато оне директно проширују фонд његових елементарних лексичких јединица. Захваљујући позајмљеницама, и језици малих заједница и култура опстају упркос притиску оних већих. Језик опстаје кроз своју граматику, кроз своје функционалне речи, а пунозначне су му речи потрошна роба. Док год реч компјутер мењамо по падежима, и користимо је нпр. уз новограматикализовани домаћи предлог ’помоћу’ ми не угрожавамо свој језик узимајући је. Напротив – спашавамо га.

Још неке заблуде

Пуританци већином протестују против новијих позајмљеница, непосредно пошто су позајмљене. Они наступају под претпоставком да оно што није позајмљено последњих година чини аутентични лексички фонд датог језика. Када погледамо у лексички фонд нашег језика, видимо слојеве позајмљеница: данас се гради енглески слој, претходно је настао немачки, пре њега француски, пре тога руск(ословенск)и, пре тога турски, пре њега грчки… На крају чека отворено питање настанка индоевропког лексичког корпуса, који се вероватно добрим делом такође родио у размени међу племенима која су чинила првобитни индоевропски блок. Лексички фонд нашег језика у активној употреби нема више од једне трећине непозајмљених пунозначних морфема, рачунајући да у њих спадају и раноиндоевропски корени.

Заправо, да језик нема склоност лексичком позајмљивању, питање је да ли би се икад он сам, а тиме и човеков когнитивни апарат, развили до нивоа хомо сапиенса. Врло је могуће да без притиска новопозајмљених речи у неком периоду пре сто хиљада година наш лексикон не би досегао размере које има, и да тиме наш меморијски апарат, као ни механизам претраживања и процесирања не би узнапредовали даље од нивоа који препознајемо код животиња са базичним системима комуникације.

Умерени пуританци су против позајмљивања само када наш језик већ има реч за неки појам. Разлог којим се воде је да тада позајмљена реч не попуњава никакву празнину. Ово гледиште занемарује да је синонимија још једна појава која карактерише све познате језике. Синонимија има своју сврху у језику – од маркирања регистара (разговарамо ли са продавцем на пијаци или са водитељом Дневника) до издвајања тананих разлика у значењу (синонимне речи међусобно никад нису потпуно еквивалентне). Језику је понекад потребан синоним. Позајмљивање никада није без потребе. Понекад та потреба осликава негативну друштвену појаву (нпр. када се страна реч користи као рефлекс комплекса ниже вредности у односу на културу из које долази), али и тада циљ реакције не треба да буду стране речи већ сам комплекс ниже вредности.

Један од разлога за прогањање позајмљеница је и страх да би оне могле да промене граматички систем нашег језика. Не постоји ниједан добар разлог да се промена граматичког система једног језика посматра као нешто негативно. У питању је још једна, можда и најдубља, универзална особина језика: да је константно у промени. Он се мења независно од тога позајмљују ли се или не стране речи. Ако и постји довољно јако средство да заустави промену у језику, као што је то сакрализација, са престанком мењања језик ће престати и да живи – о томе јасно говори судбина латинског језика. Идентитет језика, уколико је у питању аутентична вредност, загарантован је континуалношћу његове промене, и није угрожен тиме да промену делимично усмерава и материјал другог језика.

Ако позајмљена реч инфицира наш језик туђим идентитетом, уколико угрожава изворност и чистоту идентитета нас самих као говорника језика, зашто онда српски националисти не ликују над тиме да су друге етничке заједнице пригрлиле исти језик и назвале га својим именима? Зашто се, напротив, љуте, и траже да Хрвати за стандард узму кајкавски или чакавски? Зато што код идеологије логика не игра никакву улогу – она се ломи и прилагођава идеолошком циљу. Зато језичком пуританизму и национализму и не смета што пати од материјалних грешака и логичких некохерентности. Језик ту није ни предмет ни циљ, он је само средство за формулисање нејезичких ставова и за реализовање нејезичких циљева.

Аутор: Бобан Арсенијевић

Извор: blog.b92.net

Одређени и неодређени вид придева је категорија коју има већина описних придева.

Одређени вид придева, који се исказује облицима адјективне промене, значи да је оно на шта се односи именица уз коју тај придев стоји нешто одређено или већ поменуто, нпр. Стари морнар им добаци уже.

Овакво значење нема неодређени придевски вид, што се изражава облицима мешовите промене, било атрибутски, нпр. Стар човек се брзо умори, било именски део предиката, нпр. Тај човек је стар.

Иако постоје посебни падежни наставци за ова два придевска вида, у данашњем српском језику разлика међу њима сачувала се практично само у номинативу једнине мушког рода (стар, стари).

Одређени придевски вид користи се обавезно:

– у синтагми са показним заменицама, нпр. овај нови капут (а не овај нов капут);

– у саставу двочланог или вишечланог имена или назива, нпр. Свети Сименон МироточивиНови СадМали Мокри Луг и сл.;

– у саставу двочланих или вишечланих израза са описним придевом који представљају устаљени назив или званичну титулу, нпр. редовни професорбели слезодређени вид и сл.

Неки придеви увек имају облик одређеног вида:

– они придеви који се завршавају на –ски, –чки, –шки, –ји, –њи, –шњи и –ћи, нпр. градскисловачкибиолошкивучјикрајњи, данашњигорући (горући и горећи);

– сви компаративи и суперлативи придева, нпр. лепшинајбољи;

– придеви мали и немали с тенденцијом да им се прикључе велики и невелики.

Не препоручује се употреба придева на –ћи у облику неодређеног вида, нпр. Ефекат је застрашујућУследио је изненађујућ пораст температуреТон његовог гласа је био узнемирујућ. У таквим случајевима треба употребити облик одређеног вида: Ефекат је застрашујућиУследио је изненађујући пораст температуреТон његовог гласа је био узнемирујући.

Неодређени придевски вид користи се обавезно:

– у именском делу предиката с помоћним глаголом, нпр. Снег је бео, Задатак је лак, Јован је јак;

– у именском делу предиката с неким полупомоћним глаголом (постајатиизгледатиправити се и сл.) нпр. Он постаје досаданОн изгледа уморанОн се прави храбар;

– у предикативном атрибуту, нпр. Дунав тече мутан;

– у апозитиву, нпр. Душан је, упоран и вредан, све то издржао.

Разлика у падежним наставцима

Облици промене неодређеног вида, каква се може наћи у текстовима старијих писаца или у ијекавским говорима, разликују се од промене одређеног вида, пре свега, у генитиву, дативу и локативу једнине мушког и средњег рода. Генитив има наставак –а, а датив и локатив –у, као и именице истог рода (добри човек, доброг човека, добром човеку; добар човек, добра човека, добру човеку).

У осталим падежима разлика постоји у дужини самогласника у наставку (у одређеној промени сви наставци имају дуг самогласник у наставку, у неодређеној промени само неки), а донекле и у акценту основе.

Често слушамо о добрим или лошим изведбама, поготово у последње време, и многи се питају чему реч изведба када имамо нашу реч, односно навикнути смо на извођење. Ово питање даље води у расправу о томе да ли треба или не треба употребљавати стране речи (у овом случају хрватску).

Ако нам одређена реч „звучи” као страна, то није разлог да је прогласимо туђицом, а да не завиримо у Речник српскога језика.

Речник објашњава реч изведба као именицу женског рода која значи: извођење, извршење, остварење нечега; израда, производања; извођење, приказивање каквог уметничког дела.

Ако и даље звучи чудно, сетимо се просидбе, косидбе, пловидбе и сл.

Саиграч или суиграч?

Преносимо део текста из необјављене драме М. Витезовића „Стеријин пут у Србе”.

Vuk-i-Sterija

Лицеј. Дружество српске словесности. Чланови Дружества су међу гледаоцима. На сцени су Јован Стеријин Поповић и Вук Караџић. Јован има на рукама беле рукавице и држи две друге рукавице које пружа Вуку.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ставите ове рукавице. Сви чланови Дружества имају их на заседању (насмеје се). Овде нам је све у рукавицама.

ВУК КАРАЏИЋ (ставља рукавице):

Добро. Да се не вучемо за језик прљавим рукама!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (излази напред):

Господо, реч је о Називословном односно терминолошком речнику. Почели смо се бавити стварањем научне терминологије када је Атанасије Николић поднео свој Технички речник за струке математичке, земљомерне, хидротехничке, хидрауличне и архитектурне. Сад смо тај рад наставили за све области. Желимо да називословно образујемо српски језик и почели смо…

ВУК КАРАЏИЋ (упада у реч):

Погрешно! Образују се људи, а не језик! Језик образује народ и само народ!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

…а онда је из Беча стигао господин Вук Стефановић Караџић, исто член Дружества и поделио нас

ВУК КАРАЏИЋ:

Српски језик у свему, па и у терминологији, може само народ образовати, а не могу му га наметати појединци. Тај посао не треба радити, већ ваља оставити да се језик народном просветом усавршава.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Дружество нису обични појединци, већ научевнији људи народа нашег. Када сам писао правила за конституцију Дружества имао сам у виду академије наука у другим слободним и образованим народима. Није Дружество створено да ишта ради мимо народне јавности. Зато, господине Вуче, жалимо што се јавност показала немарна према овоме послу. Срби воле да им послове ураде други, како би имали све разлоге да буду против!

ВУК КАРАЏИЋ:

Нијесам ја од тих Срба! Ја мислим да Друштво треба да се окане грађења терминологије!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ко ће ако неће Дружество?

ВУК КАРАЏИЋ:

То је поље дуго и широко коме се ласно не може на крај доћи.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Ако се тако гледа, никад се неће почети. Поље се сагледава и са почетка и са средине. Кад будемо на крају бићемо међу културним народима са својом терминологијом.

ВУК КАРАЏИЋ:

Нема народа у Европи који би сву терминологију хтео да преведе на свој језик… и могао… Нема! (лупа шаком)

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Тачно је да се сваки народ не може сам развити и изобразити, него позајмљује просвешченије од других. Ово опет бива двогубним: или мешајући се са другим народима примамо његове обичаје, справе, орудије, па с њима и речи, или се поједини људи код изображених народа васпитавају и поцрпивши знања и вештине распрострањују их међу својим сународницима. Од речи страних првога рода није се сачувао ниједан народ нити се може сачувати. Дружество над Називословним речником жели да сачувамо својост нашег народа. Не можемо без нужде туђинство присвајати и свога се отуђивати. Успемо ли, бићемо и ми неком пример.

ВУК КАРАЏИЋ:

Посао прављења ријечи је тежак, а особито за наше књижевнике, који нити знају свога језика нити хоће да га уче, него га по своме кривом знању кваре и грде, нити знају којих ријечи има у нашем језику, којих нема! Друштво би најбоље учинило, кад би се потрудило, да наши књижевници науче свој народни језик и то како у речима, тако у мислима. Сви се они туже да у језику нема речи за њихове мисли, али они нити знају речи нити мисле српски, већ немачки или латински, јер су само на тим језицима школовани. Ви сте на латински преводили и претходног кнеза српског, који је рођен усред Србије и српски проговорио.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Нисам га преводио на латински већ упућивао на велику мудрост и на римске и грчке законе и правду садржану у њима. Зар нисам у Називословном речнику латинске речи посрбљавао према азбучном реду и у Дружеству их усвајали? Ево почетка: A posteriori – чувствоизворно, a priori – умоизворно.

ВУК КАРАЏИЋ:

То није посрбљено, то је словеносербовано!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

А ово: abalienare – отуђивати!

ВУК КАРАЏИЋ:

Боље је – предавати.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abalienatio – отуђивање!

ВУК КАРАЏИЋ:

Већ рекох – предавање!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Abdicatio – одречење! Ablegare – одаслати, отслати. Аbelgatis – одсланик. Аbeseratio – одступање. Аbolitio – ослобођење. Аbrogatio – уништај. abonnment – заклада, претплата, предупис. Аborigines – првоседеоци. Аbortus – пометак, побацивање…

ВУК КАРАЏИЋ:

Побачај је са народних уста. Све је то, господо, велики пометак! Имали сте за граматику моју Писменицу, али уводите језиковку, а нудили су вам језикословницу, словницу и језикословље.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Језиковље се односи на језик, а остало на писмена, слова, ортографију. Писменица је агитација за ваша слова.

ВУК КАРАЏИЋ:

Узећете је кад-тад! Не можете мимо народа!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (смирује):

Знате да поштујем ваш досадашњи књижевни и лексикографички рад, сем ортографије, на коју на пристајем. Што хоћете, да срушите све до сада учињено у Називословном речнику?

ВУК КАРАЏИЋ.

Да вам поштено узвратим. Ви сами знате колико ваш књижевни рад сматрам вредним. Ви сте својим комедијама, исмевајући, показали какви су карактери и какав је језик оних који су моји највећи противници. А у својим трагедијама суочили сте наш народ са својом историјом и судбином. Али, шта ће нам у том Називословном речнику: причина, безумство, словопоборно, началник, кад имамо узорак, безумље, реч и беседа, начелник?! За двобрачје или двосупружје имамо двоженство, за браколомство ту је прељубништво! Шта ће код Хаџића у закону брачност и разведеније?! Кад су се Срби женили и пуштали. Шта ће код Николића постројница или постројаственица? Мора остати архитектура да бисмо се са светом разумели, и исто изудница мора бити анатомија…

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Да се не ловимо у неспретностима које се у толиком труду не могу избећи, а које се лако временом могу исправљати, али како, иако не можемо мимо света који напредује, сачувати себе, ако сва орудија, художества и справе која се усавршенствују не крстимо српски? Ако дампшиф не назовемо парњачом, ако за архив не кажемо чуварница, ако канцеларију не претворимо у писарницу, ако експедитора не именујемо отправљачем?! Да бисмо остали Срби морамо говорити српски у својој кући и у својој држави. Ако одмах не наставимо почети посао, ми ћемо заувек остати без Називословног речника, мимо света, или ће нас свет узети под своје својим речима. Назовимо уру часоказом, па гледајмо у њега колико хоћемо. Нека нам мајке, жене и сестре плету, а не штрикају! Нека нам одећу праве кројачи, а не шнајдери! Издајмо књиге у печатњи, а не у типографији! Имајмо уреднике, а не редакторе! Нека све пазе надзиратељи уместо инспектора! А забранитељи нам не требају ни као цензори!

ВУК КАРАЏИЋ:

Друштво кад нешто рече то треба да остане, а ако оно погреши онда узакоњава погрешке, зато све треба оставити професорима, па ако они погреше други ће поправити.

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Вуче, схватате ли да сте у овом против себе?

ВУК КАРАЏИЋ:

Увијек кад сам на страни народа, ја сам код учених Срба против себе. То они не схватају!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици):

Господо словесници, што сте замучали? Покажите своју ученост! Ћутите као да своје језике немате!

ВУК КАРАЏИЋ (према Јовану):

Немају за ову прилику, јер је језик народни. Они имају туђе језике!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ:

Господо словесници, зар ја сам да се са Вуком спорим… као да сам на двобоју!

ВУК КАРАЏИЋ:

Јесмо, на двобоју смо! Мачујемо се језиком!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (према публици, пита):

Што ћутите?

ВУК КАРАЏИЋ:

Видите, господине Поповићу, како признају да сам у праву! (према публици) Добио сам двобој! Ваш језик је мртав! (према Јовану) Ви нисте мртви, хвала Богу!

ЈОВАН СТЕРИЈИН ПОПОВИЋ (разљути се, скида рукавицу и баца је Вуку у лице):

Ако хоћете двобој, имаћете га! Сутра, пред народом, при изгреву сунца, иза Ташмајдана, на Врачарском пољу! Наше се оружје зна – језик! Ту је и гробље… Па ко „падне” да се почасно сахрани!

Извор: Политика

Већ је било речи о паронимима, тј. речима које су по облику врло сличне, а по значењу сасвим различите. Због сличности облика лако их је заменити, а замењивање је недопустиво јер преноси погрешну информацију, води у неспоразуме и забуне. А језик је средство за споразумевање!

Тако, нпр., топлота је једно, а топлина је нешто друго. Топлота је спољна, физичка, а топлина је унутрашња, душевна.

(…)

Треба разликовати речи мењати и замењивати, јер у новије време често долази до њихове замене. Више о томе прочитајте ОВДЕ.

(…)

Исто тако, прашити значи: дизати прашину, а запрашивати – посипати прашком. Не смеју се поистовећивати речи бунити и збуњивати. Погрешно је рећи: то ме буни; треба: то ме збуњује.

Један ученик, у свом писменом саставу, радо се сећа свог четворогодишњег учитеља, али и један сасвим одрастао човек прича о сусрету са једном – како рече – средњовековном женом, мада она није из средњег века, већ је средовечна.

Чак и један министар, на телевизији, последипломски студиј назива магистратом (ваљда по угледу на докторат). Магистеријум, међутим, нема никакве везе са магистратом, који значи нешто друго: градску кућу, градску управу, чиновнике!

Размера је однос двеју величина, најчешће онај о умањењу географских карата (а : б), а сразмера пропорција, однос двеју размера (а : б = ц : д).

(…)

Ито тако религиозан значи побожан, а религијски се односи на религију. Проблемски може бити, нпр., шах, а проблематичан човек. Системски се односи на систем, а систематичан значи доследан, плански.

(…)

Према томе, речи треба знати и треба их мерити, бирати. Само тако ће нам служити. У противном ће нас издати, изневерити.

Милорад Телебек, Како се каже

Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами>>

Дамир Борас, ректор Универзитета у Загребу, предложио је новој хрватској власти да у основне школе врати учење ћирилице која је из програма нестала почетком деведесетих.

– Мислим да би учење ћирилице требало вратити у школе, као што би требало глагољицу понудити као изборни предмет. То су старохрватска писма и било би лијепо наново их видјети у настави – каже загребачки ректор, уверен да ће у стручној јавности многи мислити исто.

Давор Дукић, редовни професор Одсјека за кроатистику, Катедре за старију хрватску књижевност, наводи два разлога због којих би било добро учити ћирилицу.

– На ћирилици имамо низ старих текстова, а познавање тога писма помаже учењу руског језика. Други је разлог то што се у нама сусједним земљама рабе и ћирилица и латиница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне литературе на ћирилици – каже Дукић.

Слаже се с тезом да данас, да је ћирилица остала у хрватском образовном сaставу, не би у тој мери имали тешкоћа с увођењем ћириличних плоча у Вуковару.

– Када нешто боље познајете, мање од тога зазирете – каже Давор Дукић.

Бивши декан Филозофског факултета (с почетка деведесетих), академик Јосип Братулић, став о ћирилици у школама оправдава на следећи начин:

– Ниједно знање човјека не оптерећује да би га осиромашило. У мозгу простора има, а знати писма је врло добро – онај тко не зна писма, не зна ни језике.

Свестан да у дневнополитичком контексту ово питање може бити дочекано на нож, нуди решење:

– Проблем је што ћирилици треба скинути политичку ауру. Како? Врло једноставно – назовимо је хрватском ћирилицом – предлаже академик Братулић.

Док се неки с чуђењем питају је ли ово неки облик накнадне памети, Жељко Јозић са Хрватског института за језик пита се како се догодило да се ћирилица у школама престала учити ако се језикословци данас слажу да би је требало вратити у школе.

Јозић објашњава како је јасно да су ћирилица и глагољица стара хрватска писма, а да су Хрвати били трописмена нација и писали глагољицом, ћирилицом и латиницом. – Чињеница јест и да су хрватска ћирилица, тзв. босанчица, и глагољица данас врло занемарена писма иако су њима писани неки од најважнијих докумената хрватске повијести.

А стручњак за језике с Одсјека за лингвистику, академик Ранко Матасовић, иако нема изграђено мишљење о потреби увођења ћирилице у школе, сматра да би у њима требало знатно више учити – руски.

– То је језик који се лако учи и вишеструко исплати. Учење руског, додуше, повезано је с познавањем ћирилице, а и чињеница јест да су и глагољица и ћирилица дио хрватске националне баштине – каже академик Матасовић, уверен да су деца, посебно у основним школама, преоптерећена многим садржајима, па је питање где наћи простора за учење глагољице и ћирилице.

– На разини изборних предмета све је могуће – као изборни, могао би се учити и кинески, но све је ствар стручне анализе курикулума – каже Марасовић.

– Ја знам писати и читати ћирилицу јер сам предавала у школи када су се задаће писале и латиницом и ћирилицом. Знање ћирилице чак ме спасило једне ратне године – каже Љиља Вокић, бивша министарка просвете и професорка хрватског језика. Према њеном мишљењу, ћирилицу је и данас згодно знати, но није ју добро наметати. Зато би бивша министарка отворила ученицима могућност избора учења ћирилице. Љиља Вокић притом подсећа да ћирилица није обележје једног народа да би се због ње стварала аверзија.

– То није српско писмо, само су је Срби задржали, а Хрвати су се приклонили Западу и прихватили латиницу. Кад би се у школама отворила могућност њезина учења, вјерујем да би било оних који би се одазвали – процјењује Вокић.

– Не знам што је ректор Борас желио постићи овим приједлогом, али чињеница је да једино у чему се сви слажемо јест да нам је градиво преоптерећено и није у складу с временом у којем живимо. Ако оставимо са стране ћирилицу као својеврсно политичко питање у Хрватској, и уз уважавање да је и знање тог писма дио писмености, свеједно мислим да би за будуће генерације било корисније увести нешто ново, попут учења информатике или још једног страног језика – рекао је Радован Фуцхс, бивши министар науке. Додаје како у Америци деца немају обавезан латински, па свеједно имају изврсне лечнике и правнике.

Осам заблуда о ћирилици>>

Извор: www.jutarnji.hr

Фотографија: novilist.hr

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 еуро  евро
 ексодус  егзодус
 екстрат  екстракт
 експресо  еспресо
 еваулација  евалуација
 евентуелно  евентуално
 еуропеизам  европеизам
 Европска Унија  Европска унија
 егзакност  егзактност
 еко туризам  еко-туризам
 ec. (ecc.) скраћено од економиста  ек. скраћено од економиста
 екс-шампион  ексшампион
 екс Чехословачка  екс-Чехословачка
 екстазиа  екстазија
 екстра-зарада  екстразарада
 екстравертан  екстровертан
 есхумација ексхумација
 екцентрик  ексцентрик
 екцес  ексцес
 ексцем  екцем
 електро-привреда  електропривреда
 енбрион  ембрион
 енпиријски  емпиријски
 емпириски  емпиријски
 енциклопедиа  енциклопедија
 енциклопедиски  енциклопедијски
 епидемиа  епидемија
 еркодишн  еркондишн
 експеранто  есперанто
 етики (дат.)  етици (дат.)
 ефенди-Мита  ефенди Мита
 етно село  етно-село
 етно-лингвистика  етнолингвистика

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Језичке недоумице

Претходни текстови на тему стандарда, прескрипције и нормативизма су били релативно апстрактни, и бавили су се идеологијом и принципима стандардизовања међу србистима и тражењем узрока за такво стање. Овде бих се окренуо конкретним питањима, конкретним такозваним језичким недоумицама, и понудио решења на општем плану, као и конкретно за један број таквих недоумица, са намером да тако хеуристички појасним своје погледе на ове проблеме.

Најпре ћу врло кратко размотрити основне механизме настанка језичких недоумица, као и основне механизме које би требало следити у стандардизацији, те и основне механизме које би било добро развијати код говорника језика како би такав стандард лако учили и ефикасно употребљавали. Након тога ћу навести типичне примере погрешне или непотребне нормативне интервенције, разоткривајући где је могуће карактеристичне логичке и стратешке погрешке које су до такве лоше стандардизације довеле.

Најпре треба поставити питање постоје ли уопште језичке недоумице или је то конструкт који је створила агресивно прескриптивна лингвистика. Језичких недоумица нема док нема вредносног раслојавања језика. У друштвима без виших и нижих регистара, и међу говорницима без вредносног суда о регистрима, језичких недоумица нема. Језик се ту употребљава као средство да се стигне до циља, и чак и где постоје путање које се тим средством не могу прећи, спонтано и несвесно се пролази обилазницама. Језичке недоумице свакако постоје у свакој језичкој заједници у којој постоје виши, формални регистри.

burek-koji-se-moze-poneti

Када због нечег – због јасноће изражавања (у научном и правном регистру), због естетског ефекта (у књижевном језику), због осетљивих друштвених односа (у административној и политичкој употреби) – почнемо да обраћамо пажњу на језичке изборе, почну и да се јављају недоумице. Оне настају у сусрету такве осетљивости са неким природним појавама у језику. Са језичком променом која се тренутно одвија: када у истом тренутку, док тече нека промена у језику, две различите форме, засноване на међусобно искључивим правилима, налазе употребу било у свим доменима језика, било у комплементарној дистрибуцији на облике, регистре или говорнике. Са лакунама: појавама да од појединих језичких јединица не можемо градити неке, иначе продуктивне и фреквентне језичке форме. Са суптилним дијалекатским разликама и специфичностима, када говорник није сигуран да ли нека дијалекатска форма има стандардни легитимитет.

У таквим ситуацијама, говорник се суочава са немогућношћу да језички обликује неку мисао (као у познатом примеру где ћемо у стандарду сви лако рећи Чоколада је дата детету, али ако уместо на дете у реченици желимо да упутимо на два детета, немамо начина да то изразимо), или са потребом да изабере између алтернатива (на пример, да ли се каже чаршаф или чаршав). Неке од оваквих ситуација, нормативни приручници су обрадили, и одлучили да изаберу једно од могућих решења као исправно, а да остала прогласе неисправним.

Погрешна решења

Основни принцип суочења србистичке норме са недоумицом је парцијално разрешење према наметнутој, често погрешној логици. Парцијално у смислу да се не траже најшири могући принципи којима се може обухватити највећи могући број недоумица, тако да говорник учи једно правило место неколико стотина конкретних парова неисправног и исправног израза. Погрешној логици у смислу да се принципи не траже у самом језику, у логици језика као система, већ у некој површној и идеолошки екстремно нормативистичкој језику страној логици лингвистички необразованог прописивача.

Далеко би продуктивније било питати се зашто недоумице настају, препознавати стварне језичке законе чије међусобно сукобљавање до њих доводи, и тренирати кориснике језика да и они сами препознају ове законе, да сами пепознају могућа решења, и да их сами вагају и бирају најбоља по својим мерилима. За ово је неопходна норма која 1) не стигматизује нарушавање стандарда чак ни у његовим најсуверенијим доменима употребе, и чак и када то нарушавање почне да постаје правило а не изузетак, и 2) која се води принципом да је у великом броју случајева прихватљив већи број решења, и да када се појави ново решење и узме маха међу говорницима – то решење треба увести у норму као нову могућност, а не борити се против њега у конзервативном ропцу вечито умирућег.

Чињеница да недоумице постоје и без агресивног и ригидног нормативизма не значи да такав нормативизам не доприноси њиховом настанку. У неком овлашном прегледу на релативно малом узорку текста, чини се да тек свака двадесета језичка недоумица долази од природе језика, док остале имају корен у нормативистичком притиску.

На пример, говорницима неких босанских дијалеката дешава се да реч сако изговарају и пишу сакао. Разлог је што исти ти говорници партиципе певао, пливао, гледао изговарају пево, пливо, гледо, са дугим крајњим вокалом о. Од раног детињства, у том изговору се сусрећу са нормативним притиском да се уместо дугог о на кају речи изговара ао. У њиховом уму развија се филтер кроз који пролази сав материјал који њихова граматика генерише, и у коме се пре изговора или писања свако дуго о на крају речи замењује са ао. Како је о на крају речи сако дуго, то га филтер мења са ао, те они изговарају сакао.

Ова појава, коју лингвистика назива хиперкорекција, разлог је огромном броју језичких грешака, вероватно јединих облика језичког понашања код говорника без језичких недостатака који се могу сматрати грешком. Хиперкорекција је и кад говорник торлачког или староштокавског дијалекта каже Стигао сам на станици – он зна да често „греши” када уз предлог и употреби акузатив (дакле, када у складу са својим дијалектом, каже Чекао сам на станицу), па онда и где не треба овај облик мења локативом. Хиперкорекција је када неком нешто хвали – он уз мењање свог пиродног фала у стандардно хвала, мења и глагол настао позајмицом из немачког, фалити – у хвалити. Хиперкорекцијом је настало и оно што се дуго везивало за израз београдски говор – говор код кога се акценти померају ка почетку речи. Од свега онога што би један нормативни инспектор препозао као грешку у језику, вероватно бар петину чине хиперкорекције.

Један број грешака односи се на проблеме иманентне правописном систему. Правила писања често морају да повуку границе у пољима која су иначе континуална, или да пронађу решења за писање неких специфичних израза. На пример, писање негације одвојено од глагола (Она га не воли.) наспрам писања исте такве негације уз партицип истог тог глагола (Он је невољен.) захтева озбиљно експлицитно или имплицитно познавање граматике.

На другој страни, ниједна стратегија за писање 3 ЦД-а ћириличним писмом не даје елегантан резултат (3 цедеа, 3 це-де-а, 3 ЦДа – захваљујем се Маји Вукић на већем броју примера овог типа). Овде крути став норме индукује велики број грешака које то не би морале да буду, ако би се норма поставила мало флексибилније, и бар код неких од ових образаца прихватила више од једне варијанте.

Остатак би чиниле вештачки произведене грешке. Грешке које то ни по чему нису. Језички изрази који су легитимни чланови језичког система, али их је неко прогласио грешкама. Обично их проглашавају грешкама људи који се језиком баве без доброг лингвистичког образовања, и који неку своју једноставну логику покушавају да наметну далеко сложенијим лингвистичким појавама. Тамо где се језичка стварност не уклопи у њихове уске оквире поједностављене језичке, или чешће нејезичке логике, они препознају грешку. Како ће таквих примера бити највише у остатку текста, овде не наводим ниједан пример.

Одјеци пуризма

Пуристички разлози стоје иза нормативног прогона израза попут бурека за понети или Шкотланђанина. Оба израза се одбацују јер су начињени према обрасцима из немачког језика. Додатно их дисквалификује то што су раширени међу хрватским говорницима. Док се уместо Шкотланђанин препоручује краће и елегантније Шкот, уместо бурека за понети норма саветује бурек који се може понети. И овде мислим да коментар није потребан. Осим да страно порекло обрасца по себи није сметња употреби језичког израза. Ако образац заживи у језику, значи да му је био потребан. Ако не заживи, израз остаје изолован, а образац има идиоматски карактер, без утицаја на граматику језика. И у једном и у другом случају, језик је богатији за нешто што му је потребно. Јер: замислите да радите у пекари, и неко наручи бурек који се може понети (за разлику од бурека који се не може понети?).burek-koji-se-moze-poneti-2

Из сличних, конзервативних разлога, норма забрањује употребу позајмљене речи скрипта као именице женског рода једнине. Дакле, не може пишем скрипту, лакше ми је са скиптом – исправно је искључиво пишем скрипта, лакше ми је са скриптима. Разлог је што је у време позајмљивања именица заиста примљена као плуралиа тантум по обрасцу средњег рода множине. У међувемену, она се услед фреквентне употребе међу студентском популацијом потпуно прилагодила нашој морфологији и прешла у неутралнији облик, који притом одговара њеној семантици: постала је именица женског рода, са једнинским и множинским облицима. То студенту омогућује да разликује између једне скрипте и неколико скрипти, нешто што са првобитном, искључиво плуралном именицом није било могуће. Мистичка свест о томе да је промена у језику кварење спречава нормативисте да се помире са овом чињеницом.

Пуризам не мора имати перспективу сопственог језика. Такав је случај са паровима Ћезаре или Чезаре, Челзи или Челси, чаршав или чаршаф. Чест је случај да позајмљена реч извесно време не може да смири душу у другом животу који добије у новом језику. Како ће бити прихваћена зависи од тога како је изговарана и како је звучала уху (или уву) позајмиоца у време када је прихваћена, од тога како се изговара и звучи данас, и од бројних других фонолошких и лексичких принципа. Новија нормативна литература захтева да се говори и пише искључиво Чезаре, капучино и бочање. Не видим разлог да ако је изговор Ћезаре, капућино, боћање општеприхваћен међу говорницима насилном интервенцијом намећемо измену која се вероватно неће ни примити, али ће на дужи период произвести огроман број грешака (сваки написани или изговорени капућино постаје грешка), а пошто већина говорника ни не зна за сваку реч са гласом ћ је ли италијанског порекла или није – додатно и значајан број грешака услед хиперкорекције.

Најзад, ако неко други каже или напише Чезаре – не видим да је језик угрожен могућношћу двојаког изговора и писања италијанизама. Двојако писање и изговор не сметају код речи уво/ухо почетком истог овог пасуса. Зашто онда смета да се може говорити и писати и Челси и Челзи, и чаршаф и чаршав.

Ко не воли варијацију, нека се одлучи коју ће верзију он у свом језику употребљавати, а коме не смета може у истој реченици гледати Челси и навијати против Челзија, свет се неће распасти упркос јези коју сви ми испраних мозгова осетимо при помисли на декриминализацију такозване интра-говорничке варијације. Наравно, требамо имати поверења једни у друге да се такве ствари реално неће дешавати без озбиљних разлога.

Цар је го: логика глупости и незнања

Добар индикатор нестабилних поља у језику, домена на ивици промене, или оних које је промена већ захватила, јесте процес усвајања језика код деце. Често код деце препознајемо обрасце који нису део наше граматике, и које доживљавамо као грешке. Некад су ово само фазе које се неминовно пролазе на путу до усвајања одрасле граматике. Али често су у питању домени језика где мањи број изузетака у фреквентној употреби нарушава једноставност и научивост система. Изузетке учимо напамет, продуктивне изразе сваки пут изнова градимо од компоненти. Говорници, поготову деца, теже да се изузетака ослободе, односно да их врате у систем где се изводе истим обрасцима као њима сродни изрази. Тако, док норма одбацује компаративе типа вишљи и строжији у корист изузетака виши и строжи, деца и говорници без нормативног дрила углавном остају поштеђени овог притиска, и често изговарају вишљи и строжији.

Слично је са глаголом протест(в)овати. Норма прописује употребу без гласа в. Објашњење је да се каже протест, а не протеств, па је тиме и глагол без овог сонанта. Ево одличног примера како плитка логика лингвисте уме да силује језик не препознајући његове стварне законе. Довољан је пример фонолошки еквивалентне именице напаст (два слога, завршетак на -аст), од које се гради глагол напаствовати, никако напастовати, иако в има исти статус у оба наведена примера.

Слично је и са именицом разочарење. Из граматички мотивисаних разлога о којима је писано у литератури, говорници теже да у неким значењима глаголску именицу од глагола разочарати граде са вокалом -е место вокала -а. Норма ово не препознаје, већ примењује плитку логику да је основа разочара-, и да именица мора бити само разочарање. Упркос нормативном притиску, и упркос свом одступању од базичног продуктивног обрсаца, облик разочарење далеко је фреквентнији у употреби од варијанте са а (и нико се не пита зашто, већ наставља да оспорава). И овде, језик не би изгубио ништа ако би се у ситуацијама овог типа дозволили дублетни облици. Напротив.

Стандардна граматика прописује искључиво употребу квантификатора све, никако сво, када се употребљава уз именице са масеним значењем. Дакле, не сво време, само све време, не сво зло него само све зло, не сво сивило, него само све сивило. Објашњење је да је у старословенском еквивалент овог израза гласио все, где је с било меко, и није трпело уз себе вокал о. То што данас, осим ако се подвргну темељном аутогеном тренингу, сви говорници изговарају сво није никакав аргумент у поређењу са правилом које је важило у неком другом језику, у неко друго време.

Слично је са речима попут, за актуелни српски стандард једино прихватљивог средњовековни, и већини говорника природнијег средњевековни. Тако норма дозвољава само средњоисточни, а забрањује средњеисточни, само средњотехничка, никако средњетехничка. Разлог који норма наводи је да средње у овим примерима не значи меру између високо и ниско, који у сличним сложеницама имају вокал о (нискокалорични, средњекалорични, висококалорични), те ваљда да би се разликовало значење компоненте средње њој треба наметнути други вокал. Овакво маштовито правило намеће говорнику будност и праћење неће ли се у низу његовог говора појавити реч која садржи средње, и онда додатно промишљање о томе је ли употребљено у значењу мере или неком другом значењу, и тиме је показује своју вештачку, нејезичку природу.

Остаје нејасно зашто је нормативисти било неприхватљиво много очигледније правило: ови придеви у све сложенице улазе у свом облику за средњи род: високо, ниско и средње. Употреба облика средњо је штетнија за научивост стандарда него, рецимо, употреба облика високе и ниске, јер ова два облика постоје у парадигми придева (генитив једнине и номинатив и акузатив множине у женском роду). Другим речима, средњоисточни је нашем уму неприродније и теже за прихватање него нискекалорично или високеризично.

За крај, нормативисти понекад одлуче да оповргну или игноришу неке од основних особина језичког знака. Тако се за прилоге попут доста, или пуно каже како није правилно рећи пуно ти хвала или доста ми је важно да завршим овај посао, јер пуно има значење супротног од празног, доста супротно од ко зна чега (треба још?), те се не могу користити за велику количину. Овде је примењена логика да једна реч сме имати само једно значење, о чијој бесмислености не бих трошио речи, само бих упутио на баш доста литературе која се пуно бави помовима полисемије и хомонимије. И на фине стилистичке разлике између парова израза типа На прослави се доста плесало и На прослави се много плесало (у потоњем случају могућа је интерпретација да је плесања било превише), односно рогобатног На прослави се плесало у великој мери.

Стандард тако уместо скупа минималних интервенција у пољима које смо на почетку текста препознали као поља стварних језичких недоумица, заснованих на логици језичког система и усмерених ка функционалности, постаје палимпсест произвољних и сваке логике или циља ослобођених резбарија, компликованих орнамената без много естетске вредности, који уместо да недоумице разрешавају, заправо стварају огроман број вештачких недоумица, и који стандардни језик чине некохерентним, немогућим за учење, и нефункционалним у употреби. Агресивни притисак на кориснике језика да овакав стандард користе, и то не само у уобичајеним доменима употребе стандарда, већ и тамо где стандард нема шта да тражи, ствара код корисника језика осећај несигурности, чини их лошим говорницима и кваритељима сопственог језика, и тера их у хиперкорекцију, са којом рађа повратну спрегу.

Људски је грешити

У тексту који пишем са Марком Симоновићем, из сасвим другачијих разлога, цитирамо следећи пасаж из Норматвне граматике српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна:

За постизање циљева примењене нормативне лингвистике битно је вишекратно наглашавати да од стабилности књижевнојезичке норме у доброј мери зависи стабилност књижевног језика, као што од стабилности књижевног језика доста зависи стабилност националне културе, и као што у крајњој линији од стабилности националне културе доста зависи укупна друштвена стабилност у неком друштву.

Сваки инспектор језичке исправности који прочита овај пасаж, ако за тренутак заборави ко су му аутори, приметиће употребу прилога доста на начин који је оспорен логиком љутог нормативисте, о којој говори крај претходне секције. Овде су, наравно, у праву Пипер и Клајн говорници, а не Пипер и Клајн нормативисти. Пасаж носи и једну стилску несавршеност: неспретно је рећи друштвена стабилност у неком друштву. Поента ове секције није критика – поента је упадљива тежња најстрожих зилота језичког нормативизма да упркос огромној пажњи ка језичкој исправности чине оно што сами погрешно виде као језичке грешке.

burek-koji-se-moze-poneti-3

Мудре главе и мудро стандардизовање

Коментари корисника на друштвеним мрежама и читалаца у електронским медијима упућују на слику коју има обични корисник језика, и према којој нормативна правила одређују људи са добрим образовањем и великим искуством у лингвистици. У једном коментару каже се да су та правила некад осмислиле неке мудре главе и да зато ми данас треба да их се држимо. Нажалост, та слика је далеко од стварности нашег језика. Већина нормативних правила заснива се на лошем познавању лингвистике, погрешном разумевању језика, логички неконзистентним моделима, и несумњиво спадају у оно што једноставно називамо људска глупост. Та глупост је толика да је се често ни њени творци не држе. И та глупост има високу цену која се плаћа огромним количнама времена и енергије које људи потроше да колико-толико овладају бесмисленим правилима, и које се у настави уложе у учење непотребног и ненаучивог.

Ово време и енергија коштају и новца, али и заузимају место корисним знањима и активностима за које би се могли употребити. Цена је и стални осећај говорника да су у опасности да нешто погреше, да ризикују да покваре језик. Код говорника који услед слабијих когнитивних капацитета у одређеним уским доменима, слабијег обазовања и социјалног статуса или места живљења нису у могућности да стандардом владају на истом нивоу као они привилеговани, цена је и значајно већа, јер повлачи озбиљну друштвену, економску, образовну и другу дискриминацију.

А сада мантра. Принципе нормирања морамо мењати. Морамо их чинити флексибилнијим: тамо где се за стандардну употребу надмеће више облика или образаца који живе у појединим кодовима, за одстрањивањем из стандарда неког од тих облика треба посегнути само када имамо изузетно јаке разлоге за то. Употребу стандарда морамо ослободити вредносног аспекта, поготову у смислу стигматизације нестандардног. Присуство нестандардних језичких израза је мера неуспеха стандардизације језика, и позив да покушамо да је додатно оптимизујемо. Оно је и знак да постоје популације које су колатерална штета стандардизације. Ту штету треба ублажити, уместо што се пооштрава осудом и величањем оних које постојање стандарда привилегује.

Извор: inform-al.blogspot.fi

Енглески је несумњиво глобални језик – језик којим ће говорити све већи број људи. Да ли то подразумева опасност за друге, „мање” језике? Да ли доминација енглеског језика негативно утиче на наш културни идентитет? Да ли феномен глобализације представља проблем или погодност?

globalizacija

Феномен глобализације је за једне неопходна реалност која доноси позитивне ефекте: уклапање и напредак, а за друге је нужно зло, које изазива изумирање националности и губљење идентитета. За прве, глобализација шири видике, културно уздиже и пружа огроман број могућности за лично усавршавање и напредовање: за друге, она је исто што и „издаја” националних обележја, занемаривање и избегавање сопствених вредности. Језичка глобализација за једне представља разлог за радовање: у њој виде подлогу за лексичко богаћење, док је други оштро критикују и у њој треже и проналазе разлоге за угрожавање традиционалних квалитета.

Постепено губљење националних граница услед тржишног повезивања света, по мишљењу многих, значи превелики ударац регионалним и националним културама, традицијама, обичајима, који чине културни идентитет сваке земље или регије. Све што људском роду даје фолклорну и етнолошку разноврсност постепено нестаје, а прво што је на удару јесте – језик, чувар националног идентитета. Скептици и лингвистички националисти дубоко верују да ће позајмљивање речи из других језика довести до промене карактера самог језика, а на крају и до његове пропасти, односно нестанка.

Ипак, цела „параноја” око изумирања језика више представља сукоб интереса идеолошких димензија, него што је реч о реалном стању ствари.

Опасност од апсолутног нестанка језика не постоји. Енглески језик на свом примеру можда то најбоље доказује. Према Oxford English Dictionary, енглески језик је преузео речи из триста педесет језика, што је у великој мери утицало на његову промену, те се он у великој мери разликује од оног језика из периода Англосаксонаца. Гледано са аспекта лексике, заправо, 4/5 енглеског вокабулара чине речи романског, латинског или грчког, а не германског порекла. Зашто би се онда било другачије за друге језике? Језици су одувек долазили у контакт са другим језицима, и увек је постојало „позајмљивање” речи из тих језика. Ниједна заједница, до сада, није успела да заустави овај процес. Зашто очекујемо да ћемо ми бити другачији?

Енглески језик није нешто што нам је неко наметнуо, присилио нас да га користимо; ми сами уводимо енглески у српски језик. Истина је да се данас у неким сферама живота не може функционисати без употребе енглеских речи и израза. Међутим, то не значи да, из лењости или помодарства, треба употребљавати анлицизме или, што је још непожељније, извитоперене варијанте англицизама, уколико за одређени појам имамо сасвим валидну реч.

Да ли појава англицизама у српском језику нужно мора бити негативна? Да ли из ње можемо извући оно најбоље?

Решење је у конструктивном прихватању неминовних промена и улагању у напредовање и усавршавање. Лингвистичка глобализација никако не мора донети штету нашој националној култури – то можемо урадити и сами, без енглеског језика. Оно што треба да урадимо јесте да чувамо и негујемо свој језик, а не да трошимо енергију и време у размишљању како ће нам језик нестати, како се читав свет уротио против нас да нам га одузме. Свет сигурно има паметнија посла.

Наша обавеза није да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави. Никада ниједан језик није нестао због позајмљеница, па неће ни наш. Пронађимо корисну средину. Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос –употреба англицизама се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Не идимо у крајност. Сами најбоље можемо сачувати/уништити свој језик.