Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Tuđe reči: uzmi sve što ti život pruža.

Puritanizam je incestoidan.

drustvo-mrtvojezicaraBraniti u svom jeziku upotrebu pozajmljenica, reči uzetih iz drugih jezika, isto je što i odrediti svojoj sestri da može imati decu isključivo sa vama. Istina, u našem jeziku i postoji izreka da brat sestri najbolje smesti, ali volim da mislim da se i ta izreka ne odnosi na imanje potomstva, već samo na epizodu zadovoljstva.

Praksa stvaranja potomstva isključivo u uskom krugu najbližih rođaka lišava zajednicu brojnih oruđa u borbi za opstanak. Ograničen broj genetskih kombinacija vodi ograničenom broju kombinacija fizičkih i fizioloških osobina, što za posledicu ima manju spremnost za suočavanje sa spoljnjim svetom, od mehaničkog rada do reakcije na parazite, bakterije i viruse. Analogija sa jezikom i kulturom je potpuna. Slično je i sa jezikom: jezik bez leksičke razmene sa drugim jezicima ograničen je na leksički fond nastao u jednom kulturnom kontekstu, koji na nove okolnosti može jedino da odgovori rogobatnim složenicama, ponekad ni njima.

Jezičke pozajmljenice po pravilu su kulturne pozajmljenice. Neki predmet, koncept, tehnologija, usvaja se od druge zajednice zajedno sa svojim imenom, ponekad i sa čitavim skupom reči koje se za nju vezuju. Na primer, kada jedna zajednica od druge usvoji tehnologiju plovidbe, ona usvoji ne samo reč za plovidbu, nego i za delove broda, tehnike njegove izrade, sredstva koja se koriste u izradi broda i njegovom upravljanju, tipove događaja i procedura sa kojima se tokom plovidbe srećemo. Kada usvoji tehnologiju kompjutera, onda usvoji i po jedan ili više termina za hard disk (hard drajv), za softver (program), monitor (ekran), resetovanje (butovanje)…

Protivnici upotrebe jezičkih pozajmljenica obično ne ekspliciraju svoj stav po pitanju kulturnih i tehnoloških pozajmljenica. U slučaju da nemaju ništa protiv toga da koristimo softver, već samo protiv reči kojom ga zovemo, oni zagovaraju praksu koja bi značajno usporila osvajanje novih tehnoloških sadržaja. Pozajmljenice omogućuju direktno i brzo preuzimanje tehnologije. Svako drugo rešenje vodi usporavanju i razvijanju otpora prema usvajanju. Još ozbiljniji problem je to da su i same jezičke pozajmljenice, sama pozajmljena reč, gramatička struktura, gramatičko obeležje, zapravo svojom prirodom i kulturne pozajmljenice, i tehnološke pozajmljenice. Onaj ko se protivi upotrebi pozajmljenica zapravo se neminovno protivi kulturnom i tehnološkom transferu.

Protivnci svih vrsta transfera među zajednicama i kulturama suočavaju se sa mnogo većim skupom problema, od kojih su meni ovde zanimljiva dva. Jedan je bazični problem sa definisanjem i odvajanjem svoje zajednice. Koja je to zajednica o kojoj je reč, i kako je odvojiti od drugih (jer svaki kontakt vodi razmeni)? U slučaju Srbije, da li su to svi Srbi svuda (I oni u Čikagu? Kako njih izolovatii?), da li je to srpska etnička zajednica u Srbiji, da li su to svi građani Srbije? Svaka verzija ima svoje probleme, od toga kako izolovati jednu grupu ljudi koja živi izmešano sa drugima, do toga kako primorati sve njene članove da prihvate vašu (pogubnu) ideju. Na praktičnom planu, ovaj stav ima još veći problem u tome da pod postojećim okolnostima uspešno sprovođenje takve izolacije vodi i potpunom nestanku zajednice, usled nemogućnosti da se takmiči sa drugim zajednicama.

Ali uzmimo da nijedan od ovih problema ne postoji. Uzmimo da postoji zajednica čistih Srba, sa svim kulturnim, ideološkim i geopolitičkim uslovima da se uspešno i potpuno očisti od svih ikad usvojenih kulturnih pozajmljenica i izoluje od drugih zajednica. Kakav bismo rezultat dobili? Rezultat bi bio jedno od onih plemena koja žive u Amazoniji ili na nekom pacifičkom ostrvu, koja hiljadama godina nisu imala kontakt sa drugim ljudima, i žive u skladu sa prirodom. Iskreno, ovo ne zvuči nimalo loše: direktna razmena sa prirodom, solidarnost, nepoznavanje pojmova kao što su siromaštvo, nacionalizam, zagađenje. Kraći životni vek, više muke oko opstanka, čak i mogućnost da nam nametnuti kontakt donese fatalne epidemije ili da nas neko lovi i odvodi kao roblje, cena su koju bih rado platio za život izvan korporativnog kapitalizma.

Izolovane tribalne zajednice su po pravilu vrlo male zajednice, do nekoliko hiljada ljudi. Njihova brojnost je uvek ograničena prirodnim okruženjem, ponekad i kulturom koja se u takvom okruženju razvije: žive na ostrvu koje može da nahrani ograničen broj ljudi (poput Sentinelaca), ili imaju kulturu jakih tabua, koja ograničava rast zajednice i kontakt sa drugim kulturama (poput naroda Xinga ili Piraha). U uslovima ograničene brojnosti, incest, kao i uzak opseg genetske varijacije, postaju neminovnost, čime se vraćamo na početnu tezu o neminovnoj incestoidnosti puritanizma.

Pozajmljenice čuvaju jezik, bez njih bi mogao nestati.

Paradoks jezičkog nacionalizma i puritanizma je u tome da on ne teži ovakvom rezultatu na planu kulture, već potpuno suprotnom. Jezički nacionalizam i puritanizam želi jezik koji isključivo rečima proverenog porekla može da odgovori zahtevima samog fronta tehnološkog razvoja. On želi da u čistoj formi pobedi u utakmici naroda. On želi hiljade Tesla i Pupina, ali u državi jednog naroda i samo čistim rečima njegovog jezika. I kad kažem ’paradoks’, naravno, samo izbegavam da napišem ’glupost’.

Zamislimo jezik koji uspešno usvaja tehnološka dostignuća bez usvajanja reči koje uz njih idu. Jezik koji za svaki termin u domenu usvojene tehnologije pronalazi svoju reč. I gde to nalaženje svoje, čiste reči ne usporava tehnološku razmenu. Kako bi taj jezik izgledao? Najpre se moramo upoznati sa nekim univerzalnim osobinama jezika, osobinama koje pokazuju svi jezici poznati nauci.

Jedna od univerzalnih osobina jezika jeste proces gramatikalizacije. Svi jezici sveta podležu ovom procesu. Gramatikalizacija se odnosi na težnju punoznačnih reči jednog jezika – reči koje označavaju konkretne pojmove (imenica, glagola, prideva, priloga) da gube svoje pojmovno značenje i svode se na funkcionalne reči – reči koje pre svega služe gramatičkoj svrsi (predloge, pomoćne glagole, zamenice, funkcionalne partikule). Na primer, u našem jeziku je u toku prelazak konstrukcije ’u vezi’, gde imenica ’veza’ traži dopunu sa predlogom ’sa’ (’u vezi sa tim’) u predlog ’uvezi’ koji traži dopunu u genitivu (’uvezi toga’). Opšti efekat ovog procesa je umanjenje fonda punoznačnih reči jednog jezika.

U isto vreme, svaka zajednica se neprestano menja, i neki predmeti i pojmovi nestaju iz njene stvarnosti. Sa njihovim nestajanjem, nestaju i reči koje su za njih korišćene. Najpre postaju arhaične, a zatim se zaboravljaju i potpuno gube. I ovo je prirodni proces u jeziku, i to sa istim efektom kao i gramatikalizacija: on neprestano umanjuje leksički fond jednog jezika.

Deo promena kroz koje zajednica prolazi jeste i usvajanje novih tehnoloških i drugih kulturnih sadržaja, i potrebne su joj nove punoznačne reči da ih označi. Dakle, dok sa jedne strane život zajednice neprestano od jezika traži nove reči, on sam, usled svog unutrašnjeg ustrojstva i društvenih i kulturnih procesa, konstantno istanjuje svoj leksički fond. Jedno se rešenje očigledno nameće: kombinujmo morfeme koje prežive, gradimo nove reči slaganjem postojećih morfema svog jezika.

Ovo je rešenje za kojim poseže većina purističkih lingvističkih etablišmenta. Tako su nastali zrakomlati, tjelospojke, kostolomi, pa i novogovori i novozbori. Ali, ovo rešenje nije dovoljno dobro, jer ono stvara isključivo nove reči koje se sastoje iz dva ili više elemenata, ali ne stvara nove elemente. Ono ne rešava problem osipanja vokabulara na planu prostih elemenata. Ujedno, ono značajno povećava prosečnu dužinu reči u jeziku, još drastičnije prosečne rečenice. Jezik se dovodi u situaciju da probije prag ekonomičnosti upotrebe, što može voditi i nestanku. Naravno, neke nove složene reči, obično one koje se češće koriste, u procesu jezičke promene će se ’fonološki pohabati’ i postati proste. Ali ovaj proces traje predugo da bi obezbedio potrebnu brzinu obnovljivosti leksičkog fonda u uslovima ubrzanja društvenih promena i razmena koje odlikuje poslednjih nekoliko milenijuma postojanja čovečanstva.

Rešenje dolazi iz samog problema: ubrzane promene i razmene zasnivaju se na intenzivnom kontaktu, a on omogućuje i intenzivno pozajmljivanje leksičkog materijala. Ovo je zapažanje od koga smo i krenuli: leksička razmena je slepi putnik tehnološke razmene. Ali sada je vidimo iz drugog ugla: ona spašava jezik od gubitka koraka sa promenom u kulturi i društvu. Pozajmljenice se usvajaju kao proste reči, jer i kada to nisu, njihovi elementi nisu elementi ciljnog jezika. Jezik-pozajmljivač ih prepoznaje kao proste. Zato one direktno proširuju fond njegovih elementarnih leksičkih jedinica. Zahvaljujući pozajmljenicama, i jezici malih zajednica i kultura opstaju uprkos pritisku onih većih. Jezik opstaje kroz svoju gramatiku, kroz svoje funkcionalne reči, a punoznačne su mu reči potrošna roba. Dok god reč kompjuter menjamo po padežima, i koristimo je npr. uz novogramatikalizovani domaći predlog ’pomoću’ mi ne ugrožavamo svoj jezik uzimajući je. Naprotiv – spašavamo ga.

Još neke zablude

Puritanci većinom protestuju protiv novijih pozajmljenica, neposredno pošto su pozajmljene. Oni nastupaju pod pretpostavkom da ono što nije pozajmljeno poslednjih godina čini autentični leksički fond datog jezika. Kada pogledamo u leksički fond našeg jezika, vidimo slojeve pozajmljenica: danas se gradi engleski sloj, prethodno je nastao nemački, pre njega francuski, pre toga rusk(oslovensk)i, pre toga turski, pre njega grčki… Na kraju čeka otvoreno pitanje nastanka indoevropkog leksičkog korpusa, koji se verovatno dobrim delom takođe rodio u razmeni među plemenima koja su činila prvobitni indoevropski blok. Leksički fond našeg jezika u aktivnoj upotrebi nema više od jedne trećine nepozajmljenih punoznačnih morfema, računajući da u njih spadaju i ranoindoevropski koreni.

Zapravo, da jezik nema sklonost leksičkom pozajmljivanju, pitanje je da li bi se ikad on sam, a time i čovekov kognitivni aparat, razvili do nivoa homo sapiensa. Vrlo je moguće da bez pritiska novopozajmljenih reči u nekom periodu pre sto hiljada godina naš leksikon ne bi dosegao razmere koje ima, i da time naš memorijski aparat, kao ni mehanizam pretraživanja i procesiranja ne bi uznapredovali dalje od nivoa koji prepoznajemo kod životinja sa bazičnim sistemima komunikacije.

Umereni puritanci su protiv pozajmljivanja samo kada naš jezik već ima reč za neki pojam. Razlog kojim se vode je da tada pozajmljena reč ne popunjava nikakvu prazninu. Ovo gledište zanemaruje da je sinonimija još jedna pojava koja karakteriše sve poznate jezike. Sinonimija ima svoju svrhu u jeziku – od markiranja registara (razgovaramo li sa prodavcem na pijaci ili sa voditeljom Dnevnika) do izdvajanja tananih razlika u značenju (sinonimne reči međusobno nikad nisu potpuno ekvivalentne). Jeziku je ponekad potreban sinonim. Pozajmljivanje nikada nije bez potrebe. Ponekad ta potreba oslikava negativnu društvenu pojavu (npr. kada se strana reč koristi kao refleks kompleksa niže vrednosti u odnosu na kulturu iz koje dolazi), ali i tada cilj reakcije ne treba da budu strane reči već sam kompleks niže vrednosti.

Jedan od razloga za proganjanje pozajmljenica je i strah da bi one mogle da promene gramatički sistem našeg jezika. Ne postoji nijedan dobar razlog da se promena gramatičkog sistema jednog jezika posmatra kao nešto negativno. U pitanju je još jedna, možda i najdublja, univerzalna osobina jezika: da je konstantno u promeni. On se menja nezavisno od toga pozajmljuju li se ili ne strane reči. Ako i postji dovoljno jako sredstvo da zaustavi promenu u jeziku, kao što je to sakralizacija, sa prestankom menjanja jezik će prestati i da živi – o tome jasno govori sudbina latinskog jezika. Identitet jezika, ukoliko je u pitanju autentična vrednost, zagarantovan je kontinualnošću njegove promene, i nije ugrožen time da promenu delimično usmerava i materijal drugog jezika.

Ako pozajmljena reč inficira naš jezik tuđim identitetom, ukoliko ugrožava izvornost i čistotu identiteta nas samih kao govornika jezika, zašto onda srpski nacionalisti ne likuju nad time da su druge etničke zajednice prigrlile isti jezik i nazvale ga svojim imenima? Zašto se, naprotiv, ljute, i traže da Hrvati za standard uzmu kajkavski ili čakavski? Zato što kod ideologije logika ne igra nikakvu ulogu – ona se lomi i prilagođava ideološkom cilju. Zato jezičkom puritanizmu i nacionalizmu i ne smeta što pati od materijalnih grešaka i logičkih nekoherentnosti. Jezik tu nije ni predmet ni cilj, on je samo sredstvo za formulisanje nejezičkih stavova i za realizovanje nejezičkih ciljeva.

Autor: Boban Arsenijević

Izvor: blog.b92.net

Određeni i neodređeni vid prideva je kategorija koju ima većina opisnih prideva.

Određeni vid prideva, koji se iskazuje oblicima adjektivne promene, znači da je ono na šta se odnosi imenica uz koju taj pridev stoji nešto određeno ili već pomenuto, npr. Stari mornar im dobaci uže.

Ovakvo značenje nema neodređeni pridevski vid, što se izražava oblicima mešovite promene, bilo atributski, npr. Star čovek se brzo umori, bilo imenski deo predikata, npr. Taj čovek je star.

Iako postoje posebni padežni nastavci za ova dva pridevska vida, u današnjem srpskom jeziku razlika među njima sačuvala se praktično samo u nominativu jednine muškog roda (star, stari).

Određeni pridevski vid koristi se obavezno:

– u sintagmi sa pokaznim zamenicama, npr. ovaj novi kaput (a ne ovaj nov kaput);

– u sastavu dvočlanog ili višečlanog imena ili naziva, npr. Sveti Simenon MirotočiviNovi SadMali Mokri Lug i sl.;

– u sastavu dvočlanih ili višečlanih izraza sa opisnim pridevom koji predstavljaju ustaljeni naziv ili zvaničnu titulu, npr. redovni profesorbeli slezodređeni vid i sl.

Neki pridevi uvek imaju oblik određenog vida:

– oni pridevi koji se završavaju na –ski, –čki, –ški, –ji, –nji, –šnji i –ći, npr. gradskislovačkibiološkivučjikrajnji, današnjigorući (gorući i goreći);

– svi komparativi i superlativi prideva, npr. lepšinajbolji;

– pridevi mali nemali s tendencijom da im se priključe veliki neveliki.

Ne preporučuje se upotreba prideva na –ći u obliku neodređenog vida, npr. Efekat je zastrašujućUsledio je iznenađujuć porast temperatureTon njegovog glasa je bio uznemirujuć. U takvim slučajevima treba upotrebiti oblik određenog vida: Efekat je zastrašujućiUsledio je iznenađujući porast temperatureTon njegovog glasa je bio uznemirujući.

Neodređeni pridevski vid koristi se obavezno:

– u imenskom delu predikata s pomoćnim glagolom, npr. Sneg je beo, Zadatak je lak, Jovan je jak;

– u imenskom delu predikata s nekim polupomoćnim glagolom (postajatiizgledatipraviti se i sl.) npr. On postaje dosadanOn izgleda umoranOn se pravi hrabar;

– u predikativnom atributu, npr. Dunav teče mutan;

– u apozitivu, npr. Dušan je, uporan i vredan, sve to izdržao.

Razlika u padežnim nastavcima

Oblici promene neodređenog vida, kakva se može naći u tekstovima starijih pisaca ili u ijekavskim govorima, razlikuju se od promene određenog vida, pre svega, u genitivu, dativu i lokativu jednine muškog i srednjeg roda. Genitiv ima nastavak –a, a dativ i lokativ –u, kao i imenice istog roda (dobri čovek, dobrog čoveka, dobrom čoveku; dobar čovek, dobra čoveka, dobru čoveku).

U ostalim padežima razlika postoji u dužini samoglasnika u nastavku (u određenoj promeni svi nastavci imaju dug samoglasnik u nastavku, u neodređenoj promeni samo neki), a donekle i u akcentu osnove.

Često slušamo o dobrim ili lošim izvedbama, pogotovo u poslednje vreme, i mnogi se pitaju čemu reč izvedba kada imamo našu reč, odnosno naviknuti smo na izvođenje. Ovo pitanje dalje vodi u raspravu o tome da li treba ili ne treba upotrebljavati strane reči (u ovom slučaju hrvatsku).

Ako nam određena reč „zvuči” kao strana, to nije razlog da je proglasimo tuđicom, a da ne zavirimo u Rečnik srpskoga jezika.

Rečnik objašnjava reč izvedba kao imenicu ženskog roda koja znači: izvođenje, izvršenje, ostvarenje nečega; izrada, proizvodanja; izvođenje, prikazivanje kakvog umetničkog dela.

Ako i dalje zvuči čudno, setimo se prosidbe, kosidbe, plovidbe i sl.

Saigrač ili suigrač?

Prenosimo deo teksta iz neobjavljene drame M. Vitezovića „Sterijin put u Srbe”.

Vuk-i-Sterija

Licej. Družestvo srpske slovesnosti. Članovi Družestva su među gledaocima. Na sceni su Jovan Sterijin Popović i Vuk Karadžić. Jovan ima na rukama bele rukavice i drži dve druge rukavice koje pruža Vuku.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Stavite ove rukavice. Svi članovi Družestva imaju ih na zasedanju (nasmeje se). Ovde nam je sve u rukavicama.

VUK KARADŽIĆ (stavlja rukavice):

Dobro. Da se ne vučemo za jezik prljavim rukama!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (izlazi napred):

Gospodo, reč je o Nazivoslovnom odnosno terminološkom rečniku. Počeli smo se baviti stvaranjem naučne terminologije kada je Atanasije Nikolić podneo svoj Tehnički rečnik za struke matematičke, zemljomerne, hidrotehničke, hidraulične i arhitekturne. Sad smo taj rad nastavili za sve oblasti. Želimo da nazivoslovno obrazujemo srpski jezik i počeli smo…

VUK KARADŽIĆ (upada u reč):

Pogrešno! Obrazuju se ljudi, a ne jezik! Jezik obrazuje narod i samo narod!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

…a onda je iz Beča stigao gospodin Vuk Stefanović Karadžić, isto člen Družestva i podelio nas

VUK KARADŽIĆ:

Srpski jezik u svemu, pa i u terminologiji, može samo narod obrazovati, a ne mogu mu ga nametati pojedinci. Taj posao ne treba raditi, već valja ostaviti da se jezik narodnom prosvetom usavršava.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Družestvo nisu obični pojedinci, već naučevniji ljudi naroda našeg. Kada sam pisao pravila za konstituciju Družestva imao sam u vidu akademije nauka u drugim slobodnim i obrazovanim narodima. Nije Družestvo stvoreno da išta radi mimo narodne javnosti. Zato, gospodine Vuče, žalimo što se javnost pokazala nemarna prema ovome poslu. Srbi vole da im poslove urade drugi, kako bi imali sve razloge da budu protiv!

VUK KARADŽIĆ:

Nijesam ja od tih Srba! Ja mislim da Društvo treba da se okane građenja terminologije!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

A ko će ako neće Družestvo?

VUK KARADŽIĆ:

To je polje dugo i široko kome se lasno ne može na kraj doći.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Ako se tako gleda, nikad se neće početi. Polje se sagledava i sa početka i sa sredine. Kad budemo na kraju bićemo među kulturnim narodima sa svojom terminologijom.

VUK KARADŽIĆ:

Nema naroda u Evropi koji bi svu terminologiju hteo da prevede na svoj jezik… i mogao… Nema! (lupa šakom)

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Tačno je da se svaki narod ne može sam razviti i izobraziti, nego pozajmljuje prosveščenije od drugih. Ovo opet biva dvogubnim: ili mešajući se sa drugim narodima primamo njegove običaje, sprave, orudije, pa s njima i reči, ili se pojedini ljudi kod izobraženih naroda vaspitavaju i pocrpivši znanja i veštine rasprostranjuju ih među svojim sunarodnicima. Od reči stranih prvoga roda nije se sačuvao nijedan narod niti se može sačuvati. Družestvo nad Nazivoslovnim rečnikom želi da sačuvamo svojost našeg naroda. Ne možemo bez nužde tuđinstvo prisvajati i svoga se otuđivati. Uspemo li, bićemo i mi nekom primer.

VUK KARADŽIĆ:

Posao pravljenja riječi je težak, a osobito za naše književnike, koji niti znaju svoga jezika niti hoće da ga uče, nego ga po svome krivom znanju kvare i grde, niti znaju kojih riječi ima u našem jeziku, kojih nema! Društvo bi najbolje učinilo, kad bi se potrudilo, da naši književnici nauče svoj narodni jezik i to kako u rečima, tako u mislima. Svi se oni tuže da u jeziku nema reči za njihove misli, ali oni niti znaju reči niti misle srpski, već nemački ili latinski, jer su samo na tim jezicima školovani. Vi ste na latinski prevodili i prethodnog kneza srpskog, koji je rođen usred Srbije i srpski progovorio.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Nisam ga prevodio na latinski već upućivao na veliku mudrost i na rimske i grčke zakone i pravdu sadržanu u njima. Zar nisam u Nazivoslovnom rečniku latinske reči posrbljavao prema azbučnom redu i u Družestvu ih usvajali? Evo početka: A posteriori – čuvstvoizvorno, a priori – umoizvorno.

VUK KARADŽIĆ:

To nije posrbljeno, to je slovenoserbovano!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

A ovo: abalienare – otuđivati!

VUK KARADŽIĆ:

Bolje je – predavati.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Abalienatio – otuđivanje!

VUK KARADŽIĆ:

Već rekoh – predavanje!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Abdicatio – odrečenje! Ablegare – odaslati, otslati. Abelgatis – odslanik. Abeseratio – odstupanje. Abolitio – oslobođenje. Abrogatio – uništaj. abonnment – zaklada, pretplata, predupis. Aborigines – prvosedeoci. Abortus – pometak, pobacivanje…

VUK KARADŽIĆ:

Pobačaj je sa narodnih usta. Sve je to, gospodo, veliki pometak! Imali ste za gramatiku moju Pismenicu, ali uvodite jezikovku, a nudili su vam jezikoslovnicu, slovnicu i jezikoslovlje.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Jezikovlje se odnosi na jezik, a ostalo na pismena, slova, ortografiju. Pismenica je agitacija za vaša slova.

VUK KARADŽIĆ:

Uzećete je kad-tad! Ne možete mimo naroda!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (smiruje):

Znate da poštujem vaš dosadašnji književni i leksikografički rad, sem ortografije, na koju na pristajem. Što hoćete, da srušite sve do sada učinjeno u Nazivoslovnom rečniku?

VUK KARADŽIĆ.

Da vam pošteno uzvratim. Vi sami znate koliko vaš književni rad smatram vrednim. Vi ste svojim komedijama, ismevajući, pokazali kakvi su karakteri i kakav je jezik onih koji su moji najveći protivnici. A u svojim tragedijama suočili ste naš narod sa svojom istorijom i sudbinom. Ali, šta će nam u tom Nazivoslovnom rečniku: pričina, bezumstvo, slovopoborno, načalnik, kad imamo uzorak, bezumlje, reč i beseda, načelnik?! Za dvobračje ili dvosupružje imamo dvoženstvo, za brakolomstvo tu je preljubništvo! Šta će kod Hadžića u zakonu bračnost i razvedenije?! Kad su se Srbi ženili i puštali. Šta će kod Nikolića postrojnica ili postrojastvenica? Mora ostati arhitektura da bismo se sa svetom razumeli, i isto izudnica mora biti anatomija…

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Da se ne lovimo u nespretnostima koje se u tolikom trudu ne mogu izbeći, a koje se lako vremenom mogu ispravljati, ali kako, iako ne možemo mimo sveta koji napreduje, sačuvati sebe, ako sva orudija, hudožestva i sprave koja se usavršenstvuju ne krstimo srpski? Ako dampšif ne nazovemo parnjačom, ako za arhiv ne kažemo čuvarnica, ako kancelariju ne pretvorimo u pisarnicu, ako ekspeditora ne imenujemo otpravljačem?! Da bismo ostali Srbi moramo govoriti srpski u svojoj kući i u svojoj državi. Ako odmah ne nastavimo početi posao, mi ćemo zauvek ostati bez Nazivoslovnog rečnika, mimo sveta, ili će nas svet uzeti pod svoje svojim rečima. Nazovimo uru časokazom, pa gledajmo u njega koliko hoćemo. Neka nam majke, žene i sestre pletu, a ne štrikaju! Neka nam odeću prave krojači, a ne šnajderi! Izdajmo knjige u pečatnji, a ne u tipografiji! Imajmo urednike, a ne redaktore! Neka sve paze nadziratelji umesto inspektora! A zabranitelji nam ne trebaju ni kao cenzori!

VUK KARADŽIĆ:

Društvo kad nešto reče to treba da ostane, a ako ono pogreši onda uzakonjava pogreške, zato sve treba ostaviti profesorima, pa ako oni pogreše drugi će popraviti.

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Vuče, shvatate li da ste u ovom protiv sebe?

VUK KARADŽIĆ:

Uvijek kad sam na strani naroda, ja sam kod učenih Srba protiv sebe. To oni ne shvataju!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (prema publici):

Gospodo slovesnici, što ste zamučali? Pokažite svoju učenost! Ćutite kao da svoje jezike nemate!

VUK KARADŽIĆ (prema Jovanu):

Nemaju za ovu priliku, jer je jezik narodni. Oni imaju tuđe jezike!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ:

Gospodo slovesnici, zar ja sam da se sa Vukom sporim… kao da sam na dvoboju!

VUK KARADŽIĆ:

Jesmo, na dvoboju smo! Mačujemo se jezikom!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (prema publici, pita):

Što ćutite?

VUK KARADŽIĆ:

Vidite, gospodine Popoviću, kako priznaju da sam u pravu! (prema publici) Dobio sam dvoboj! Vaš jezik je mrtav! (prema Jovanu) Vi niste mrtvi, hvala Bogu!

JOVAN STERIJIN POPOVIĆ (razljuti se, skida rukavicu i baca je Vuku u lice):

Ako hoćete dvoboj, imaćete ga! Sutra, pred narodom, pri izgrevu sunca, iza Tašmajdana, na Vračarskom polju! Naše se oružje zna – jezik! Tu je i groblje… Pa ko „padne” da se počasno sahrani!

Izvor: Politika

Već je bilo reči o paronimima, tj. rečima koje su po obliku vrlo slične, a po značenju sasvim različite. Zbog sličnosti oblika lako ih je zameniti, a zamenjivanje je nedopustivo jer prenosi pogrešnu informaciju, vodi u nesporazume i zabune. A jezik je sredstvo za sporazumevanje!

Tako, npr., toplota je jedno, a toplina je nešto drugo. Toplota je spoljna, fizička, a toplina je unutrašnja, duševna.

(…)

Treba razlikovati reči menjati zamenjivati, jer u novije vreme često dolazi do njihove zamene. Više o tome pročitajte OVDE.

(…)

Isto tako, prašiti znači: dizati prašinu, a zaprašivati – posipati praškom. Ne smeju se poistovećivati reči buniti zbunjivati. Pogrešno je reći: to me buni; treba: to me zbunjuje.

Jedan učenik, u svom pismenom sastavu, rado se seća svog četvorogodišnjeg učitelja, ali i jedan sasvim odrastao čovek priča o susretu sa jednom – kako reče – srednjovekovnom ženom, mada ona nije iz srednjeg veka, već je sredovečna.

Čak i jedan ministar, na televiziji, poslediplomski studij naziva magistratom (valjda po ugledu na doktorat). Magisterijum, međutim, nema nikakve veze sa magistratom, koji znači nešto drugo: gradsku kuću, gradsku upravu, činovnike!

Razmera je odnos dveju veličina, najčešće onaj o umanjenju geografskih karata (a : b), a srazmera proporcija, odnos dveju razmera (a : b = c : d).

(…)

Ito tako religiozan znači pobožan, a religijski se odnosi na religiju. Problemski može biti, npr., šah, a problematičan čovek. Sistemski se odnosi na sistem, a sistematičan znači dosledan, planski.

(…)

Prema tome, reči treba znati i treba ih meriti, birati. Samo tako će nam služiti. U protivnom će nas izdati, izneveriti.

Milorad Telebek, Kako se kaže

Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami>>

Damir Boras, rektor Univerziteta u Zagrebu, predložio je novoj hrvatskoj vlasti da u osnovne škole vrati učenje ćirilice koja je iz programa nestala početkom devedesetih.

– Mislim da bi učenje ćirilice trebalo vratiti u škole, kao što bi trebalo glagoljicu ponuditi kao izborni predmet. To su starohrvatska pisma i bilo bi lijepo nanovo ih vidjeti u nastavi – kaže zagrebački rektor, uveren da će u stručnoj javnosti mnogi misliti isto.

Davor Dukić, redovni profesor Odsjeka za kroatistiku, Katedre za stariju hrvatsku književnost, navodi dva razloga zbog kojih bi bilo dobro učiti ćirilicu.

– Na ćirilici imamo niz starih tekstova, a poznavanje toga pisma pomaže učenju ruskog jezika. Drugi je razlog to što se u nama susjednim zemljama rabe i ćirilica i latinica, a savladavanjem osnova ćirilice u osnovnoj školi naši bi učenici dobili mogućnost čitanja stručne literature na ćirilici – kaže Dukić.

Slaže se s tezom da danas, da je ćirilica ostala u hrvatskom obrazovnom sastavu, ne bi u toj meri imali teškoća s uvođenjem ćiriličnih ploča u Vukovaru.

– Kada nešto bolje poznajete, manje od toga zazirete – kaže Davor Dukić.

Bivši dekan Filozofskog fakulteta (s početka devedesetih), akademik Josip Bratulić, stav o ćirilici u školama opravdava na sledeći način:

– Nijedno znanje čovjeka ne opterećuje da bi ga osiromašilo. U mozgu prostora ima, a znati pisma je vrlo dobro – onaj tko ne zna pisma, ne zna ni jezike.

Svestan da u dnevnopolitičkom kontekstu ovo pitanje može biti dočekano na nož, nudi rešenje:

– Problem je što ćirilici treba skinuti političku auru. Kako? Vrlo jednostavno – nazovimo je hrvatskom ćirilicom – predlaže akademik Bratulić.

Dok se neki s čuđenjem pitaju je li ovo neki oblik naknadne pameti, Željko Jozić sa Hrvatskog instituta za jezik pita se kako se dogodilo da se ćirilica u školama prestala učiti ako se jezikoslovci danas slažu da bi je trebalo vratiti u škole.

Jozić objašnjava kako je jasno da su ćirilica i glagoljica stara hrvatska pisma, a da su Hrvati bili tropismena nacija i pisali glagoljicom, ćirilicom i latinicom. – Činjenica jest i da su hrvatska ćirilica, tzv. bosančica, i glagoljica danas vrlo zanemarena pisma iako su njima pisani neki od najvažnijih dokumenata hrvatske povijesti.

A stručnjak za jezike s Odsjeka za lingvistiku, akademik Ranko Matasović, iako nema izgrađeno mišljenje o potrebi uvođenja ćirilice u škole, smatra da bi u njima trebalo znatno više učiti – ruski.

– To je jezik koji se lako uči i višestruko isplati. Učenje ruskog, doduše, povezano je s poznavanjem ćirilice, a i činjenica jest da su i glagoljica i ćirilica dio hrvatske nacionalne baštine – kaže akademik Matasović, uveren da su deca, posebno u osnovnim školama, preopterećena mnogim sadržajima, pa je pitanje gde naći prostora za učenje glagoljice i ćirilice.

– Na razini izbornih predmeta sve je moguće – kao izborni, mogao bi se učiti i kineski, no sve je stvar stručne analize kurikuluma – kaže Marasović.

– Ja znam pisati i čitati ćirilicu jer sam predavala u školi kada su se zadaće pisale i latinicom i ćirilicom. Znanje ćirilice čak me spasilo jedne ratne godine – kaže Ljilja Vokić, bivša ministarka prosvete i profesorka hrvatskog jezika. Prema njenom mišljenju, ćirilicu je i danas zgodno znati, no nije ju dobro nametati. Zato bi bivša ministarka otvorila učenicima mogućnost izbora učenja ćirilice. Ljilja Vokić pritom podseća da ćirilica nije obeležje jednog naroda da bi se zbog nje stvarala averzija.

– To nije srpsko pismo, samo su je Srbi zadržali, a Hrvati su se priklonili Zapadu i prihvatili latinicu. Kad bi se u školama otvorila mogućnost njezina učenja, vjerujem da bi bilo onih koji bi se odazvali – procjenjuje Vokić.

– Ne znam što je rektor Boras želio postići ovim prijedlogom, ali činjenica je da jedino u čemu se svi slažemo jest da nam je gradivo preopterećeno i nije u skladu s vremenom u kojem živimo. Ako ostavimo sa strane ćirilicu kao svojevrsno političko pitanje u Hrvatskoj, i uz uvažavanje da je i znanje tog pisma dio pismenosti, svejedno mislim da bi za buduće generacije bilo korisnije uvesti nešto novo, poput učenja informatike ili još jednog stranog jezika – rekao je Radovan Fuchs, bivši ministar nauke. Dodaje kako u Americi deca nemaju obavezan latinski, pa svejedno imaju izvrsne lečnike i pravnike.

Osam zabluda o ćirilici>>

Izvor: www.jutarnji.hr

Fotografija: novilist.hr