Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Na kartonskim kutijama u kojima se transportuje piće u staklenim flašama redovno stoji upozorenje: NE TUMBAJ! Malo manje su osetljive reči, koje, takođe, ne smemo tumbati.

I sa rečima treba postupati vrlo pažljivo. Ovde ćemo ukazati na najčešća okliznuća. Nije to samo slučaj sa deformacijom reči koju vrše neobrazovani ljudi, za koje je infarkt – infrakt, original – orginal, orijentacija – orjentacija, komandant – komadant…

Ni obrazovani ljudi nisu bezgrešni i oni katkad zaborave ili nakaleme neko slovo u pojedinim rečima.

Urođena sposobnost nije instikt, kako će napisati i neki fakultetlija, već – instinkt; sažetak neke materije nije ekstrat, nego – ekstrakt. Količina neke robe nije kontigent, nego – kontingent. Prelaz gasa ili pare u tekuće stanje je kondenzacija, a ne – kondezacija; bezvazdušni prostor je vakuum, a ne – vakum, kako često možete ne samo čuti od obrazovanih ljudi nego i pročitati u njihovim tekstovima.

Kad već pomenuh tekstove, da kažem kako neki ne razlikuju reči tekst test, pa govore da su položili tekstove, ali su pali na vožlji. Treba razlikovati naoko slične stvari (paronime) napis natpisNapis  je kakav duži tekst, članak (npr. novinski napis), a natpis  je kraći tekst na zgradi ustanove ili preduzeća, na nadgrobnom spomeniku i sl.

Prestupnik je delinkvent, a ne – delikvent, kako ga često nazivaju , kao da je reč o kakvom deliji, a ne o kriminalcu. Prestupništvo je delinkvencijaa ne – delikvencija; prepiska – korespondencija, a ne korespodencija. Operator je onaj koji operiše, hirurg, a operater je stručnjak druge vrste, npr. za filmsku i televizijsku montažu.

Znajući da treba reći hvalazahvaliti (a ne fala i zafaliti), poneko će – u težnji da govori pravilno – reći pogrešno: Šta ti hvali?… Neće ti zahvaliti ni dlaka s glave!, ne znajući da je ovde reč o germanizmu faliti – nedostajati.

U vezi sa odnosom glasova F, V, HV poučna je sledeća priča.

Poznato je da se u srpskom jeziku kaže kafa, u hrvatskom – kava, u bošnjačkom – kahva. (Ne znam da li kafiće nazivaju kavićima ili kahvićima!) Došao neki Bošnjak u Široki Brijeg, u zapadnoj Hrvatskoj, i navratio u kavanu (jer kafane tamo nema).

– Jednu kahvu – reče konobaru.

– Nema ovde kahve! – odbrusi konobar. – Ovdje je samo kava.

– Kahva ili kava, isto je to – pomirljivo će Bošnjak.

– Nije isto! Je l’ ti isto da ti ja ženu pohvalim ili da ti je povalim?!

– Uh, gluho bilo! Daj mi onda ćaj.

Milorad Telebek, Kako se kaže

Kampanja „Negujmo srpski jezik”, koju je pokrenuo Filološki fakultet u Beogradu s namerom da javnosti ukaže na česte jezičke greške i usmeri na pravilno izražavanje, izazvala je oprečne reakcije u stručnoj i naučnoj javnosti. Na nju se nadovezuje i objavljivanje tekstova naših najpoznatijih lingvista i lingvistkinja na temu „Sačuvajmo srpski jezik”, koje podržava Ministarstvo kulture i informisanja. U diskusiju o kampanji uključio se i lingvista dr Marko Simonović, istraživač na Institutu za jezik Univerziteta u Utrehtu i predavač na Departmanu za holandski istog univerziteta kao protivnik takvih intervencija.

Zašto je ova kampanja sporna? Zar nema nikakve koristi od nje?

– Kampanja bi se mogla zvati „Smanjimo svoj jezik”. Iz nje saznajemo da većina govornika našeg jezika ili nisu naši (te ga koriste bespravno) ili ga ne koriste dobro. Našeg jezika, ispostavlja se, gotovo i da nema: sve vrvi od grešaka, aljkavština, tuđica, latinica i drugih nepodopština. Kampanja ipak jeste korisna jer konačno imamo javno dostupan pregled tekstova normativističkih autoriteta. Sagovornici mi, naime, često ne veruju da srbijanski normativisti ozbiljno govore kako je „srpski jezik nadređen svim svojim varijantama” (misleći tu na hrvatski, bosanski i crnogorski), kako je „više nego jasno kakav je status srpskog jezika” na lektoratima gde je lektor etnički Hrvat ili kako je „van borbenih redova Srbin uvek bio meta napada i predmet ugnjetavanja”. Jasno je i da se tekstovi laika ni tonom ni sadržajem ne razlikuju od tekstova „profesionalnih” normativista. To je zato što se normiranjem uglavnom bave ljudi bez lingvističkog obrazovanja ili znanja o drugim jezicima, pa su i njihovi tekstovi zasnovani na laičkim zabludama o jeziku.

Možete li izdvojiti neke od tih zabluda?

– Dve su zablude u osnovi kampanje. Prva je da postoji nekakva sudbinska povezanost „dobrog” jezika i etničke pripadnosti. Po hiljaditi se put govori o tome šta s jezikom rade Srbi, Hrvati, Bošnjaci itd., a jedini koji tu bilo šta „rade” su malobrojne nacionalističke elite ubeđene da imaju mandat za upravljanje jezikom. Druga zabluda jeste da se jezik može „sačuvati” normom. U sociolingvistici nije poznat nijedan slučaj jezika koji je izumro jer govornici nisu slušali savete normativista, ali ima dobro opisanih slučajeva ugroženih jezika gde norma pokazuje tendenciju da „dokrajči jezik”. Današnji frizijski u Holandiji i bretonski u Francuskoj u svom standardnom obliku obiluju „očišćenim” formama, koje forsiraju i koriste samo normativisti, pa poslednji kompetentni govornici, svi već bilingvali, odustaju od javne upotrebe ugroženog jezika uvereni da bi ga govorili „nepravilno” i „kvarili”.

Da li se i naš jezik povlači zbog normativnih intervencija?

– Ne drastično, ali događa se da ga govornici izbegavaju u određenim kontekstima. Mnogi se kompetentni dvojezični govornici koji nisu pohađali školu na našem jeziku boje svoje „nepismenosti”, pa oklevaju da ga koriste u pisanoj komunikaciji. Govornici iz Slovenije i Makedonije često prelaze na engleski u strahu da će im se omaći „kruh” ili „hleb” u pogrešnom društvu ili da će promašiti padež i biti ismejani. Ima čak i obrazovanih govornika iz Srbije koji su digli ruke od glagola trebati. Na kraju, ko ozbiljno shvati preporuke Rajne Dragićević o borbi protiv „atačovanja”, „selfija” itd., o selfijima i atačovanju govoriće samo na engleskom sve dok srbisti za oko sto godina ne ponude „ispravne” ekvivalente.

Doktorirali ste na tuđicama. Šta mislite o engleskim rečima poput selfija, atačovanja, lajkovanja…?

– To su naše reči. Engleski nema reč selfi, muškog roda, s kratkosilaznim akcentom i množinom selfiji. Naš je jezik u kontaktu sa engleskim razvio obrasce kojima govornici na osnovu engleskih korenova bez ikakvog napora grade naše reči. To je znanje koje naš jezik čini vitalnim, a ne ugroženim.

selfie-nasa-rec

Kako vam se čini svojko kao ideja za zamenu reči selfi? Koja je svrha takvih intervencija?

– Treba praviti razliku između jezične kreativnosti (npr. nastanka reči svojko) i proterivanja tuđica (nametanja svojka da bi se iskorenio selfi). Iluzija je da ne mogu mirno i trajno jedna pored druge postojati pozajmljenica i kovanica, tisuća i hiljada, ćirilica i latinica itd. Svojko neće zaživeti jer se uvodi negativnom ideologijom, ali i zato što je kao reč slabo upotrebljiv: podseća na stojko, ne može se staviti u množinu, i ima akuzativ jednine kao da označava nešto živo (npr. Vidim svojka). Mnogo bi veće šanse imala ženska verzija: svojka.

Kako vidite budućnost našeg jezika?

– Elite koje pokreću ovakve kampanje same sebe diskredituju rigidnim normativizmom i nacionalizmom, pa očekujem da će se sve ozbiljnije postavljati pitanje njihovog legitimiteta i korisnosti. No bojim se da će do statusnih promena dolaziti isključivo pod vanjskim diktatom. Evropske birokrate neće prihvatiti finansiranje prevođenja na četiri verzije istog jezika, pa ćemo verovatno pod pritiskom i preko noći uvoditi vlastiti jezik i vlastitu latinicu.

Kako gledate na rodno osetljivu upotrebu jezika i pravljenje ženskih ekvivalenata za nekada tipično muška zanimanja (lovkinja, noćna čuvarka itd.)?

– I tu ima mnogo netolerancije zbog iluzije da je najbolje da svi govorimo isto, te da je svaka razlika problem. Reči kao što je lovkinja se razumeju, pa nema smisla negodovati ako ih neko upotrebi, baš kao što nema smisla takve reči nametati sagovorniku. Ovde, kao i u svim ostalim domenima o kojima smo govorili, važi jednostavno pravilo: jezik služi sporazumevanju. Ako vi kažete ili napišete nešto što ja savršeno razumem, a ja vas osudim samo zato što ne odobravam lingvistička sredstva koja ste upotrebili, onda problem s jezikom imam ja, a ne vi, pa sve da iza moje osude stanu sve kampanje, kompanije i najstarije novine na svetu.

Izvor: www.danas.rs

Vaše puno hvala često nailazi na – ne postoji prazno hvala.

Da li ste pogrešili?

Naravno da niste. Puno i mnogo su sinonimi i mogu se ravnopravno upotrebljavati u ovom značenju. Tačno je da ne postoji prazno hvala (prazno kao suprotno od puno), ali ovde je reč o prilogu, a ne o pridevu puno, te poređenju sa praznim ovde nije mesto.

Prilog puno znači: u velikoj količini, u velikom broju, mnogo; vrlo, veoma.

Prilog mnogo (suprotno od malo) upotrebljava se kada se ukazuje na veliki broj, količinu i obim nečega; kada se ukazuje na količinu, obim neke radnje, zbivanja; kada se ukazuje na visok stepen ili intenzitet nečega; jako, veoma, vrlo.

Dakle, možete upotrebiti bilo koji od ova dva priloga; ispravno je i puno hvalamnogo hvala.

Hvala ili zahvaljujem – kako se pravilno kaže?

 

Svoj jezik učimo nedopustivo malo, pogotovo u srednjoj školi, pa čak i u gimnaziji, gde se uglavnom predaje samo književnost. (Kao da se učenici školuju za književnike!) Istina, osnovi gramatike i pravopisa uče se u osnovnoj školi, koja je – kao što znamo – neselektivna i obavezna (obavezno je školovanje, ali nije – znanje).

I to malo znanja zaboravi se u toku srednje škole, tako da nam se na fakultete upisuju polupismeni maturanti, koji – kako reče jedan kompetentni kritičar naše škole nemuštog jezika – Vuka Karadžića znaju samo po – brkovima! Takvi će, ne naučivši više ništa iz jezika (čast izuzecima koji svoj jezik uče samoinicijativno), nekako završiti fakultete i raditi ono što ne znaju: učiti druge, prpremati zakone, pisati za novine, govoriti na radiju i televiziji… Zato polupismenost caruje na javnoj sceni.

Književni i naučni tekstovi vrve greškama. Novinari pišu i govore loše – onako kako ih je škola naučila. Urednici više brinu šta će se reći nego kako će se reći. (Da nije tako, radio i TV bi – kao moćni i uticajni mediji – mogli da doprinesu razvoju jezičke kulture više nego škola, skrajnuta i uništena nepromišljenim i promašenim profesorima.)

Političari govore sa zavičajnim, nestandardnim akcentima, upotrebljavaju pogrešne oblike reči i s pogrešnim značenjima. Uz to, oni umesto domaćih, ili odavno uobičajenih stranih reči, nepotrebno i nekritički, iz snobizma i pomodarstva, upotrebljavaju nove reči iz, sve agresivnijeg, engleskog jezika. Neke od njih su u političkom rečniku postali pravi „hitovi”, kao na primer transparentnost (kao da nikada nismo javno radili), kooperativnost (kao da nikada nismo sarađivali), kuće su nam samo devastirane (kao da nikada nismo uništavali i rušili), ljudi se isključivo deložiraju (kao da nikada nisu iseljavani).

Umesto obrazovanja i stručnog usavršavanja danas imamo edukaciju, umesto diploma sertifikate, umesto da se prijavljujemo na konkurse mi apliciramo, umesto na razgovor kandidati se pozivaju na intervju. O raznim monitorinzimarejtinzima, kastinzima, tajminzima i sl. da se i ne govori. Imamo čak i holdinge u propaloj privredi. Sve nam je in kul, osim nas.

Svoj prilog nagrđivanju jezika daju i priučeni prevodioci, koji niti znaju jezik sa koga prevode, niti onaj na koji prevode! Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami.

Naše prosvetne vlasti imaju nacionalni zadatak i odgovornost da jezik vrate u škole, gde će biti uvažavan i izučavan prema značaju koji ima za pojedinca i narod u celini. Na svima nama je da svoj jezik učimo, čuvamo i negujemo, kao što to čine svi ozbiljni narodi, koji drže do svog (ovde moram upotrebiti internacionalizme) identiteta i integriteta.

Uozbiljimo se zato i mi!

U jeziku je duhovnost naroda>>

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

 

Jezik se smatra jednim od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Zaista, jezik i narod su sudbinski povezani: ono što se dešava narodu, dešava se i njegovom jeziku. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju, i ne postoje jedan bez drugoga.

Jezik nije samo sredstvo za sporazumevanje, ono po čemu se pripadnici jednog naroda prepoznaju i raspoznaju, već i oruđe nacionalne kulture, izraz narodnog duha i identiteta. Plodovi umnog rada svih pripadnika jednog naroda izražavaju se, tumače i prenose jezikom. Čitav život i razvoj nacionalnih zajednica zasnivaju se na jeziku. Zato se s pravom može reći da je duhovnost naroda u njegovom jeziku.

Nadalje, jezik je sredstvo povezivanja svih pripadnika jednog naroda – u prostoru (bez obzira na to gde žive) i u vremenu (prethodnih generacija sa sadašnjom, sadašnje sa budućim). Upravo to omogućuje društveni napredak: potomci baštine sva dostignuća predaka, koja im bivaju jezikom prenesena.

Ništa manji nije značaj jezika za pojedinca, koji jezikom uobličava, izražava i prenosi drugima svoje misli, osećanja, saznanja… Jezik je, dakle, izraz čovekovog duhovnog i intelektualnog bića. Bez obzira na to čime se bavi – da li je profesor, inženjer, lekar, ekonomista… – čovek se predstavlja, pokazuje jezikom – po njemu ga drugi cene. Jezička kultura svakog pojedinca ogledalo je njegove opšte kulture.

Za razliku od drugih dobara, koja svaki čovek može da prilagođava svome ukusu i potrebama (npr. i pored uobičajenog stila u graditeljstvu i odevanju, svako može da gradi kuću i oblači se po svojoj želji), jezik, koji – kako reče Vuk – nije privatno blago, nego opšte dobro, zaštićen je od intervencije pojedinaca, jer je on radi komunikacije svih unutar jednog naroda, i zato mora biti razumljiv svima, a to znači – jedinstven, ustaljen. Jezik je, dakle, iznad svakog pojedinca.

Jezik je i iznad svakog narodnog govora i dijalekta. Naravno, ovde se misli na standardni, književni jezik, koji je nešto što se stvara, izgrađuje, i zato se mora posebno učiti, jer se niko ne rađa s njim kao sa maternjim govorom. (…) Standardne norme, kao obavezne, drže jezički sistem na okupu; bez njih bi komunikacija prestala i taj sistem bi se s vremenom raspao. Zato svi koji se služe standardnim jezikom treba da ga stalno uče i usavršavaju, da dobro znaju njegova pravila, norme, da ih se u jezičkoj praksi pridržavaju i da tako jezik neguju i čuvaju.

Milorad Telebek, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

Apostrof se piše u rečima koje se shvataju kao okrnjene, na mestima na kojima su u pisanju izostala slova, odnosno glasovi u izgovoru: Al’ je meni ovo poznato. – Jesi l’ kupio knjigu? – Ili kupi alat, il’ ostavi zanat. – Nisam ‘tela da priznam.

Ovaj znak se koristi i pri preuzimanju prezimena iz matičnog jezika (najčešće francuskog ili italijanskog), pri čemu posle njega nema razmaka: D’Artanjan, D’Esten, D’Anuncio i sl.

Oblici infinitiva i glagolskog priloga sadašnjeg bez –i na kraju ne smatraju se književnim; međutim, bez obzira na to, u njima se ne piše apostrof: Nemojmo ovo činit. – Znajuć sve to, planuo je kao vatra. – Nije lepo radit nekome iza leđa.

Apostrof ne treba pisati ni umesto samoglasnika koji se izgubio u procesu asimilacije i sažimanja, ali ako je to potrebno naznačiti – upotrebiće se znak dužine: Došo đavo po svoje. – Poslo me direktor da vas nešto pitam. – Bilo je rakije ko vode.

Ovaj znak se ne piše ni u: nek (neka), međ (među), nit (niti), rad (radi).

S, S’ ili SA? Kako je pravilno?

 

Postoji jedno „pravilo” koje insistira na pravljenju razlike između zahvaljujem i zahvaljujem se:

– ukoliko želite da nekome iskažete zahvalnost, kaže se – zahvaljujem.

– ako želite da na učtiv način odbijete ponuđeno, kaže se – zahvaljujem se.

U Rečniku jezičkih nedoumica, Klajn kaže: „zahvaliti, zahvaljivati; ne: zahvaliti se, zahvaljivati se, osim kad znači – odreći se”.

U skladu sa ovim, ukoliko nam neko, na primer, ponudi kafu, a mi ne želimo da je popijemo, reći ćemo: Zahvaljujem se, i obrnuto – ako želimo, reći ćemo: Zahvaljujem (bez se) i popiti kafu.

Međutim, da li je ovo u potpunosti tačno i da li sve navedeno treba shvatiti kao neprikosnoveno pravilo?

Normativni priručnici uglavnom preporučuju da se zahvaliti (zahvaljivati) upotrebljava u značenju: izraziti (izražavati), zahvalnost, odati (odavati) priznanje, a da se zahvaliti se (zahvaljivati se) upotrebljava u značenju: na učtiv način se odreći (odricati) nečega.

Svakodnevne govorne situacije, međutim, pokazuju da se podjednako često govori i jedno i drugo, bez obzira na to da li se želi iskazati zahvalnost uz prihvatanje, ili uz odricanje.

Norma našeg jezika ne postavlja nikakvo ograničenje u vezi sa upotrebom ovog glagola, ali daje preporuku.

U značenju izraziti (izražavati) zahvalnost mogu se upotrebiti obe forme glagola – i zahvaliti (zahvaljivati) i zahvaliti se (zahvaljivati se), ali nerefleksivnoj formi (bez se) treba dati prednost.

U značenju – na učtiv način se odreći – bolje je upotrebljavati refleksivnu formu (sa se).

Hvala ili zahvaljujem?

NEPRAVILNO PRAVILNO
 Đorđeta, Đorđetov  Đorđa, Đorđev (objašnjenje)
 đakuzi  džakuzi
 đaku (vok.)  đače (vok.)
 Đakovčanin (stanovnik Đakovice)  Đakovičanin (stanovnik Đakovice)
 Đokicin  Đokičin
 Đurđevi Stupovi  Đurđevi stupovi
 Đurađa (gen. od Đurađ)  Đurđa (gen. od Đurađ)

Najčešće pravopisne greške (na slovo G)>>

Živimo u vremenu u kojem sve manje vodimo računa o tome kako se izražavamo i kako pišemo, a domaće reči često zamenjujemo onima iz engleskog jezika. Odnedavno nas u gradskim autobusima, trolejbusima, tramvajima, javnim garažama, na ulici, u bolnicama, poštama, poznata glumačka, književna, muzička i novinarska lica, sa bilborda i plakata, uče kako da govorimo. Akciju „opismenjavanja Beograđana”, pod nazivom „Negujmo srpski jezik”, poveli su Sekretarijat za kulturu, Filološki fakultet i Biblioteka grada Beograda.

– Svaka akcija za čuvanje i negovanje srpskog jezika i srpske kulture je dobrodošla – smatra dr Mihailo Šćepanović, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu. – Sama činjenica da ta akcija postoji upozorava da je srpski jezik ugrožen, jer je, pre svega, ugroženo njegovo pismo, a finansijski na klimavim nogama stoje institucije koje se brinu o njegovom opstanku i razvoju. Decenijama je proglašavana kao nacionalistička svaka briga za očuvanje srpskog kulturnog identiteta, kao i institucija koje se ovom problematikom bave. To dovoljno ilustruje žalosno stanje u kome se nalaze nacionalne institucije poput Srpske književne zadruge, Matice srpske ili SANU i njenih instituta.

Za književnika i lingvistu Pavla Ćosića, prvi deo akcije „Negujmo srpski jezik” bio je mnogo neplodniji od drugog.

– Prvi je bio praktično ponižavajući za čitavu naciju, objašnjava Ćosić. – Kao da su nam govorili: Vi ste toliko nepismeni da je to nekulturno i bezobrazno. U drugom su ipak isplivale neke poruke sa smislom, kao što je na primer ona da je pogrešno koristiti oblik zadnji u značenju poslednji i da je pogrešno reći celo vreme. Od toga ipak ima neke koristi. Ruše se jezičke zablude koje se čak i po školama šire. To su kao neki mitovi. Čak i u školama decu uče tim izmišljenim mitovima. Ali svejedno, ne vidim neki dubok smisao te akcije, naročito zato što se sprovodi samo u Beogradu. Šta, samo je Beograd nepismen?! Bilbordi više izgledaju kao reklama za izdanja Matice srpske, što je dobro jer Matica nema para, a ovo je poteralo ljude da kupe te rečnike i gramatike.

nepismenost-u-srbiji

Da nismo dovoljno pismeni, smatra i akademik i lingvista dr Ivan Klajn. On, međutim, napominje da je teško od prosečnog građanina zahtevati da vodi brigu o jeziku i izražavanju kad mu je egzistencija ugrožena.

 Kod nas nije bilo ozbiljnog prosvećivanja naroda i zbog toga je svaka ovakva akcija dobrodošla. Bolje da ovakvih akcija bude suviše, nego premalo. Od toga će valjda biti nekog efekta. Ima mnogo kršenja gramatičkih i leksičkih pravila u svakodnevnom govoru, često i u medijima, posebno elektronskim – primećuje Klajn. – Najtipičniji primer su akcenti. Kod mnogih gledalaca i slušalaca čuju se nedopustivi akcenti, a ima dosta grešaka u navođenju stranih imena.

– Srpski jezik je u poslednjoj deceniji isparcelisan političkim preimenovanjima u nekakve nazovijezike, pa tako on danas funkcioniše kao „srpski jezik” i „srpski jezici” – kaže Mihailo Šćepanović. – A dobro znamo, gde se politika umeša u nauku, ne bude dobro ni politici, ni nauci. Dovoljan je primer tzv. bošnjačkog jezika u Raškoj oblasti. Pogrešne političke poteze neka rešava politika, a nauka, u ovom slučaju lingvistika, tu je samo da uputi i opomene.

Jezičko obrazovanje obično se vezuje za gramatička i pravopisna pravila, koja većina ne zna, pa otud i mišljenje o generalnoj nepismenosti. Profesor Šćepanović kaže da je važno spoznati ogromni korov jezičke nekulture koja zjapi iz gotovo svih sredstava informisanja.

– U izdavačkim kućama, štampi i širokoj lepezi masmedija, uz neznatne izuzetke, zaboravljene su lektorske funkcije – objašnjava Šćepanović.

Poziv učitelja i nastavnika postao je skoro omalovažavajuća profesija, i zato ne čudi što nam je i elementarna pismenost zabrinjavajuće loša.

– Osnovna pravopisna i gramatička pravila se (na)uče u osnovnoj školi, a onda se na njih zaboravi u srednjim školama i studijskim programima, tako da danas imamo visokoobrazovani sloj stanovništva sa zavidnom stručnom osposobljenošću, a bez elementarne gramatičke i pravopisne obučenosti – ističe Šćepanović. – To možete i sami pokazati u jednom istraživačkom novinarskom zahvatu, pa videti na koliko se naših fakulteta na srpskom govornom prostoru izučavaju i najelementarnija pitanja iz srpskog jezika i srpske jezičke kulture. Ako to uporedite sa ozbiljnim državama i njihovom jezičkom politikom, onda će se pokazati sa kolikom nebrigom srpska država posmatra ovo, za sveukupni nacionalni status veoma ozbiljno pitanje.

Da se ne ponašamo dovoljno pažljivo prema našoj jezičkoj tradiciji, mišljenje je i profesora dr Radoja Simića.

– Srpski jezik je ostavljen da se sam bori sa tuđicama – kaže on. – Pošto je sve više stranih reči, postoji opasnost da dođe do urušavanja morfološkog sistema. Sa takvim rečima jezik gubi autohtonost i postaje mešavina raznih jezika. Engleski pravopis razara srpski. Najveća opasnost je da se u naš zvaničan pravopis infiltrira strani element. Imamo najsavršeniji pravopis na svetu: Piši kao što govoriš. Danas, međutim, imamo i pravopis na 350 strana koji je praktično postao nesavladiv.

Elektronski mediji su ubrzali komunikaciju, ali su je, kažu stručnjaci za jezik, proporcionalno tome i unazadili, bar što se tiče jezičke kulture.

– To se može ilustrovati očajnim stanjem u rukopisnom izrazu skoro svake generacije, jer se danas pisana komunikacija svodi na SMS i elektronsku prepisku, a u toj vrsti komunikacije se ne vodi računa ni o elementarnim pravopisnim pravilima, a kamoli o jezičko-stilskoj uglađenosti i korektnosti – objašnjava Šćepanović.

Većina lingvista smatra da su promene u jeziku neminovne, jer je jezik živ organizam. Kada se ne bi menjao, bio bi mrtav jezik.

– Ne treba nam latinski nego srpski – kaže Pavle Ćosić.

Prema popisu Statističkog zavoda iz 2012. godine, u Srbiji ima oko 165.000 nepismenih.

– To je upola manje nego na prethodnom popisu – ističe Pavle Ćosić. – Pismen je svako ko ume da čita i piše i ima osnovno poznavanje rada na kompjuteru. Jezičko obrazovanje se izgleda više vezuje za nepravljenje grešaka u govoru i pisanju, što je prevelik zahtev. Niko kome filologija nije struka nije obavezan baš toliko da poznaje normu, a to znači da ima pravopis u malom prstu. To nemamo čak ni mi lingvisti i književnici.

Koliko čuvamo srpski jezik?

Srbi su najnepismeniji narod u Evropi?

Izvor: Novosti

Odnosi Srbi i Hrvata puni su paradoksa. Jedan od njih jeste i taj da su kajkavski Hrvati 30-ih godina XIX veka za svoj književni jezik uzeli štokavski, tj. srpski jezik, i da otada imaju sklonost da ga čiste od tuđica, dok sami Srbi tu sklonost nemaju.

1. Hrvatski purizam

Neposredna posledica jezičke reforme Vuka Karadžića jeste ta da su iz srpskog književnog jezika izbačeni mnogi slavenizmi i rusizmi, a ubačeni mnogi turcizmi. Ali rupa koja je ostala nakon izbacivanja slavenizam i rusizama bila je tolika da su je postvukovci morali nadomestiti internacionalizmima. Hrvati nikada nisu prošli tu traumu, pa su negativne posledice Vukove jezičke reforme izbegli.

Vuk_Karadzic

Hrvati imaju sklonost da izbegavaju turcizme. Oni npr. ne kažu „ćebe” poput Srba, nego „deka”. Pretpostavljajući germanizam u odnosu na turcizam, oni jasno pokazuju kom civilizacijskom krugu žele da pripadaju.

Hrvati izbegavaju i direktne grecizme. Stoga je razumljivo što ne kažu „hiljadu” nego „tisuću”. Srbi se ne ustručavaju od ovog grecizma, iako bi i oni mogli sa isto toliko prava da koriste slovensku reč „tisuću”.

Hrvati izbegavaju i internacionalizme. Na prvi pogled to izgleda čudno, jer su internacionalizmi često latinizmi, a Hrvati su rimokatolici. No, neotpornost Srba na internacionalizme posledica je mnogo činilaca, a prvenstveno Vukove reforme.

Tako će Srbi bez ustezanja koristiti internacionalizme, a Hrvati slavenizme. Evo nekoliko primera: avion (zrakoplov), advokat (odvjetnik), apostrof (izostavnik), apoteka (ljekarna), artiljerija (topništvo), biblioteka (knjižnica), veš mašina (perilica rublja), vokal (samoglasnik), geografija (zemljopis), golman (vratar), digitron (računar), direktor (ravnatelj), disciplina (stega), edukacija (odgoj), ekonomija (gospodarstvo), eksperiment (pokus), efekat (učinak), efikasnost (učinkovitost), ofsajd (zaleđe), instrukcija (naputak), istorija (povijest), kasarna (vojarna), kompjuter (računalo), kompozitor (skladatelj), kompozicija (skladba), konsonant (suglasnik), korner (kut), leksikon (rječnik), lingvistika (jezikoslovlje), manastir (samostan), materija (tvar), mašina (stroj), milenijum (tusućljeće), monah (redovnik), moral (ćudoređe), muzika (glazba), odvijač (šrafciger), opozicija (oporba), oficir (časnik), paradajz (rajčica), parlament (sabor), pasoš (putovnica), penzioner (umirovljenik), penzija (mirovina), peron (kolodvor), pijaca (tržnica), policajac (redarstvenik), portparol (glasnogovornik), propaganda (promidžba), protest (prosvjed), regija (županija), sekretar (tajnik), seksualnost (spolnost), sekta (sljedba), selektor (izbornik), terminologija (nazivlje), hiljadu (tisuću), univerzitet (sveučilište), fabrika (tvornica), faktor (čimbenik), filozofija (mudroslovlje), firma (tvrtka), fiskultura (tjelovežba), frižider (hladnjak), front (bojište), familija (obitelj), fudbal (nogomet), funkcioner (dužnosnik), škola (učilište) itd.

Svi gorenavedni primeri (a ima ih još) ukazuju na to da se Srbi ne libe internacionalizama, a Hrvati ih po pravilu zamenjuju slavenizmima. Jednostavno rečeno, Hrvati su puristi, a Srbi to nisu.

Najočitiji primer hrvatskog purizma predstavljaju nazivi meseca. Dok Srbi koriste internacionalizme (januar…), Hrvati koriste slavenizme (siječanj…). Hrvatski lingvisti svojom sklonošću ka purizmu – koju sprovode često doslovnim prevođenjem stranih reči (kalkiranjem) – faktički rade na čišćenju srpskog jezika.

2. Srpski internacionalisti i hrvatski puristi

Svaki hrvatski intelektualac koji iole drži do sebe imaće purističke sklonosti. Navedimo nekoliko primera.

Srpski leksikograf Milan Vujaklija delovao u vremenu kada je upotreba stranih reči kod Srba postala normalna pojava. Stoga je on bez ustezanja svoju knjigu nazvao: „Leksikon stranih reči i izraza” (mnogo izdanja). Sa druge strane, hrvatski leksikograf Bratoljub Klaić postupio je puristički; naslovio je knjigu iste tematike: „Rječnik stranih riječi” (mnogo izdanja). Ko tu više čuva srpski jezik? Srbi ili Hrvati? Ovde se ne radi o pojedinčnom slučaju; radi se o opštoj pojavi.

Hrvatski istoričar i nacionalista Franjo Tuđman jednu svoju knjigu naslovio je puristički: „Bespuća povijesne zbiljnosti” (1989). Kladim se da bi jedan srpski intelektualac knjigu sličnog sadržaja naslovio: „Dezorijentisanost istorijske realnosti”. Kako bi to zvučalo intelektualno i srpski!

tudjman

Hrvatski katolički sveštenik i pedagog Živan Bezić našao se pobuđenim da u knjizi „Razvojni put mladih” (1989) održi malo etimološko predavanje: „U našoj književnosti i novinarstvu, pa čak i stručnom tisku, često se može naići na riječ ’pubertetlija’ kao naziv za momčića, djevojku u razdolju od 12. do 16. godine. Odmah moram reći da je taj izraz sasvim tuđ hrvatskom uhu i duhu našeg jezika. To je neukusan hibrid, jezički bastard, leksička nakaza. Skalupljen je od dvije nespojive tuđice: latinskog korijena ’pubertet’ i turskog nastavka ’lija’ Užasno ružno zvuči poput svojih rođaka: fakultetlija, filmadžija, kamiondžija, sudija i sl. Stoga mu ne smijemo dozvoliti pristup u naš jezik” (str. 136). Bezićevo razmišljanje odlično ilustruje opštu sklonost hrvatskih intelektualaca ka purizmu.

Nažalost srpski pisci obično ne čuju ono što im govore hrvatske kolege. Srpska spisateljica i pedagoškinja Dragana Kožović „Pubertet ne mora da stvori haos u kući” (1999) bez ustezanja upotrebljava upravo taj „jezički bastard” (str. 42, 76). Hrvati su – paradoksalno – najrevnosniji čistači srpskog jezika od tuđica!

3. Župnici i parosi, županije i regije

Stefan Nemanja, otac Svetog Save, nosio je titulu velikog župana. Dakle, on je bio gospodar velike župe ili županije. A kako Hrvati danas nazivaju oblasti delovanja sveštenika? Župama! Mi Srbi ih nazivamo parohijama, što je grecizam.

A kako Hrvati nazivaju delove svoje države? Županijama! Kada mi pomišljamo na administrativnu podelu države, govorimo o regionalizaciji – podeli na regione, što je internacionalizam.

I ko onda više sledi ćirilometodijevsku i svetosimeunovsku tradiciju? Mi ili Hrvati?

4. Srpsko ismevanje hrvatskog purizma

Srpski lingvisti ne samo da nisu skloni purizmu, nego su i spremni da hrvatske purističke sklonosti ismevaju. Tako npr. srpski publicista Slobodan Jarčević našao se pobuđenim da u knjizi „Hrvatska jezička bespuća” (2007) ismeva „hrvatski” jezik. Po njegovom mišljenju, „hrvatski” jezik je izveštačen i neprirodan. Njegov pokušaj da „hrvatski” jezik izvrgne ruglu verovatno ima vanjezičke motive. Bez obzira na to koliko je njegov pokušaj uspešan ili ne, tek ostaje utisak da Srba previđaju činjenicu da kod Hrvata postoji mnogo veća svest o značaju čuvanja čistote jezika.

O sklonosti Srba da nipodaštavaju purističke sklonosti kod Hrvata svedoči i njihov običaj da na račun hrvatskog purizma pričaju viceve. „Kako Hrvati kažu kravata? – Oklovratni dopupak!” „Kako Hrvati kažu petao?” – „Zoroklik!” „Kako Hrvati kažu kokoška? – Zrnozob?” Kako Hrvati kažu oluk? – Okolokućno vodopišalo!” Sklonost Srba ka ovoj vrsti ismevanja svedoči o njihovoj sklonosti ka antipurizmu – pomanjkanju svesti o potrebi čuvanja jezika od tuđica. Zapravo, srpski humor te vrste neće nauditi Hrvatima. Oni nemaju sklonost da domaće reči (kravata, petao, kokoška, oluk) zamenjuju drugim, rogobatnijim, već samo strane reči domaćim. Srbi imaju sklonost da tu razliku ne uviđaju.

Hrvati svoj purizam doživljavaju kao jezičko pročišćavanje i oplemenjivanje, a Srbi kao izvitoperavanje i unakarađivanje. Zapravo, hrvatski purizam nije samo lingvistički fenomen, nego i politički. On je, dakle, sociolingvistički.

5. „Razlikovni rječnici”

Hrvatska kulturna javnost opsednuta je purizmom. Neke „krugovalne postaje” čak imaju emisije u kojima eminentni lingvisti slušaocima daju purističke savete: ukazuju koje su reči „hrvatske”, a koje tuđice. Naravno, posebna opsesija su im „srbizmi”.

Da bi pučanstvu pomogli da rulikuje „dva” jezika, hrvatski jezikoslovci su se pobrinuli pa stvorili „razlikovne rječnike”. Ti rečnici – tobože – ukazuju na razlike između srpskog i hrvatskog jezika. Zapravo, sve što oni pokazuju jesu relativne frekvencijske razlike u upotrebi određenih reči. Oni više dokazuju da je štokavski jezik jedan, mada u standardu ne i jedinstven, nego što to opovrgavaju.

Zapravo, „razlikovni rječnici”, kao i puristička prosvećivanja javnosti, značajniji su kao sociološki nego kao lingvistički fenomeni. Oni ukazuju na jaku nacionalističku svest kod Hrvata.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Purizam i nacionalizam

Sklonost Hrvata ka purizmu indikacija je njihovog snažnog nacionalizma. Sklonost Srba ka antipurizmu indikacija je njihovog snažnog antinacionalizma. Purizam nije samo indikator nacionalizma, već i njegov generator. Opsesivno izbegavanje stranih reči generiše nacionalistički mentalitet.

Činjenica da su purizam i nacionalizam povezani odavno je poznata sociolingvistima. Na nju je skrenula pažnju i Snježana Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam” (2010). Budući da je Snježana Kordić antinacionalista, ona s negodovanjem piše o hrvatskom purizmu. No, žestoke kritike koje je dobila s hrvatske strane, ukazuju na to da se Hrvati neće odreći ni nacionalizma ni purizma. U suštini, hrvatski purizam je forma antisrpstva, a antisrpstvo je temeljna odrednica hrvatskog nacionalizma. Stoga je hrvatski purizam neiskorenjiv. Dokle god bude hrvatskog nacionalizm biće i hrvatskog purizma.

snjezana-kordic

7. Zaključak

Čisteći nominalno hrvatski, a faktički srpski jezik od tuđica, Hrvati rade na izgradnji svoje nacionalne svesti. Najveći paradoks srpsko-hrvatskih odnosa jeste taj što je hrvatski purizam forma lingvističkog prosrpstva, a političkog antisrpstva.

A šta je sa nama Srbima? Imamo li mi jezičku politiku? Kakvu ulogu jeziku pridajemo u izgradnji našeg nacionalnog identiteta? Zašto dopuštamo da nam se gase lektorati po svetu? Nacionalni identitet nije nešto što je jednom za svagda dato. Nacionalni identitet je nešto što treba stalno negovati. A jezička kultura je primarni način tog negovanja. Pa, kakvo je stanje kod nas?

Izvor: srbin.info

Fotografije: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.