Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.
НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 еуро  евро
 ексодус  егзодус
 екстрат  екстракт
 експресо  еспресо
 еваулација  евалуација
 евентуелно  евентуално
 еуропеизам  европеизам
 Европска Унија  Европска унија
 егзакност  егзактност
 еко туризам  еко-туризам
 ec. (ecc.) скраћено од економиста  ек. скраћено од економиста
 екс-шампион  ексшампион
 екс Чехословачка  екс-Чехословачка
 екстазиа  екстазија
 екстра-зарада  екстразарада
 екстравертан  екстровертан
 есхумација ексхумација
 екцентрик  ексцентрик
 екцес  ексцес
 ексцем  екцем
 електро-привреда  електропривреда
 енбрион  ембрион
 енпиријски  емпиријски
 емпириски  емпиријски
 енциклопедиа  енциклопедија
 енциклопедиски  енциклопедијски
 епидемиа  епидемија
 еркодишн  еркондишн
 експеранто  есперанто
 етики (дат.)  етици (дат.)
 ефенди-Мита  ефенди Мита
 етно село  етно-село
 етно-лингвистика  етнолингвистика

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Језичке недоумице

Претходни текстови на тему стандарда, прескрипције и нормативизма су били релативно апстрактни, и бавили су се идеологијом и принципима стандардизовања међу србистима и тражењем узрока за такво стање. Овде бих се окренуо конкретним питањима, конкретним такозваним језичким недоумицама, и понудио решења на општем плану, као и конкретно за један број таквих недоумица, са намером да тако хеуристички појасним своје погледе на ове проблеме.

Најпре ћу врло кратко размотрити основне механизме настанка језичких недоумица, као и основне механизме које би требало следити у стандардизацији, те и основне механизме које би било добро развијати код говорника језика како би такав стандард лако учили и ефикасно употребљавали. Након тога ћу навести типичне примере погрешне или непотребне нормативне интервенције, разоткривајући где је могуће карактеристичне логичке и стратешке погрешке које су до такве лоше стандардизације довеле.

Најпре треба поставити питање постоје ли уопште језичке недоумице или је то конструкт који је створила агресивно прескриптивна лингвистика. Језичких недоумица нема док нема вредносног раслојавања језика. У друштвима без виших и нижих регистара, и међу говорницима без вредносног суда о регистрима, језичких недоумица нема. Језик се ту употребљава као средство да се стигне до циља, и чак и где постоје путање које се тим средством не могу прећи, спонтано и несвесно се пролази обилазницама. Језичке недоумице свакако постоје у свакој језичкој заједници у којој постоје виши, формални регистри.

burek-koji-se-moze-poneti

Када због нечег – због јасноће изражавања (у научном и правном регистру), због естетског ефекта (у књижевном језику), због осетљивих друштвених односа (у административној и политичкој употреби) – почнемо да обраћамо пажњу на језичке изборе, почну и да се јављају недоумице. Оне настају у сусрету такве осетљивости са неким природним појавама у језику. Са језичком променом која се тренутно одвија: када у истом тренутку, док тече нека промена у језику, две различите форме, засноване на међусобно искључивим правилима, налазе употребу било у свим доменима језика, било у комплементарној дистрибуцији на облике, регистре или говорнике. Са лакунама: појавама да од појединих језичких јединица не можемо градити неке, иначе продуктивне и фреквентне језичке форме. Са суптилним дијалекатским разликама и специфичностима, када говорник није сигуран да ли нека дијалекатска форма има стандардни легитимитет.

У таквим ситуацијама, говорник се суочава са немогућношћу да језички обликује неку мисао (као у познатом примеру где ћемо у стандарду сви лако рећи Чоколада је дата детету, али ако уместо на дете у реченици желимо да упутимо на два детета, немамо начина да то изразимо), или са потребом да изабере између алтернатива (на пример, да ли се каже чаршаф или чаршав). Неке од оваквих ситуација, нормативни приручници су обрадили, и одлучили да изаберу једно од могућих решења као исправно, а да остала прогласе неисправним.

Погрешна решења

Основни принцип суочења србистичке норме са недоумицом је парцијално разрешење према наметнутој, често погрешној логици. Парцијално у смислу да се не траже најшири могући принципи којима се може обухватити највећи могући број недоумица, тако да говорник учи једно правило место неколико стотина конкретних парова неисправног и исправног израза. Погрешној логици у смислу да се принципи не траже у самом језику, у логици језика као система, већ у некој површној и идеолошки екстремно нормативистичкој језику страној логици лингвистички необразованог прописивача.

Далеко би продуктивније било питати се зашто недоумице настају, препознавати стварне језичке законе чије међусобно сукобљавање до њих доводи, и тренирати кориснике језика да и они сами препознају ове законе, да сами пепознају могућа решења, и да их сами вагају и бирају најбоља по својим мерилима. За ово је неопходна норма која 1) не стигматизује нарушавање стандарда чак ни у његовим најсуверенијим доменима употребе, и чак и када то нарушавање почне да постаје правило а не изузетак, и 2) која се води принципом да је у великом броју случајева прихватљив већи број решења, и да када се појави ново решење и узме маха међу говорницима – то решење треба увести у норму као нову могућност, а не борити се против њега у конзервативном ропцу вечито умирућег.

Чињеница да недоумице постоје и без агресивног и ригидног нормативизма не значи да такав нормативизам не доприноси њиховом настанку. У неком овлашном прегледу на релативно малом узорку текста, чини се да тек свака двадесета језичка недоумица долази од природе језика, док остале имају корен у нормативистичком притиску.

На пример, говорницима неких босанских дијалеката дешава се да реч сако изговарају и пишу сакао. Разлог је што исти ти говорници партиципе певао, пливао, гледао изговарају пево, пливо, гледо, са дугим крајњим вокалом о. Од раног детињства, у том изговору се сусрећу са нормативним притиском да се уместо дугог о на кају речи изговара ао. У њиховом уму развија се филтер кроз који пролази сав материјал који њихова граматика генерише, и у коме се пре изговора или писања свако дуго о на крају речи замењује са ао. Како је о на крају речи сако дуго, то га филтер мења са ао, те они изговарају сакао.

Ова појава, коју лингвистика назива хиперкорекција, разлог је огромном броју језичких грешака, вероватно јединих облика језичког понашања код говорника без језичких недостатака који се могу сматрати грешком. Хиперкорекција је и кад говорник торлачког или староштокавског дијалекта каже Стигао сам на станици – он зна да често „греши” када уз предлог и употреби акузатив (дакле, када у складу са својим дијалектом, каже Чекао сам на станицу), па онда и где не треба овај облик мења локативом. Хиперкорекција је када неком нешто хвали – он уз мењање свог пиродног фала у стандардно хвала, мења и глагол настао позајмицом из немачког, фалити – у хвалити. Хиперкорекцијом је настало и оно што се дуго везивало за израз београдски говор – говор код кога се акценти померају ка почетку речи. Од свега онога што би један нормативни инспектор препозао као грешку у језику, вероватно бар петину чине хиперкорекције.

Један број грешака односи се на проблеме иманентне правописном систему. Правила писања често морају да повуку границе у пољима која су иначе континуална, или да пронађу решења за писање неких специфичних израза. На пример, писање негације одвојено од глагола (Она га не воли.) наспрам писања исте такве негације уз партицип истог тог глагола (Он је невољен.) захтева озбиљно експлицитно или имплицитно познавање граматике.

На другој страни, ниједна стратегија за писање 3 ЦД-а ћириличним писмом не даје елегантан резултат (3 цедеа, 3 це-де-а, 3 ЦДа – захваљујем се Маји Вукић на већем броју примера овог типа). Овде крути став норме индукује велики број грешака које то не би морале да буду, ако би се норма поставила мало флексибилније, и бар код неких од ових образаца прихватила више од једне варијанте.

Остатак би чиниле вештачки произведене грешке. Грешке које то ни по чему нису. Језички изрази који су легитимни чланови језичког система, али их је неко прогласио грешкама. Обично их проглашавају грешкама људи који се језиком баве без доброг лингвистичког образовања, и који неку своју једноставну логику покушавају да наметну далеко сложенијим лингвистичким појавама. Тамо где се језичка стварност не уклопи у њихове уске оквире поједностављене језичке, или чешће нејезичке логике, они препознају грешку. Како ће таквих примера бити највише у остатку текста, овде не наводим ниједан пример.

Одјеци пуризма

Пуристички разлози стоје иза нормативног прогона израза попут бурека за понети или Шкотланђанина. Оба израза се одбацују јер су начињени према обрасцима из немачког језика. Додатно их дисквалификује то што су раширени међу хрватским говорницима. Док се уместо Шкотланђанин препоручује краће и елегантније Шкот, уместо бурека за понети норма саветује бурек који се може понети. И овде мислим да коментар није потребан. Осим да страно порекло обрасца по себи није сметња употреби језичког израза. Ако образац заживи у језику, значи да му је био потребан. Ако не заживи, израз остаје изолован, а образац има идиоматски карактер, без утицаја на граматику језика. И у једном и у другом случају, језик је богатији за нешто што му је потребно. Јер: замислите да радите у пекари, и неко наручи бурек који се може понети (за разлику од бурека који се не може понети?).burek-koji-se-moze-poneti-2

Из сличних, конзервативних разлога, норма забрањује употребу позајмљене речи скрипта као именице женског рода једнине. Дакле, не може пишем скрипту, лакше ми је са скиптом – исправно је искључиво пишем скрипта, лакше ми је са скриптима. Разлог је што је у време позајмљивања именица заиста примљена као плуралиа тантум по обрасцу средњег рода множине. У међувемену, она се услед фреквентне употребе међу студентском популацијом потпуно прилагодила нашој морфологији и прешла у неутралнији облик, који притом одговара њеној семантици: постала је именица женског рода, са једнинским и множинским облицима. То студенту омогућује да разликује између једне скрипте и неколико скрипти, нешто што са првобитном, искључиво плуралном именицом није било могуће. Мистичка свест о томе да је промена у језику кварење спречава нормативисте да се помире са овом чињеницом.

Пуризам не мора имати перспективу сопственог језика. Такав је случај са паровима Ћезаре или Чезаре, Челзи или Челси, чаршав или чаршаф. Чест је случај да позајмљена реч извесно време не може да смири душу у другом животу који добије у новом језику. Како ће бити прихваћена зависи од тога како је изговарана и како је звучала уху (или уву) позајмиоца у време када је прихваћена, од тога како се изговара и звучи данас, и од бројних других фонолошких и лексичких принципа. Новија нормативна литература захтева да се говори и пише искључиво Чезаре, капучино и бочање. Не видим разлог да ако је изговор Ћезаре, капућино, боћање општеприхваћен међу говорницима насилном интервенцијом намећемо измену која се вероватно неће ни примити, али ће на дужи период произвести огроман број грешака (сваки написани или изговорени капућино постаје грешка), а пошто већина говорника ни не зна за сваку реч са гласом ћ је ли италијанског порекла или није – додатно и значајан број грешака услед хиперкорекције.

Најзад, ако неко други каже или напише Чезаре – не видим да је језик угрожен могућношћу двојаког изговора и писања италијанизама. Двојако писање и изговор не сметају код речи уво/ухо почетком истог овог пасуса. Зашто онда смета да се може говорити и писати и Челси и Челзи, и чаршаф и чаршав.

Ко не воли варијацију, нека се одлучи коју ће верзију он у свом језику употребљавати, а коме не смета може у истој реченици гледати Челси и навијати против Челзија, свет се неће распасти упркос јези коју сви ми испраних мозгова осетимо при помисли на декриминализацију такозване интра-говорничке варијације. Наравно, требамо имати поверења једни у друге да се такве ствари реално неће дешавати без озбиљних разлога.

Цар је го: логика глупости и незнања

Добар индикатор нестабилних поља у језику, домена на ивици промене, или оних које је промена већ захватила, јесте процес усвајања језика код деце. Често код деце препознајемо обрасце који нису део наше граматике, и које доживљавамо као грешке. Некад су ово само фазе које се неминовно пролазе на путу до усвајања одрасле граматике. Али често су у питању домени језика где мањи број изузетака у фреквентној употреби нарушава једноставност и научивост система. Изузетке учимо напамет, продуктивне изразе сваки пут изнова градимо од компоненти. Говорници, поготову деца, теже да се изузетака ослободе, односно да их врате у систем где се изводе истим обрасцима као њима сродни изрази. Тако, док норма одбацује компаративе типа вишљи и строжији у корист изузетака виши и строжи, деца и говорници без нормативног дрила углавном остају поштеђени овог притиска, и често изговарају вишљи и строжији.

Слично је са глаголом протест(в)овати. Норма прописује употребу без гласа в. Објашњење је да се каже протест, а не протеств, па је тиме и глагол без овог сонанта. Ево одличног примера како плитка логика лингвисте уме да силује језик не препознајући његове стварне законе. Довољан је пример фонолошки еквивалентне именице напаст (два слога, завршетак на -аст), од које се гради глагол напаствовати, никако напастовати, иако в има исти статус у оба наведена примера.

Слично је и са именицом разочарење. Из граматички мотивисаних разлога о којима је писано у литератури, говорници теже да у неким значењима глаголску именицу од глагола разочарати граде са вокалом -е место вокала -а. Норма ово не препознаје, већ примењује плитку логику да је основа разочара-, и да именица мора бити само разочарање. Упркос нормативном притиску, и упркос свом одступању од базичног продуктивног обрсаца, облик разочарење далеко је фреквентнији у употреби од варијанте са а (и нико се не пита зашто, већ наставља да оспорава). И овде, језик не би изгубио ништа ако би се у ситуацијама овог типа дозволили дублетни облици. Напротив.

Стандардна граматика прописује искључиво употребу квантификатора све, никако сво, када се употребљава уз именице са масеним значењем. Дакле, не сво време, само све време, не сво зло него само све зло, не сво сивило, него само све сивило. Објашњење је да је у старословенском еквивалент овог израза гласио все, где је с било меко, и није трпело уз себе вокал о. То што данас, осим ако се подвргну темељном аутогеном тренингу, сви говорници изговарају сво није никакав аргумент у поређењу са правилом које је важило у неком другом језику, у неко друго време.

Слично је са речима попут, за актуелни српски стандард једино прихватљивог средњовековни, и већини говорника природнијег средњевековни. Тако норма дозвољава само средњоисточни, а забрањује средњеисточни, само средњотехничка, никако средњетехничка. Разлог који норма наводи је да средње у овим примерима не значи меру између високо и ниско, који у сличним сложеницама имају вокал о (нискокалорични, средњекалорични, висококалорични), те ваљда да би се разликовало значење компоненте средње њој треба наметнути други вокал. Овакво маштовито правило намеће говорнику будност и праћење неће ли се у низу његовог говора појавити реч која садржи средње, и онда додатно промишљање о томе је ли употребљено у значењу мере или неком другом значењу, и тиме је показује своју вештачку, нејезичку природу.

Остаје нејасно зашто је нормативисти било неприхватљиво много очигледније правило: ови придеви у све сложенице улазе у свом облику за средњи род: високо, ниско и средње. Употреба облика средњо је штетнија за научивост стандарда него, рецимо, употреба облика високе и ниске, јер ова два облика постоје у парадигми придева (генитив једнине и номинатив и акузатив множине у женском роду). Другим речима, средњоисточни је нашем уму неприродније и теже за прихватање него нискекалорично или високеризично.

За крај, нормативисти понекад одлуче да оповргну или игноришу неке од основних особина језичког знака. Тако се за прилоге попут доста, или пуно каже како није правилно рећи пуно ти хвала или доста ми је важно да завршим овај посао, јер пуно има значење супротног од празног, доста супротно од ко зна чега (треба још?), те се не могу користити за велику количину. Овде је примењена логика да једна реч сме имати само једно значење, о чијој бесмислености не бих трошио речи, само бих упутио на баш доста литературе која се пуно бави помовима полисемије и хомонимије. И на фине стилистичке разлике између парова израза типа На прослави се доста плесало и На прослави се много плесало (у потоњем случају могућа је интерпретација да је плесања било превише), односно рогобатног На прослави се плесало у великој мери.

Стандард тако уместо скупа минималних интервенција у пољима које смо на почетку текста препознали као поља стварних језичких недоумица, заснованих на логици језичког система и усмерених ка функционалности, постаје палимпсест произвољних и сваке логике или циља ослобођених резбарија, компликованих орнамената без много естетске вредности, који уместо да недоумице разрешавају, заправо стварају огроман број вештачких недоумица, и који стандардни језик чине некохерентним, немогућим за учење, и нефункционалним у употреби. Агресивни притисак на кориснике језика да овакав стандард користе, и то не само у уобичајеним доменима употребе стандарда, већ и тамо где стандард нема шта да тражи, ствара код корисника језика осећај несигурности, чини их лошим говорницима и кваритељима сопственог језика, и тера их у хиперкорекцију, са којом рађа повратну спрегу.

Људски је грешити

У тексту који пишем са Марком Симоновићем, из сасвим другачијих разлога, цитирамо следећи пасаж из Норматвне граматике српског језика Предрага Пипера и Ивана Клајна:

За постизање циљева примењене нормативне лингвистике битно је вишекратно наглашавати да од стабилности књижевнојезичке норме у доброј мери зависи стабилност књижевног језика, као што од стабилности књижевног језика доста зависи стабилност националне културе, и као што у крајњој линији од стабилности националне културе доста зависи укупна друштвена стабилност у неком друштву.

Сваки инспектор језичке исправности који прочита овај пасаж, ако за тренутак заборави ко су му аутори, приметиће употребу прилога доста на начин који је оспорен логиком љутог нормативисте, о којој говори крај претходне секције. Овде су, наравно, у праву Пипер и Клајн говорници, а не Пипер и Клајн нормативисти. Пасаж носи и једну стилску несавршеност: неспретно је рећи друштвена стабилност у неком друштву. Поента ове секције није критика – поента је упадљива тежња најстрожих зилота језичког нормативизма да упркос огромној пажњи ка језичкој исправности чине оно што сами погрешно виде као језичке грешке.

burek-koji-se-moze-poneti-3

Мудре главе и мудро стандардизовање

Коментари корисника на друштвеним мрежама и читалаца у електронским медијима упућују на слику коју има обични корисник језика, и према којој нормативна правила одређују људи са добрим образовањем и великим искуством у лингвистици. У једном коментару каже се да су та правила некад осмислиле неке мудре главе и да зато ми данас треба да их се држимо. Нажалост, та слика је далеко од стварности нашег језика. Већина нормативних правила заснива се на лошем познавању лингвистике, погрешном разумевању језика, логички неконзистентним моделима, и несумњиво спадају у оно што једноставно називамо људска глупост. Та глупост је толика да је се често ни њени творци не држе. И та глупост има високу цену која се плаћа огромним количнама времена и енергије које људи потроше да колико-толико овладају бесмисленим правилима, и које се у настави уложе у учење непотребног и ненаучивог.

Ово време и енергија коштају и новца, али и заузимају место корисним знањима и активностима за које би се могли употребити. Цена је и стални осећај говорника да су у опасности да нешто погреше, да ризикују да покваре језик. Код говорника који услед слабијих когнитивних капацитета у одређеним уским доменима, слабијег обазовања и социјалног статуса или места живљења нису у могућности да стандардом владају на истом нивоу као они привилеговани, цена је и значајно већа, јер повлачи озбиљну друштвену, економску, образовну и другу дискриминацију.

А сада мантра. Принципе нормирања морамо мењати. Морамо их чинити флексибилнијим: тамо где се за стандардну употребу надмеће више облика или образаца који живе у појединим кодовима, за одстрањивањем из стандарда неког од тих облика треба посегнути само када имамо изузетно јаке разлоге за то. Употребу стандарда морамо ослободити вредносног аспекта, поготову у смислу стигматизације нестандардног. Присуство нестандардних језичких израза је мера неуспеха стандардизације језика, и позив да покушамо да је додатно оптимизујемо. Оно је и знак да постоје популације које су колатерална штета стандардизације. Ту штету треба ублажити, уместо што се пооштрава осудом и величањем оних које постојање стандарда привилегује.

Извор: inform-al.blogspot.fi

Енглески је несумњиво глобални језик – језик којим ће говорити све већи број људи. Да ли то подразумева опасност за друге, „мање” језике? Да ли доминација енглеског језика негативно утиче на наш културни идентитет? Да ли феномен глобализације представља проблем или погодност?

globalizacija

Феномен глобализације је за једне неопходна реалност која доноси позитивне ефекте: уклапање и напредак, а за друге је нужно зло, које изазива изумирање националности и губљење идентитета. За прве, глобализација шири видике, културно уздиже и пружа огроман број могућности за лично усавршавање и напредовање: за друге, она је исто што и „издаја” националних обележја, занемаривање и избегавање сопствених вредности. Језичка глобализација за једне представља разлог за радовање: у њој виде подлогу за лексичко богаћење, док је други оштро критикују и у њој треже и проналазе разлоге за угрожавање традиционалних квалитета.

Постепено губљење националних граница услед тржишног повезивања света, по мишљењу многих, значи превелики ударац регионалним и националним културама, традицијама, обичајима, који чине културни идентитет сваке земље или регије. Све што људском роду даје фолклорну и етнолошку разноврсност постепено нестаје, а прво што је на удару јесте – језик, чувар националног идентитета. Скептици и лингвистички националисти дубоко верују да ће позајмљивање речи из других језика довести до промене карактера самог језика, а на крају и до његове пропасти, односно нестанка.

Ипак, цела „параноја” око изумирања језика више представља сукоб интереса идеолошких димензија, него што је реч о реалном стању ствари.

Опасност од апсолутног нестанка језика не постоји. Енглески језик на свом примеру можда то најбоље доказује. Према Oxford English Dictionary, енглески језик је преузео речи из триста педесет језика, што је у великој мери утицало на његову промену, те се он у великој мери разликује од оног језика из периода Англосаксонаца. Гледано са аспекта лексике, заправо, 4/5 енглеског вокабулара чине речи романског, латинског или грчког, а не германског порекла. Зашто би се онда било другачије за друге језике? Језици су одувек долазили у контакт са другим језицима, и увек је постојало „позајмљивање” речи из тих језика. Ниједна заједница, до сада, није успела да заустави овај процес. Зашто очекујемо да ћемо ми бити другачији?

Енглески језик није нешто што нам је неко наметнуо, присилио нас да га користимо; ми сами уводимо енглески у српски језик. Истина је да се данас у неким сферама живота не може функционисати без употребе енглеских речи и израза. Међутим, то не значи да, из лењости или помодарства, треба употребљавати анлицизме или, што је још непожељније, извитоперене варијанте англицизама, уколико за одређени појам имамо сасвим валидну реч.

Да ли појава англицизама у српском језику нужно мора бити негативна? Да ли из ње можемо извући оно најбоље?

Решење је у конструктивном прихватању неминовних промена и улагању у напредовање и усавршавање. Лингвистичка глобализација никако не мора донети штету нашој националној култури – то можемо урадити и сами, без енглеског језика. Оно што треба да урадимо јесте да чувамо и негујемо свој језик, а не да трошимо енергију и време у размишљању како ће нам језик нестати, како се читав свет уротио против нас да нам га одузме. Свет сигурно има паметнија посла.

Наша обавеза није да прогонимо англицизме, већ да се трудимо да се српски језик не заборави. Никада ниједан језик није нестао због позајмљеница, па неће ни наш. Пронађимо корисну средину. Држава, научне институције, школа и медији треба да се усагласе у тежњи да се очува српски језик и да дају свој допринос –употреба англицизама се мора довести у склад са српским језиком, како се неке српске речи не би заборавиле. Не идимо у крајност. Сами најбоље можемо сачувати/уништити свој језик.

На картонским кутијама у којима се транспортује пиће у стакленим флашама редовно стоји упозорење: НЕ ТУМБАЈ! Мало мање су осетљиве речи, које, такође, не смемо тумбати.

И са речима треба поступати врло пажљиво. Овде ћемо указати на најчешћа оклизнућа. Није то само случај са деформацијом речи коју врше необразовани људи, за које је инфаркт – инфракт, оригинал – оргинал, оријентација – орјентација, командант – комадант…

Ни образовани људи нису безгрешни и они каткад забораве или накалеме неко слово у појединим речима.

Урођена способност није инстикт, како ће написати и неки факултетлија, већ – инстинкт; сажетак неке материје није екстрат, него – екстракт. Количина неке робе није контигент, него – контингент. Прелаз гаса или паре у текуће стање је кондензација, а не – кондезација; безваздушни простор је вакуум, а не – вакум, како често можете не само чути од образованих људи него и прочитати у њиховим текстовима.

Кад већ поменух текстове, да кажем како неки не разликују речи текст и тест, па говоре да су положили текстове, али су пали на вожљи. Треба разликовати наоко сличне ствари (парониме) напис и натписНапис  је какав дужи текст, чланак (нпр. новински напис), а натпис  је краћи текст на згради установе или предузећа, на надгробном споменику и сл.

Преступник је делинквент, а не – деликвент, како га често називају , као да је реч о каквом делији, а не о криминалцу. Преступништво је делинквенцијаа не – деликвенција; преписка – кореспонденција, а не коресподенција. Оператор је онај који оперише, хирург, а оператер је стручњак друге врсте, нпр. за филмску и телевизијску монтажу.

Знајући да треба рећи хвала и захвалити (а не фала и зафалити), понеко ће – у тежњи да говори правилно – рећи погрешно: Шта ти хвали?… Неће ти захвалити ни длака с главе!, не знајући да је овде реч о германизму фалити – недостајати.

У вези са односом гласова Ф, В, ХВ поучна је следећа прича.

Познато је да се у српском језику каже кафа, у хрватском – кава, у бошњачком – кахва. (Не знам да ли кафиће називају кавићима или кахвићима!) Дошао неки Бошњак у Широки Бријег, у западној Хрватској, и навратио у кавану (јер кафане тамо нема).

– Једну кахву – рече конобару.

– Нема овде кахве! – одбруси конобар. – Овдје је само кава.

– Кахва или кава, исто је то – помирљиво ће Бошњак.

– Није исто! Је л’ ти исто да ти ја жену похвалим или да ти је повалим?!

– Ух, глухо било! Дај ми онда ћај.

Милорад Телебек, Како се каже

Кампања „Негујмо српски језик”, коју је покренуо Филолошки факултет у Београду с намером да јавности укаже на честе језичке грешке и усмери на правилно изражавање, изазвала је опречне реакције у стручној и научној јавности. На њу се надовезује и објављивање текстова наших најпознатијих лингвиста и лингвисткиња на тему „Сачувајмо српски језик”, које подржава Министарство културе и информисања. У дискусију о кампањи укључио се и лингвиста др Марко Симоновић, истраживач на Институту за језик Универзитета у Утрехту и предавач на Департману за холандски истог универзитета као противник таквих интервенција.

Зашто је ова кампања спорна? Зар нема никакве користи од ње?

– Кампања би се могла звати „Смањимо свој језик”. Из ње сазнајемо да већина говорника нашег језика или нису наши (те га користе бесправно) или га не користе добро. Нашег језика, испоставља се, готово и да нема: све врви од грешака, аљкавштина, туђица, латиница и других неподопштина. Кампања ипак јесте корисна јер коначно имамо јавно доступан преглед текстова нормативистичких ауторитета. Саговорници ми, наиме, често не верују да србијански нормативисти озбиљно говоре како је „српски језик надређен свим својим варијантама” (мислећи ту на хрватски, босански и црногорски), како је „више него јасно какав је статус српског језика” на лекторатима где је лектор етнички Хрват или како је „ван борбених редова Србин увек био мета напада и предмет угњетавања”. Јасно је и да се текстови лаика ни тоном ни садржајем не разликују од текстова „професионалних” нормативиста. То је зато што се нормирањем углавном баве људи без лингвистичког образовања или знања о другим језицима, па су и њихови текстови засновани на лаичким заблудама о језику.

Можете ли издвојити неке од тих заблуда?

– Две су заблуде у основи кампање. Прва је да постоји некаква судбинска повезаност „доброг” језика и етничке припадности. По хиљадити се пут говори о томе шта с језиком раде Срби, Хрвати, Бошњаци итд., а једини који ту било шта „раде” су малобројне националистичке елите убеђене да имају мандат за управљање језиком. Друга заблуда јесте да се језик може „сачувати” нормом. У социолингвистици није познат ниједан случај језика који је изумро јер говорници нису слушали савете нормативиста, али има добро описаних случајева угрожених језика где норма показује тенденцију да „докрајчи језик”. Данашњи фризијски у Холандији и бретонски у Француској у свом стандардном облику обилују „очишћеним” формама, које форсирају и користе само нормативисти, па последњи компетентни говорници, сви већ билингвали, одустају од јавне употребе угроженог језика уверени да би га говорили „неправилно” и „кварили”.

Да ли се и наш језик повлачи због нормативних интервенција?

– Не драстично, али догађа се да га говорници избегавају у одређеним контекстима. Многи се компетентни двојезични говорници који нису похађали школу на нашем језику боје своје „неписмености”, па оклевају да га користе у писаној комуникацији. Говорници из Словеније и Македоније често прелазе на енглески у страху да ће им се омаћи „крух” или „хлеб” у погрешном друштву или да ће промашити падеж и бити исмејани. Има чак и образованих говорника из Србије који су дигли руке од глагола требати. На крају, ко озбиљно схвати препоруке Рајне Драгићевић о борби против „атачовања”, „селфија” итд., о селфијима и атачовању говориће само на енглеском све док србисти за око сто година не понуде „исправне” еквиваленте.

Докторирали сте на туђицама. Шта мислите о енглеским речима попут селфија, атачовања, лајковања…?

– То су наше речи. Енглески нема реч селфи, мушког рода, с краткосилазним акцентом и множином селфији. Наш је језик у контакту са енглеским развио обрасце којима говорници на основу енглеских коренова без икаквог напора граде наше речи. То је знање које наш језик чини виталним, а не угроженим.

selfie-nasa-rec

Како вам се чини својко као идеја за замену речи селфи? Која је сврха таквих интервенција?

– Треба правити разлику између језичне креативности (нпр. настанка речи својко) и протеривања туђица (наметања својка да би се искоренио селфи). Илузија је да не могу мирно и трајно једна поред друге постојати позајмљеница и кованица, тисућа и хиљада, ћирилица и латиница итд. Својко неће заживети јер се уводи негативном идеологијом, али и зато што је као реч слабо употребљив: подсећа на стојко, не може се ставити у множину, и има акузатив једнине као да означава нешто живо (нпр. Видим својка). Много би веће шансе имала женска верзија: својка.

Како видите будућност нашег језика?

– Елите које покрећу овакве кампање саме себе дискредитују ригидним нормативизмом и национализмом, па очекујем да ће се све озбиљније постављати питање њиховог легитимитета и корисности. Но бојим се да ће до статусних промена долазити искључиво под вањским диктатом. Европске бирократе неће прихватити финансирање превођења на четири верзије истог језика, па ћемо вероватно под притиском и преко ноћи уводити властити језик и властиту латиницу.

Како гледате на родно осетљиву употребу језика и прављење женских еквивалената за некада типично мушка занимања (ловкиња, ноћна чуварка итд.)?

– И ту има много нетолеранције због илузије да је најбоље да сви говоримо исто, те да је свака разлика проблем. Речи као што је ловкиња се разумеју, па нема смисла негодовати ако их неко употреби, баш као што нема смисла такве речи наметати саговорнику. Овде, као и у свим осталим доменима о којима смо говорили, важи једноставно правило: језик служи споразумевању. Ако ви кажете или напишете нешто што ја савршено разумем, а ја вас осудим само зато што не одобравам лингвистичка средства која сте употребили, онда проблем с језиком имам ја, а не ви, па све да иза моје осуде стану све кампање, компаније и најстарије новине на свету.

Извор: www.danas.rs

Ваше пуно хвала често наилази на – не постоји празно хвала.

Да ли сте погрешили?

Наравно да нисте. Пуно и много су синоними и могу се равноправно употребљавати у овом значењу. Тачно је да не постоји празно хвала (празно као супротно од пуно), али овде је реч о прилогу, а не о придеву пуно, те поређењу са празним овде није место.

Прилог пуно значи: у великој количини, у великом броју, много; врло, веома.

Прилог много (супротно од мало) употребљава се када се указује на велики број, количину и обим нечега; када се указује на количину, обим неке радње, збивања; када се указује на висок степен или интензитет нечега; јако, веома, врло.

Дакле, можете употребити било који од ова два прилога; исправно је и пуно хвала и много хвала.

Хвала или захваљујем – како се правилно каже?

 

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Језик се сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другога.

Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.

Надаље, језик је средство повезивања свих припадника једног народа – у простору (без обзира на то где живе) и у времену (претходних генерација са садашњом, садашње са будућим). Управо то омогућује друштвени напредак: потомци баштине сва достигнућа предака, која им бивају језиком пренесена.

Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је професор, инжењер, лекар, економиста… – човек се представља, показује језиком – по њему га други цене. Језичка култура сваког појединца огледало је његове опште културе.

За разлику од других добара, која сваки човек може да прилагођава своме укусу и потребама (нпр. и поред уобичајеног стила у градитељству и одевању, свако може да гради кућу и облачи се по својој жељи), језик, који – како рече Вук – није приватно благо, него опште добро, заштићен је од интервенције појединаца, јер је он ради комуникације свих унутар једног народа, и зато мора бити разумљив свима, а то значи – јединствен, устаљен. Језик је, дакле, изнад сваког појединца.

Језик је и изнад сваког народног говора и дијалекта. Наравно, овде се мисли на стандардни, књижевни језик, који је нешто што се ствара, изграђује, и зато се мора посебно учити, јер се нико не рађа с њим као са матерњим говором. (…) Стандардне норме, као обавезне, држе језички систем на окупу; без њих би комуникација престала и тај систем би се с временом распао. Зато сви који се служе стандардним језиком треба да га стално уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик негују и чувају.

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

Апостроф се пише у речима које се схватају као окрњене, на местима на којима су у писању изостала слова, односно гласови у изговору: Ал’ је мени ово познато. – Јеси л’ купио књигу? – Или купи алат, ил’ остави занат. – Нисам ‘тела да признам.

Овај знак се користи и при преузимању презимена из матичног језика (најчешће француског или италијанског), при чему после њега нема размака: Д’Артањан, Д’Естен, Д’Анунцио и сл.

Облици инфинитива и глаголског прилога садашњег без –и на крају не сматрају се књижевним; међутим, без обзира на то, у њима се не пише апостроф: Немојмо ово чинит. – Знајућ све то, плануо је као ватра. – Није лепо радит некоме иза леђа.

Апостроф не треба писати ни уместо самогласника који се изгубио у процесу асимилације и сажимања, али ако је то потребно назначити – употребиће се знак дужине: Дошо ђаво по своје. – Посло ме директор да вас нешто питам. – Било је ракије ко воде.

Овај знак се не пише ни у: нек (нека), међ (међу), нит (нити), рад (ради).

С, С’ или СА? Како је правилно?

 

Постоји једно „правило” које инсистира на прављењу разлике између захваљујем и захваљујем се:

– уколико желите да некоме искажете захвалност, каже се – захваљујем.

– ако желите да на учтив начин одбијете понуђено, каже се – захваљујем се.

У Речнику језичких недоумица, Клајн каже: „захвалити, захваљивати; не: захвалити се, захваљивати се, осим кад значи – одрећи се”.

У складу са овим, уколико нам неко, на пример, понуди кафу, а ми не желимо да је попијемо, рећи ћемо: Захваљујем се, и обрнуто – ако желимо, рећи ћемо: Захваљујем (без се) и попити кафу.

Међутим, да ли је ово у потпуности тачно и да ли све наведено треба схватити као неприкосновено правило?

Нормативни приручници углавном препоручују да се захвалити (захваљивати) употребљава у значењу: изразити (изражавати), захвалност, одати (одавати) признање, а да се захвалити се (захваљивати се) употребљава у значењу: на учтив начин се одрећи (одрицати) нечега.

Свакодневне говорне ситуације, међутим, показују да се подједнако често говори и једно и друго, без обзира на то да ли се жели исказати захвалност уз прихватање, или уз одрицање.

Норма нашег језика не поставља никакво ограничење у вези са употребом овог глагола, али даје препоруку.

У значењу изразити (изражавати) захвалност могу се употребити обе форме глагола – и захвалити (захваљивати) и захвалити се (захваљивати се), али нерефлексивној форми (без се) треба дати предност.

У значењу – на учтив начин се одрећи – боље је употребљавати рефлексивну форму (са се).

Хвала или захваљујем?