Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

На картонским кутијама у којима се транспортује пиће у стакленим флашама редовно стоји упозорење: НЕ ТУМБАЈ! Мало мање су осетљиве речи, које, такође, не смемо тумбати.

И са речима треба поступати врло пажљиво. Овде ћемо указати на најчешћа оклизнућа. Није то само случај са деформацијом речи коју врше необразовани људи, за које је инфаркт – инфракт, оригинал – оргинал, оријентација – орјентација, командант – комадант…

Ни образовани људи нису безгрешни и они каткад забораве или накалеме неко слово у појединим речима.

Урођена способност није инстикт, како ће написати и неки факултетлија, већ – инстинкт; сажетак неке материје није екстрат, него – екстракт. Количина неке робе није контигент, него – контингент. Прелаз гаса или паре у текуће стање је кондензација, а не – кондезација; безваздушни простор је вакуум, а не – вакум, како често можете не само чути од образованих људи него и прочитати у њиховим текстовима.

Кад већ поменух текстове, да кажем како неки не разликују речи текст и тест, па говоре да су положили текстове, али су пали на вожљи. Треба разликовати наоко сличне ствари (парониме) напис и натписНапис  је какав дужи текст, чланак (нпр. новински напис), а натпис  је краћи текст на згради установе или предузећа, на надгробном споменику и сл.

Преступник је делинквент, а не – деликвент, како га често називају , као да је реч о каквом делији, а не о криминалцу. Преступништво је делинквенцијаа не – деликвенција; преписка – кореспонденција, а не коресподенција. Оператор је онај који оперише, хирург, а оператер је стручњак друге врсте, нпр. за филмску и телевизијску монтажу.

Знајући да треба рећи хвала и захвалити (а не фала и зафалити), понеко ће – у тежњи да говори правилно – рећи погрешно: Шта ти хвали?… Неће ти захвалити ни длака с главе!, не знајући да је овде реч о германизму фалити – недостајати.

У вези са односом гласова Ф, В, ХВ поучна је следећа прича.

Познато је да се у српском језику каже кафа, у хрватском – кава, у бошњачком – кахва. (Не знам да ли кафиће називају кавићима или кахвићима!) Дошао неки Бошњак у Широки Бријег, у западној Хрватској, и навратио у кавану (јер кафане тамо нема).

– Једну кахву – рече конобару.

– Нема овде кахве! – одбруси конобар. – Овдје је само кава.

– Кахва или кава, исто је то – помирљиво ће Бошњак.

– Није исто! Је л’ ти исто да ти ја жену похвалим или да ти је повалим?!

– Ух, глухо било! Дај ми онда ћај.

Милорад Телебек, Како се каже

Кампања „Негујмо српски језик”, коју је покренуо Филолошки факултет у Београду с намером да јавности укаже на честе језичке грешке и усмери на правилно изражавање, изазвала је опречне реакције у стручној и научној јавности. На њу се надовезује и објављивање текстова наших најпознатијих лингвиста и лингвисткиња на тему „Сачувајмо српски језик”, које подржава Министарство културе и информисања. У дискусију о кампањи укључио се и лингвиста др Марко Симоновић, истраживач на Институту за језик Универзитета у Утрехту и предавач на Департману за холандски истог универзитета као противник таквих интервенција.

Зашто је ова кампања спорна? Зар нема никакве користи од ње?

– Кампања би се могла звати „Смањимо свој језик”. Из ње сазнајемо да већина говорника нашег језика или нису наши (те га користе бесправно) или га не користе добро. Нашег језика, испоставља се, готово и да нема: све врви од грешака, аљкавштина, туђица, латиница и других неподопштина. Кампања ипак јесте корисна јер коначно имамо јавно доступан преглед текстова нормативистичких ауторитета. Саговорници ми, наиме, често не верују да србијански нормативисти озбиљно говоре како је „српски језик надређен свим својим варијантама” (мислећи ту на хрватски, босански и црногорски), како је „више него јасно какав је статус српског језика” на лекторатима где је лектор етнички Хрват или како је „ван борбених редова Србин увек био мета напада и предмет угњетавања”. Јасно је и да се текстови лаика ни тоном ни садржајем не разликују од текстова „професионалних” нормативиста. То је зато што се нормирањем углавном баве људи без лингвистичког образовања или знања о другим језицима, па су и њихови текстови засновани на лаичким заблудама о језику.

Можете ли издвојити неке од тих заблуда?

– Две су заблуде у основи кампање. Прва је да постоји некаква судбинска повезаност „доброг” језика и етничке припадности. По хиљадити се пут говори о томе шта с језиком раде Срби, Хрвати, Бошњаци итд., а једини који ту било шта „раде” су малобројне националистичке елите убеђене да имају мандат за управљање језиком. Друга заблуда јесте да се језик може „сачувати” нормом. У социолингвистици није познат ниједан случај језика који је изумро јер говорници нису слушали савете нормативиста, али има добро описаних случајева угрожених језика где норма показује тенденцију да „докрајчи језик”. Данашњи фризијски у Холандији и бретонски у Француској у свом стандардном облику обилују „очишћеним” формама, које форсирају и користе само нормативисти, па последњи компетентни говорници, сви већ билингвали, одустају од јавне употребе угроженог језика уверени да би га говорили „неправилно” и „кварили”.

Да ли се и наш језик повлачи због нормативних интервенција?

– Не драстично, али догађа се да га говорници избегавају у одређеним контекстима. Многи се компетентни двојезични говорници који нису похађали школу на нашем језику боје своје „неписмености”, па оклевају да га користе у писаној комуникацији. Говорници из Словеније и Македоније често прелазе на енглески у страху да ће им се омаћи „крух” или „хлеб” у погрешном друштву или да ће промашити падеж и бити исмејани. Има чак и образованих говорника из Србије који су дигли руке од глагола требати. На крају, ко озбиљно схвати препоруке Рајне Драгићевић о борби против „атачовања”, „селфија” итд., о селфијима и атачовању говориће само на енглеском све док србисти за око сто година не понуде „исправне” еквиваленте.

Докторирали сте на туђицама. Шта мислите о енглеским речима попут селфија, атачовања, лајковања…?

– То су наше речи. Енглески нема реч селфи, мушког рода, с краткосилазним акцентом и множином селфији. Наш је језик у контакту са енглеским развио обрасце којима говорници на основу енглеских коренова без икаквог напора граде наше речи. То је знање које наш језик чини виталним, а не угроженим.

selfie-nasa-rec

Како вам се чини својко као идеја за замену речи селфи? Која је сврха таквих интервенција?

– Треба правити разлику између језичне креативности (нпр. настанка речи својко) и протеривања туђица (наметања својка да би се искоренио селфи). Илузија је да не могу мирно и трајно једна поред друге постојати позајмљеница и кованица, тисућа и хиљада, ћирилица и латиница итд. Својко неће заживети јер се уводи негативном идеологијом, али и зато што је као реч слабо употребљив: подсећа на стојко, не може се ставити у множину, и има акузатив једнине као да означава нешто живо (нпр. Видим својка). Много би веће шансе имала женска верзија: својка.

Како видите будућност нашег језика?

– Елите које покрећу овакве кампање саме себе дискредитују ригидним нормативизмом и национализмом, па очекујем да ће се све озбиљније постављати питање њиховог легитимитета и корисности. Но бојим се да ће до статусних промена долазити искључиво под вањским диктатом. Европске бирократе неће прихватити финансирање превођења на четири верзије истог језика, па ћемо вероватно под притиском и преко ноћи уводити властити језик и властиту латиницу.

Како гледате на родно осетљиву употребу језика и прављење женских еквивалената за некада типично мушка занимања (ловкиња, ноћна чуварка итд.)?

– И ту има много нетолеранције због илузије да је најбоље да сви говоримо исто, те да је свака разлика проблем. Речи као што је ловкиња се разумеју, па нема смисла негодовати ако их неко употреби, баш као што нема смисла такве речи наметати саговорнику. Овде, као и у свим осталим доменима о којима смо говорили, важи једноставно правило: језик служи споразумевању. Ако ви кажете или напишете нешто што ја савршено разумем, а ја вас осудим само зато што не одобравам лингвистичка средства која сте употребили, онда проблем с језиком имам ја, а не ви, па све да иза моје осуде стану све кампање, компаније и најстарије новине на свету.

Извор: www.danas.rs

Ваше пуно хвала често наилази на – не постоји празно хвала.

Да ли сте погрешили?

Наравно да нисте. Пуно и много су синоними и могу се равноправно употребљавати у овом значењу. Тачно је да не постоји празно хвала (празно као супротно од пуно), али овде је реч о прилогу, а не о придеву пуно, те поређењу са празним овде није место.

Прилог пуно значи: у великој количини, у великом броју, много; врло, веома.

Прилог много (супротно од мало) употребљава се када се указује на велики број, количину и обим нечега; када се указује на количину, обим неке радње, збивања; када се указује на висок степен или интензитет нечега; јако, веома, врло.

Дакле, можете употребити било који од ова два прилога; исправно је и пуно хвала и много хвала.

Хвала или захваљујем – како се правилно каже?

 

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Језик се сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другога.

Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.

Надаље, језик је средство повезивања свих припадника једног народа – у простору (без обзира на то где живе) и у времену (претходних генерација са садашњом, садашње са будућим). Управо то омогућује друштвени напредак: потомци баштине сва достигнућа предака, која им бивају језиком пренесена.

Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је професор, инжењер, лекар, економиста… – човек се представља, показује језиком – по њему га други цене. Језичка култура сваког појединца огледало је његове опште културе.

За разлику од других добара, која сваки човек може да прилагођава своме укусу и потребама (нпр. и поред уобичајеног стила у градитељству и одевању, свако може да гради кућу и облачи се по својој жељи), језик, који – како рече Вук – није приватно благо, него опште добро, заштићен је од интервенције појединаца, јер је он ради комуникације свих унутар једног народа, и зато мора бити разумљив свима, а то значи – јединствен, устаљен. Језик је, дакле, изнад сваког појединца.

Језик је и изнад сваког народног говора и дијалекта. Наравно, овде се мисли на стандардни, књижевни језик, који је нешто што се ствара, изграђује, и зато се мора посебно учити, јер се нико не рађа с њим као са матерњим говором. (…) Стандардне норме, као обавезне, држе језички систем на окупу; без њих би комуникација престала и тај систем би се с временом распао. Зато сви који се служе стандардним језиком треба да га стално уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик негују и чувају.

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

Апостроф се пише у речима које се схватају као окрњене, на местима на којима су у писању изостала слова, односно гласови у изговору: Ал’ је мени ово познато. – Јеси л’ купио књигу? – Или купи алат, ил’ остави занат. – Нисам ‘тела да признам.

Овај знак се користи и при преузимању презимена из матичног језика (најчешће француског или италијанског), при чему после њега нема размака: Д’Артањан, Д’Естен, Д’Анунцио и сл.

Облици инфинитива и глаголског прилога садашњег без –и на крају не сматрају се књижевним; међутим, без обзира на то, у њима се не пише апостроф: Немојмо ово чинит. – Знајућ све то, плануо је као ватра. – Није лепо радит некоме иза леђа.

Апостроф не треба писати ни уместо самогласника који се изгубио у процесу асимилације и сажимања, али ако је то потребно назначити – употребиће се знак дужине: Дошо ђаво по своје. – Посло ме директор да вас нешто питам. – Било је ракије ко воде.

Овај знак се не пише ни у: нек (нека), међ (међу), нит (нити), рад (ради).

С, С’ или СА? Како је правилно?

 

Постоји једно „правило” које инсистира на прављењу разлике између захваљујем и захваљујем се:

– уколико желите да некоме искажете захвалност, каже се – захваљујем.

– ако желите да на учтив начин одбијете понуђено, каже се – захваљујем се.

У Речнику језичких недоумица, Клајн каже: „захвалити, захваљивати; не: захвалити се, захваљивати се, осим кад значи – одрећи се”.

У складу са овим, уколико нам неко, на пример, понуди кафу, а ми не желимо да је попијемо, рећи ћемо: Захваљујем се, и обрнуто – ако желимо, рећи ћемо: Захваљујем (без се) и попити кафу.

Међутим, да ли је ово у потпуности тачно и да ли све наведено треба схватити као неприкосновено правило?

Нормативни приручници углавном препоручују да се захвалити (захваљивати) употребљава у значењу: изразити (изражавати), захвалност, одати (одавати) признање, а да се захвалити се (захваљивати се) употребљава у значењу: на учтив начин се одрећи (одрицати) нечега.

Свакодневне говорне ситуације, међутим, показују да се подједнако често говори и једно и друго, без обзира на то да ли се жели исказати захвалност уз прихватање, или уз одрицање.

Норма нашег језика не поставља никакво ограничење у вези са употребом овог глагола, али даје препоруку.

У значењу изразити (изражавати) захвалност могу се употребити обе форме глагола – и захвалити (захваљивати) и захвалити се (захваљивати се), али нерефлексивној форми (без се) треба дати предност.

У значењу – на учтив начин се одрећи – боље је употребљавати рефлексивну форму (са се).

Хвала или захваљујем?

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 Ђорђета, Ђорђетов  Ђорђа, Ђорђев (објашњење)
 ђакузи  џакузи
 ђаку (вок.)  ђаче (вок.)
 Ђаковчанин (становник Ђаковице)  Ђаковичанин (становник Ђаковице)
 Ђокицин  Ђокичин
 Ђурђеви Ступови  Ђурђеви ступови
 Ђурађа (ген. од Ђурађ)  Ђурђа (ген. од Ђурађ)

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Живимо у времену у којем све мање водимо рачуна о томе како се изражавамо и како пишемо, а домаће речи често замењујемо онима из енглеског језика. Однедавно нас у градским аутобусима, тролејбусима, трамвајима, јавним гаражама, на улици, у болницама, поштама, позната глумачка, књижевна, музичка и новинарска лица, са билборда и плаката, уче како да говоримо. Акцију „описмењавања Београђана”, под називом „Негујмо српски језик”, повели су Секретаријат за културу, Филолошки факултет и Библиотека града Београда.

– Свака акција за чување и неговање српског језика и српске културе је добродошла – сматра др Михаило Шћепановић, професор на Филолошком факултету у Београду. – Сама чињеница да та акција постоји упозорава да је српски језик угрожен, јер је, пре свега, угрожено његово писмо, а финансијски на климавим ногама стоје институције које се брину о његовом опстанку и развоју. Деценијама је проглашавана као националистичка свака брига за очување српског културног идентитета, као и институција које се овом проблематиком баве. То довољно илуструје жалосно стање у коме се налазе националне институције попут Српске књижевне задруге, Матице српске или САНУ и њених института.

За књижевника и лингвисту Павла Ћосића, први део акције „Негујмо српски језик” био је много неплоднији од другог.

– Први је био практично понижавајући за читаву нацију, објашњава Ћосић. – Као да су нам говорили: Ви сте толико неписмени да је то некултурно и безобразно. У другом су ипак испливале неке поруке са смислом, као што је на пример она да је погрешно користити облик задњи у значењу последњи и да је погрешно рећи цело време. Од тога ипак има неке користи. Руше се језичке заблуде које се чак и по школама шире. То су као неки митови. Чак и у школама децу уче тим измишљеним митовима. Али свеједно, не видим неки дубок смисао те акције, нарочито зато што се спроводи само у Београду. Шта, само је Београд неписмен?! Билборди више изгледају као реклама за издања Матице српске, што је добро јер Матица нема пара, а ово је потерало људе да купе те речнике и граматике.

nepismenost-u-srbiji

Да нисмо довољно писмени, сматра и академик и лингвиста др Иван Клајн. Он, међутим, напомиње да је тешко од просечног грађанина захтевати да води бригу о језику и изражавању кад му је егзистенција угрожена.

 Код нас није било озбиљног просвећивања народа и због тога је свака оваква акција добродошла. Боље да оваквих акција буде сувише, него премало. Од тога ће ваљда бити неког ефекта. Има много кршења граматичких и лексичких правила у свакодневном говору, често и у медијима, посебно електронским – примећује Клајн. – Најтипичнији пример су акценти. Код многих гледалаца и слушалаца чују се недопустиви акценти, а има доста грешака у навођењу страних имена.

– Српски језик је у последњој деценији испарцелисан политичким преименовањима у некакве назовијезике, па тако он данас функционише као „српски језик” и „српски језици” – каже Михаило Шћепановић. – А добро знамо, где се политика умеша у науку, не буде добро ни политици, ни науци. Довољан је пример тзв. бошњачког језика у Рашкој области. Погрешне политичке потезе нека решава политика, а наука, у овом случају лингвистика, ту је само да упути и опомене.

Језичко образовање обично се везује за граматичка и правописна правила, која већина не зна, па отуд и мишљење о генералној неписмености. Професор Шћепановић каже да је важно спознати огромни коров језичке некултуре која зјапи из готово свих средстава информисања.

– У издавачким кућама, штампи и широкој лепези масмедија, уз незнатне изузетке, заборављене су лекторске функције – објашњава Шћепановић.

Позив учитеља и наставника постао је скоро омаловажавајућа професија, и зато не чуди што нам је и елементарна писменост забрињавајуће лоша.

– Основна правописна и граматичка правила се (на)уче у основној школи, а онда се на њих заборави у средњим школама и студијским програмима, тако да данас имамо високообразовани слој становништва са завидном стручном оспособљеношћу, а без елементарне граматичке и правописне обучености – истиче Шћепановић. – То можете и сами показати у једном истраживачком новинарском захвату, па видети на колико се наших факултета на српском говорном простору изучавају и најелементарнија питања из српског језика и српске језичке културе. Ако то упоредите са озбиљним државама и њиховом језичком политиком, онда ће се показати са коликом небригом српска држава посматра ово, за свеукупни национални статус веома озбиљно питање.

Да се не понашамо довољно пажљиво према нашој језичкој традицији, мишљење је и професора др Радоја Симића.

– Српски језик је остављен да се сам бори са туђицама – каже он. – Пошто је све више страних речи, постоји опасност да дође до урушавања морфолошког система. Са таквим речима језик губи аутохтоност и постаје мешавина разних језика. Енглески правопис разара српски. Највећа опасност је да се у наш званичан правопис инфилтрира страни елемент. Имамо најсавршенији правопис на свету: Пиши као што говориш. Данас, међутим, имамо и правопис на 350 страна који је практично постао несавладив.

Електронски медији су убрзали комуникацију, али су је, кажу стручњаци за језик, пропорционално томе и уназадили, бар што се тиче језичке културе.

– То се може илустровати очајним стањем у рукописном изразу скоро сваке генерације, јер се данас писана комуникација своди на СМС и електронску преписку, а у тој врсти комуникације се не води рачуна ни о елементарним правописним правилима, а камоли о језичко-стилској углађености и коректности – објашњава Шћепановић.

Већина лингвиста сматра да су промене у језику неминовне, јер је језик жив организам. Када се не би мењао, био би мртав језик.

– Не треба нам латински него српски – каже Павле Ћосић.

Према попису Статистичког завода из 2012. године, у Србији има око 165.000 неписмених.

– То је упола мање него на претходном попису – истиче Павле Ћосић. – Писмен је свако ко уме да чита и пише и има основно познавање рада на компјутеру. Језичко образовање се изгледа више везује за неправљење грешака у говору и писању, што је превелик захтев. Нико коме филологија није струка није обавезан баш толико да познаје норму, а то значи да има правопис у малом прсту. То немамо чак ни ми лингвисти и књижевници.

Колико чувамо српски језик?

Срби су најнеписменији народ у Европи?

Извор: Новости

Односи Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Vuk_Karadzic

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

2. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

tudjman

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

3. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

4. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи „Хрватска језичка беспућа” (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

О склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

5. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да руликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

snjezana-kordic

7. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Извор: srbin.info

Фотографије: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.