Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Ваше пуно хвала често наилази на – не постоји празно хвала.

Да ли сте погрешили?

Наравно да нисте. Пуно и много су синоними и могу се равноправно употребљавати у овом значењу. Тачно је да не постоји празно хвала (празно као супротно од пуно), али овде је реч о прилогу, а не о придеву пуно, те поређењу са празним овде није место.

Прилог пуно значи: у великој количини, у великом броју, много; врло, веома.

Прилог много (супротно од мало) употребљава се када се указује на велики број, количину и обим нечега; када се указује на количину, обим неке радње, збивања; када се указује на висок степен или интензитет нечега; јако, веома, врло.

Дакле, можете употребити било који од ова два прилога; исправно је и пуно хвала и много хвала.

Хвала или захваљујем – како се правилно каже?

 

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебак, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Језик се сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Заиста, језик и народ су судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другога.

Језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Плодови умног рада свих припадника једног народа изражавају се, тумаче и преносе језиком. Читав живот и развој националних заједница заснивају се на језику. Зато се с правом може рећи да је духовност народа у његовом језику.

Надаље, језик је средство повезивања свих припадника једног народа – у простору (без обзира на то где живе) и у времену (претходних генерација са садашњом, садашње са будућим). Управо то омогућује друштвени напредак: потомци баштине сва достигнућа предака, која им бивају језиком пренесена.

Ништа мањи није значај језика за појединца, који језиком уобличава, изражава и преноси другима своје мисли, осећања, сазнања… Језик је, дакле, израз човековог духовног и интелектуалног бића. Без обзира на то чиме се бави – да ли је професор, инжењер, лекар, економиста… – човек се представља, показује језиком – по њему га други цене. Језичка култура сваког појединца огледало је његове опште културе.

За разлику од других добара, која сваки човек може да прилагођава своме укусу и потребама (нпр. и поред уобичајеног стила у градитељству и одевању, свако може да гради кућу и облачи се по својој жељи), језик, који – како рече Вук – није приватно благо, него опште добро, заштићен је од интервенције појединаца, јер је он ради комуникације свих унутар једног народа, и зато мора бити разумљив свима, а то значи – јединствен, устаљен. Језик је, дакле, изнад сваког појединца.

Језик је и изнад сваког народног говора и дијалекта. Наравно, овде се мисли на стандардни, књижевни језик, који је нешто што се ствара, изграђује, и зато се мора посебно учити, јер се нико не рађа с њим као са матерњим говором. (…) Стандардне норме, као обавезне, држе језички систем на окупу; без њих би комуникација престала и тај систем би се с временом распао. Зато сви који се служе стандардним језиком треба да га стално уче и усавршавају, да добро знају његова правила, норме, да их се у језичкој пракси придржавају и да тако језик негују и чувају.

Милорад Телебак, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

Апостроф се пише у речима које се схватају као окрњене, на местима на којима су у писању изостала слова, односно гласови у изговору: Ал’ је мени ово познато. – Јеси л’ купио књигу? – Или купи алат, ил’ остави занат. – Нисам ‘тела да признам.

Овај знак се користи и при преузимању презимена из матичног језика (најчешће француског или италијанског), при чему после њега нема размака: Д’Артањан, Д’Естен, Д’Анунцио и сл.

Облици инфинитива и глаголског прилога садашњег без –и на крају не сматрају се књижевним; међутим, без обзира на то, у њима се не пише апостроф: Немојмо ово чинит. – Знајућ све то, плануо је као ватра. – Није лепо радит некоме иза леђа.

Апостроф не треба писати ни уместо самогласника који се изгубио у процесу асимилације и сажимања, али ако је то потребно назначити – употребиће се знак дужине: Дошо ђаво по своје. – Посло ме директор да вас нешто питам. – Било је ракије ко воде.

Овај знак се не пише ни у: нек (нека), међ (међу), нит (нити), рад (ради).

С, С’ или СА? Како је правилно?

 

Постоји једно „правило” које инсистира на прављењу разлике између захваљујем и захваљујем се:

– уколико желите да некоме искажете захвалност, каже се – захваљујем.

– ако желите да на учтив начин одбијете понуђено, каже се – захваљујем се.

У Речнику језичких недоумица, Клајн каже: „захвалити, захваљивати; не: захвалити се, захваљивати се, осим кад значи – одрећи се”.

У складу са овим, уколико нам неко, на пример, понуди кафу, а ми не желимо да је попијемо, рећи ћемо: Захваљујем се, и обрнуто – ако желимо, рећи ћемо: Захваљујем (без се) и попити кафу.

Међутим, да ли је ово у потпуности тачно и да ли све наведено треба схватити као неприкосновено правило?

Нормативни приручници углавном препоручују да се захвалити (захваљивати) употребљава у значењу: изразити (изражавати), захвалност, одати (одавати) признање, а да се захвалити се (захваљивати се) употребљава у значењу: на учтив начин се одрећи (одрицати) нечега.

Свакодневне говорне ситуације, међутим, показују да се подједнако често говори и једно и друго, без обзира на то да ли се жели исказати захвалност уз прихватање, или уз одрицање.

Норма нашег језика не поставља никакво ограничење у вези са употребом овог глагола, али даје препоруку.

У значењу изразити (изражавати) захвалност могу се употребити обе форме глагола – и захвалити (захваљивати) и захвалити се (захваљивати се), али нерефлексивној форми (без се) треба дати предност.

У значењу – на учтив начин се одрећи – боље је употребљавати рефлексивну форму (са се).

Хвала или захваљујем?

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 Ђорђета, Ђорђетов  Ђорђа, Ђорђев (објашњење)
 ђакузи  џакузи
 ђаку (вок.)  ђаче (вок.)
 Ђаковчанин (становник Ђаковице)  Ђаковичанин (становник Ђаковице)
 Ђокицин  Ђокичин
 Ђурђеви Ступови  Ђурђеви ступови
 Ђурађа (ген. од Ђурађ)  Ђурђа (ген. од Ђурађ)

Најчешће правописне грешке (на слово Г)>>

Живимо у времену у којем све мање водимо рачуна о томе како се изражавамо и како пишемо, а домаће речи често замењујемо онима из енглеског језика. Однедавно нас у градским аутобусима, тролејбусима, трамвајима, јавним гаражама, на улици, у болницама, поштама, позната глумачка, књижевна, музичка и новинарска лица, са билборда и плаката, уче како да говоримо. Акцију „описмењавања Београђана”, под називом „Негујмо српски језик”, повели су Секретаријат за културу, Филолошки факултет и Библиотека града Београда.

– Свака акција за чување и неговање српског језика и српске културе је добродошла – сматра др Михаило Шћепановић, професор на Филолошком факултету у Београду. – Сама чињеница да та акција постоји упозорава да је српски језик угрожен, јер је, пре свега, угрожено његово писмо, а финансијски на климавим ногама стоје институције које се брину о његовом опстанку и развоју. Деценијама је проглашавана као националистичка свака брига за очување српског културног идентитета, као и институција које се овом проблематиком баве. То довољно илуструје жалосно стање у коме се налазе националне институције попут Српске књижевне задруге, Матице српске или САНУ и њених института.

За књижевника и лингвисту Павла Ћосића, први део акције „Негујмо српски језик” био је много неплоднији од другог.

– Први је био практично понижавајући за читаву нацију, објашњава Ћосић. – Као да су нам говорили: Ви сте толико неписмени да је то некултурно и безобразно. У другом су ипак испливале неке поруке са смислом, као што је на пример она да је погрешно користити облик задњи у значењу последњи и да је погрешно рећи цело време. Од тога ипак има неке користи. Руше се језичке заблуде које се чак и по школама шире. То су као неки митови. Чак и у школама децу уче тим измишљеним митовима. Али свеједно, не видим неки дубок смисао те акције, нарочито зато што се спроводи само у Београду. Шта, само је Београд неписмен?! Билборди више изгледају као реклама за издања Матице српске, што је добро јер Матица нема пара, а ово је потерало људе да купе те речнике и граматике.

nepismenost-u-srbiji

Да нисмо довољно писмени, сматра и академик и лингвиста др Иван Клајн. Он, међутим, напомиње да је тешко од просечног грађанина захтевати да води бригу о језику и изражавању кад му је егзистенција угрожена.

 Код нас није било озбиљног просвећивања народа и због тога је свака оваква акција добродошла. Боље да оваквих акција буде сувише, него премало. Од тога ће ваљда бити неког ефекта. Има много кршења граматичких и лексичких правила у свакодневном говору, често и у медијима, посебно електронским – примећује Клајн. – Најтипичнији пример су акценти. Код многих гледалаца и слушалаца чују се недопустиви акценти, а има доста грешака у навођењу страних имена.

– Српски језик је у последњој деценији испарцелисан политичким преименовањима у некакве назовијезике, па тако он данас функционише као „српски језик” и „српски језици” – каже Михаило Шћепановић. – А добро знамо, где се политика умеша у науку, не буде добро ни политици, ни науци. Довољан је пример тзв. бошњачког језика у Рашкој области. Погрешне политичке потезе нека решава политика, а наука, у овом случају лингвистика, ту је само да упути и опомене.

Језичко образовање обично се везује за граматичка и правописна правила, која већина не зна, па отуд и мишљење о генералној неписмености. Професор Шћепановић каже да је важно спознати огромни коров језичке некултуре која зјапи из готово свих средстава информисања.

– У издавачким кућама, штампи и широкој лепези масмедија, уз незнатне изузетке, заборављене су лекторске функције – објашњава Шћепановић.

Позив учитеља и наставника постао је скоро омаловажавајућа професија, и зато не чуди што нам је и елементарна писменост забрињавајуће лоша.

– Основна правописна и граматичка правила се (на)уче у основној школи, а онда се на њих заборави у средњим школама и студијским програмима, тако да данас имамо високообразовани слој становништва са завидном стручном оспособљеношћу, а без елементарне граматичке и правописне обучености – истиче Шћепановић. – То можете и сами показати у једном истраживачком новинарском захвату, па видети на колико се наших факултета на српском говорном простору изучавају и најелементарнија питања из српског језика и српске језичке културе. Ако то упоредите са озбиљним државама и њиховом језичком политиком, онда ће се показати са коликом небригом српска држава посматра ово, за свеукупни национални статус веома озбиљно питање.

Да се не понашамо довољно пажљиво према нашој језичкој традицији, мишљење је и професора др Радоја Симића.

– Српски језик је остављен да се сам бори са туђицама – каже он. – Пошто је све више страних речи, постоји опасност да дође до урушавања морфолошког система. Са таквим речима језик губи аутохтоност и постаје мешавина разних језика. Енглески правопис разара српски. Највећа опасност је да се у наш званичан правопис инфилтрира страни елемент. Имамо најсавршенији правопис на свету: Пиши као што говориш. Данас, међутим, имамо и правопис на 350 страна који је практично постао несавладив.

Електронски медији су убрзали комуникацију, али су је, кажу стручњаци за језик, пропорционално томе и уназадили, бар што се тиче језичке културе.

– То се може илустровати очајним стањем у рукописном изразу скоро сваке генерације, јер се данас писана комуникација своди на СМС и електронску преписку, а у тој врсти комуникације се не води рачуна ни о елементарним правописним правилима, а камоли о језичко-стилској углађености и коректности – објашњава Шћепановић.

Већина лингвиста сматра да су промене у језику неминовне, јер је језик жив организам. Када се не би мењао, био би мртав језик.

– Не треба нам латински него српски – каже Павле Ћосић.

Према попису Статистичког завода из 2012. године, у Србији има око 165.000 неписмених.

– То је упола мање него на претходном попису – истиче Павле Ћосић. – Писмен је свако ко уме да чита и пише и има основно познавање рада на компјутеру. Језичко образовање се изгледа више везује за неправљење грешака у говору и писању, што је превелик захтев. Нико коме филологија није струка није обавезан баш толико да познаје норму, а то значи да има правопис у малом прсту. То немамо чак ни ми лингвисти и књижевници.

Колико чувамо српски језик?

Срби су најнеписменији народ у Европи?

Извор: Новости

Односи Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Vuk_Karadzic

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

2. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

tudjman

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

3. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

4. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи „Хрватска језичка беспућа” (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

О склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

5. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да руликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

snjezana-kordic

7. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Извор: srbin.info

Фотографије: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Често чујемо – Купио сам свашта нештоРазмишљам свашта нешто и сл.

Ова спој је, вероватно, краћи и једноставнији начин да се каже „велики број различитих ствари које не можемо сврстати у једну категорију”.

Да ли је, међутим, ово стилски исправно?

„Свашта нешто” је спој двеју по значењу готово супротних речи. Прва реч је општа именичка заменица за ствари (и било шта друго што није лице), која, између осталог, означава много разноврсних ствари, појава, предмета и сл. Друга је неодређена именичка заменица, која значи – малу количину, мали део нечега, малу меру; мало, понешто, не много ствари, појмова и сл.

Овај израз не припада стандардном српском језику. Као такав, треба да остане у домену жаргона, а у жаргону је свашта нешто допуштено.

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 газдарицин  газдаричин
 Гарнијер  Гарније
 гледаоцу  гледаоче
 глумицин  глумичин
 галериски  галеријски
 гаранциа  гаранција
 гастербајтер  гастарбајтер
 гвинеа (новчана јединица)  гвинеја (новчана јединица)
 г-ђица, г-ђа  гђица, гђа
 гулење  гуљење
 генерал мајор  генерал-мајор
 генерациски  генерацијски
 гение  геније
 Гестапа, Гестапу  Гестапоа, Гестапоу
 Гиблатар  Гибралтар
 гим. (скраћеница од гимназија)  гимн. (скраћеница од гимназија)
 геог. (скраћеница од географија, географски)  геогр. (скраћеница од географија, географски)
 глаг. (скраћеница од глагол, глаголски)  гл. (скраћеница од глагол, глаголски)
 гладка  глатка
 глачити  глачати
 гледаоц  гледалац
 гњездо (ијек.)  гнијездо (ијек.)
 Гњиланима, Гњиланима  Гњилану
 говедарицин  говедаричин
 го (у спорту)  гол (у спорту)
 Голи Оток  Голи оток
 голубицин  голубичин
 гониоц  гонилац
 Горски вјенац  Горски вијенац

Најчешће правописне грешке (на слово В)>>