Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Често чујемо – Купио сам свашта нештоРазмишљам свашта нешто и сл.

Ова спој је, вероватно, краћи и једноставнији начин да се каже „велики број различитих ствари које не можемо сврстати у једну категорију”.

Да ли је, међутим, ово стилски исправно?

„Свашта нешто” је спој двеју по значењу готово супротних речи. Прва реч је општа именичка заменица за ствари (и било шта друго што није лице), која, између осталог, означава много разноврсних ствари, појава, предмета и сл. Друга је неодређена именичка заменица, која значи – малу количину, мали део нечега, малу меру; мало, понешто, не много ствари, појмова и сл.

Овај израз не припада стандардном српском језику. Као такав, треба да остане у домену жаргона, а у жаргону је свашта нешто допуштено.

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 газдарицин  газдаричин
 Гарнијер  Гарније
 гледаоцу  гледаоче
 глумицин  глумичин
 галериски  галеријски
 гаранциа  гаранција
 гастербајтер  гастарбајтер
 гвинеа (новчана јединица)  гвинеја (новчана јединица)
 г-ђица, г-ђа  гђица, гђа
 гулење  гуљење
 генерал мајор  генерал-мајор
 генерациски  генерацијски
 гение  геније
 Гестапа, Гестапу  Гестапоа, Гестапоу
 Гиблатар  Гибралтар
 гим. (скраћеница од гимназија)  гимн. (скраћеница од гимназија)
 геог. (скраћеница од географија, географски)  геогр. (скраћеница од географија, географски)
 глаг. (скраћеница од глагол, глаголски)  гл. (скраћеница од глагол, глаголски)
 гладка  глатка
 глачити  глачати
 гледаоц  гледалац
 гњездо (ијек.)  гнијездо (ијек.)
 Гњиланима, Гњиланима  Гњилану
 говедарицин  говедаричин
 го (у спорту)  гол (у спорту)
 Голи Оток  Голи оток
 голубицин  голубичин
 гониоц  гонилац
 Горски вјенац  Горски вијенац

Најчешће правописне грешке (на слово В)>>

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола.

За споразумевање међу припадницима једне националне заједнице користи се нормирани, стандардизовани језик – који се и зове стандардни или књижевни језик. Књижевни језик се учи граматикама, а њиме најбоље овладавамо ако се он употребљава у школи, администрацији, ако се средства информисања користе књижевним језиком. Ипак, има случајева да се и поред јасно прописаних правила језичка пракса опире прописаној норми. Тако је и са глаголом требати.

Још је Вук Караџић утврдио, тога се норма придржава до данас, да он има безличну употребу, да се употребљава као безлични глаголски облик, да нема личне глаголске наставке – употребљава се у средњем роду једнине за садашњост – треба, будућност – требаће, прошлост – требало је, потенцијал – требало би. То, даље, значи да он, тако употребљен, не може имати граматички субјекат у облику номинатива. Иако је наша нормативна литература сагласна у погледу употребе овог глагола у реченици, у пракси има много одступања од прописа, често се јављају и конструкције неприхватљиве у српском језику. Зато сматрамо да би и овде требало укратко рећи у чему су проблеми са реченицама образованим са овим глаголом и како се могу решавати.

Нису проблематичне реченице у којим се уз глагол требати јавља именица: а) Мени треба та књига; Мени требаш ти; б) Требам књигу. Тад он има личне глаголске наставке. Истина, може се овај глагол употребљавати безлично и кад има именицу за допуну: Осећао је да ће му за то требати времена; Требало је великог напора да се човек сети да негде у дубини постоји земља. То не представља већи проблем у образовању реченица с овим глаголом.

Међутим, кад се уз глагол требати јавља глаголска допуна, настају озбиљнији проблеми. Ако је глагол употребљен безлично, то значи да не може у реченици бити граматички субјекат у номинативу. А значење глагола који допуњава овај глагол често захтева постојање субјекта. Из тог конфликта у пракси се често јавља неко од два неприхватљива решења. Једно је да се глагол употребљава с личним наставцима, што норма не дозвољава: Они су требали да изваде дозволе своје владе. И са тим светом ја треба сада да смирујем устанак у Србији. Друго је да се глагол требати употребљава у безличном облику, али се у реченици јавља уз њега и граматички субјекат, што није у складу с унутрашњом граматиком српског језика: Јелена је требало да вечерас допутује; Царски ферман о потврђивању на садашњем положају и почасна сабља требало је само да прикрију ту осуду, да умире везира и да заварају свет.

Има и међу лингвистима мишљења да треба дозволити личну употребу овога глагола. Кад бисмо променили норму и глаголу требати дозволили личне наставке, он би се понашао као и други модални глаголи: могао би имати допуну у инфинитиву или презенту с везником да, радило би се о простој реченици са сложеним предикатом. Међутим, то норма не допушта, а најлошије решење је управо то да се норма не поштује. Док се норма не промени, морамо тражити начин како да образујемо правилне реченице с овим глаголом, што значи реченице у којим неће бити огрешења о норму ни на један од два поменута начина. Ове реченице се могу образовати тако да уз безлично употребљен глагола требати допунски глагол јави у инфинитиву: Треба само закопати педаљ у дубину; Из целог живота треба научити једну једину ствар; Тако је требало безброј пута пројахати мирно и достојанствено; Требало се држати право на коњу, не гледати ни лево ни десно. Ово су, дакле, безличне реченице. У наведеним примерима допунски глагол је у инфинитиву. Може уместо инфинитива доћи и презент а да субјекат није исказив: Требало је да се иде рано. Ако уз неповратне глаголе дође ово се, не може се исказати граматички субјекат.

Може се образовати реченица с глаголом требати и у случају кад је потребно да допунски глагол има субјекат: Требало је да Јелена вечерас допутује; До који дан требало је да крене и везир; Уплела се у ствари у које не би требало да се меша; Али треба да имаш увек пред очима да поступке овог света не смеш мерити својом мером. Видимо, глагол требати је безлично употребљен, а допунски глагол је лично употребљен, тј. има личне наставке и има граматички субјекат – у прва два примера исказан (Јелена, везир), у другим примерима исказив уз те глаголе. У овим реченицама не може се допунски глагол исказати у инфинитиву, јер инфинитив као безличан глаголски облик не може везивати за себе субјекат. Постоји могућност да се на вршиоца радње укаже именском речју у дативу; тада се уместо презента може наћи инфинитив: Најпосле, жена га је напустила … и отишла у Цариград одакле јој по обостраном мишљењу није требало никад ни долазити.

Наравно, некад постоји комуникативна потреба да се субјекат јави на почетку целе реченице; управо та потреба и врши притисак за формирање једног, помињаног, типа неприхватљивих реченица с овим глаголом. Морамо знати да су оне неприхватљиве са становишта књижевнојезичке норме и избегавати да их користимо. Постоји само један случај кад не можемо избећи сукоб правила о употреби реченица с безлично употребљеним глаголом требати – код односних реченица: Та женидба, која је требало да му отвори врата у виши и пријатнији живот, затворила га је и везала заувек. Ово се не може избећи а да се поштује правило о безличној употреби глагола требати. За сада је тако. Ако у свим другим случајевима, где је могуће, будемо поштовали прописану норму – треба да будемо задовољни.

Аутор: др Срето Танасић, Институт за српски језик САНУ

Извор: Политика

Свесно или несвесно, правописне и граматичке грешке готово да су саставни део свакодневне комуникације, али да ли су оне оправдане када су у питању званични називи институција или улица?

carlia-caplina

Једна улица у Београду, а три назива на таблама – Чарли Чаплина, Чарлиа Чаплина и Чарлија Чаплина. Који је, према језичкој норми, онај прави? На другом крају града, слика није много другачија. На табли на којој су истакнути ранији називи Светогорске улице, неправилно је у множини написано: Ранији назив улица. Парадоксално, тим примерима грешака придружују се и језичке неправилности на плакату институције од националног значаја, и то Народне библиотеке Србије, на којима пише бибилиотека.

Олга Сабо, истраживач-сарадник у Институту за српски језик САНУ, каже да су ти примери само појавни облик, али да је од тога много важније да ли у држави постоји јасна и доследна језичка политика. „Та политика се огледа у систему образовања. Српски језик нема право место у друштву и потребна је једна много већа брига. Континуирана и доследна брига”, сматра Сабо.

Ако поштујемо норму у саобраћају, зашто је не бисмо поштовали у језику, пита професор Вељко Брборић и додаје да један средњошколац у току дана пошаље неколико десетина СМС порука, а ако у њима не мисли о правилима, неће мислити ни на писменом задатку.

„Некако имамо неку врсту слободе која није реална, ако погледате како се понашамо, а ако погледате како то друге нације раде. Имате код других нација када они знају шта је норма, шта је пропис – појединци се старају, без обзира где раде и шта раде да поштују ту норму. Код Срба то нажалост није случај”, каже Брборић.

Ипак, лингвисткиња Марија Мандић каже да је све популарнији својеврстан „правописни бунт”, у чијем је фокусу идеја да се свако изражава онако како жели. Ипак, мишљења је и да треба разликовати формалну од неформалне комуникације.

„У неформалној комуникацији заиста је оптерећујуће да ви размишљате шта је правилно, шта је неправилно, да ли сам ово добро написао, да ли сам ово овако написао, да ли сам оно онако? Ја једноставно, као и у говору, желим да се опустим и са својим друговима желим да причам онако како се мени свиђа. Чак мислим да та врста растерећености доприноси језичкој креативности”, оцењује Мандић.

Олга Сабо подсећа на мисао Душка Радовића: „Волимо српски језик свакога дана по мало, јер он нема никога другог осим нас”.

Извор: rs.n1info.com

Ако сматрате да је апостроф био један од Исусових следбеника, никада нећете радити за мене. Уколико мислите да је тачка са запетом део пушке, нећу вас запослити. Уколико се разбацујете запетама као да вам је то последње, можда имате неке шансе да доспете до фоајеа пре него што вас љубазно испратимо из зграде.

gramatika-zaposleje

Неки ће можда сматрати да је мој приступ граматици помало екстреман, али више волим да употребим фразу Lynne Truss – ја сам само језички пуриста. Не гајим ни трунку толеранције према граматичким грешкама које чине да људи делују глупаво.

Међутим, нас двоје се не слажемо у ставу према томе шта значи немати ни трунку толеранције. Она сматра да би људе који погрешно или уопште не употребљавају апострофе требало да удари гром, да умру на месту и да буду сахрањени у необележеној гробници. Ја само мислим да не заслужују запослење, иако су довољно квалификовани за позицију за коју конкуришу.

Свако ко конкурише за позицију у обе моје компаније полаже граматичке тестове. Ако они који се надају запослењу нису у стању да разликују је л’ и јер, њихове пријаве ће завршити у канти за отпатке.

Тачно је да се језик стално мења, али то не значи да граматика није битна, напротив. Правилна употреба граматике пружа кредибилитет, посебно на интернету. У постовима на блогу, на Фејсбуку, у имејлу, на веб-сајтовима компанија речи су оно чиме представљамо себе и своје пројекте. Људи нас осуђују ако не умемо да разликујемо извинути и извинити, је л’ и јер, алузија и илузија итд.

Већини запослених у мојим фирмама писање није у званичном опису посла, али граматичке тестове раде сви наши запослени, укључујући и људе у продаји, особље са пријема, програмере итд.

То што немам толеранције према граматичким грешкама можда делује мало непоштено. Међутим, познавање граматике и способност да је научимо има везе са интелигенцијом, зар не?

Ако некоме треба више од двадесет година да научи када да употребљава је л’, а када јер, то ми само говори да тај неко нема задовољавајуће потенцијале када је реч о учењу.

Употреба граматике не односи се само на присећање граматичких правила које смо научили у школи. Уверио сам се у то да људи који мање греше на овим тестовима мање греше при обављању послова који уопште нису у вези са писањем. На пример, програмери који обраћају пажњу на изражавање у писаној форми такође имају тенденцију да обраћају већу пажњу на то како кодирају. У својој суштини, кодирање је проза. Добар програмер је много више од преписивача кодова; програмери су есејисти који раде са традиционалним естетским и књижевним нормама. Поента је у томе да би програмере требало лако да разумеју и људска бића, не само компјутери.

Све је у детаљима. Запошљавам људе који воде рачуна о тим детаљима. Кандидати који не сматрају писање важним вероватно ће занемаривати и друге битне ставке. Ако сте аљкави на пољу граматике, аљкави сте, вероватно, и на другим пољима.

Из тих разлога кандидатима за посао дајем граматичке тестове. Сви кандидати у биографији наводе да воде рачуна о детаљима; ја им пружам могућност да то и докажу.

Kyle Wiens

Извор: hbr.org

Постоје два опречна погледа на српско писмо. Ја ћу их назвати становиштима асимилације и афирмације.

andrej

Оба се слажу око тога да је ћирилица различита, то признају и једни и други. На пример, већина писмених припадника европских и других народа на планети може да чита латиничне натписе на српском језику, иако сам језик не разуме. Са ћириличним натписима је проценат оних који читају много мањи. Отуда је ћирилица нешто што је специфично спрам универзалног, мањинско спрам већинског, другачије спрам истог.

Они који теже асимилацији, различитост ћирилице гледају као нешто негативно и сматрају да она, зато што је различита, треба да има, задржи или добије мањински положај. И да, у крајњој линији, буде укинута и да заслужено нестане.

Следбеници афирмационе логике сматрају да је различитост ћирилице нешто позитивно, нешто што треба чувати и неговати. Не кријем да, непоколебљиво и недвосмислено, стојим на становништу афирмације. Зато ћу, у редовима који следе, разбити осам митова о ћирилици које шире асимилационисти.

1. Асимилација је универзална, то је светска пракса.

Нема ничег мање тачног од тога. У свету се нације и државе које се налазе у сличном положају као Србија користе искључиво афирмационом логиком. Примера ради, недавно сам био у Израелу и тамо је странцу велики проблем купити храну у самопослузи, јер су све декларације исписане исључиво на хебрејском. Чак и светски језици се штите кад су угрожени, па тако Монтреал има посебне мере за очување јавне употребе француског, као што Тел Авив има за хебрејски.

Често ћете чути и став да са ћирилицом не можемо у ЕУ, али се тој логици наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ. Она, наиме, одлучно заступа очување језичке разноликости. Од 24 званична језика у Европском парламенту до било које новчанице евра, на којој је назив валуте исписан на три писма: латиници, грчком алфавиту и – ћирилици.

Ни у региону, нема примера асимилационизима, напротив. Новонастале нације љубоморно, и не сваки пут убедљиво, захтевају свој језик који до пре десет година није ни постојао.

Што се саме Србије тиче, ми посебности осталих заједница и култура никада не посматрамо са асимилационог приступа. Ми никада не захтевамо од етничких мањина у Србији да се асимилију. То се говори само Србима! Стога отворено питам: Ко у држави Србији асимилује Србе? Странци? Ако је тако, онда не говоримо о асимилацији, већ о – окупацији!

2. Срби су одувек писали латиницом.

Ово је нетачно, као што је погрешан и мит да се српски језик одувек звао српскохрватски. Латиницом се у Србији масовније писало искључиво у периодима аустроугарске и усташке окупације, а затим од 1954. године, дакле од Новосадског договора о језику.

3. Ћирилица је превазиђена.

Протагонисте овог мита бих подсетио да су у 9. веку, у време Ћирила и Методија, Словени добили нешто што други народи неће добити столећима: свете књиге на свом језику и на свом писму. Вековима после тога, гореће на ломачама широм Европе они који ће пробати да изборе ту привилегију и за себе. На визионарство Ћирила и Методија надовезао се и Вук Караџић, додатно оснажујући Србе да пишу као што говоре. До данашњег дана ниједан други народ не учи да пише са таквом лакоћом, на писму које је у толикој мери лично његово.

Подсетио бих и да је ћирилица прво писмо које је узлетело са земље у свемир. Једна од за мене најиконичнијих слика јесте слика Јурија Гагарина, првог човека у свемиру, са великим ћириличним натписом СССР преко чела.

И данас се највећи повратак ћирилице дешава са развојем информационих технологија чему је, у одсуству српске језичке политике за очување свог писма, можда највише допринео управо Гугл, одлучивши да све садржаје на српском језику приказује на ћирилици.

4. Са ћирилицом не можемо у свет.

Много је вероватнија потпуно супротна теза, да само са ћирилицом можемо у свет. Преписивачи нигде нису добродошли. Странце не занима да гледају своју реплику из Србије. У иностранству су најбоље прошли уметници који су највише користили локалну културу у свом стваралаштву, попут Кустурице или Бреговића. Наши спортисти нам доносе медаље само ако поносно играју за национални тим. Из искуства знам да када одлазите напоље на докторске студије, предност имају српске теме, из којих они могу да сазнају нешто ново. Ја сам у Француској изучавао гусларске песме зато што ми је ментор то предложио.

5. Ћирилица није исплатива.

Тако гласи „крунски доказ” наших асимилациониста. Кажу, садржаје треба штампати на латиници, тако ће имати прођу и на тржиштима бивших југословенских република. Дакле, главни мотив за издају ћирилице је, као уосталом и за сваку издају, новац.

А ја их подсећам да једини начин да се од културне баштине заради на међународном тржишту јесте да она постане међународно значајна. А то је могуће само афирмацијом, никако асимилацијом. Нико није постао богатији тако што је своје вредности бацао на смеће, већ тако што их је домаћински чувао и развијао. Тек када препознамо и заволимо оно што имамо, можемо очекивати да то ураде и други. Зарада српских издавача неће достићи максимум кад сви у Србији забораве ћирилицу, већ када је сви у региону науче. И то не само зарада од издаваштва, већ и од уметности, креативних индустрија, високог образовања, туризма и српских трговачких марки. Тако се гради бренд Србија. Треба напоменути и да свака српска књига одштампана на латиници по међународним стандардима спада у хрватску баштину. Кратковиди српски издавачи богате само хрватско наслеђе, док Србију осиромашују.

6. Ћирилица вређа.

„А шта је са онима који не пишу ћирилицом?” Јако опасан мит који каже да ако пишемо ћирилицом на неки начин обесправљујемо оне који њоме не пишу. Такво мишљење је, по мени, скандалозно. Бити свој значи управо то – бити свој – а не обесправљивати друге. Замислите да обрнемо улоге и да кажемо да је чување идентитета неких мањина у Србији увреда. Или да се Срби у региону и расејању побуне што државе у којима живе пишу својим писмом? То би, заиста, био скандал. Исто тако није никаква репресија ни увреда захтевати да се у Србији поштује српска култура и идентитет. Напротив, терати Србина да се правда што пише ћирилицом је расизам.

7. Ћирилица угрожава.

Овај мит се заснива на претходном и представља најекстремнији пример извртања истине. Ако је нешто угрожено у Србији, угрожена је ћирилица од латинице. То се може измерити увидом у јавне натписе, медије и издаваштво, у којима је ћирилица често сведена на испод десет одсто, уз доминацију латинице од преко деведесет одсто заступљености. Ако се убаци и временска оса, увиђа се да је хиљадугодишње трајање ћирилице прекинуто 1954. године Новосадским договором, којим је започео вртоглави пад њеног присуства. У региону је ћирилица деведесетих претрпела хрватски књигоцид, а и у 21. веку се прогони у Хрватској, на Косову али и у Српској Атини, Новом Саду. Када смо ми, у складу са Статутом Културног центра Новог Сада и Уставом Србије, вратили ћирилицу, нама је разјарена јавност, вероватна мала, али врло гласна група, рекла да је нови ћирилични лого – кукасти крст.

Замислите само колико је грубо рећи да је нечија културна баштина кукасти крст, да је, дакле, нацизам! Нарочито у граду, у земљи и у народу који је толико страдао од њега.

Али ћирилицом, подсећам, нису писали ни Хитлер, ни Павелић ни Хорти, већ њихове жртве. То су ти груби фалсификати којима смо сви сведоци.

8. Мит о двоазбучности

То је, заправо, мит о равноправности, који су комунисти смислили као покриће за постепену али потпуну замену ћирилице латиницом. Југословенски министар културе је 1948. потврдио америчком амбасадору да на тај начин раде на раскиду са Русијом: „Побринућемо се да свако дете у Југославији научи латиницу, а онда ће се ствари одвијати саме од себе”. Математички, равноправност је однос 50:50 одсто. Један према десет није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Србији. Један према сто, хиљаду, или милион, није равноправност, ако је и толико остало ћирилице у Хрватској, Федерацији БиХ и Црној Гори. „Новосадским договором“ смо потписали равноправност ћирилице и латинице не само у Србији, већ и у Хрватској и свим деловима Југославије где се говорио новопроглашени „српскохрватски” језик. Уместо тога, добили смо десант латинице на Србију: систематско и једносмерно ширење латинице на рачун ћирилице, које и данас траје.

Шта ми који се не слажемо са ставовима асимилациониста данас можемо да урадимо?

За почетак, можемо непрестано да подсећамо, да асимилационизам представља логику тираније, окупације, доминације и културног дарвинизма према којем мање културе треба да нестану јер су велике доказано успешније. А да наш, афирмациони став представља логику слободе, права и одговорности према сопственој култури. Можемо да подсећамо себе и друге да ћирилица није само наше национално благо, већ и благо читавог човечанства. Можемо да преузмемо одговорност и спасемо ћирилицу. Пре готово век и по, Јован Јовановић Змај нас је упозорио и то не бисмо смели никад да заборавимо:

Поједини људи понос духа сузе,

па до неке среће могу да допузе

.……………………………

Ал` народ ниједан до највеће среће,

допузио досад није, па ни одсад неће!

ЗАШТО СЕ ЋУТАЛО?

Иван Клајн чак предвиђа да ће ова транзициона двоазбучност једног дана прећи у латиничну једноазбучност и да је то једини могући и нормалан развој догађаја, зато што је латиница, вели, универзална и зато што смо се на њу навикли. Па онда додаје да једини начин да то спречимо јесте да латиницу избацимо из основношколске наставе, а то је, цитирам, „неспојиво са грађанским слободама”.

Уопште не видим зашто би настава на ћирилици у земљи Србији угрожавала било чије грађанске слободе. Ако Клајн мисли да угрожава, постављам питање:

Зашто, кад је већ у „Новосадском договору” било потписано да Срби и Хрвати подједнако науче ћирилицу и латиницу, и да се то има остварити пре свега преко школске наставе нико, па ни господин Клајн, никада није покренуо питање основношколске наставе ћирилице у Хрватској?

Андреј Фајгељ 

Текст: Андреј Фајгељ, „Осам заблуда о ћирилици”, Магазин Дани, 27. јануар 2015, број 4, стр. 20-24.

Је л’ и јер нису синоними.

Јер је узрочни везник који значи зато/зато што.

– Осећам се лепо јер сам недавно положио испит – исто је што и – Осећам се лепо зато што сам недавно положио испит.

Је л’ је 3. лице једнине презента помоћног глагола јесам и скраћени облик речце ли.

Је л’ си добро/Јеси ли добро?/Да ли си добро?

Речца ли пише се увек одвојено, и у скраћеном облику писаћемо је одвојено и с апострофом уместо изостављеног слова и.

 

 

Да ли дуго вечерате или вечеравате?

Глаголати ручати и вечерати спадају у двовидске глаголе, што значи да, у зависности од контекста, могу бити свршени и несвршени.

Уколико, на пример, кажете – Чим вечерам, доћи ћу, глагол вечерати је свршеног вида.

Ако кажете – Ево седим и вечерам, глагол вечерати је несвршеног вида.

Ипак, често за означавање радње која је трајала или траје неко време употребљавамо глаголе вечеравати и ручавати. Да ли је ово погрешно?

С обзиром на то да је основна одлика нашег глаголског система двовидост, што значи да један глаголски облик постоји да означи свршену радњу, а други несвршену, сасвим је очекивано што се код говорника јавља потреба да посебним облицима разграничи разлику у трајању радње.

Дакле, облике ручавати и вечеравати не треба сматрати погрешним.

НЕПРАВИЛНО ПРАВИЛНО
 вазна  ваза
 вакум  вакуум
 вариоц  варилац
 вебсајт  веб-сајт
 вагета  вегета
 вегетеријанац  вегетаријанац
 вештицин  вештичин
 виртоуз  виртуоз
 височији, вишљи  виши
 владаоцу (вокатив)  владаоче (вокатив)
 власницин  власничин
 возење  вожење
 водка  вотка
 воћство  вођство
 вредити  вредети
 Ваљевчанин, Ваљевчанка  Ваљевац, Ваљевка
 вамбрачни  ванбрачни
 ванаставни  ваннаставни
 варалицин  вараличин
 варијациа  варијација
 Вашинктон, Вашигтон  Вашингтон
 вежбанки (дат. јд.)  вежбанци (дат. јд.)
 Велика госпојина  Велика Госпојина
 Велика морава  Велика Морава
 Велика Сеоба народа  Велика сеоба народа
 Версаће  Версаче
 веце  ве-це
 веш машина  веш-машина
 видео касета  видео-касета

Најчешће правописне грешке (на слово Б)>>

Да ли је правилно саиграч или суиграч?

Као одговор на ово питање често добијамо тврдњу да је саиграч наша реч, а суиграч хрватска.

Да ли је ово тачно, с обзиром на то да се за грађење речи у српском језику употребљавају и префикс су- и са- и да Речник српскога језика бележи оба облика – саиграч и суиграч?

Помоћу ова два префикса настају речи које значе неку заједницу, друштво, истовременост или истоврсност.

Зашто би суграђанин била српска реч, а не, рецимо, суборац? Зашто једне доживљавамо као наше, а друге као хрватске? Када употребљавамо једне облике, а када друге?

У српском језику се употребљавају оба префикса, мада се предност даје формама са са-. Речи са префиксом су- нису увек кроатизми, већ се често јављају као дублети – када подједнако равноправно можемо употребити оба облика, а понекад и као једино могућ облик.