Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Svoj jezik učimo nedopustivo malo, pogotovo u srednjoj školi, pa čak i u gimnaziji, gde se uglavnom predaje samo književnost. (Kao da se učenici školuju za književnike!) Istina, osnovi gramatike i pravopisa uče se u osnovnoj školi, koja je – kao što znamo – neselektivna i obavezna (obavezno je školovanje, ali nije – znanje).

I to malo znanja zaboravi se u toku srednje škole, tako da nam se na fakultete upisuju polupismeni maturanti, koji – kako reče jedan kompetentni kritičar naše škole nemuštog jezika – Vuka Karadžića znaju samo po – brkovima! Takvi će, ne naučivši više ništa iz jezika (čast izuzecima koji svoj jezik uče samoinicijativno), nekako završiti fakultete i raditi ono što ne znaju: učiti druge, prpremati zakone, pisati za novine, govoriti na radiju i televiziji… Zato polupismenost caruje na javnoj sceni.

Književni i naučni tekstovi vrve greškama. Novinari pišu i govore loše – onako kako ih je škola naučila. Urednici više brinu šta će se reći nego kako će se reći. (Da nije tako, radio i TV bi – kao moćni i uticajni mediji – mogli da doprinesu razvoju jezičke kulture više nego škola, skrajnuta i uništena nepromišljenim i promašenim profesorima.)

Političari govore sa zavičajnim, nestandardnim akcentima, upotrebljavaju pogrešne oblike reči i s pogrešnim značenjima. Uz to, oni umesto domaćih, ili odavno uobičajenih stranih reči, nepotrebno i nekritički, iz snobizma i pomodarstva, upotrebljavaju nove reči iz, sve agresivnijeg, engleskog jezika. Neke od njih su u političkom rečniku postali pravi „hitovi”, kao na primer transparentnost (kao da nikada nismo javno radili), kooperativnost (kao da nikada nismo sarađivali), kuće su nam samo devastirane (kao da nikada nismo uništavali i rušili), ljudi se isključivo deložiraju (kao da nikada nisu iseljavani).

Umesto obrazovanja i stručnog usavršavanja danas imamo edukaciju, umesto diploma sertifikate, umesto da se prijavljujemo na konkurse mi apliciramo, umesto na razgovor kandidati se pozivaju na intervju. O raznim monitorinzimarejtinzima, kastinzima, tajminzima i sl. da se i ne govori. Imamo čak i holdinge u propaloj privredi. Sve nam je in kul, osim nas.

Svoj prilog nagrđivanju jezika daju i priučeni prevodioci, koji niti znaju jezik sa koga prevode, niti onaj na koji prevode! Nekad su nam jezik kvarili stranci, a danas to radimo mi sami.

Naše prosvetne vlasti imaju nacionalni zadatak i odgovornost da jezik vrate u škole, gde će biti uvažavan i izučavan prema značaju koji ima za pojedinca i narod u celini. Na svima nama je da svoj jezik učimo, čuvamo i negujemo, kao što to čine svi ozbiljni narodi, koji drže do svog (ovde moram upotrebiti internacionalizme) identiteta i integriteta.

Uozbiljimo se zato i mi!

U jeziku je duhovnost naroda>>

Milorad Telebak, Kako se kaže – hiljadu jezičkih saveta, edicija Jezički savetnici

 

Odnosi Srbi i Hrvata puni su paradoksa. Jedan od njih jeste i taj da su kajkavski Hrvati 30-ih godina XIX veka za svoj književni jezik uzeli štokavski, tj. srpski jezik, i da otada imaju sklonost da ga čiste od tuđica, dok sami Srbi tu sklonost nemaju.

1. Hrvatski purizam

Neposredna posledica jezičke reforme Vuka Karadžića jeste ta da su iz srpskog književnog jezika izbačeni mnogi slavenizmi i rusizmi, a ubačeni mnogi turcizmi. Ali rupa koja je ostala nakon izbacivanja slavenizam i rusizama bila je tolika da su je postvukovci morali nadomestiti internacionalizmima. Hrvati nikada nisu prošli tu traumu, pa su negativne posledice Vukove jezičke reforme izbegli.

Vuk_Karadzic

Hrvati imaju sklonost da izbegavaju turcizme. Oni npr. ne kažu „ćebe” poput Srba, nego „deka”. Pretpostavljajući germanizam u odnosu na turcizam, oni jasno pokazuju kom civilizacijskom krugu žele da pripadaju.

Hrvati izbegavaju i direktne grecizme. Stoga je razumljivo što ne kažu „hiljadu” nego „tisuću”. Srbi se ne ustručavaju od ovog grecizma, iako bi i oni mogli sa isto toliko prava da koriste slovensku reč „tisuću”.

Hrvati izbegavaju i internacionalizme. Na prvi pogled to izgleda čudno, jer su internacionalizmi često latinizmi, a Hrvati su rimokatolici. No, neotpornost Srba na internacionalizme posledica je mnogo činilaca, a prvenstveno Vukove reforme.

Tako će Srbi bez ustezanja koristiti internacionalizme, a Hrvati slavenizme. Evo nekoliko primera: avion (zrakoplov), advokat (odvjetnik), apostrof (izostavnik), apoteka (ljekarna), artiljerija (topništvo), biblioteka (knjižnica), veš mašina (perilica rublja), vokal (samoglasnik), geografija (zemljopis), golman (vratar), digitron (računar), direktor (ravnatelj), disciplina (stega), edukacija (odgoj), ekonomija (gospodarstvo), eksperiment (pokus), efekat (učinak), efikasnost (učinkovitost), ofsajd (zaleđe), instrukcija (naputak), istorija (povijest), kasarna (vojarna), kompjuter (računalo), kompozitor (skladatelj), kompozicija (skladba), konsonant (suglasnik), korner (kut), leksikon (rječnik), lingvistika (jezikoslovlje), manastir (samostan), materija (tvar), mašina (stroj), milenijum (tusućljeće), monah (redovnik), moral (ćudoređe), muzika (glazba), odvijač (šrafciger), opozicija (oporba), oficir (časnik), paradajz (rajčica), parlament (sabor), pasoš (putovnica), penzioner (umirovljenik), penzija (mirovina), peron (kolodvor), pijaca (tržnica), policajac (redarstvenik), portparol (glasnogovornik), propaganda (promidžba), protest (prosvjed), regija (županija), sekretar (tajnik), seksualnost (spolnost), sekta (sljedba), selektor (izbornik), terminologija (nazivlje), hiljadu (tisuću), univerzitet (sveučilište), fabrika (tvornica), faktor (čimbenik), filozofija (mudroslovlje), firma (tvrtka), fiskultura (tjelovežba), frižider (hladnjak), front (bojište), familija (obitelj), fudbal (nogomet), funkcioner (dužnosnik), škola (učilište) itd.

Svi gorenavedni primeri (a ima ih još) ukazuju na to da se Srbi ne libe internacionalizama, a Hrvati ih po pravilu zamenjuju slavenizmima. Jednostavno rečeno, Hrvati su puristi, a Srbi to nisu.

Najočitiji primer hrvatskog purizma predstavljaju nazivi meseca. Dok Srbi koriste internacionalizme (januar…), Hrvati koriste slavenizme (siječanj…). Hrvatski lingvisti svojom sklonošću ka purizmu – koju sprovode često doslovnim prevođenjem stranih reči (kalkiranjem) – faktički rade na čišćenju srpskog jezika.

2. Srpski internacionalisti i hrvatski puristi

Svaki hrvatski intelektualac koji iole drži do sebe imaće purističke sklonosti. Navedimo nekoliko primera.

Srpski leksikograf Milan Vujaklija delovao u vremenu kada je upotreba stranih reči kod Srba postala normalna pojava. Stoga je on bez ustezanja svoju knjigu nazvao: „Leksikon stranih reči i izraza” (mnogo izdanja). Sa druge strane, hrvatski leksikograf Bratoljub Klaić postupio je puristički; naslovio je knjigu iste tematike: „Rječnik stranih riječi” (mnogo izdanja). Ko tu više čuva srpski jezik? Srbi ili Hrvati? Ovde se ne radi o pojedinčnom slučaju; radi se o opštoj pojavi.

Hrvatski istoričar i nacionalista Franjo Tuđman jednu svoju knjigu naslovio je puristički: „Bespuća povijesne zbiljnosti” (1989). Kladim se da bi jedan srpski intelektualac knjigu sličnog sadržaja naslovio: „Dezorijentisanost istorijske realnosti”. Kako bi to zvučalo intelektualno i srpski!

tudjman

Hrvatski katolički sveštenik i pedagog Živan Bezić našao se pobuđenim da u knjizi „Razvojni put mladih” (1989) održi malo etimološko predavanje: „U našoj književnosti i novinarstvu, pa čak i stručnom tisku, često se može naići na riječ ’pubertetlija’ kao naziv za momčića, djevojku u razdolju od 12. do 16. godine. Odmah moram reći da je taj izraz sasvim tuđ hrvatskom uhu i duhu našeg jezika. To je neukusan hibrid, jezički bastard, leksička nakaza. Skalupljen je od dvije nespojive tuđice: latinskog korijena ’pubertet’ i turskog nastavka ’lija’ Užasno ružno zvuči poput svojih rođaka: fakultetlija, filmadžija, kamiondžija, sudija i sl. Stoga mu ne smijemo dozvoliti pristup u naš jezik” (str. 136). Bezićevo razmišljanje odlično ilustruje opštu sklonost hrvatskih intelektualaca ka purizmu.

Nažalost srpski pisci obično ne čuju ono što im govore hrvatske kolege. Srpska spisateljica i pedagoškinja Dragana Kožović „Pubertet ne mora da stvori haos u kući” (1999) bez ustezanja upotrebljava upravo taj „jezički bastard” (str. 42, 76). Hrvati su – paradoksalno – najrevnosniji čistači srpskog jezika od tuđica!

3. Župnici i parosi, županije i regije

Stefan Nemanja, otac Svetog Save, nosio je titulu velikog župana. Dakle, on je bio gospodar velike župe ili županije. A kako Hrvati danas nazivaju oblasti delovanja sveštenika? Župama! Mi Srbi ih nazivamo parohijama, što je grecizam.

A kako Hrvati nazivaju delove svoje države? Županijama! Kada mi pomišljamo na administrativnu podelu države, govorimo o regionalizaciji – podeli na regione, što je internacionalizam.

I ko onda više sledi ćirilometodijevsku i svetosimeunovsku tradiciju? Mi ili Hrvati?

4. Srpsko ismevanje hrvatskog purizma

Srpski lingvisti ne samo da nisu skloni purizmu, nego su i spremni da hrvatske purističke sklonosti ismevaju. Tako npr. srpski publicista Slobodan Jarčević našao se pobuđenim da u knjizi „Hrvatska jezička bespuća” (2007) ismeva „hrvatski” jezik. Po njegovom mišljenju, „hrvatski” jezik je izveštačen i neprirodan. Njegov pokušaj da „hrvatski” jezik izvrgne ruglu verovatno ima vanjezičke motive. Bez obzira na to koliko je njegov pokušaj uspešan ili ne, tek ostaje utisak da Srba previđaju činjenicu da kod Hrvata postoji mnogo veća svest o značaju čuvanja čistote jezika.

O sklonosti Srba da nipodaštavaju purističke sklonosti kod Hrvata svedoči i njihov običaj da na račun hrvatskog purizma pričaju viceve. „Kako Hrvati kažu kravata? – Oklovratni dopupak!” „Kako Hrvati kažu petao?” – „Zoroklik!” „Kako Hrvati kažu kokoška? – Zrnozob?” Kako Hrvati kažu oluk? – Okolokućno vodopišalo!” Sklonost Srba ka ovoj vrsti ismevanja svedoči o njihovoj sklonosti ka antipurizmu – pomanjkanju svesti o potrebi čuvanja jezika od tuđica. Zapravo, srpski humor te vrste neće nauditi Hrvatima. Oni nemaju sklonost da domaće reči (kravata, petao, kokoška, oluk) zamenjuju drugim, rogobatnijim, već samo strane reči domaćim. Srbi imaju sklonost da tu razliku ne uviđaju.

Hrvati svoj purizam doživljavaju kao jezičko pročišćavanje i oplemenjivanje, a Srbi kao izvitoperavanje i unakarađivanje. Zapravo, hrvatski purizam nije samo lingvistički fenomen, nego i politički. On je, dakle, sociolingvistički.

5. „Razlikovni rječnici”

Hrvatska kulturna javnost opsednuta je purizmom. Neke „krugovalne postaje” čak imaju emisije u kojima eminentni lingvisti slušaocima daju purističke savete: ukazuju koje su reči „hrvatske”, a koje tuđice. Naravno, posebna opsesija su im „srbizmi”.

Da bi pučanstvu pomogli da rulikuje „dva” jezika, hrvatski jezikoslovci su se pobrinuli pa stvorili „razlikovne rječnike”. Ti rečnici – tobože – ukazuju na razlike između srpskog i hrvatskog jezika. Zapravo, sve što oni pokazuju jesu relativne frekvencijske razlike u upotrebi određenih reči. Oni više dokazuju da je štokavski jezik jedan, mada u standardu ne i jedinstven, nego što to opovrgavaju.

Zapravo, „razlikovni rječnici”, kao i puristička prosvećivanja javnosti, značajniji su kao sociološki nego kao lingvistički fenomeni. Oni ukazuju na jaku nacionalističku svest kod Hrvata.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Purizam i nacionalizam

Sklonost Hrvata ka purizmu indikacija je njihovog snažnog nacionalizma. Sklonost Srba ka antipurizmu indikacija je njihovog snažnog antinacionalizma. Purizam nije samo indikator nacionalizma, već i njegov generator. Opsesivno izbegavanje stranih reči generiše nacionalistički mentalitet.

Činjenica da su purizam i nacionalizam povezani odavno je poznata sociolingvistima. Na nju je skrenula pažnju i Snježana Kordić u knjizi „Jezik i nacionalizam” (2010). Budući da je Snježana Kordić antinacionalista, ona s negodovanjem piše o hrvatskom purizmu. No, žestoke kritike koje je dobila s hrvatske strane, ukazuju na to da se Hrvati neće odreći ni nacionalizma ni purizma. U suštini, hrvatski purizam je forma antisrpstva, a antisrpstvo je temeljna odrednica hrvatskog nacionalizma. Stoga je hrvatski purizam neiskorenjiv. Dokle god bude hrvatskog nacionalizm biće i hrvatskog purizma.

snjezana-kordic

7. Zaključak

Čisteći nominalno hrvatski, a faktički srpski jezik od tuđica, Hrvati rade na izgradnji svoje nacionalne svesti. Najveći paradoks srpsko-hrvatskih odnosa jeste taj što je hrvatski purizam forma lingvističkog prosrpstva, a političkog antisrpstva.

A šta je sa nama Srbima? Imamo li mi jezičku politiku? Kakvu ulogu jeziku pridajemo u izgradnji našeg nacionalnog identiteta? Zašto dopuštamo da nam se gase lektorati po svetu? Nacionalni identitet nije nešto što je jednom za svagda dato. Nacionalni identitet je nešto što treba stalno negovati. A jezička kultura je primarni način tog negovanja. Pa, kakvo je stanje kod nas?

Izvor: srbin.info

Fotografije: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Već smo imali priliku da čitamo o lekturi i pravopisu. Da ukratko podsetim – lektura je ispravljanje gramatičkih, pravopisnih i stilskih grešaka, dok je korektura ispravljanje kucaćih grešaka, pa ne mora biti povezana samo sa gramatikom i pravopisom. Lektor je jezički stručnjak, aktivni i redovni pratilac zvanične norme standardnog jezika, dok je korektor usmeren na slučajne greške, nastale pri kucanju i objavljivanju teksta.

laptop-819285_1280

Takođe bih podsetio da pojam lektor stoji u vezi sa latinskim glagolom legere i italijanskim leggere (čitati), što doslovno znači da je lektor čitač teksta. Reč korektura pak stoji u vezi sa latinskim glagolom corrigo odakle takođe dobijamo italijansko  correggere i englesko correct.

 

Različiti pogledi na lektore

Debata o ulozi lektora i tihi rat između lektora i autora verovatno su stari koliko i lektorski posao. Da li lektor treba samo da ispravlja tačke i zareze, da se bavi gramatikom ili da utiče na stil teksta? Odgovor će sigurno biti različit, u zavisnosti od toga koga pitamo. Lektori i gramatičari imaju argument da nije svaki govornik istovremeno nosilac pravilnog jezika, kojem se teži pri obraćanju javnosti. Sa druge strane, svako od nas može smatrati da ipak jeste dovoljno kompetentan govornik bar maternjeg jezika, ukoliko nam naše poznavanje jezika omogućava postizanje onoga što je suštinski bitno za život – da razumemo svet oko sebe, da pošaljemo našu poruku svetu i da uspostavimo komunikaciju u cilju samoodržanja i povezivanja sa drugima. Ko je sad u pravu?

Kod odgovora na ovo pitanje može nam pomoći Amy Einsohn i rad The Copyeditors’ Handbook, gde je proces lekture podeljen po sistemu 4 x 3. Naime, lektura obuhvata (1) tehnička i pravopisna pitanja, (2) jezik i stil, (3) sadržaj i (4) autorska prava. U pogledu jezika, stila i sadržaja postoji dodatna podela na (1) niži, (2) srednji i (3) viši nivo lekture.

Niži nivo lekture bavi se ispravkom očiglednih grešaka, ukazivanjem na nejasne pasuse razjašnjavanjem nejasnih rečenica i proverom sumnjivih ili spornih informacija. Srednji nivo podrazumeva leksičke predloge, ispravke i sugestije u cilju postizanja stilski kvalitetnijeg materijala. Viši nivo dopušta celovito uređivanje teksta, preradu pasusa, deljenje poglavlja u pregledne tekstualne forme i sl. Kada se govori o srednjem i višem nivou lekture, važno je napomenuti da učinak ovakvog rada zavisi od umeća lektora. Autor teksta ponekad oseća bolje od lektora ton i ritmičnost rečenice, publiku kojoj se obraća i smisao poruke koju njegova publika očekuje. Ovaj preduslov može zahtevati posebnu terminologiju, pa i izuzimanje gramatičkih pravila, što je važan aspekt veb-sadržaja.

U kontekstu hrvatske jezičke politike unutar policentričnog srpsko-hrvatskog odn. hrvatsko-srpskog jezika, lingvistkinja Snježana Kordić tvrdi da posao lektora nije ispravljanje tekstova, koje su napisali odrasli pismeni nosioci maternjeg jezika. Ona smatra da je suštinska razlika lektorske službe u svetu i kod nas što lektor npr. u Austriji čita tekst, promatra strukturu rečenica, te na kolegijalan način pomaže autoru da tekst postane čitljiviji i prohodniji za čitaoce. Posao lektora nije da prekraja rečenice ili da zamenjuje manje poželjne pojmove prikladnijima.

Ovakvo mišljenje radiklano je, ne samo sa stajališta mnogih hrvatskih lingvista već i pojedinih srpskih. Setimo se teksta Sve je više boraca za nepismenost, koji je objavila Politika. Lingvistkinja Rajna Dragićević govori o ugroženosti srpskog jezika, pa se stiče utisak da su, po njenom mišljenju, veb i društvene mreže značajan uzročnik ovakvog stanja. Nepismeni omalovažavaju pismene, a jezik postaje ispunjen nepotrebnim tuđicama, koje mogu imati adekvatan prevod u srpskom jeziku.

Budući da se susrećem sa prevodilačkim, lektorsko-korektorskim i blogersko-marketinškim poslovima, pomenute teme navele su me na nekoliko pitanja, pre svega u kontekstu onlajn izdavaštva i veb-marketinga. Da li naši blogeri i blogovi ugrožavaju srpski i/ili hrvatski jezik? Da li bi trebalo da imaju lektore i korektore? Koje veštine su neophodne lektorima i korektorima, koji deluju unutar savremene veb-kulture? Da li veb utiče na promenu zvaničnog jezičkog standarda ili su možda baš veb i internet primeri društvenih faktora koji dovode do promena u jeziku? Uostalom, mogu li jezici živeti bez promena, osim ukoliko govorimo o klasičnim (mrtvim) jezicima?

 

Jezik ili biznis – ima li sredine?

Pored pitanja da li bi savremeni blogeri trebalo da imaju lektore i korektore, nameće se pitanje kako savremeno veb okruženje vidi lektore i korektore i šta od njih očekuje.

Internet sadržaji su deo konstantno rastućeg digitalnog univerzuma. Oni tematski i pojmovno zavise jedni od drugih. Ova činjenica posebno dolazi do izražaja kada govorimo o reklamnim sadržajima ili temama vezanim za IT industriju. Pojmovi IT, e-mail, web, SEO, online itd. potiču iz engleskog jezika, pa kao takvi u mnoge jezike ulaze u originalnom obliku.

blogeri

Zamislimo jednu nišku organizaciju koja pruža usluge onlajn oglašavanja. Vođe takve organizacije znaju da će ih mnogi potencijalni klijenti tražiti na Guglu kroz pojmove onlajn marketing Niš. Međutim, možda će čak većina kucati online marketing nis. Zato će vlasnik bloga ili sajta ovakve kompanije ostaviti engleske pojmove u originalu na pojedinim vidnim mestima, jer njegov interes jeste kontakt sa potencijalnim klijentom. Čak i ja, koji smatram da sa dve MA diplome nisam baš nepismen, ukoliko tražim putem interneta kvalitetno dizajnersko rešenje za svoj sajt, pre ću ukucati web design Beograd, nego veb dizajn Beograd. Prosto, ljudi koriste jezik u različite svrhe. Koliko je legitimno stvarati poeziju i finu književnost, pa u tom cilju koristiti neki otmeniji jezik, toliko je legitimno baviti se biznisom, pa kroz to koristiti adekvatan jezik za dostizanje poslovnih ciljeva.

Takav jezik ne poznaje reči jajić ili samoja, već selfi (selfie). Nije li pretenciozno reći da smo kolektivno nepismeni, jer smo kao živo govorno telo uneli selfi u naš jednako živi jezik? Poput selfija, usvojeni su brojni termini iz digitalne sfere. Prema tome, možemo li pretpostaviti da su engleski pojmovi deo poslovnih pravila digitalnog sporazumevanja? To me čak podseća na fenomen lekarskog zanimanja, gde lekar govori sa pacijentom na srpskom, ali dijagnozu i recept beleži na latinskom.

 

Čemu onda lektori i korektori?

Ipak, za mnoge blogere bilo bi korisno da imaju lektore i korektore. Možda se baš ovde krije središnji prostor između lepo vaspitanog govora i potrebe za dostizanjem poslovnog cilja. Ne znam za vas, ali meni svakako bode oči rečenica bez zareza ili tačke na kraju, upitna rečenica bez upitnika, dvostrani tekst u tri pasusa, složene rečenice pune suvišnih inverzija, gomilanje pleonazama, dupli razmaci i sl. Međutim, to mi ne smeta zbog jezičkog elitizma, koliko zbog estetskog osećaja, ali i potrebe da pročitani sadržaj razumem iz prve. Ovde bi trebalo da stupe na snagu lektori i korektori sa svojim umećem, jer to umeće nedostaje mnogim blogerima i veb-autorima u našoj sredini.

Pored gramatičke tačnosti, veb-rečenica mora biti kratka, precizna i funkcionalna. Nejasno napisan tekst odvlači pažnju savremenog čitaoca, koji u nedostatku vremena i potrebi za instant informacijom gubi interesovanje za sadržaj, tragajući dalje. Ukoliko je čitalac perfekcionista poput mene, kad uoči da autor ne poznaje neka od osnovnih veb-pravila (zarez – razmak – nova reč ili tačka – razmak – nova reč), ne samo da gubi interesovanje već se na takav sajt i ne vraća. Ono što je dizajn sajta ili važnost logoa za brend, to je jezička korektnost pisanog sadržaja za blog. Ako pretpostavimo da bloger svojim tekstom prenosi određenu ideju javnom mnjenju, ta ideja mora imati suštinu, jezičku korektnost, ali i pakovanje. Vizuelno pakovanje tiče se dizajnera, ali jezičko, nesumnjivo, ostaje lektorima i korektorima.

Lektor i korektor u ovakvom okruženju mogu postati zbunjeni. Ponekad se i sam pitam kako je moguće poštovati jezičku normu, a onda veb pisati sa w? Neosporno je da lektor mora poznavati zvanični književni jezik, standard i pravopis. Međutim, pretpostavljam da bi u veb-okruženju lektor morao biti spreman na određeni rizik. Taj rizik nastaje iz činjenice da lektorisani tekst za digitalne medije nije enciklopedija, deo naučnog zbornika ili pesničke antologije. Dakle, lektor i korektor moraju vladati zvaničnim pravopisom, ali i odlično poznavati neformalni jezik. Oni takođe moraju razumeti kome su upućene određene reči, koja je svrha napisanog teksta, šta traži i očekuje potencijalni čitalac. U suprotnom, umesto da nas jezik spaja, doprinoseći međusobnom razumevanju, postaće još jedan instrument nametnutog elitizma, nove podele na pismene i nepismene, međusobnog vređanja i kategorizacija, za koje se nadam da će u XXI veku postati prošlost.

Nemanja D. Milinović

Tekst je preuzet sa www.prevodioci.co.rs.

Ako gajite „aluzije” da ste pismeni, onda treba da pročitate ovaj tekst.

Aluzija i iluzija su dve potpuno različite reči veoma sličnog glasovnog sastava i treba ih razlikovati i, u skladu sa time, upotrebljavati u govoru i pisanju.

Aluzija znači posredno ukazivanje na nešto što se izričito ne pominje, posredno napominjanje nečega, posredan nagoveštaj – Učiniti aluziju na nešto.

Iluzija je varljiva, neodgovarajuća predstava o nečemu zasnovana na obmani čula ili misli, po kojoj se ono što se pričinjava uzima kao realnost; doživljavanje nečega nestvarnog što u realnosti ne postoji – Njegove iluzije su se ubrzo raspale.

Dakle, gajite iluzije, a činite aluziju na nešto.

Svakodnevno se susrećemo za različitim varijantama ovog termina. Najrasprostranjeniji je originalni engleski naziv e-mail,  ali i sastavljeno email, i skraćeno mail.

Često čujemo i duže oblike elektronska pošta, elektronska poruka, elektronsko pismo.

Takođe je česta upotreba mejl, e-mejl, e-majl itd.

Šta Pravopis kaže o pisanju ove reči?

Pravilno je samo imejl i skraćeno – mejl. Množina glasi imejlovi i mejlovi.

Imejl-adresa piše se sa crticom.

E-mail je dozvoljeno jedino u pisanju adresa i posetnica.

Vidi veb-sajt ili vebsajt.

 

 

U drugoj po redu tribini „Sačuvajmo srpski jezik” u čijoj je organizaciji i list „Politika” bilo je reči o jeziku u književnosti i književnom jeziku – koji je danas ugrožen u govoru.

zasto-sapucemo-na-srpskomSrpski se danas šapuće, rečenica je vladike Nikolaja Velimirovića, koju je izgovorio potkraj Drugog svetskog rata u jednoj od svojih misija, kojima je podsticao javno mnjenje Velike Britanije da bude više okrenuto oslobođenju Srbije. Ovom mišlju je profesor dr Aleksandar Jerkov započeo svoje izlaganje u okviru tribine „Sačuvajmo srpski jezik”, koju zajednički organizuju Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, i list „Politika”, a koja je na Filološkom fakultetu održana sa temom „Kakav je jezik srpskih pisaca u književnim delima, od srednjega veka do danas”. Pored Jerkova, u razgovoru su učestvovali i profesori Katedre za srpsku književnost i jezik Filološkog fakulteta Tomislav Jovanović, Radivoje Mikić i Boško Suvajdžić. Aleksandra Vraneš, dekan Filološkog fakulteta, pozdravila je održavanje ovog skupa, a uvodnu reč vodio je Gradimir Aničić, predvodnik ovog jezičkog projekta i lektor našeg lista.

Profesor Jerkov nastavio je svoje izlaganje rečima:

– I danas u svojoj zemlji, u kulturi kojoj pripadate, na srpskom šapućete. Mogli bismo da se zamislimo nad tim jesmo li zaista slobodni ili smo pod nekom vrstom specifične civilizacijsko-kulturološke i tehnološko-političke okupacije. To bi se lako moglo dokazati prolaskom nekom od beogradskih ulica, koje su agresivno ispunjene natpisima drugih jezičkih idioma, izraza, i jezika, i kojima smo zapravo okupirani i preplavljeni – rekao je Jerkov.

On je zapazio da jedino visokim dometima srpske književnosti trajemo u vekovima, literaturom koja je velika i u evropskim okvirima. Profesor Jerkov, koji je svoja istraživanja posvetio posebno 20. veku, stvaralaštvo ovog perioda izdvaja kao vrhunsko, počev od stvaralaštva Bore Stankovića, do Andrića i Crnjanskog, Ivana V. Lalića i Vaska Pope.

– To je veličina sa kojom se može živeti. U našem mentalitetu postoji i potreba za veličinom, koja zna da bude i groteskna, ali ipak, bez težnje ka grandioznom, ne postoji ni njegovo ostvarenje – dodao je Jerkov, parafrazirajući Hegelovu ideju, i definišući jezik kao sredstvo za postizanje elitističkih stvaralačkih opredeljenja.

Profesor Boško Suvajdžić ukazao je upravo na ideju kontinuiteta u jeziku književnosti od srednjeg veka, od narodne epike, pa sve do naših dana, govoreći o elitnim vrednostima toga jezika.

Razlike između književnog jezika, i jezika književnih dela, koji je od prvog mnogo širi, podvukao je profesor Radivoje Mikić, izražavajući ujedno zabrinutost za stanje srpskog jezika koji je u javnoj upotrebi. Profesor Mikić takođe je primetio da neke institucije kulture danas u Srbiji gotovo da postoje kao da su na neprijateljskoj teritoriji, a među njima su Srpska književna zadruga i Matica srpska. Razlog za to je, kako je primetio, decenijsko opstajanje jedne te iste ideologije, koja je samo promenila svoju spoljašnjost, dok je zapravo podjednako negativno usmerena prema tradiciji.

– Pre par godina u SKZ-u ustanovljen je Odbor za srpski jezik, koji je, pored ostalog, osnovao nagradu „Bogdan Popović” za književno delo koje se ističe po lepoti jezika. Pronašli smo autora koji je odgovarao parametrima ovog priznanja, ali nismo uspeli da zainteresujemo kulturnu sredinu i da u javnosti pokrenemo interesovanje za aspekt lepote u književnom delu. To pokazuje koliko u našoj svesti postoji predstava o značaju književnosti i jezika – objasnio je profesor Mikić.

O jeziku stare srpske književnosti govorio je profesor Tomislav Jovanović, ističući da je to ujedno i najstariji jezik naše književnosti, koja je postojala i pre Save Nemanjića, i da je jeziku Miroslavljevog jevanđelja, s kraja 12. veka, prethodila pismena tradicija, koja je pripremila njegov nastanak.

– Jezik stare srpske književnosti proistekao je iz zajedničkog slovenskog korena, to jest iz staroslovenskog jezika, i ulio se u zasebnu redakciju srpskoslovenskog jezika. Taj jezik nije samo jezik srpskih pisaca, već i onih dela koja su prevedena sa grčkog iz prebogate tradicije vizantijske književnosti, na koju su se ugledali i srpski pisci. Istovremeno sa postojanjem srpskoslovenskog jezika pisane književnosti, razvijao se i narodni jezik, na kome je preovlađujuće stvaralaštvo nazvano narodnom, ili usmenom, književnošću. Srpskoslovenski jezik je prebogat, nastao je na osnovama već razrađenog jezika svih Slovena, i na ovom jeziku sačuvano je nepregledno blago za proučavaoce književnosti, kao i za pisce koji su njim nadahnuti – rekao je profesor Jovanović, ukazujući na odlike tragalačkog i inovativnog u poetskom jeziku stare srpske crkvene poezije, koja je ujedno predstavljala i vrhunac odmeravanja starih srpskih pisaca prema jeziku.

Gradimir Aničić podsetio je na velike srpske pisce koji su tokom tradicije od stotinu jedanaest godina pisali za list „Politika”, među kojima su bili i Branislav Nušić (pod pseudonimom Ben Akiba), Milutin Uskoković, Bogdan Popović, Dragiša Vasić, Petar Kočić, Bora Stanković, Isidora Sekulić, Jovan Dučić, Stevan Sremac, Ivo Andrić, Miloš Crnjanski, Branko Ćopić, Veljko Petrović, Milan Bogdanović, Stevan Jakovljević i drugi. Osnivač „Politike” Vladislav Ribnikar, kako je rekao Aničić, u svom drugom tekstu iz 1904. godine, komentarišući nacrt Zakona o osnovnim školama tekst je započeo pričom o Rastku Nemanjiću, vladarskom sinu, koji je prosvetu pretpostavio vlasti.

– Za nered u tadašnjem društvu, na početku 20. veka, donekle je opravdanje našao u nesređenim prilikama, ali je uzrok lošem odnosu vlasti prema učiteljima našao u karakteru naroda. „Konsekventnost i izdržljivost nedostajale su nam i na tom poslu, kao i svugde. Što je jedan uradio preko dana, to je drugi razrušio preko noći. Stara srpska posla, svako je od svakog hteo da bude bolji i pametniji” – Aničić je citirao Ribnikara, uspostavljajući paralelu sa sadašnjim trenutkom u Srbiji.

Izvor: Politika