Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Свој језик учимо недопустиво мало, поготово у средњој школи, па чак и у гимназији, где се углавном предаје само књижевност. (Као да се ученици школују за књижевнике!) Истина, основи граматике и правописа уче се у основној школи, која је – као што знамо – неселективна и обавезна (обавезно је школовање, али није – знање).

И то мало знања заборави се у току средње школе, тако да нам се на факултете уписују полуписмени матуранти, који – како рече један компетентни критичар наше школе немуштог језика – Вука Караџића знају само по – брковима! Такви ће, не научивши више ништа из језика (част изузецима који свој језик уче самоиницијативно), некако завршити факултете и радити оно што не знају: учити друге, прпремати законе, писати за новине, говорити на радију и телевизији… Зато полуписменост царује на јавној сцени.

Књижевни и научни текстови врве грешкама. Новинари пишу и говоре лоше – онако како их је школа научила. Уредници више брину шта ће се рећи него како ће се рећи. (Да није тако, радио и ТВ би – као моћни и утицајни медији – могли да допринесу развоју језичке културе више него школа, скрајнута и уништена непромишљеним и промашеним професорима.)

Политичари говоре са завичајним, нестандардним акцентима, употребљавају погрешне облике речи и с погрешним значењима. Уз то, они уместо домаћих, или одавно уобичајених страних речи, непотребно и некритички, из снобизма и помодарства, употребљавају нове речи из, све агресивнијег, енглеског језика. Неке од њих су у политичком речнику постали прави „хитови”, као на пример транспарентност (као да никада нисмо јавно радили), кооперативност (као да никада нисмо сарађивали), куће су нам само девастиране (као да никада нисмо уништавали и рушили), људи се искључиво деложирају (као да никада нису исељавани).

Уместо образовања и стручног усавршавања данас имамо едукацију, уместо диплома сертификате, уместо да се пријављујемо на конкурсе ми аплицирамо, уместо на разговор кандидати се позивају на интервју. О разним мониторинзимарејтинзима, кастинзима, тајминзима и сл. да се и не говори. Имамо чак и холдинге у пропалој привреди. Све нам је ин и кул, осим нас.

Свој прилог нагрђивању језика дају и приучени преводиоци, који нити знају језик са кога преводе, нити онај на који преводе! Некад су нам језик кварили странци, а данас то радимо ми сами.

Наше просветне власти имају национални задатак и одговорност да језик врате у школе, где ће бити уважаван и изучаван према значају који има за појединца и народ у целини. На свима нама је да свој језик учимо, чувамо и негујемо, као што то чине сви озбиљни народи, који држе до свог (овде морам употребити интернационализме) идентитета и интегритета.

Уозбиљимо се зато и ми!

У језику је духовност народа>>

Милорад Телебек, Како се каже – хиљаду језичких савета, едиција Језички саветници

 

Односи Срби и Хрвата пуни су парадокса. Један од њих јесте и тај да су кајкавски Хрвати 30-их година XIX века за свој књижевни језик узели штокавски, тј. српски језик, и да отада имају склоност да га чисте од туђица, док сами Срби ту склоност немају.

1. Хрватски пуризам

Непосредна последица језичке реформе Вука Караџића јесте та да су из српског књижевног језика избачени многи славенизми и русизми, а убачени многи турцизми. Али рупа која је остала након избацивања славенизам и русизама била је толика да су је поствуковци морали надоместити интернационализмима. Хрвати никада нису прошли ту трауму, па су негативне последице Вукове језичке реформе избегли.

Vuk_Karadzic

Хрвати имају склоност да избегавају турцизме. Они нпр. не кажу „ћебе” попут Срба, него „дека”. Претпостављајући германизам у односу на турцизам, они јасно показују ком цивилизацијском кругу желе да припадају.

Хрвати избегавају и директне грецизме. Стога је разумљиво што не кажу „хиљаду” него „тисућу”. Срби се не устручавају од овог грецизма, иако би и они могли са исто толико права да користе словенску реч „тисућу”.

Хрвати избегавају и интернационализме. На први поглед то изгледа чудно, јер су интернационализми често латинизми, а Хрвати су римокатолици. Но, неотпорност Срба на интернационализме последица је много чинилаца, а првенствено Вукове реформе.

Тако ће Срби без устезања користити интернационализме, а Хрвати славенизме. Ево неколико примера: авион (зракоплов), адвокат (одвјетник), апостроф (изоставник), апотека (љекарна), артиљерија (топништво), библиотека (књижница), веш машина (перилица рубља), вокал (самогласник), географија (земљопис), голман (вратар), дигитрон (рачунар), директор (равнатељ), дисциплина (стега), едукација (одгој), економија (господарство), експеримент (покус), ефекат (учинак), ефикасност (учинковитост), офсајд (залеђе), инструкција (напутак), историја (повијест), касарна (војарна), компјутер (рачунало), композитор (складатељ), композиција (складба), консонант (сугласник), корнер (кут), лексикон (рјечник), лингвистика (језикословље), манастир (самостан), материја (твар), машина (строј), миленијум (тусућљеће), монах (редовник), морал (ћудоређе), музика (глазба), одвијач (шрафцигер), опозиција (опорба), официр (часник), парадајз (рајчица), парламент (сабор), пасош (путовница), пензионер (умировљеник), пензија (мировина), перон (колодвор), пијаца (тржница), полицајац (редарственик), портпарол (гласноговорник), пропаганда (промиџба), протест (просвјед), регија (жупанија), секретар (тајник), сексуалност (сполност), секта (сљедба), селектор (изборник), терминологија (називље), хиљаду (тисућу), универзитет (свеучилиште), фабрика (творница), фактор (чимбеник), филозофија (мудрословље), фирма (твртка), фискултура (тјеловежба), фрижидер (хладњак), фронт (бојиште), фамилија (обитељ), фудбал (ногомет), функционер (дужносник), школа (училиште) итд.

Сви горенаведни примери (а има их још) указују на то да се Срби не либе интернационализама, а Хрвати их по правилу замењују славенизмима. Једноставно речено, Хрвати су пуристи, а Срби то нису.

Најочитији пример хрватског пуризма представљају називи месеца. Док Срби користе интернационализме (јануар…), Хрвати користе славенизме (сијечањ…). Хрватски лингвисти својом склоношћу ка пуризму – коју спроводe често дословним превођењeм страних речи (калкирањем) – фактички раде на чишћењу српског језика.

2. Српски интернационалисти и хрватски пуристи

Сваки хрватски интелектуалац који иоле држи до себе имаће пуристичке склоности. Наведимо неколико примера.

Српски лексикограф Милан Вујаклија деловао у времену када је употреба страних речи код Срба постала нормална појава. Стога је он без устезања своју књигу назвао: „Лексикон страних речи и израза” (много издања). Са друге стране, хрватски лексикограф Братољуб Клаић поступио је пуристички; насловио је књигу исте тематике: „Рјечник страних ријечи” (много издања). Ко ту више чува српски језик? Срби или Хрвати? Овде се не ради о појединчном случају; ради се о општој појави.

Хрватски историчар и националиста Фрањо Туђман једну своју књигу насловио је пуристички: „Беспућа повијесне збиљности” (1989). Кладим се да би један српски интелектуалац књигу сличног садржаја насловио: „Дезоријентисаност историјске реалности”. Како би то звучало интелектуално и српски!

tudjman

Хрватски католички свештеник и педагог Живан Безић нашао се побуђеним да у књизи „Развојни пут младих” (1989) одржи мало етимолошко предавање: „У нашој књижевности и новинарству, па чак и стручном тиску, често се може наићи на ријеч ’пубертетлија’ као назив за момчића, дјевојку у раздољу од 12. до 16. године. Одмах морам рећи да је тај израз сасвим туђ хрватском уху и духу нашег језика. То је неукусан хибрид, језички бастард, лексичка наказа. Скалупљен је од двије неспојиве туђице: латинског коријена ’пубертет’ и турског наставка ’лија’ Ужасно ружно звучи попут својих рођака: факултетлија, филмаџија, камионџија, судија и сл. Стога му не смијемо дозволити приступ у наш језик” (стр. 136). Безићево размишљање одлично илуструје општу склоност хрватских интелектуалаца ка пуризму.

Нажалост српски писци обично не чују оно што им говоре хрватске колеге. Српска списатељица и педагошкиња Драгана Кожовић „Пубертет не мора да створи хаос у кући” (1999) без устезања употребљава управо тај „jeзички бастард” (стр. 42, 76). Хрвати су – парадоксално – најревноснији чистачи српског језика од туђица!

3. Жупници и пароси, жупаније и регије

Стефан Немања, отац Светог Саве, носио је титулу великог жупана. Дакле, он је био господар велике жупе или жупаније. А како Хрвати данас називају области деловања свештеника? Жупама! Ми Срби их називамо парохијама, што је грецизам.

А како Хрвати називају делове своје државе? Жупанијама! Када ми помишљамо на административну поделу државе, говоримо о регионализацији – подели на регионе, што је интернационализам.

И ко онда више следи ћирилометодијевску и светосимеуновску традицију? Ми или Хрвати?

4. Српско исмевање хрватског пуризма

Српски лингвисти не само да нису склони пуризму, него су и спремни да хрватске пуристичке склоности исмевају. Тако нпр. српски публициста Слободан Јарчевић нашао се побуђеним да у књизи „Хрватска језичка беспућа” (2007) исмева „хрватски” језик. По његовом мишљењу, „хрватски” језик је извештачен и неприродан. Његов покушај да „хрватски” језик извргне руглу вероватно има ванјезичке мотиве. Без обзира на то колико је његов покушај успешан или не, тек остаје утисак да Срба превиђају чињеницу да код Хрвата постоји много већа свест о значају чувања чистоте језика.

О склоности Срба да ниподаштавају пуристичке склоности код Хрвата сведочи и њихов обичај да на рачун хрватског пуризма причају вицеве. „Како Хрвати кажу кравата? – Окловратни допупак!” „Како Хрвати кажу петао?” – „Зороклик!” „Како Хрвати кажу кокошка? – Зрнозоб?” Како Хрвати кажу олук? – Околокућно водопишало!” Склоност Срба ка овој врсти исмевања сведочи о њиховој склоности ка антипуризму – помањкању свести о потреби чувања језика од туђица. Заправо, српски хумор те врсте неће наудити Хрватима. Они немају склоност да домаће речи (кравата, петао, кокошка, олук) замењују другим, рогобатнијим, већ само стране речи домаћим. Срби имају склоност да ту разлику не увиђају.

Хрвати свој пуризам доживљавају као језичко прочишћавање и оплемењивање, а Срби као извитоперавање и унакарађивање. Заправо, хрватски пуризам није само лингвистички феномен, него и политички. Он је, дакле, социолингвистички.

5. „Разликовни рјечници”

Хрватска културна јавност опседнута је пуризмом. Неке „круговалне постаје” чак имају емисије у којима еминентни лингвисти слушаоцима дају пуристичке савете: указују које су речи „хрватске”, а које туђице. Наравно, посебна опсесија су им „србизми”.

Да би пучанству помогли да руликује „два” језика, хрватски језикословци су се побринули па створили „разликовне рјечнике”. Ти речници – тобоже – указују на разлике између српског и хрватског језика. Заправо, све што они показују јесу релативне фреквенцијске разлике у употреби одређених речи. Они више доказују да је штокавски језик један, мада у стандарду не и јединствен, него што то оповргавају.

Заправо, „разликовни рјечници”, као и пуристичка просвећивања јавности, значајнији су као социолошки него као лингвистички феномени. Они указују на јаку националистичку свест код Хрвата.

Rjecnik-hrvatskoga-jezika

6. Пуризам и национализам

Склоност Хрвата ка пуризму индикација је њиховог снажног национализма. Склоност Срба ка антипуризму индикација је њиховог снажног антинационализма. Пуризам није само индикатор национализма, већ и његов генератор. Опсесивно избегавање страних речи генерише националистички менталитет.

Чињеница да су пуризам и национализам повезани одавно је позната социолингвистима. На њу је скренула пажњу и Сњежана Кордић у књизи „Језик и национализам” (2010). Будући да је Сњежана Кордић антинационалиста, она с негодовањем пише о хрватском пуризму. Но, жестоке критике које је добила с хрватске стране, указују на то да се Хрвати неће одрећи ни национализма ни пуризма. У суштини, хрватски пуризам је форма антисрпства, а антисрпство је темељна одредница хрватског национализма. Стога је хрватски пуризам неискорењив. Докле год буде хрватског национализм биће и хрватског пуризма.

snjezana-kordic

7. Закључак

Чистећи номинално хрватски, а фактички српски језик од туђица, Хрвати раде на изградњи своје националне свести. Највећи парадокс српско-хрватских односа јесте тај што је хрватски пуризам форма лингвистичког просрпства, а политичког антисрпства.

А шта је са нама Србима? Имамо ли ми језичку политику? Какву улогу језику придајемо у изградњи нашег националног идентитета? Зашто допуштамо да нам се гасе лекторати по свету? Национални идентитет није нешто што је једном за свагда дато. Национални идентитет је нешто што треба стално неговати. А језичка култура је примарни начин тог неговања. Па, какво је стање код нас?

Извор: srbin.info

Фотографије: sr.wikipedia.org, bib.irb.hr, www.vecernji.hr.

Име ове козметичке марке се врло често у нашем језику погрешно изговара Авон.

Према енглеском изговору, исправно је рећи једино Ејвон (као што се, на пример, не каже Орифламе, него Орифлејм).

Вибер или Вајбер?

Већ смо имали прилику да читамо о лектури и правопису. Да укратко подсетим – лектура је исправљање граматичких, правописних и стилских грешака, док је коректура исправљање куцаћих грешака, па не мора бити повезана само са граматиком и правописом. Лектор је језички стручњак, активни и редовни пратилац званичне норме стандардног језика, док је коректор усмерен на случајне грешке, настале при куцању и објављивању текста.

laptop-819285_1280

Такође бих подсетио да појам лектор стоји у вези са латинским глаголом legere и италијанским leggere (читати), што дословно значи да је лектор читач текста. Реч коректура пак стоји у вези са латинским глаголом corrigo одакле такође добијамо италијанско  correggere и енглеско correct.

 

Различити погледи на лекторе

Дебата о улози лектора и тихи рат између лектора и аутора вероватно су стари колико и лекторски посао. Да ли лектор треба само да исправља тачке и зарезе, да се бави граматиком или да утиче на стил текста? Одговор ће сигурно бити различит, у зависности од тога кога питамо. Лектори и граматичари имају аргумент да није сваки говорник истовремено носилац правилног језика, којем се тежи при обраћању јавности. Са друге стране, свако од нас може сматрати да ипак јесте довољно компетентан говорник бар матерњег језика, уколико нам наше познавање језика омогућава постизање онога што је суштински битно за живот – да разумемо свет око себе, да пошаљемо нашу поруку свету и да успоставимо комуникацију у циљу самоодржања и повезивања са другима. Ко је сад у праву?

Код одговора на ово питање може нам помоћи Amy Einsohn и рад The Copyeditors’ Handbook, где је процес лектуре подељен по систему 4 x 3. Наиме, лектура обухвата (1) техничка и правописна питања, (2) језик и стил, (3) садржај и (4) ауторска права. У погледу језика, стила и садржаја постоји додатна подела на (1) нижи, (2) средњи и (3) виши ниво лектуре.

Нижи ниво лектуре бави се исправком очигледних грешака, указивањем на нејасне пасусе разјашњавањем нејасних реченица и провером сумњивих или спорних информација. Средњи ниво подразумева лексичке предлоге, исправке и сугестије у циљу постизања стилски квалитетнијег материјала. Виши ниво допушта целовито уређивање текста, прераду пасуса, дељење поглавља у прегледне текстуалне форме и сл. Када се говори о средњем и вишем нивоу лектуре, важно је напоменути да учинак оваквог рада зависи од умећа лектора. Аутор текста понекад осећа боље од лектора тон и ритмичност реченице, публику којој се обраћа и смисао поруке коју његова публика очекује. Овај предуслов може захтевати посебну терминологију, па и изузимање граматичких правила, што је важан аспект веб-садржаја.

У контексту хрватске језичке политике унутар полицентричног српско-хрватског одн. хрватско-српског језика, лингвисткиња Сњежана Кордић тврди да посао лектора није исправљање текстова, које су написали одрасли писмени носиоци матерњег језика. Она сматра да је суштинска разлика лекторске службе у свету и код нас што лектор нпр. у Аустрији чита текст, проматра структуру реченица, те на колегијалан начин помаже аутору да текст постане читљивији и проходнији за читаоце. Посао лектора није да прекраја реченице или да замењује мање пожељне појмове прикладнијима.

Овакво мишљење радиклано је, не само са стајалишта многих хрватских лингвиста већ и појединих српских. Сетимо се текста Све је више бораца за неписменост, који је објавила Политика. Лингвисткиња Рајна Драгићевић говори о угрожености српског језика, па се стиче утисак да су, по њеном мишљењу, веб и друштвене мреже значајан узрочник оваквог стања. Неписмени омаловажавају писмене, а језик постаје испуњен непотребним туђицама, које могу имати адекватан превод у српском језику.

Будући да се сусрећем са преводилачким, лекторско-коректорским и блогерско-маркетиншким пословима, поменуте теме навеле су ме на неколико питања, пре свега у контексту онлајн издаваштва и веб-маркетинга. Да ли наши блогери и блогови угрожавају српски и/или хрватски језик? Да ли би требало да имају лекторе и коректоре? Које вештине су неопходне лекторима и коректорима, који делују унутар савремене веб-културе? Да ли веб утиче на промену званичног језичког стандарда или су можда баш веб и интернет примери друштвених фактора који доводе до промена у језику? Уосталом, могу ли језици живети без промена, осим уколико говоримо о класичним (мртвим) језицима?

 

Језик или бизнис – има ли средине?

Поред питања да ли би савремени блогери требало да имају лекторе и коректоре, намеће се питање како савремено веб окружење види лекторе и коректоре и шта од њих очекује.

Интернет садржаји су део константно растућег дигиталног универзума. Они тематски и појмовно зависе једни од других. Ова чињеница посебно долази до изражаја када говоримо о рекламним садржајима или темама везаним за ИТ индустрију. Појмови IT, e-mail, web, SEO, onlinе итд. потичу из енглеског језика, па као такви у многе језике улазе у оригиналном облику.

blogeri

Замислимо једну нишку организацију која пружа услуге онлајн оглашавања. Вође такве организације знају да ће их многи потенцијални клијенти тражити на Гуглу кроз појмове онлајн маркетинг Ниш. Међутим, можда ће чак већина куцати online marketing nis. Зато ће власник блога или сајта овакве компаније оставити енглеске појмове у оригиналу на појединим видним местима, јер његов интерес јесте контакт са потенцијалним клијентом. Чак и ја, који сматрам да са две МА дипломе нисам баш неписмен, уколико тражим путем интернета квалитетно дизајнерско решење за свој сајт, пре ћу укуцати web design Beograd, него веб дизајн Београд. Просто, људи користе језик у различите сврхе. Колико је легитимно стварати поезију и фину књижевност, па у том циљу користити неки отменији језик, толико је легитимно бавити се бизнисом, па кроз то користити адекватан језик за достизање пословних циљева.

Такав језик не познаје речи јајић или самоја, већ селфи (selfie). Није ли претенциозно рећи да смо колективно неписмени, јер смо као живо говорно тело унели селфи у наш једнако живи језик? Попут селфија, усвојени су бројни термини из дигиталне сфере. Према томе, можемо ли претпоставити да су енглески појмови део пословних правила дигиталног споразумевања? То ме чак подсећа на феномен лекарског занимања, где лекар говори са пацијентом на српском, али дијагнозу и рецепт бележи на латинском.

 

Чему онда лектори и коректори?

Ипак, за многе блогере било би корисно да имају лекторе и коректоре. Можда се баш овде крије средишњи простор између лепо васпитаног говора и потребе за достизањем пословног циља. Не знам за вас, али мени свакако боде очи реченица без зареза или тачке на крају, упитна реченица без упитника, двострани текст у три пасуса, сложене реченице пуне сувишних инверзија, гомилање плеоназама, дупли размаци и сл. Међутим, то ми не смета због језичког елитизма, колико због естетског осећаја, али и потребе да прочитани садржај разумем из прве. Овде би требало да ступе на снагу лектори и коректори са својим умећем, јер то умеће недостаје многим блогерима и веб-ауторима у нашој средини.

Поред граматичке тачности, веб-реченица мора бити кратка, прецизна и функционална. Нејасно написан текст одвлачи пажњу савременог читаоца, који у недостатку времена и потреби за инстант информацијом губи интересовање за садржај, трагајући даље. Уколико је читалац перфекциониста попут мене, кад уочи да аутор не познаје нека од основних веб-правила (зарез – размак – нова реч или тачка – размак – нова реч), не само да губи интересовање већ се на такав сајт и не враћа. Оно што је дизајн сајта или важност логоа за бренд, то је језичка коректност писаног садржаја за блог. Ако претпоставимо да блогер својим текстом преноси одређену идеју јавном мњењу, та идеја мора имати суштину, језичку коректност, али и паковање. Визуелно паковање тиче се дизајнера, али језичко, несумњиво, остаје лекторима и коректорима.

Лектор и коректор у оваквом окружењу могу постати збуњени. Понекад се и сам питам како је могуће поштовати језичку норму, а онда веб писати са w? Неоспорно је да лектор мора познавати званични књижевни језик, стандард и правопис. Међутим, претпостављам да би у веб-окружењу лектор морао бити спреман на одређени ризик. Тај ризик настаје из чињенице да лекторисани текст за дигиталне медије није енциклопедија, део научног зборника или песничке антологије. Дакле, лектор и коректор морају владати званичним правописом, али и одлично познавати неформални језик. Они такође морају разумети коме су упућене одређене речи, која је сврха написаног текста, шта тражи и очекује потенцијални читалац. У супротном, уместо да нас језик спаја, доприносећи међусобном разумевању, постаће још један инструмент наметнутог елитизма, нове поделе на писмене и неписмене, међусобног вређања и категоризација, за које се надам да ће у XXI веку постати прошлост.

Немања Д. Милиновић

Текст је преузет са www.prevodioci.co.rs.

Ако гајите „алузије” да сте писмени, онда треба да прочитате овај текст.

Алузија и илузија су две потпуно различите речи веома сличног гласовног састава и треба их разликовати и, у складу са тиме, употребљавати у говору и писању.

Алузија значи посредно указивање на нешто што се изричито не помиње, посредно напомињање нечега, посредан наговештај – Учинити алузију на нешто.

Илузија је варљива, неодговарајућа представа о нечему заснована на обмани чула или мисли, по којој се оно што се причињава узима као реалност; доживљавање нечега нестварног што у реалности не постоји – Његове илузије су се убрзо распале.

Дакле, гајите илузије, а чините алузију на нешто.

Свакодневно се сусрећемо за различитим варијантама овог термина. Најраспрострањенији је оригинални енглески назив e-mail,  али и састављено email, и скраћено mail.

Често чујемо и дуже облике електронска пошта, електронска порука, електронско писмо.

Такође је честа употреба мејл, е-мејл, е-мајл итд.

Шта Правопис каже о писању ове речи?

Правилно је само имејл и скраћено – мејл. Множина гласи имејлови и мејлови.

Имејл-адреса пише се са цртицом.

E-mail је дозвољено једино у писању адреса и посетница.

Види веб-сајт или вебсајт.

 

 

У другој по реду трибини „Сачувајмо српски језик” у чијој је организацији и лист „Политика” било је речи о језику у књижевности и књижевном језику – који је данас угрожен у говору.

zasto-sapucemo-na-srpskomСрпски се данас шапуће, реченица је владике Николаја Велимировића, коју је изговорио поткрај Другог светског рата у једној од својих мисија, којима је подстицао јавно мњење Велике Британије да буде више окренуто ослобођењу Србије. Овом мишљу је професор др Александар Јерков започео своје излагање у оквиру трибине „Сачувајмо српски језик”, коју заједнички организују Министарство културе и информисања Републике Србије, Филолошки факултет Универзитета у Београду, и лист „Политика”, а која је на Филолошком факултету одржана са темом „Какав је језик српских писаца у књижевним делима, од средњега века до данас”. Поред Јеркова, у разговору су учествовали и професори Катедре за српску књижевност и језик Филолошког факултета Томислав Јовановић, Радивоје Микић и Бошко Сувајџић. Александра Вранеш, декан Филолошког факултета, поздравила је одржавање овог скупа, а уводну реч водио је Градимир Аничић, предводник овог језичког пројекта и лектор нашег листа.

Професор Јерков наставио је своје излагање речима:

– И данас у својој земљи, у култури којој припадате, на српском шапућете. Могли бисмо да се замислимо над тим јесмо ли заиста слободни или смо под неком врстом специфичне цивилизацијско-културолошке и технолошко-политичке окупације. То би се лако могло доказати проласком неком од београдских улица, које су агресивно испуњене натписима других језичких идиома, израза, и језика, и којима смо заправо окупирани и преплављени – рекао је Јерков.

Он је запазио да једино високим дометима српске књижевности трајемо у вековима, литературом која је велика и у европским оквирима. Професор Јерков, који је своја истраживања посветио посебно 20. веку, стваралаштво овог периода издваја као врхунско, почев од стваралаштва Боре Станковића, до Андрића и Црњанског, Ивана В. Лалића и Васка Попе.

– То је величина са којом се може живети. У нашем менталитету постоји и потреба за величином, која зна да буде и гротескна, али ипак, без тежње ка грандиозном, не постоји ни његово остварење – додао је Јерков, парафразирајући Хегелову идеју, и дефинишући језик као средство за постизање елитистичких стваралачких опредељења.

Професор Бошко Сувајџић указао је управо на идеју континуитета у језику књижевности од средњег века, од народне епике, па све до наших дана, говорећи о елитним вредностима тога језика.

Разлике између књижевног језика, и језика књижевних дела, који је од првог много шири, подвукао је професор Радивоје Микић, изражавајући уједно забринутост за стање српског језика који је у јавној употреби. Професор Микић такође је приметио да неке институције културе данас у Србији готово да постоје као да су на непријатељској територији, а међу њима су Српска књижевна задруга и Матица српска. Разлог за то је, како је приметио, деценијско опстајање једне те исте идеологије, која је само променила своју спољашњост, док је заправо подједнако негативно усмерена према традицији.

– Пре пар година у СКЗ-у установљен је Одбор за српски језик, који је, поред осталог, основао награду „Богдан Поповић” за књижевно дело које се истиче по лепоти језика. Пронашли смо аутора који је одговарао параметрима овог признања, али нисмо успели да заинтересујемо културну средину и да у јавности покренемо интересовање за аспект лепоте у књижевном делу. То показује колико у нашој свести постоји представа о значају књижевности и језика – објаснио је професор Микић.

О језику старе српске књижевности говорио је професор Томислав Јовановић, истичући да је то уједно и најстарији језик наше књижевности, која је постојала и пре Саве Немањића, и да је језику Мирослављевог јеванђеља, с краја 12. века, претходила писмена традиција, која је припремила његов настанак.

– Језик старе српске књижевности проистекао је из заједничког словенског корена, то јест из старословенског језика, и улио се у засебну редакцију српскословенског језика. Тај језик није само језик српских писаца, већ и оних дела која су преведена са грчког из пребогате традиције византијске књижевности, на коју су се угледали и српски писци. Истовремено са постојањем српскословенског језика писане књижевности, развијао се и народни језик, на коме је преовлађујуће стваралаштво названо народном, или усменом, књижевношћу. Српскословенски језик је пребогат, настао је на основама већ разрађеног језика свих Словена, и на овом језику сачувано је непрегледно благо за проучаваоце књижевности, као и за писце који су њим надахнути – рекао је професор Јовановић, указујући на одлике трагалачког и иновативног у поетском језику старе српске црквене поезије, која је уједно представљала и врхунац одмеравања старих српских писаца према језику.

Градимир Аничић подсетио је на велике српске писце који су током традиције од стотину једанаест година писали за лист „Политика”, међу којима су били и Бранислав Нушић (под псеудонимом Бен Акиба), Милутин Ускоковић, Богдан Поповић, Драгиша Васић, Петар Кочић, Бора Станковић, Исидора Секулић, Јован Дучић, Стеван Сремац, Иво Андрић, Милош Црњански, Бранко Ћопић, Вељко Петровић, Милан Богдановић, Стеван Јаковљевић и други. Оснивач „Политике” Владислав Рибникар, како је рекао Аничић, у свом другом тексту из 1904. године, коментаришући нацрт Закона о основним школама текст је започео причом о Растку Немањићу, владарском сину, који је просвету претпоставио власти.

– За неред у тадашњем друштву, на почетку 20. века, донекле је оправдање нашао у несређеним приликама, али је узрок лошем односу власти према учитељима нашао у карактеру народа. „Консеквентност и издржљивост недостајале су нам и на том послу, као и свугде. Што је један урадио преко дана, то је други разрушио преко ноћи. Стара српска посла, свако је од сваког хтео да буде бољи и паметнији” – Аничић је цитирао Рибникара, успостављајући паралелу са садашњим тренутком у Србији.

Извор: Политика