Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Седмог октобра 1908. године Анђа Петровић, сестра сликарке Надежде Петровић и песника и писца Растка Петровића, девојка чију је лепоту Иван Мештровић овековечио у каријатидама на споменику Незнаном јунаку на Авали – упутила је Лаву Николајевичу Толстоју писмо у којем га као „апостола угњетених” моли да „устане у заштиту Срба”, да се својом „спасилачком речју” заузме у Русији и пред Европом за неправедно угрожену Босну и Херцеговину.

То писмо, сачувано у Толстојевој заоставштини, заслужује да буде наведено у целини.

Пресветлом грофу Толстоју, филозофу и писцу!

Волела бих изнад свега да имате довољно стрпљења да ово писмо прочитате до краја.

Обраћати се Вама, филозофу и генију XX века – велика је смелост од једне Српкиње. Опростите ми, уважени апостоле угњетаваних. Ви који умете да праштате и учите људе правичности и милосрђу, немојте одбити молбу Вашим следбеницима. Ви сте ми улили храброст да се обратим Вама молбом наше мале земље, Вама – поборнику хришћанске човечности.

Усуђујем се да Вам причам о ранама које тиште Србе, и да молим за речи утехе у име свеколике српске младежи. Ваша реч је за руско јавно мишљење глас апостола. Зато изговорите ту спасоносну реч, смекшајте срце свог народа према малом балканском народу који се налази у ропству отимача. Подигните глас за слободу Босанаца и Херцеговаца! То су Срби, то су Јужни Словени, то су људи који су се вековима борили за очување своје самобитности.

Ми, Срби, схватамо сада, боље но икад, да стојимо пред понором који нас тајанствено вуче у своје дубине. На његовом дну нејасно светлуца зрачак – да ли избављења, да ли смрти; и ми се морамо бацити у тај понор са паролом „Слобода или смрт”; и обрести се између ужаса и спасења.

Па ипак, Оче, ми смо – попут лавова које су ловци окружили огњеним обручем – испуњени неустрашивошћу и спремни да на олтар отаџбине положимо свој живот и све своје имање, остајући до последњег даха верни домовини.

Ми морамо разрушити зидове наше тамнице, који нам преграђују пут у слободу и ка остварењу наших стремљења; снаге непријатеља јаче су од наших, душманин је неумољив према јецајима и патњама својих робова, а ми ипак не [ћемо да] клонемо духом. У загушљивом ваздуху тамнице ми се не можемо борити за племените хришћанске идеале, а сва наша бодрења била би узалудна маштања, тражење измишљеног света где нема страдања и понижења.

Данас у целој раскомаданој земљи нема ниједног Србина који не би одлучно захтевао рат с Аустријом и ослобођење Босне и Херцеговине.

Срби се никад нису плашили рата, јер су уверени да у борби расту снаге и да патриотски полет сам указује пут и правац свим збивањима проистеклим у току борбе. Нека оспоравају Србима способност за друштвени живот, нека нам приписују свеколике пороке (нама, а не Немачкој са њеним интригама усмереним на наше уништење) – ниједан народ није знао за веће одушевљење и већу спремност на жртвовање себе него Срби, који су се вековима борила против непријатељских интрига и најезда.

Сада је наступио један од најкритичнијих тренутака, када се Срби налазе у ишчекивању одлуке културне Европе на конгресу великих сила.

Русија ћути! То страшно ћутање може да стаје живота цео народ. Је ли могућно да је велика Русија постала крвник и узрочник пропасти невиних Словена? Па где је истински хуманизам? Где је човекољубиво, филантропско, уједињење културних народа, ако се не чује ниједан глас у заштиту Јужних Словена од германске најезде?

Није ли истина да се тај хуманизма јавља само у односу на примитивне народе Азије и Африке, проповедајући дивљацима хришћанско милосрђе, у исто време када се на југу Европе мирно допушта уништавање целог народа који има вековну историју и културу. Тај народ уништава се само зато што пљачкашла Европа наставља да води тајну политику и што Русија штити једино интересе Бугара – потомака татарских дошљака.

Русија ћути, јер је Бугарска, под њеним старатељством, већ добила независност, а Срби нека гину. Можемо ли ми рачунати на помоћ Енглеза и Немаца који, у суштини, желе слабљење словенства?

Енглеска се више од других противи анексији Босне и Херцеговине, али не зато што се крње интереси Срба, него зато што она хоће да задовољи своју савезницу Турску. Све земље које су побољшале своје односе са Турском јесу на добитку. За Бугарску се то изразило у анексији Румелије; Грчка је добила Крит; Аустрија – српске покрајине Босну и Херцеговину. А Србија због своје лојалности није добила ништа. Такви су били циљеви европске политике. Турска се показала као врана украшена туђим перјем, али овога пута су се и друге птице грабљивице оденуле у туђа перја. А Србија је морала да стане на страну очерупане Турске, свог бившег непријатеља.

Страшно је када се у културном веку мора проливати крв за своја права. Нека Европа чува интересе германских народа у Турака, а херојска Србија ће без страха кренути у рат.

Ако је у питању заштита стремљења ка уједињењу, боље је погинути бранећи од разбојника своје интересе. Аустријска војска ће на примеру савезничке армије Србије и Црне Горе још једанпут видети шта значи бранити отаџбину а шта значи поћи у лов на туђе добро.

Јуначка смрт која ће покосити све до једнога, или слобода независној српској земљи! Чак и ако милост Свевишњег напусти српску војску на бојишту, непријатељ неће успети у Србији да лако прекорачи праг домова наших: још неиспитане силе српских жена испољиће се у освети за смрт очева и браће.

И нека во вјеки вјеков остане света успомена на последње дане краљевства које је изграђено на развалинама моћног балканског царства, достојног великог великих предака српског народа.

Ја сам Вам отворила душу, пишем оно што је крвавим словима записано у срцу сваког Србина; своје наде у Ваше симпатије према Србима ја радо поверавам хартији која, можда, никад неће доспети у руке Ваше Милости.

Али ако примите ово писмо, немојте га одбацити зато што ће Вам наш језик бити неразумљив; немојте презрети одушевљење и усхићење које сам осетила у срцу обраћајући се Вашој Преузвишености.

Дај, Боже, да је као плод мога писма српски народ стекао још једног пријатеља у личности прослављеног писца Лава Толстоја.

Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју смелост и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цео свет буде прожет осећањима за малену Србију.

Београд, 7. октобар 1908. г. 

Анђа Петровић

О садржини Анђиног писма Толстоја је обавестио његов лекар и секретар Душан Петрович Маковицки. Толстој је Маковицком одмах издиктирао одговор. У писму је „младу Српкињу”, задивљен њеним родољубљем, замолио да му пошаље своју фотографију.

Постоји читава прича о Анђиној преписци с руским писцем. Њу је својевремено испричала Радмила Бунушевац.

Када је једнога новембарског преподнева поштар донео писмо и пакет, мајк Анђина налазила се у дворишту. Чувши да је пошиљка из Русије, стала је убеђивати поштара да је дошао на погрешну адресу: „Али кажем вам да то није овде… Ми у Русији немамо никога ко би сада могао да нам пише… Потражите по Београду. Има још оваквих имена.”

 Срећом, нашла се ту Анђа и узела пошту. У пакету су биле Толстојеве књиге, и одговор. Пажљиво је прочитала писмо.

Маковицки, који је на крају писма оставио и свој потпис, преносио је, поред осталог, младој Српкињи: „Молио је је Лав Николајевич да Вам напишем да баш онда кад нам изгледа да је све изгубљено, тек тада почиње прави живот.”

(…)

У Толстојевом Дневнику  од 26. октобра 1908. налазимо:

Почео само да пишем српско писмо.

Четири дана доцније бележи:

Јуче сам спавао мало, а од јутра својски пишем о Србима.

Другог новембра:

Јуче сам се бавио – српским чланком. Завршавам.

Рад Толстојев О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији први пут је објављен у четири наставка. Почиње речима:

Једна Српкиња обратила ми се питањем шта мислим о припајању Босне и Херцеговине Аустрији, које је извршено ових дана. Ја сам јој одговорио кратко, али ћу тим поводом што могу јасније и подробније изнети своје мишљење о том догађају онима које то може интересовати.

(…)

Јован Пејчић, Профил и длан

Толстој и Срби>>

Фотографија: 3denglish.com.ua

Најстарији податак који се у српској периодици може наћи о Лаву Николајевићу Толстоју (1828–1919) потиче из 1867. године.

У непотписаноме чланка Словенска књижевност (руска), Световид – централни лист за просвету, новости, трговину и моду, који је 1852. покренут у Темишвару, једно време излазио у Бечу а шездесетих се година преселио у Београд – Толстојево име наводи у скупу најистакнутијих руских писаца деветнаестог столећа.

Први од Срба који је о свом сусрету са Толстојем оставио поуздано сведочанство био је извесни наш журналиста М. Бојовић.

Збило се то у Москви 22. фебруара 1901. године, на дан објављивања одлуке Светог Синода којом је Толстој изопштен из Руске православне цркве.

И у наше дане, као казна Божија, јавио се нови лажни учитељ, гроф Лав Толстој, у свету познати писац, по рођењу Рус, по крштењу и васпитању православац; гроф Толстој саблажњен охолошћу ума својега, безочно је устао на Господа и Христа Његовог и на Његово свето добро, и одрекав се јавно предс вима матере Православне цркве, која га је отхранила и васпитала, посветио је свој књижевни рад и дани му од Бога дар ширењу у народу учења противног Христу и Цркви, и уништењу у разуму и срцима људи отачаствене вере, вере православне, у којој су живели и спасавали се наши преци, и на којој се до сада одржавала и јачала света Русија… (…)

Прочитавши текст одлучења, с примерком Службенога гласила Руске православне цркве у којем је изопштење објављено – овако се, седам година касније, сећа М. Бојовић.

Ја сам похитао у Хамовкино, у стан Толстог, и кад сам дошао тамо и стари слуга графа скинуо ми капут, у трпезарији, кроз коју сам имао проћи, нашао сам гомилу студената и неколико младића и пред њима супругу Лава Николајевича – Софију Андрејевну, која је нешто читала а сви су је пажљиво слушали.

Толстој каквог нисмо познавали >>

Софија Андрејевна намах застаде и ошто ме погледа. Једва сам успео да јој се поклоним, и она ми само рече: „Соба Лава Николајевича је лево, молим, идите тамо. Он није ту, но сад ће доћи. Причекајте га.”

И одмах је продужила своје читање. Из собе где сам остао да чекам Лава Николајевича лепо сам чуо њен глас и распознавао њене речи, но смисао онога што је она читала никако нисам могао ухватити. Доцније сам дознао да је она читала свој чувени одговор Синоду, односно одлучивања Лава Николајевича од Православне цркве.

Одједном се брзо отворише врата и у соби се појави мала, старачка фигура Лава Николајевича. Он је био у руском тулупу (бундици), опасан сеоским појасом и у чизмама. Са младићком брзином, он се отпаса, скиде тулуп и поздрави се са мном.

„Дошли сте насигурно да ме питате о овом акту Светог Синода?”

„Сасвим тачно, Лаве Николајевичу.”

 

Јован Пејчић, Профил и длан

Фотографија: flipboard.com

Више од 1000 људи, међу којима су и познате личности, данас је у Москви почело да се смењује у јавном читању романа „Рат и мир” Лава Толстоја, на интернету, радију и телевизији, током 60 сати.

javno-citanje-tolstoj

Око 1.300 глумаца, политичара и спортиста, грађана почело је у 10 сати по руском времену читање четири тома ремек-дела руске књижевности. Читање ће уживо моћи да се прати на неколико руских телевизија и радио-станица, као и на сајту voinaimir.com.

Јавно читање дела организовано је у оквиру „Године књижености” у Русији и одвија се у руским позориштима, музејима, биоскопским салама и другим местима које је Толстој споменуо у свом роману.

„Толстој држи нашу земљу на окупу”, рекла је праунука књижевника, Фекла Толстоја, која је инцирала јавно читање „Рата и мира”.

Дело ће се читати у Моксви, Санкт Петербургу, Казану, Јекатеринбургу, Омску, Грозном, и другим местима, јавила је агенција Риа новости и додала да ће читање бити организовано и у Паризу, Бечу, Пекингу и Вашингтону.

У свом чувеном делу Толстој је описао руско друштво током Наполеонове ере. „Рат и мир” је једно од два најважнија ремек-дела руског књижевника и сматра се једним од најбољих романа у светској књижевности.

Извор: Политика

Насловна фотографија: wikimedia.org

Павел Басински, књижевни критичар и новинар, читавог живота бави се животима познатих руских писаца – докторирао је на делу Максима Горког, писао о Мандељштаму, направио низ антологија руске књижевности, Аутор је биографије Лава Николајевича Толстоја „Бекство из раја”, за коју је добио и једну од најугледнијих руских награда „Бољшаја књига”.

Желећи да открије тајну Толстојевог позног напуштања имања у Јасној Пољани, Басински је изучио, поред огромног књижевног опуса великог писца, још и све његове дневнике (а Толстој их је водио целог живота), дневнике његове жене, деце, секретара, лекара и свих који су се сретали с Толстојем и о томе нешто писали. Упоређујући их, направио је свој документарни роман који на неки начин ставља тачку на бројне митове настале око човека који је својом књижевношћу у 19. веку, у правом смислу речи, потресао цео свет.

tolstoj-kakvog-nismo-poznavali-2

– Да, Толстој, Толстој… Наравно, сви смо ми читали Толстоја. Ја сам се бавио његовом књижевношћу, али ме је увек посебно интересовао он као човек. Интересовао ме је тај његов загонетни одлазак. Често одлазим у Јасну Пољану већ више од 15 година, знам то имање, кућу, сваки корак, па и шуму у којој се Толстој изгубио те судбоносне ноћи. Све сам то много пута видео и зими и лети, и имам утисак да просто видим све што се дешавало. А о Толстоју постоји огромна литература, која најчешће збуњује, поготову кад је реч о разлозима напуштања породичног дома који је некад био конципиран, и остварен, као мали породични рај. Зашто је Толстој у 82. години све то напустио? У литератури има много одговора – да је постао будиста, да је желео да се слије с народом јер више није могао да издржи начин живота племића. Постоји и прича о злој жени која му није дала мира, као и многе друге. Ја сам увек сматрао да је то сасвим интимно питање и покушао сам да пронађем одговор на њега, мислећи да ћу га наћи у тих последњих неколико месеци његовог живота. Брзо сам схватио да, заправо, треба кренути од његовог рођења. И тако се књига ширила и писала, чини ми се, сама од себе.

Да ли сте, после толико трагања, пронашли одговор бар на питање ко је заправо Лав Толстој, јер ми га знамо и као племића који оре и помаже сељацима, и као коцкара који на коцки изгуби кућу, и као пророка од кога цео свет очекује одговоре на најважнија животна питања, и као… још много личности за које се понекад чини да су сасвим различите.

Лакше ми је да вам кажем шта није Лав Толстој. Ствар је у томе што је личност Лава Николајевича веома митологизована и то у негативном смислу, и упркос чињеници да је његов живот био апсолутно отворен – у Јасној Пољани је стално био огроман број новинара, стално су га сликали уметници, а Александар Дранков, наш први филмски сниматељ, такорећи је тамо живео и стално га снимао. Све што се у кући Толстојевих дешавало, дешавало се пред свима, и нико то није желео да сакрије. Долазио је огроман број људи и сви су оставили записана своја сећања на великог писца. Па, ипак… постоји мит о некаквом мрачном старцу који је сматрао да је његова реч увек последња, који је вршио притисак на све, никога није слушао… да је у младости био развратник, да је био с огромним бројем жена, коцкао се, и кад се оженио наставио је да живи момачким животом, да је у Јасној Пољани било веома много његове ванбрачне деце… А чињеница је да је све било обрнуто – у супружничком животу Толстој је био потпуно безгрешан, и то је апсолутно сигурно, јер је његова жена Софија Андрејевна била веома љубоморна и ако би нешто сазнала она би то обавезно записала у дневнику. А ако то није урадила, значи да ничега није ни било – на тако малом поседу сви су знали све о свима.

Али и из ваше књиге се види да је био ауторитативан човек, да је његова реч увек била последња…

Он уопште није био деспот који је вршио притисак на све… Напротив, био је веома деликатан, веома мек, неспособан да наметне било коме своју вољу и стално је у породици правио компромисе. На пример, он је заиста желео да се одрекне имања и богатства, али је све поделио жени и деци. И није то урадио, како многи мисле, лицемерно, одрекавши се, а ипак остајући да живи на имању, већ зато што није могао да пренебрегне вољу својих најближих, а они су били против тога. Стално је правио компромис са својом женом. Никад није могао да каже грубост неком човеку. Најважније је да Толстој није био статичан, он се мењао до последњег тренутка свог живота. Ја не знам да постоји други човек који је до тог степена био отворен према свету и све време мењао своја уверења, зависно од тога како се мењао живот и од тога која му је сазнања он доносио. Лав Николајевич је све време нешто у животу тражио. И зато су веома важни његови дневници у којима се тај унутрашњи развој може пратити. Зато је тешко рећи ко је Толстој. Млади Толстој – то је једно, Толстој средњих година је сасвим други човек, каснији Толстој је опет другачији… А ипак је био доследан човек, доследно је тражио истину, неку своју истину, и није се заустављао. Био је категоричан у тражењу истине и ту се није задовољавао компромисима. И отуда његов конфликт с околином.

Демантује вас Софија Андрејевна која пише да је он увек радио оно што је хтео – пожели да гаји јабуке, набаве му их и посаде, хоће да буде наставник – оснује школу, кад пожели да одгаја расне коње у башкирским степама – он купи имање независно од тога што се то његовој жени не допада. Кад њој лекар каже да не треба да рађа више деце, Толстој то не прихвата, и Софија рађа још и још… Очигледно је да је тај деликатни човек, ипак, наметао своју вољу другима.

То је проблем Толстојеве харизме. Заиста је радио шта је хтео: ако хоће да оре са сељацима – орао је, ако хоће да пише – писао је. Али, он није никога од својих блиских терао да раде шта он жели. Истина је да с Толстојем није било лако живети, он јесте био тежак човек. Али Софија Андрејевна је свесно изабрала да се уда за њега, она га је чак преотела од старије сестре, и добро је урадила, јер старија сестра не би издржала живот с њим, а Софија Андрејевна је издржала и у том браку су обоје дуго били веома срећни. И није само она родила толико деце, то је у то време био нормално, али не заборавите да је она имала 20 слугу, и куваре и лакеје… Дружила се с најистакнутијим људима тог времена, у њу је био заљубљен познати песник Атанасије Фет, имала је прилике да разговара с познатим сликарем Рјепином, са Чеховим, Шаљапином, с царем… И њу су сви волели, не зато што је била Толстојева жена, већ зато што је била веома интересантна жена. Удајом је она доспела у потпуно други свет. За њу је то био рај. И није за Софију Андрејевну био проблем то што ју је муж терао да сама доји своју децу, него сам Толстој који не може да нађе мир – час хоће да буде успешан земљопоседник, богати племић, час хоће да буде сиромашан, дасе слије с народом… Она жели да буде део његовог света и све док успева да га прати, све је у реду. Али он је био геније, и наравно измицао јој је повремено, није могла да га стигне… Тада би се присетила дојења, проблема с овим или оним… Најважније је за њу било да Лав Николајевич припада њој. А он је од једног тренутка почео да припада целом свету. Био је не само најпопуларнији човек у целој Русији, него и у целом свету! Данас то изгледа, можда, чудно, али то је тако. И ту почињу њени проблеми.

Тада она почиње да тврди да Толстој заправо никад никога није волео…

То је њено мишљење. Али погрешно. Њему је било тешко да помири у себи љубав према породици и љубав према целом свету који је од њега очекивао нове идеје, нове истине. Она у суштини све то разуме и њих двоје веома воле једно друго, њихов заједнички живот је тражење компромиса и они их налазе, све до пред сам крај живота. И за крах не треба кривити ни њу ни њега – заједно су живели 48 година и прилично срећно. Кад су се умешали његов секретар и следбеник Чертков, и ћерка Саша, он је отишао, и умро после само 10 дана.

Секретар и ћерка су пресудили! Ипак, знамо ли данас зашто је горостас из Јасне Пољане побегао од куће, такорећи главом без обзира, у 82. години?

Можда ћете се зачудити, али лако је на то одговорити – побегао је зато што је тајно написао тестамент из кога је искључио своју жену. Могао је да не напише ништа, и онда би њој и деци остало све. Најприродније је да било да је њој оставио, као што је до тада било, да располаже правима на оно што је написао до духовног преврата (реч је о његовим најпознатијим романима), а да свом следбенику Черткову остави оно што је написано после. Зашто није тако урадио мени ни дан-данас није јасно. Али, чињеница је да је он тајно написао тестамент, написао га је негде у шуми, и овде сад треба разумети Толстоја, он никад није могао да лаже. Потписујући тестамент, Толстој је већ слагао зато што је сакрио од жене важну ствар која се ње тиче. И она је то схватила, некако инстинктивно. И синови су му постављали директно питање да ли је написао тестамент. Он није могао да каже да није. Говорио је да неће о томе да говори, а то је било заправо признање. У кући је настала неподношљива ситуација. Ћерка Александра, која је подржавала оца, стално се свађала с мајком, мајка ју је избацивала из куће, Толстој то није могао да поднесе. Према томе, он није побегао, како се понекад мисли, да би умро, напротив – да би могао да живи. Да је остао у Јасној Пољани, где је Софија Андрејевна свакодневно добијала хистеричне нападе, где су се стално догађале свађе, могао је просто да умре од шока – већ је неколико пута добијао нападе. Да, његов одлазак је био слабост. Он је побегао зато што није могао да каже истину, а није могао да не каже.

Толстој и цртаћи

Постоје писци и постоји Толстој. Па чак и апсолутни модерниста Набоков говорио је да је Толстој једини писац где се не види процес писања. Кад читаш, ти не видиш да је то написао аутор, већ се чини да се књига сама написала. Ефекат Толстоја није просто реализам, него нај-реализам. Тамо нема границе између живота и текста, они се апсолутно сливају један с другим.

А како он то ради, дугачким реченицама или кратким – то није важно и то се мењало. И за мене је касни Толстој већи мајстор од раног. Кад описује, рецимо, мећаву ја осећам да се налазим у тој мећави. И, наравно, то види цео свет. Знам да га негде разумеју на други начин него ми у Русији, али немам ништа против тога – чак ми не сметају ни цртаћи по Толстоју. Волео бих да и ми направимо неки добар.

Извор: Политика

Фотографија: wikimedia.org