Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Моја давнашња жеља, ваљда још од времена када се Милош Црњански вратио из Лондона у Београд да га лично упознам и упитам о нечему што ме је живо занимало, а што је произилазило из његове литературе, нарочито оне предратне, годинама није могла да се оствари из разлога који ми је био добро познат и због чега нисам желео да будем упоран у својој жељи. Било ми је познато, наиме, да Милош Црњански није трпео психијатре и психологе, негде из дубине душе, одавно. Не желим да улазим, управо зато што сам преко тридесет година радио као психијатар са људима најразличитијег конституционалног састава, разних професија и година старости, мишљења и различитих идеја, у могуће разлоге овој одбојности Црњанског према „детективском” послу психијатара. И када сам га, најзад, упознао, нисам покушавао да „психијатријски” продрем у тамне дубине психе једног великог писца, јер ми то и није била никад намера. У ствари, мојих неколико сусрета са Милошем Црњанским, непуних годину дана пре његове смрти, могао бих мирно назвати неуспелим.

(…)

Када сам упознао Милоша Црњанског у 1977. години, неколико месеци пре његове смрти, изгледао је стар, уморан и физички јако слаб. При првом сусрету није било могуће водити било какав разговор дуже од неколико минута. Милош је прелазио с теме на тему, не увек повезано, каткад чак збркано и неразумљиво. А онда постепено, као да смо се боље навикли један на другог. Уочавао сам, најпре, сукоб са женом за коју каже да му „господари”, наређује и показује „власт”. Када га ја у шали подсећам да је он вероватно током целог брака, који траје већ педесет шест година, био онај који је наређивао и владао, и да је сада ред да се улоге мало промене, он се смеши и потврђује. Највише се спори са женом око исхране. Уколико више његова жена, иначе његова исписница, тражи од њега да једе, показујући сама пример доброг апетита, утолико се Милош више опире и једе мање. Док је жена изашла за тренутак у другу собу, Милош ми рече: „Она не разуме да се у овим годинама мало једе и то што се поједе буде довољно. Имам жељу да лагано једем и уживам ако ми се допадне. То је, додуше, сада тешко, али моја жена једе брзо и тера и мене да тако једем, и то у мени изазива одвратност”. Вида не разуме, по Милошевом мишљењу, ни друге ствари. Тако, на пример, када се он загледа у шаре на меблу којим су покривене фотеље у стану и у тим шарама, у цвећу, види главе које се према њему окрећу и цере, она њега сматра лудим „само зато што и она то не види. Одвратан ми је тај мебл, а морам да га гледам.” Кажем да тај мебл уопште није ружан, да подсећа на Рафаелове таписерије, на шта Милош примећује да никада није волео таписерије. Опет се враћа на жену и каже: „Она хоће стално да ме веже уз ствари и да будем као некад, а ја сам се променио, све више одбацујем од себе сувишно, све ми мање треба. Ето, престао сам да читам и новине, још по неки часопис или књига, али очи ми попуштају, то је сигурно од много читања у току живота.”

Имам утисак извесне пустоши код Црњанског, не само органске природе услед напредовале артериосклерозе, већ душевне пустоши. Не изгледа да је задовољан својим животом и оним што је створио. Као да сумња у свој идентитет, пре свега онај национални: „Све је почело са повратком из Лондона у Београд. Па, какав сам ја Србин, мешавина сам, одвратни су ми подједнако Срби, Енглези И Немци. Бесмислено је истраживати нечије порекло, па сви смо велике мешавине. Нема Србина, него има православних, католика и тако даље. Вера је важнија од нације.”
О вери и религији, ипак, или не жели, или не уме да разговара. Сваки мој покушај да наведем разговор на ту тему, узалудан је, једноставно пређе преко питања и почне нешто друго да прича: „Сада сам у Београду, а могао бих становати и у Паризу, чак са већим задовољством”. Када сам га упитао да ли постоји нација која му није одвратна, одговорио је без размишљања: „Руси”. Зашто, заинтересовао сам се. „Зато што умеју животињски да једу, да се истински радују, да буду једноставни и прости. Обишао сам свет и уморио се од путовања. Некад сам терао моју жену да слушамо велику музику, сада бих најрадије слушао просту народну грчку и македонску музику”. Враћам се на Словене и Русе и питам га да ли верује да они имају будућност у историји. „Апсолутно”, каже беспоговорно. Одговор је садржан у претходној похвали Руса као најздравијег, најприроднијег и најједноставнијег народа.

Једном приликом, при поздрављању на растанку Црњански ми каже: „Само се немојте бавити собом, то је проклетство”. Остао је да седи у меблираној фотељи, иако је хтео да устане и испрати ме; на вратима, његова жена, час очајна, час уплашена његовим стањем како га она види, пита: „А шта да радим када он изађе у ходник куће и почне да виче: упомоћ?”. Пре неки дан дуго је плакала јер је Милош исцепао своју слику из младости коју је она нарочито волела. Пошто је ово испричала у његовом присуству, упитао сам га зашто је то урадио. Одмах је одговорио да не зна, „тако ми је дошло”, а онда мало злобно додао: „Зато што је сувише гледала у ту слику”, као да је хтео да каже: уместо мене садашњег , она хоће још да ме воли лепог из прошлости. Још је на све дошла накнадна опомена упућена мени: „Чувајте се жена!”

На моје питање да ли нешто чита, каже да због слабих очију мало чита, „једва тридесетак редова и то нешто вредно, на пример нешто из француске књижевности, због немилосрдности њихове, или из италијанске, да бх уживао, или мађарске, у којој се види развој писца из детињства на солидним основама”. Аустро-угарска Монархија је творевина Европе, и она се, према Црњанском, и поред свих својих негативности, мора ценити. Она је делимично успела у ономе по чему је римска историја била позната и моћна: кроз силу наметала је и стварну културу народима који је сами нису имали, или нису имали довољно. „Сада је све то друкчије.”

Воли да истакне и по други, трећи пут, како је био добар фудбалер у младости. Био је центар у неком клубу у Темишвару и још има живих који се сећају како је добро играо. Када ноћу добро одспава, има обичај ујутру да каже: Спавао сам као стари фудбалер. Али да би показао да није био само спортиста, него и елегантан дипломата, истиче какав је сјајан фрак носио на пријемима, „док је Андрић имао босански фрак, није могао да изиђе из те средине, иако се трудио и завидео ми је.” Осећајући, ваљда, да је претерао, да би ублажио ово што је рекао о Андрићу, додаје како је Андрић као писац увек био најбољи када се бавио босанским темама. Али он сам (Андрић), као да тиме није био сасвим задовољан, већ је тежио да постане светски писац, „што му је уосталом и успело”. Кажем како у Омерпаши Латасу Андрић има симпатије за православни свет у Босни, на шта Црњански додаје: „да, али ту симпатију је показао пред крај живота. Он је, изгледа, мешавина православне мајке и католичког оца”.

„Када човек дочека оволике године, остаје му само да буде у души песимист, јер је у тами и пред тамом, а да се пред другима показује као оптимист и да друге засмејава. А смешан је и јадан стар човек. Када кроз прозор гледам како стари људи чекају на тролејбус и улазе у њега, то је да пукнеш од смеха. Нико не гледа у старе људе, нарочито у старе жене. Некада су младићи уживали да слушају старог Сократа, ваљда зато што је још било религије, а сада, нека проба неки стар човек да приђе некој групи младих на Тргу код Кнежевог споменика, биће исмејан. Не волим нигде да идем. Одржавам моје фудбалске ноге гимнастишући у соби, што бих излазио. А када изиђем, одмах неко приђе и нешто пита, о себи прича, јер је наш свет социјалан. Пробајте да му не пружите руку или не одговорите! Још је горе када шетам парком и приметим како ме неки шпијун прати, бесмислено се врти око мене и хода горе-доле.” Питам зашто га прате и какав је циљ шпијунаже. Одговор гласи: „За једне сам фашиста, за друге ројалиста, за треће комуниста”. Госпођа Црњански прекида ову врсту разговора и прича како је Милош до пре три године често и радо пешачио, одлазио у природу, нарочито словеначку. А онда је имао у љубљанском хотелу „Слон”, пре три године, јако тровање стомака од чега се није честито никад опоравио, па је од тада скоро престао да излази и физички је попустио. Милош коментарише: „Био је то покушај тровања у хотелу”.

Причамо о савременој светској књижевности и данашњим писцима. „Прошло је време великих романа. Када је такав роман у Америци доспео у џепну књигу коју је свако могао да прочита возећи се метроом на посао, био је крај и читаоцу и писцу. Сада се пише за забављање, а чита се свуда и на сваком месту. Најмање у самоћи и тишини, како је некад роман и писан и читан. Нема више ни атмосфере ни поштовања за роман. И сада се сваком чини да може да пише, па и пише”.

Иако стар и исцрпљен, Милош Црњански не прича о прошлости како смо то уобичајили да слушамо од старих људи. Тек понекад се нечег сети. „Двадесет дана био сам у Бечу 1914. године медицинар. Становао сам код мојих рођака који су имали везе са медицинским круговима и који су ме увели у клинике. Мислио сам да ћу бити лекар. Допало ми се то, а и лекар је тада био нешто сасвим друго него обичан свет који је гурао нос у чашу пива. Али, када сам видео ампутиране ноге људима, одмах сам све оставио и увидео да то није за мене.”

Приликом једне моје нове посете, када смо повели разговор о здрављу и медицини, рекао ми је: „Немам чему више да се надам, стигао сам до краја. Ничега се не бојим, још је страх остао само од моје жене. Видећете, ако дочекате, невероватно је шта се доживљава у осамдесет четвртој години, то се не може ни замислити, нити рећи, мора се доћи до тих година и онда знати. Гледам пре неки дан кроз прозор у сунце и уверено кажем себи: Дошло је пролеће. Још мало па ћу изаћи напоље”.

(…)

Часопис Књижевност, 1993, 5–6.

Фотографија: www.avantartmagazin.com

Црњански је умро намерно

Број студената који се јавља психијатру и психотерапеуту због различитих психичких сметњи у свету и код нас из године у годину је у осетном порасту. Није увек довољно јасно да ли овај број расте зато што расте и број студената на готово свим универзитетима у свету, зато што је број оболелих стварно све већи или зато што је психијатријска служба у свету све боље организована, а отпор грађанства, па и студената, према поверавању психијатру све мањи.

Пре него што бисмо изнели које су то најчешће неуротичне сметње међу студентима, треба одмах рећи да студенти не болују ни од каквих специфичних и само за њих карактеристичних психичких обољења, као што је то, на пример, случај за неке професије и занимања.

Ако би неко, супротно овом тврђењу изнео познат пример тзв. предиспитног или испитног страха и треме, не бисмо се ни онда сложили са посматрањем овог симптома као изолованог феномена, или чак као неке тобожње посебне болести, него бисмо се интересовали за целокупну психичку и физичку личност студента, као и за начине његовог дотадашњег реаговања на различите ситуације сличне онима које се стварају и доживљавају на испитима. Врло брзо бисмо се тада уверили да су њихове претеране или чак патолошке реакције уочи испита или на самом испиту само део познатог и уобичајеног реаговања ових људи у свим другим испиту сличним ситуацијама у животу.

На какве се све сметње студенти најчешће жале психијатрима и како ове сметње треба просуђивати са гледишта динамички оријентисане психијатрије и психотерапије? Најчешће се чују следеће жалбе: слабост концентрације и пажње, упамћивања и памћења, умор и раздражљивост, несаница и главобоља, затим страх од испита и професора, а на испиту „блокада памћења” и наученог градива, знојење и дрхтање, укратко: „трема” која паралише.

Обратили смо посебну пажњу у нашем раду са студентима разних факултета (при чему не бисмо хтели, па ни могли да издвајамо оне факултете који изгледа да највише „продукују” студентске неурозе, статистичким подацима не располажемо), на: 1) студенте прве године који у знатном броју случајева (чини се, изнад 50%) промене бар једном факултет који су првобитно били изабрали да студирају, односно оне који се никако не усуђују да изађу на први ис-пит, и на 2) студенте-апсолвенте који често годинама имају пред собом само један заостали испит пред коначним завршавањем својих студија.

Како се у разговору са студентима нисмо могли да задовољимо чисто спољашњим симптомима на које су се они жалили, већ смо тражили да иза ових површних, спољашњих манифестација откријемо дубље језгро личности, односно оне праве, унутрашње и скривене мотиве и подстицаје који су били главни узрок ономе што је свест могла да региструје, дошли смо до сличних открића и сличних законитости човековог психичког бића уопште до којих смо дошли и у раду са сваким другим неуротичним пацијентом. То нам је потврдилонашу првобитну претпоставку да и студент може да буде исти такав неуротачар као и сваки други који се бави неким неспецифичним занимањем, при чему је „студентска атмосфера”, коју сачињава, између осталог, учење, припремање за излазак на испит и сам испит, једина провокативна или „стресогена” ситуација одговорна за избијање већ присутних, латентних неуротичних црта у личности студента.

Студенти долазе на факултете из различитих средина, са различитим просеком средњошколског знања, са различитим материјалним могућностима, али сваки са мање или више изграђеним цртама психичке личности, неуротичним или ненеуротичним, које су формирали у претходних осамнаест година живота са родитељима, односно средином из које су поникли. Када је већ реч само о оним студентима који имају сметње у студирању, било зато што сувише дуго студирају или тешко студирају, при чему искључујемо спољашњи, објективан разлог овим тешкоћама, јер су разлози много чешће њихове сопствене, унутрашње тешкоће, онда у тим сметњама студирања препознајемо низ нерешених конфликата са којим су теретом студенти дошли на студирање, не успевајући да их још у току пубертета реше.

Све нам се више чини да млади људи који са осамнаест или деветнаест година почињу да студирају, а који онда мењају факултет или нису у стању да положе прву годину, озбиљно ратују са сопственом емотивном незрелошћу, без обзира на ниво раније стеченог интелектуалног знања и претходног успеха. Пошто је број оваквих студената прве године прилично велики, поставља се оправдано питање како корисније употребити једну или две године после велике матуре које би повољније убрзале процес сазревања, који је изгледа управо заустављен на почетку студирања.

Студенти прве године сусрећу се заиста са низом проблема чије успешно разрешавање неминовно захтева одређени ниво зрелости личности. У ову зрелост убрајамо пре свега релативно успешно решену везу са родитељима и релативно успешно остваривање еротично-сексуалног проблема. Смешно је и опасно од родитеља да од своје „деце” са осамнаест година још очекују и захтевају понашање какво су имали у току школовања. Амбициозност родитеља, која је нарочито уперена према оној деци која су у средњим школама „обећавала”, а од којих сада на студијама очекују све оно што су и сами већ постигли или још чешће што нису постигли, чест је узрок озбиљних неуротичних конфликата у студенту. Управо пример студента-апсолвента који не завршава студије, иако му је остао један или два испита, указује на несвестан неуротичан отпор, освету и пркос којим се брани од наметљивих и амбициозних родитеља, односно од већ раније створених „комбинација” за будућност њихове деце.

Наравно да има и других узрока незавршавања или чак прекидања студија ових „вечитих” студената; између осталих, чест је разлог и неуротични страх пред одговорностима и самосталношћу, који га после завршетка студија очекују. Мора да се призна да је некад и недовољно стимулативна реалност будућег позива разлог зашто се студенти радије играју студентског живота, него што прихватају обавезе које ништа не обећавају.

Посебну групу међу студентима неуротичарима представљају они који се несвесно боје успеха и признања, некад због нове одговорности које морају онда да преузму, чешће због потиснуте агресије или несвесног страха од конкуренције са родитељима који су увек били доминантни и нетрпељиви према свакому околини који је показивао већи успех од њих самих.

На крају, рекли бисмо још нешто о оном најпознатијем симптому многих студената, страху од испита и на испитима. И у овом страху студента немогуће је видети само површан и пролазан симптом који нема никакве везе са другим особинама у личности. Ако занемаримо обичан страх од испита, који мало ко од студената није никада доживео, већ говоримо само о јаком, продуженом и понављаном страху, онда у њима морамо видети пројекцију разних нерешених неуротичних конфликата у личности.

Овај страх може онда да буде: а) страх од ауторитета, при чему се у лику професора препознаје омрзнути отац или отац од кога се осећа страх; б) испитна ситуација подсећа студента на раније сличне ситуације у којима је требало себе да покаже и докаже, а у којима није прошао добро; ц) сексуално импотентна или фригидна особа или особа која још уопште није отпочела са решавањем еротично-сексуалног проблема, а године је већ увелико подсећају на хитност овог решавања, испитну ситуацију несвесно изједначава са сексуалном, па као што је још неспремна за ову, тако се показује неспремна и за испит.

Рад психотерапеута са студентима је занимљив и захвалан посао од кога обадве стране имају користи, а који се некад претвара у диван људски дијалог у коме ишчезава однос терапеут-пацијент, а остварује се однос егзистенцијалне комуникације која оставља снажан печат у личностима, убрзавајући и код једног и код другог процес сазревања, процес никада до краја окончан.

Владета Јеротић: Шта стварно значи бити зрела личност

(Владета Јеротић, Човек и његов идентитет)

Укратко ћемо дати оне најважније критеријуме у психологији који одређују снагу човековог Ја, односно показују степен његове зрелости, при чему редослед ових критеријума не мора да означава и њихов значај. Чини нам се, чак, да сваки од њих има приближно подједнаку вредност и подједнак значај.

1. Способност за вољење неког другог, а не само себе самог

Нарцистичке личности, када су уопште у стању да некога воле, ово чине тако што у партнеру воле себе самог, и то или себе из садашњости, или себе из прошлости, или себе онаквог каквог би желели да стекну у будућности. Јасно је да таква љубав партнера није у стању да се било чега одриче, што значи да подноси жртве, принцип на коме се заснива сам живот и без кога се не може замислити не само складна породица већ ни складно друштво.

2. Способност контролисања сопствених нагона и импулса

Управљање својим агресивним и сексуалним енергијама које су нам биолошки дате, у виду урођених нагона, започиње врло рано и колико правилно контролишу те нагоне прво родитељи, а касније и друштво, умногоме зависи будући развој личности. Импулсивно препуштање наглим експлозивним пражњењима ових енергија, са последицама које су нам из свакодневног искуства свима добро познате, није само „фатум” наше индивидуалне прошлости и нашег националног темперамента већ и слабост, неуроза и незрелост сваког појединца који ништа не чини да би васпитао вољу и моралну хигијену својих анималних прохтева.

3. Способност подношења непријатности, бола и патње

Принцип апсолутног задовољства коме, према Фројду, тежи мало дете, а који је Фројд с правом супротставио принципу реалности, непрекидно вреба сваког од нас и зато мора стално бити под нашом свесном контролом како не бисмо. дозволили да други уместо нас подносе бол и патњу (као синониме живота). Избегавање сваког бола, и физичког и душевног (отуд претерана употреба медикамената и злоупотребљавање комфора), карактеристика је на-шег доба, које и овде показује све одлике инфантилног регредирања.

4. Поседовање зреле, а не инфантилне савести

Зрела савест се показује како у толеранцији али и контроли својих нагонских жеља, тако и у толеранцији али и будности према захтевима свога моралног бића. Незрела савест, напротив, заснована на претњама страху и осећању кривице, понаша се према самој себи или својој околини садистички или мазохистички. Онакво човеково Над-ја, које је у детињству изграђено под утицајем претерано строгих родитеља, или није уопште довољно изграђено због родитељске занемарености, или што ови и сами нису у себи изградили своју савест – ствара од људи мучитеље других или неуротичне мученике који због претераног осећања страха кривице траже своје тлачитеље. Насупрот тзв. развојној идентификацији, која је једино нормална и код које личност уноси у себе као узор особе које воли и цени, у патолошким случајевима тзв. одбрамбене идентификације не постоји у основи личности емоционална приврженост, већ потреба за осећањем сигурности. У таквим случајевима личност се осећа угрожена, па не могавши да се ослободи страха на други начин, почиње да се поистовећује са особом која је извор стрепње. Из такве идентификације развијају ее претеране маскулине или феминине особине личности, које онда делају у правцу садистичке или мазохистичке оријентације у животу.

5. Умерена агресивност без реакције беса или мржње, али и без претеране бојажљивости

Ако су нам и агресивност и сексуалност дати као сиров материјал који чека своју племенитију обраду, онда је природно да на њих морамо да рачунамо и детињасто је затварати очи пред овим моћним силама. Потиснута агресивност која није нашла одушка у моменту када је то било неопходно и у мери која одговара ситуацији и нашим обавезама као етичким бићима, остаје неискоришћена, дивља снага која се кад-тад мора да испразни, и то најчешће у некој адекватној ситуацији и са појачаним интензитетом.

6. Способност да будемо независни

Овакву способност поседује само она личност која је већ успешно у себи развила све друге, раније поменуте способности. Она је циљ и круна индивидуације и једина стварна залога али и услов слободе. Нема стварне слободне личности независне и самосталне, а која тиме није не само изолована и усамљена већ и на претеран, неуротичан начин ангажована у друштву. Само независна, дакле слободна личност зна за тајну зрелог понашања у коме се даје „Богу Божије, а цару царево”.

У најкраћим цртама изнели смо неке од најважнијих критеријума по којима савремена психологија и психијатрија процењују зрелост неке личности. Свако од нас треба да процени колико оне вреде и колико одговарају објективном суду наше сопствене личности. Сваки од нас мора најпре да одговори на питање колико је сам на себи постигао и шта је до сада учинио са својим урођеним и задобијеним талентима. Тек тада можемо да се окренемо друштву и да с правом од њега очекујемо подстреке за рад. Нема зрелог друштва без зрелих индивидуа. А њих не ствара само друштво већ и самоваспитање. Наиме, нема друге одговорности, као што рече један наш филозоф, од самоодговорности.

Владета Јеротић, Човек и његов идентитет

Vladeta-Jerotic-nekada

Фотографија: Владета Јеротић у младости (Политика)

У среду, 25. новембра, у 18 сати, у амфитеатру Народне библиотеке Србије, одржава се разговор поводом објављеног новог издања књиге Биографија памћења: најновији разговори са Владетом Јеротићем Милоша Јевтића.

Учествују: проф. др Жарко Требјешанин, академик Владета Јеротић, Милош Јевтић.

Улаз је слободан.

biografija-pamcenja-vladeta-jerotic

Књига разговора Биографија памећења сведочи о богатом научном, духовном и јавном деловању академика Јеротића, које је обележило другу половину прошлог и почетак овог века.

Према речима проф. др Дарка Танасковића, који је написао предговор за ову књигу, академик Јеротић се отиснуо у саму суштину феномена и тајне памћења. Богати емпиријски увиди у овај феномен омогућили су су Владети Јеротићу да се позабaви истинском феноменологијом памћења.

Извор: www.nb.rs