Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Као и свака ствар и свако биће, тако и оловка има своје име. Њено име је – оловка. То, заправо, и није право име. То јој некако дође више као заједничко, породично име. Јер, има разних оловака: обична (графитна) оловка, мастиљава оловка, хемијска оловка, патент-оловка итд. Породично име потиче обично од неког породичног претка који је био познат или чак славан. Породични предак свих данашњих оловака била је оловна писаљка, писаљка од правог олова – оловна оловка.  Још у старој Грчкој, а касније и у Италији – све до 16. столећа, писари су употребљавали штапиће од изливеног олова. Да не би упрљали прсте и да би их лакше држали, навлачили су им фине кожне навлаке.

olovka

Тако је, ето, изгледао предак данашње наше оловке. Али по чему је он био толико славан да му се име до данас задржало? Е, то је дуга прича. Ипак, рећи ћемо оно што је најважније. У време кад су се употребљавали оловни штапићи није било данашњег папира. Писало се по пергаменту –посебно обрађеној животињској кожи, названој тако по имену старог азијског града Пергама. Да би редови били равни и паралелни, прво су се извлачиле водоравне линије, по којима се онда писало. Тај посао није се могао обављати било чиме, већ управо оловним штапићем. Зато је он био на великој цени. Његово оловно срце, коме није могла одолети ни најгрубља пергамена, учинило га је славним, најславнијим међу свим писаљкама онога времена. И зато су остале писаљке послушно исписивале слова по линијама које је он извукао.

Потомци оловне писаљке, данашње наше графитне оловке, имају нежна срца, срца која се лако могу сломити. Осим тога, оне немају скупоцене кожне одеће, већ су обложене обичним меким дрветом. Оне не служе само за извлачење линија – њима се исписују и слова, помоћу њих се црта. Због свега тога данашње оловке нису на великој цени као њихов предак – права оловна оловка. Важније је и вредније од њих свако и најобичније наливперо. Али оне су ипак поносне, оне имају славно име, име свога претка, велико породично име, оловно име – оловка.

То дично име надживело је у нашем језику све друге називе за сличне писаљке. Раније се говорило још и плајваз, од немачког bleiweiss – оловно белило, па и lapis, што дословно значи – камен, јер су се некад писаљке правиле и од камена. Оловка је остала оловка, иако се одавно већ не прави од олова него од графита.

Од 1812. године у Америци се производе писаљке од танких графитних штапића с дрвеном облогом. Тако су настале обичне оловке каквим и данас пишемо. У међувремену та чувена писаљка стекла је различите намене, па се у наше време производи више од петсто различитих врста оловака – од оних обичних, ђачких, до оних којима се служе конструктори свемирских летелица, или оних којима хирурзи обележавају места за операцију.

Најдужа оловка на свету направљена је у Енглеској. Дужине преко два метра, тешка готово седам килограма и са срцем промера два и по центиметра, она не служи за писање. Та голема графитна писаљка стоји као споменик обичној нашој оловци, која је, ето, својим именом и делима премостила читаве векове.

Порекло речи „библиотека”>>

Милан Шипка, Приче о речима

Реч кравата је врло занимљива – по своме пореклу и првобитном значењу. Ево, укратко, историје те речи.

У великом тридестогодишњем рату, који се у Европи водио од 1618. до 1648. године, суделовали су и ратници из Хрватске. Да би се заштитили од хладноће, војници Хрвати носили су око врата мараме. Како су странци Хрватску звали Кроација, а Хрвате – Кроата, и марама коју су они носили око врата добио је такође назив – кроата. То кроата касније је постало кравата, па се у нас и данас тако говори.

Неки сматрају да је реч кравата настала још у 14. веку на француском двору, где су као плаћени гардисти служили војници Хрвати. Те војнике, Кроате, спомиње у својим делима и један француски песник. Кроате су носиле око врата мараме, које су, опет по њима, добиле назив кроате, касније – кравате.

У једном речнику, међутим, стоји да је кравата забележена у француском језику тек 1651. године, и то у облику – крават. Било како било, сигурно је да је реч кравата начињена према речи Хрват, тачније: према страном изговору те речи – Кроата. У томе се, како видимо, слажу сва тумачења.

Током времена, кравата, која је постала сталан део мушке одеће, променила је свој облик, као што се променио и ранији изговор речи кроата. Кравата није више марама, него трака од тканине (обично свиле, памука или вуне). Али и данас као и пре она се веже око врата. Зато се и један недозвољени захват у рвању, захват рукама око врата, назива – кравата. Тако, ето, реч кравата, осим своје занимљиве историје, има у нашем језику још једно значење. То мало ко зна, изузев оних који се у свом слободном времену баве – рвањем.

Откуд нам реч „динар”?

Милан Шипка, Приче о речима

У речницима страних речи може се прочитати да је библиотека грчког порекла и да је сложена од две речи: biblion – књига и theke – ковчег, преградак, ормар. То је, дакле, дословно: ормар за књиге, или, у слободнијем преводу, складиште књига. Сама реч biblion (књига) настала је према имену феничког града Библоса, одакле су стари Грци набављали листове папируса, по којима су онда писали и слагали их (тачније: савијали) у књиге – библосе.

Историја библиотеке и библиотекарства веома је дуга. Та је установа много старија и од саме речи библиотека. Археолози су средином 19. века открили остатке збирки глинених плочица исписаних клинастим писмом, старе четири, па чак и пет хиљада година. Касније, у 5. и 4. веку пре нове ере, у Грчкој су биле познате велике приватне (кућне) библиотеке појединих књижевника и филозофа, као што су били Еурипид, Аристотел и други.

Највећа јавна библиотека у старом веку била је чувена Александријска библиотека. Основана у 3. веку пре нове ере. Она је два века касније имала око 700.000 свитака и преко 42.000 преписа на различитим језицима.

Друга по величини била је у то време Пергамска библиотека са преко 200.000 свитака (папируса). У наше време у библиотекама се не чувају ни глинене плочице ни папируси из Библоса, него укоричене књиге, часописи, новине и друге штампане ствари (плакати и сл.). У великим библиотекама садржаји књига преносе се данас на микрофилмове, па се хиљаде дебелих томова могу сместити у нешто већу кутију, или на неколико компјутерских дискова.

Тако, ето, писане људске поруке мењају свој облик и начин преношења, а реч библиотека, којом се означава место где се оне чувају и користе, вековима траје, преносећи тако славу древнога града Библоса и старих грчких љубитеља и сакупљача књига.

poreklo-reci-biblioteka

Милан Шипка, Приче о речима

У нас готово да нема човека који бар једном дневно не изговори реч динар. Није то ни чудно, јер без динара се тешко може живети. Без динара се не може отићи у биоскоп, у позориште или у циркус, не може се ући у трамвај, тролејбус, аутобус или авион. О куповини на пијаци или у трговини да и не говоримо!  Шта је, онда, тај толико цењени динар, шта значи та наша тако често изговарана реч?

Рекох, ето, наша реч, мислећи на динар, а динар по пореклу није уопште наша реч. Наша је само по томе што се њоме служимо, што је употребљавамо као назив за своју основну новчану јединицу, која садржи 100 пара.

Динар је, иначе, латинског, па и грчког порекла. Потиче још из времена Римске империје – чак из 3. столећа пре наше ере! Од 269. године п.н.е. ковао се у Риму сребрни новац денариус (десетак, десетица, десетача), назван тако по томе што је садржавао десет асаас је био у Риму новчана јединица која се делила на 12 унција). Денариус се касније проширио и по другим земљама: у Француској је постао дениер, у Италији денаро, у словенским земљама денар, углавном у општем значењу: новац или паре. У Грчкој је још раније постојао денарион. У источним језицима, посебно у арапском, денарион, односно денариус, постао је динар.

Арапи су од 7. столећа ковали златне новчиће с таквим називом. С истока је динар доспео у наше крајеве негде почетком 14. столећа, и то преко Дубровника, где је постојала ковница новца, из које су се динари ширили по целом Балканском полуострву. Као новчана јединица динар је код нас уведен тек крајем 19. столећа (у Србији), а касније је прихваћен и у Југославији, замењујући (1918) црногорски перпер и аустроугарску круну, која је дотада важила у крајевима што су били под аустроугарском влашћу.

Занимљиво је да динар није узет за новчану јединицу само у нашој земљи него и у другим земљама, углавном арапским: у Ираку (један ирачки динар има 100 филиска), затим Јордану, Адену, Алжиру, Бахреину, Кувајту и Тунису. У Ирану је динар стоти део основне новчане јединице, која се назива риал. Тамо је, дакле, динар оно што је у нас пара.

Назив пара потиче иначе из турског језика. Изворно му је значење: сребро (од арапског бара – сребро). Од 17. столећа пара је била основна новчана јединица у Турској царевини, а наши су је људи схватили као новац уопште. Зато се и данас каже: немам пара, што значи – немам новаца. Крајем 19. столећа пара је у Србији прихваћена као назив за најмању новчану јединицу (стоти део динара), што се задржало до данас.

dinar-1938

Милан Шипка, Приче о речима

Како је настала реч „буквар”?

Фотографија: wikimedia.org

Буквар је прва школска књига. Из буквара, зна се, ђаци прваци уче слова, уче читати и писати. Касније, у школи и у току целог живота, читањем стичемо много лепих и корисних сазнања. Али једно ипак мало ко сазна: како је настала сама реч буквар и шта она, заправо, значи.

Реч буквар настала је давно, пре петсто, па чак и више стотина година. Тада, у језику наших предака, реч буква није значила само врсту дрвета него и оно што ми данас подразумевамо кад кажемо слово: писани знак за глас. По томе је и књига из које се уче слова, или букве, добила назив – буквар.

Поред речи буквар, настале од буква, постоји у нашем језику и новија реч – словарица. Али словарица није књига, него, најчешће, сталак или кутија за слагање слова. Зато буквар и није могао бити замењен речју словарица. У буквалном преводу на данашњи језик, буквар би био словар, али га тако нико не назива, јер је већ раније словар значио: речник (према старој словенској речи слово – реч).

Уместо буквар говори се у нас још и почетница, зато што је то прва, почетна књига у основној школи. Некада се буквар називао азбуквар и бекавица, јер се из њега учила азбука и срицала се, бекала слова. Осим буквара, од старе речи буква (која, као и буквар, још живи у руском језику) настале се и наше речи буквалан (дослован, сасвим тачан, од букве до букве, тј. од слова до слова), затим буквално (дословно) и још неке речи, толико застареле да их не вреди ни спомињати.

Милан Шипка, Приче о речима

Прочитајте како је настала реч библиотека.

Израз празна слама у српском језику означава нешто безвредно, нешто што се одбацује. Зашто баш празна слама?

Након вршидбе жита, кад се издвоји корисно хлебно зрно, остају само празни класови и сасушене жуте стабљике, које немају никакву функцију (осим као простирка за стоку). Отуда повезивање нечег безвредног и некорисног са празном сламом.

Али, о каквом млаћењу сламе је овде реч? Зашто се она млати?

Раније се жито није врхло као данас: помоћу вршалица или комбајна, него помоћу коња и млаћењем. Након жетве снопови су се доносили на гумно и полагали око једног стуба. Онда су се за тај стуб везивали коњи, који су ишли укруг и копитама крунили класје те одвајали зрно од стабљика. Тако се добијало чисто зрно.

Међутим, они који нису имали коње, сналазили су се другачије – рукама су млатили пожњевено жито и на тај начин одвајали зрневље од класја. За то су користили справу која се звала млатило, млатка, млатац или млатач.

Будући да се тако добијало пуно зрно, овај посао имао је своју сврху, био је смислем. Међутим, млатити по празном снопљу, од којег је остала само слама без зрневља, није имало никаквог смисла. То је посао без сврхе.

По томе је настао устаљени израз млатити празну сламу, који значи: узалуд се трудити, радити бескористан посао, па од тога и – говорити упразно, без смисла и сврхе.

Изразом жута штампа означава се у нас, а и другде по свету (у енглеском, руском и многим другим европским језицима), одређена врста дневних и периодичних листова. To су они „јефтини”, „петпарачки”, „булеварски”, „трачерски”, „револверашки” или „пиштољ-листови”, који доносе сензационалне и непроверене вести, служећи се свим средствима да привуку и задрже интересовање ширег круга читалаца.

Жуту штампу сви читамо – редовно, или бар повремено. Многима, међутим, није јасно – кад знају њен садржај и ниво – зашто се таква штампа назива жутом, а не плавом, зеленом, или, што би јој најбоље пристајало – шареном. Да би се објаснило порекло овога израза, треба мало завирити у историју штампе, посебно америчке, последњих деценија деветнаестог столећа.

zutastampa2Био је то најбурнији период у развоју америчког новинарства. Протекао је у немилосрдној борби две моћне новинарске куће – Пулицерове и Херстове. Од почетка осамдесетих (тачније, од 1883) до средине деведесетих (1895) на њујоршком тржишту информација неприкосновено је господарио Џозеф Пулицер (Jozeph Pulitzer, 1847–1911), један од зачетника масовне булеварске штампе, касније оснивач новинарске школе на Универзитету Колумбија (Columbia University) и познате награде за дела из америчке историје, поезије, драме, романа, музике и новинарства, која и данас носи његово име.

Од три Пулицерова листа највећи тираж имао је недељни додатак у боји листа „Њујоршки свет” (New York World) под насловом Sunday World, који је штампан у 600.000 примерака. Ту су радили тадашњи најбољи амерички новинари и илустратори, међу њима и уметник-графичар Ричард Аутколт (Richard Outcault). Он је 1895. привукао велики број читалаца комичним стрипом чији је главни јунак био косооки дечак у жутој мајици. Аутколтов стрип имао је често фриволан (испразан и неукусан) садржај, али се свиђао шароликој публици, углавном ниског нивоа образовања.

И управо те године појавио се у Њујорку још један амбициозни издавач новина – Виљем Херст (William Randolph Heist, 1863–1951). Спретан и послован, набавио је најмодерније машине за штампање у боји, а онда је двоструко већим платама превео у свој лист „Њујоршке новине” (New York Journal) најбоље Пулицерове журналисте и илустраторе, па и самог Аутколта.

Ослобођени потпуно респекта према истини, држећи се девизе: „Ако нема сензације, треба је измислити”, они су за новог газду писали голицаве приче, узбудљиве репортаже и сензационалне вести, цртали стрипове и карикатуре. У тај се лист, заједно с Аутколтом, преселио и „Жути дечак” (Yellow Kid), па је око тога избио велики рат између два новинска магната. Падали су ниски ударци и с једне и с друге стране, a у сукобљеним новинама нису се бирала средства да се придобије или преотме што већи број читалаца. Жутог дечака код Херста цртао је Аутколт, а код Пулицера нови илустратор, један такође познат њујоршки сликар и карикатуриста.

Због рата око Жутог дечака и додворавања најнижем укусу читалаца у тој борби, чиме је снижаван углед и једне и друге куће, редактор „Њујорк Преса” (New York Press) Ервин Вордмен (Ervin Wordman) објавио је у својим новинама оштар коментар, у коме је оба конкурентска листа назвао подругљиво „жутом штампом”. Од тада, ево већ више од стотину година, тај израз живи у новинарској терминологији широм света, означавајући јефтину, булеварску, сензационалистичку штампу, новине у којима има више боје и истакнутих крупних наслова него текста, више измишљотина и афера него правих, истинитих информација.

У време настанка израза „жута штампа”, таква је оријентација, поред осталог, допринела да на америчком информативном простору превлада конзервативни Херст, који је касније створио читаву новинску империју, док је шеснаесг година старији, али и одмеренији, Пулицер губио битку. Умро је 1911, а његов концерн се гаси десетак година иза тога (након Првог светског рата).

У вези са жутом штампом има још једна занимљивост коју вреди забележити. Жути дечак, по коме је настао и тај израз, испао је сасвим случајно жут. To је, наиме, била једина боја, која се, поред већ четири постојеће, могла добити на машини за бојену штампу коју је тада набавио Пулицер. Да је штампарска техника била развијенија, можда би се уместо Жутог појавио Шарени дечак, па бисмо онда данас уместо жуте имали шарену штампу. To, међутим, не би ништа мењало на ствари – њен садржај био би исти.

Извор: Милан Шипка, Зашто се каже?

Кад је некоме нешто потпуно неразумљиво, далеко, или страно, непознато, кажемо обично да су то за њега шпанска села. Зашто баш шпанска, зашто не немачка, француска или португалска, на пример? И зашто у множини, а не у једнини: шпанска села, а не итанско село? На крају, због чега се нешто непознато и неразумљиво веже управо за села, а не за нешто друго (шуму или џунглу и сл.)?

Опширан и образложен одговор на сва та питања даје романист Карло Брудор у једном језичком часопису (1974). Уз његова објашњења, податке изнесене у књизи Немачко-српскохрватски фразеолошки речник Павице Мразовић и Ружице Приморац и неке напомене проф. Ивана Клајна, могуће је са сигурношћу објаснити порекло и изворно значење израза шпанска села, који се, иначе, у нас веома често употребљава.

Пре свега, треба рећи да је то дослован превод одговарајућег немачког израза spanische Doifer, с истим значењем као и код нас. Брудор тврди да је тај израз у немачком језику први употребио Јохан Волфганг Гете у свом чувеном роману Јади младога Вертера (1774). У најстаријем српском преводу тога Гетеовог дела (Бранко Мушицки, Мала библиотека III-V, Мостар 1905) реченица у којој стоји поменути израз гласи овако: „To су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више мучити због даљег неразумног говора.”

Ако је овај податак тачан, тј. ако нема ранијих превода Вертера, то би онда значило да је израз шпанска села преузет из немачког у наш језик почетком двадесетог века, тачније 1905. Касније је он из литературе прешао у свакодневни говор тако да је данас широко познат и распрострањен. Занимљиво је како је израз шпанска села настао у немачком језику, посебно с обзиром на чињеницу да у истом том језику постоји и много старији израз чешка села ( böhmische Doifer), који се појавио негде у другој половини седамнаестог века, након Тридесетогодишњег рата (1618–1648). Немачким војницима, који су у току тога рата пролазили кроз Чешку, словенска имена села звучала су чудно, страно, била су им неразумљива. Тако је настао израз чешка села ( böhmische Doifer) у општем значењу „нешто страно, неразумљиво”. Остаје да се објасни зашто су Немци уместо  böhmische Doifer (чешка села) почели говорити spanische Dorfer (шпанска села). Beћ поменути истраживач (К. Брудор) сматра да је до тога дошло укрштањем двају немачких израза: 1)  böhmische Doifer (чешка села) и 2) das kommt mir spanischfor (дословно: „то ми дође шпански”, у значењу: „то ми је неразумљиво”).

Немци су, наиме, оно што је долазило из далеког шпанског језика осећали као страно и неразумљиво. Такви су изрази, с истим значењем, створени и у другим језицима, нпр. у шпанском esto es griegopara mi (буквално: „то je грчки за мене”), исто као и у енглеском: it’s Greek to me. Шпанци кажу и esto es arabigo para mi („то je арапски за мене”), a Французи: c’estdu chinois („то је кинески”) или c’est l’hebreu („то je јеврејски”) итд.

Свугде je име слабо познатог језика добило опште значење нечег непознатог, односно неразумљивог. За Немце је стран и непознат био шпански, за Шпанце грчки или арапски, за Французе кинески или јеврејски, и тако редом. За нас је, опет, пресудан био немачки узор, јер je у том језику уместо чешка села, укрштањем, настао израз шпанска села, који је, како смо видели, директно преузет у српски језик преко Гетеовог дела.

Извор: Милан Шипка, Зашто се каже?

Ако вам је неко некада рекао да лупате као Максим по дивизији, да ли сте се, осим што сте се насмејали или увредили, запитали ко је тај Максим, о чему је лупао и шта ова фраза, заправо, значи?

Када неко прича нешто бесмислено или расуђује о нечему о чему мало зна, много прича, а у ствари ништа не каже, обично се каже да „лупа као Максим по дивизији”.

Иако је Максим заиста постојао, ова фраза се не односи на њега, већ на његов изум. Хајрам Стивенс Максим је констурктор типа митраљеза (1884), који је по њему назван Максим. Коришћен је у Првом светском рату, и испаљивао је чак неколико стотина метака у минуту. Био је веома бучан, па отуда „лупање”.

Ето, ако сте некада „лупали као Максим”, да знате шта то значи.

maksimpodiviziji2
Извор фотографије: www.srbijadanas.com

– Ко је уопште Дара која је претерала меру?
– Мало д у дара.
– Зашто, па имена људи пишемо великм словом?
– Дара није особа.
– Аха…

Да ли сте некада размишљали о етимологији израза претерала/превршила дара меру, скупља дара него мера, скупља дара него масло и сл.?

Дара је турски израз за тежину омота, амбалаже (хартије, сандука, посуде и сл.) која се одбија приликом мерења робе.
Најтачније се премери буре ако се измери празно буре, па се затим измери буре пуно воде дара одбије (Ранк. Б. 1, 53).

Дара је, такође, утврђени проценат који се одузима од бруто тежине (због амбалаже).

Фигуративно, дара је нешто што се може одбацити, занемарити, не узети у обзир.

Из наведеног видимо да ни у једном случају не постоји Дара, него само дара.