Израз празна слама у српском језику означава нешто безвредно, нешто што се одбацује. Зашто баш празна слама?

Након вршидбе жита, кад се издвоји корисно хлебно зрно, остају само празни класови и сасушене жуте стабљике, које немају никакву функцију (осим као простирка за стоку). Отуда повезивање нечег безвредног и некорисног са празном сламом.

Али, о каквом млаћењу сламе је овде реч? Зашто се она млати?

Раније се жито није врхло као данас: помоћу вршалица или комбајна, него помоћу коња и млаћењем. Након жетве снопови су се доносили на гумно и полагали око једног стуба. Онда су се за тај стуб везивали коњи, који су ишли укруг и копитама крунили класје те одвајали зрно од стабљика. Тако се добијало чисто зрно.

Међутим, они који нису имали коње, сналазили су се другачије – рукама су млатили пожњевено жито и на тај начин одвајали зрневље од класја. За то су користили справу која се звала млатило, млатка, млатац или млатач.

Будући да се тако добијало пуно зрно, овај посао имао је своју сврху, био је смислем. Међутим, млатити по празном снопљу, од којег је остала само слама без зрневља, није имало никаквог смисла. То је посао без сврхе.

По томе је настао устаљени израз млатити празну сламу, који значи: узалуд се трудити, радити бескористан посао, па од тога и – говорити упразно, без смисла и сврхе.

Изразом жута штампа означава се у нас, а и другде по свету (у енглеском, руском и многим другим европским језицима), одређена врста дневних и периодичних листова. To су они „јефтини”, „петпарачки”, „булеварски”, „трачерски”, „револверашки” или „пиштољ-листови”, који доносе сензационалне и непроверене вести, служећи се свим средствима да привуку и задрже интересовање ширег круга читалаца.

Жуту штампу сви читамо – редовно, или бар повремено. Многима, међутим, није јасно – кад знају њен садржај и ниво – зашто се таква штампа назива жутом, а не плавом, зеленом, или, што би јој најбоље пристајало – шареном. Да би се објаснило порекло овога израза, треба мало завирити у историју штампе, посебно америчке, последњих деценија деветнаестог столећа.

Био је то најбурнији период у развоју америчког новинарства. Протекао је у немилосрдној борби две моћне новинарске куће – Пулицерове и Херстове. Од почетка осамдесетих (тачније, од 1883) до средине деведесетих (1895) на њујоршком тржишту информација неприкосновено је господарио Џозеф Пулицер (Jozeph Pulitzer, 1847–1911), један од зачетника масовне булеварске штампе, касније оснивач новинарске школе на Универзитету Колумбија (Columbia University) и познате награде за дела из америчке историје, поезије, драме, романа, музике и новинарства, која и данас носи његово име.

Од три Пулицерова листа највећи тираж имао је недељни додатак у боји листа „Њујоршки свет” (New York World) под насловом Sunday World, који је штампан у 600.000 примерака. Ту су радили тадашњи најбољи амерички новинари и илустратори, међу њима и уметник-графичар Ричард Аутколт (Richard Outcault). Он је 1895. привукао велики број читалаца комичним стрипом чији је главни јунак био косооки дечак у жутој мајици. Аутколтов стрип имао је често фриволан (испразан и неукусан) садржај, али се свиђао шароликој публици, углавном ниског нивоа образовања.

И управо те године појавио се у Њујорку још један амбициозни издавач новина – Виљем Херст (William Randolph Heist, 1863–1951). Спретан и послован, набавио је најмодерније машине за штампање у боји, а онда је двоструко већим платама превео у свој лист „Њујоршке новине” (New York Journal) најбоље Пулицерове журналисте и илустраторе, па и самог Аутколта.

Ослобођени потпуно респекта према истини, држећи се девизе: „Ако нема сензације, треба је измислити”, они су за новог газду писали голицаве приче, узбудљиве репортаже и сензационалне вести, цртали стрипове и карикатуре. У тај се лист, заједно с Аутколтом, преселио и „Жути дечак” (Yellow Kid), па је око тога избио велики рат између два новинска магната. Падали су ниски ударци и с једне и с друге стране, a у сукобљеним новинама нису се бирала средства да се придобије или преотме што већи број читалаца. Жутог дечака код Херста цртао је Аутколт, а код Пулицера нови илустратор, један такође познат њујоршки сликар и карикатуриста.

Због рата око Жутог дечака и додворавања најнижем укусу читалаца у тој борби, чиме је снижаван углед и једне и друге куће, редактор „Њујорк Преса” (New York Press) Ервин Вордмен (Ervin Wordman) објавио је у својим новинама оштар коментар, у коме је оба конкурентска листа назвао подругљиво „жутом штампом”. Од тада, ево већ више од стотину година, тај израз живи у новинарској терминологији широм света, означавајући јефтину, булеварску, сензационалистичку штампу, новине у којима има више боје и истакнутих крупних наслова него текста, више измишљотина и афера него правих, истинитих информација.

У време настанка израза „жута штампа”, таква је оријентација, поред осталог, допринела да на америчком информативном простору превлада конзервативни Херст, који је касније створио читаву новинску империју, док је шеснаесг година старији, али и одмеренији, Пулицер губио битку. Умро је 1911, а његов концерн се гаси десетак година иза тога (након Првог светског рата).

У вези са жутом штампом има још једна занимљивост коју вреди забележити. Жути дечак, по коме је настао и тај израз, испао је сасвим случајно жут. To је, наиме, била једина боја, која се, поред већ четири постојеће, могла добити на машини за бојену штампу коју је тада набавио Пулицер. Да је штампарска техника била развијенија, можда би се уместо Жутог појавио Шарени дечак, па бисмо онда данас уместо жуте имали шарену штампу. To, међутим, не би ништа мењало на ствари – њен садржај био би исти.

Извор: Милан Шипка, Зашто се каже?

Кад је некоме нешто потпуно неразумљиво, далеко, или страно, непознато, кажемо обично да су то за њега шпанска села. Зашто баш шпанска, зашто не немачка, француска или португалска, на пример? И зашто у множини, а не у једнини: шпанска села, а не итанско село? На крају, због чега се нешто непознато и неразумљиво веже управо за села, а не за нешто друго (шуму или џунглу и сл.)?

Опширан и образложен одговор на сва та питања даје романист Карло Брудор у једном језичком часопису (1974). Уз његова објашњења, податке изнесене у књизи Немачко-српскохрватски фразеолошки речник Павице Мразовић и Ружице Приморац и неке напомене проф. Ивана Клајна, могуће је са сигурношћу објаснити порекло и изворно значење израза шпанска села, који се, иначе, у нас веома често употребљава.

Пре свега, треба рећи да је то дослован превод одговарајућег немачког израза spanische Doifer, с истим значењем као и код нас. Брудор тврди да је тај израз у немачком језику први употребио Јохан Волфганг Гете у свом чувеном роману Јади младога Вертера (1774). У најстаријем српском преводу тога Гетеовог дела (Бранко Мушицки, Мала библиотека III-V, Мостар 1905) реченица у којој стоји поменути израз гласи овако: „To су била за послаников мозак шпанска села, и ја се препоручим да се не бих морао још више мучити због даљег неразумног говора.”

Ако је овај податак тачан, тј. ако нема ранијих превода Вертера, то би онда значило да је израз шпанска села преузет из немачког у наш језик почетком двадесетог века, тачније 1905. Касније је он из литературе прешао у свакодневни говор тако да је данас широко познат и распрострањен. Занимљиво је како је израз шпанска села настао у немачком језику, посебно с обзиром на чињеницу да у истом том језику постоји и много старији израз чешка села ( böhmische Doifer), који се појавио негде у другој половини седамнаестог века, након Тридесетогодишњег рата (1618–1648). Немачким војницима, који су у току тога рата пролазили кроз Чешку, словенска имена села звучала су чудно, страно, била су им неразумљива. Тако је настао израз чешка села ( böhmische Doifer) у општем значењу „нешто страно, неразумљиво”. Остаје да се објасни зашто су Немци уместо  böhmische Doifer (чешка села) почели говорити spanische Dorfer (шпанска села). Beћ поменути истраживач (К. Брудор) сматра да је до тога дошло укрштањем двају немачких израза: 1)  böhmische Doifer (чешка села) и 2) das kommt mir spanischfor (дословно: „то ми дође шпански”, у значењу: „то ми је неразумљиво”).

Немци су, наиме, оно што је долазило из далеког шпанског језика осећали као страно и неразумљиво. Такви су изрази, с истим значењем, створени и у другим језицима, нпр. у шпанском esto es griegopara mi (буквално: „то je грчки за мене”), исто као и у енглеском: it’s Greek to me. Шпанци кажу и esto es arabigo para mi („то je арапски за мене”), a Французи: c’estdu chinois („то је кинески”) или c’est l’hebreu („то je јеврејски”) итд.

Свугде je име слабо познатог језика добило опште значење нечег непознатог, односно неразумљивог. За Немце је стран и непознат био шпански, за Шпанце грчки или арапски, за Французе кинески или јеврејски, и тако редом. За нас је, опет, пресудан био немачки узор, јер je у том језику уместо чешка села, укрштањем, настао израз шпанска села, који је, како смо видели, директно преузет у српски језик преко Гетеовог дела.

Извор: Милан Шипка, Зашто се каже?

Ако вам је неко некада рекао да лупате као Максим по дивизији, да ли сте се, осим што сте се насмејали или увредили, запитали ко је тај Максим, о чему је лупао и шта ова фраза, заправо, значи?

Када неко прича нешто бесмислено или расуђује о нечему о чему мало зна, много прича, а у ствари ништа не каже, обично се каже да „лупа као Максим по дивизији”.

Иако је Максим заиста постојао, ова фраза се не односи на њега, већ на његов изум. Хајрам Стивенс Максим је констурктор типа митраљеза (1884), који је по њему назван Максим. Коришћен је у Првом светском рату, и испаљивао је чак неколико стотина метака у минуту. Био је веома бучан, па отуда „лупање”.

Ето, ако сте некада „лупали као Максим”, да знате шта то значи.

Извор фотографије: www.srbijadanas.com

– Ко је уопште Дара која је претерала меру?
– Мало д у дара.
– Зашто, па имена људи пишемо великм словом?
– Дара није особа.
– Аха…

Да ли сте некада размишљали о етимологији израза претерала/превршила дара меру, скупља дара него мера, скупља дара него масло и сл.?

Дара је турски израз за тежину омота, амбалаже (хартије, сандука, посуде и сл.) која се одбија приликом мерења робе.
Најтачније се премери буре ако се измери празно буре, па се затим измери буре пуно воде дара одбије (Ранк. Б. 1, 53).

Дара је, такође, утврђени проценат који се одузима од бруто тежине (због амбалаже).

Фигуративно, дара је нешто што се може одбацити, занемарити, не узети у обзир.

Из наведеног видимо да ни у једном случају не постоји Дара, него само дара.