На данашњи дан преминула је песникиња Десанка Максимовић


На данашњи дан, 11. фебруара 1993. умрла је српска књижевница Десанка Максимовић.

Писменица је издвојила неколико њених песама.

ОПОМЕНА
Чуј, рећи ћу ти своју тајну:
не остављај ме никад саму
кад неко свира.

Могу ми се учинити
дубоке и меке
очи неке
сасвим обичне.

Може ми се учинити
да тонем у звуке,
па ћу руке
сваком пружити.

Може ми се учинити
лепо и лако
волети кратко
за један дан.

Или могу ком рећи у томе
часу чудесно сјајну
предрагу ми тајну
колико те волим.

О, не остављај ме никад саму
кад неко свира.
Учиниће ми се негде у шуми
поново све моје сузе теку
кроз самоникле неке чесме.

Учиниће ми се црн лептир један
по тешкој води крилом шара
што некад неко рећи ми не сме.

Учиниће ми се негде кроз таму
неко пева и горким цветом
у непреболну рану срца дира.
О, не остављај ме никад саму,
Никад саму,
Кад неко свира.

СЛОВО О ЉУБАВИ
Ако се волите љубављу која буја у самоћи,
од раздаљине,
која је више од сна него од свест
и по растанку дрхтаћете од милине,
могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,
са страхом од сагрешења,
који као птица о кавез ломите крила,
сећаћете се увек једно другом лика.
И по растанку замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице
и у поноћ ходаш будан по башти,
ако те ломи неутољена жеља луда,
сећања на њу никада се нећеш спасити.

Оних с којима се играмо око ватре,
а бојимо се да је додирнемо,
с којима идемо крај понора незагрљени и неми,
сећаћемо се дуго ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,
а седиш крај ње без гласа слушајући бајку која се у вама рађа,
сванућу слично,
памтићеш је и кад се зима пред тобом забеласа.

Ако верујеш, седећи уз њу,
да је љубав маслачков пухор
који сваки додир може да стресе,
ако волиш у њој сан и дете,
ако ти је без ње пусто и глухо,
мисао на њу будиће те и кад се растанете.

Заувек се памте они с којима се грлили нисмо,
чије су нам усне остале непознате,
којима смо само с пролећа, у сну, писали писмо.

Они који се као река не могу слити,
међу којима нема спојног суда крви и крви вреле,
а срца им се дозивају лудо,
заборавити се неће ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,
а бојите се тај нож извући, као да ћете тог часа умрети,
памтиће те он, сетиће те се и умирући.

Они због којих срца осећамо као рану,
али рану због које се једино живи,
у сећање нам бану и кад заволимо друге –
и осетимо се несрећни и криви.

ТАКВА САМ ЈА
Одавно сам, суграђани честити,
измирења заставу белу
на срце своје побола.
Све ми је сад свеједно
и равно до мора;
сита сам и мржња и љубави
и ћутања и ромора.
За вашу борбу животну
ја немам својства.
А срце ми је, међутим, вечно жедно
свега онога чега је сито;
и умрло би ако би у дану
имало час спокојства.

Ни за срећу људску нисам ја створена,
јер не умем да живим
само од живљења;
јер ни за шта чега има
немам дивљења;
јер знам да не могу свој животни дуг
само сном измирити.
Па ипак, мада ми овде није удесно,
живота ја бих задржала круг,
јер боли мене ипак чудесно
сто ће ме једном нестати.

Ни срца немам вашег, суграђани честити,
јер бескрајно волим некога
иза оних на видику атара.
За његов бих осмех једини
посла преко вода и ватара,
преко урвина и брегова,
одавде на дан и ноћ хода;
па ипак његова
не бих могла бити,
нити ће љубав моја за њим
икад другога рода
до песама имати.

СТРАХ
Плашим се кад помислим
да ће доћи последња недеља нашег друговања.
Знам, биће пролеће и сунца жар,
и с болом оставићемо на дар
једно другом слатка дуговања.

Знам, цветаће румено дани
последње недеље нашег друговања.
Мирно ћемо се поздравити;
а никада нећемо оздравити
од чудесног туговања:

Што тих дана да угледамо тицу сребрних крила
и шуму у сунцу целу;
што тада баш да нам очи сретну
ону круницу цветну радосну и белу, белу.

ЧЕЖЊА
Сањам да ћеш доћи:
Јер миришу ноћи, а дрвеће листа,
И ново се цвеће сваког јутра роди;
Јер осмеси љупки играју по води,
И пролетњим небом што од среће блиста;

Јер пупе тополе, и као да хоће
К небу, пуне топле, набујале жуди;
Јер у души биља љубав се већ буди,
И мирисним снегом осуло се воће;

Јер због тебе чежње у ваздуху плове;
Сву природу Господ за твој дочек кити.
Цвеће, воде, магле, јабланови вити,
Све около мене чека те и зове.

Дођи! Снови моји у густоме роју
Теби лете. Дођи, без тебе се пати!
Дођи! Све крај мене осмех ће ти дати
И у свему чежњу опазићеш моју.

Фотографија: wikimedia.org

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.