Норма стандардног српског језика прихвата оба облика, али даје предност облику срећан.
Правопис српкога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010. година, на страни 39; т. 23а: „Разједначавањем групе ћн у срећни, срећно, срећник, срећница добијени су облици сретни, сретно и сл., а промена је пренесена и у сретан. Мада норма признаје дублетизам срећан и сретан – предност треба давати облицима са ћ.”
Облик срећан уобичајен је на истоку нашег говорног подручја.
Оба облика су настала од гагола сретати (се). Прво је од основе овог глагола и одговарајућег суфикса сачињена именица срећа. Она је карактеристична за јужнословенске језике. Остали словенски језици задржали су стару, прасловенску реч (уп. руско счастье).
Од именице срећа саграђен је придев срећан, који је гласовним променама преобликован у сретан. Овај облик се само у мушком роду подударио са трпним придевом сретан (онај кога срећу).
Sreten,Sreta je cesto vidjen u prolazu i u tom srucaju se kaze da je cesto SRETAN – ja cesto sretnem Sretu !
Ali ako je Sreta dobio na lutriji onda je Sreta imao SRECU i zbog toga je SRECAN !
VOLEO BIH DA SRETNEM SRECNOG SRETU I CESTITAM MU NA VELIKOJ SRECI . Ja tako gledam na to Ali bih voleo da mi posaljete komentar na sve ovo da ne bih ziveo u zabludi da sve to tumacim pogresno – unapred hvala 🙂
Поштовани, оба облика су настала од глагола сретати (се). Најпре је од основе овог глагола и одговарајућег суфикса сачињена именица срећа. Од ове именице саграђен је придев срећан, који је гласовним променама преобликован у сретан. Срдачан поздрав и хвала што читати Писменицу. 🙂