Питање: Ко је наш највећи савремени песник?
Бранко Миљковић: Несумњиво Васко Попа.
Питање: Да ли за Вас постоји поетска формула света? Ако постоји, реците је.
Бранко Миљковић: Све истинске формуле света су поетске. Често буљим у Ајнштајнове формуле и верујем да се и оне могу препевати. Савремена физика би могла да узме за епитаф Бодлеров стих: „Човеков пут води кроз шуму симбола.” Моја формула: „Речи су моћ и оквир света. Све што се дешава, дешава се на подручју језика и симбола, било да се ради о атомима или о звездама.”
Питање: Има ли песника који пише онако како бисте Ви желели да пишете?
Бранко Миљковић: Не. Треба све друкчије и поново рећи. Поезију треба прочистити. Нема песника кога не бих исправио. Оно што ми код највећег броја песника смета јесте недовољна сажетост. Васка Попу, поред осталог, ценим управо због те сажетости. Само оно што је сажето, не може се поново опевати.
Питање: Да ли је поезија „непрекидна свежина света”?
Бранко Миљковић: Усвајам валеријевску дефиницију: „Поезија је патетика ума.”
Питање: Философија делегирана у поезију, је ли нужна, функционална?
Бранко Миљковић: Савремена рефлексивна поезија претпоставља мисао ослобођену рационалистичких експликација, мисао у одсуству разума, чисту и слободну мисао. После надреалиста, мисао је истински запевала.
Питање: Какве су Ваше везе са надреализмом?
Бранко Миљковић: Родбинске. Себе сматрам унуком надреалиста. Покушавам да у свом песничком поступку измирим симболичку и надреалистичку поетику.
Питање: Да ли по Вашем мишљењу литература иде испред културе?
Бранко Миљковић: С обзиром да смо, раније као и данас, имали литерарних остварења чију пуну важност не схватамо, којима нисмо дорасли, ја бих рекао да је код нас литература још увек изнад општег културног нивоа. Међутим, по правилу, култура би требало да претходи литератури, као виши облик њене материјалне базе.
Питање: Ви у својој првој књизи (Узалуд је будим, 1957) имате стих који, ако се тачно се сећам, гласи: Све што имамо то су наше речи. Ако бисте морали да будете лишени свих речи сем једне, коју бисте реч одабрали?
Бранко Миљковић: Одабрао бих једну прејаку реч, кадру да из себе поново створи читав речник.
Питање: Која је то реч?
Бранко Миљковић: Ватра. Ватра припрема птицу. Птица је поклон за небо.
Питање: Значи, тако речи једна другу измишљају, како то Ви кажете у песми Критика метафора (збирка Порекло наде).
Бранко Миљковић: Да, управо је тако.
Питање: Може ли се на нашем језику испевати велика поезија?
Бранко Миљковић: На сваком се језику може писати велика поезија. Не постоје велики и мали народи, не постоје велики и мали језици. Постоје велики и мали песници.
Питање: Које две песме у нашој ранијој поезији сматрате најлепшим?
Бранко Миљковић: „Santa Maria della Salute” Лазе Костића и „Можда спава” Владислава Петковића Диса.
Питање: Може ли поезија помоћи…?
Бранко Миљковић: Поезија не помаже, поезија мири.
Питање: Шта Вас је, који моменат, из живота окренуо ка поезији?
Бранко Миљковић: Рано осећање немоћи пред светом нагнало ме је у поезију. Човек загледан у свет има пред собом две алтернативе: или да осети своју ништавност или да се диви. Дивљење нас изједначује са оним чему се дивимо. Поезију сам почео да пишем из страха.
Питање: Шта Вас је навело да књизи дате наслов Ватра и ништа?
Бранко Миљковић: Мудра успомена на мрачног песника из Ефеса. Заснивајући поезију на хераклитовски схваћеном онтосу, покушао сам да избегнем елеаћански апсурдну замрзнутост која се, рецимо, јавља у мојим Трагичним сонетима.
Питање: У ком оквиру сте покушали да отелотворите хераклитовско схватање певања и мишљења?
Бранко Миљковић: У оквиру класичног мита о ватри и птици: Жар-птици.
Питање: Који циклус из своје последње књиге Ватра и ништа сматрате најбољим?
Бранко Миљковић: Не само ја, већ и други држе да је најуспелији „Утва златокрила”. У том циклусу су очигледна моја настојања да изградим поезију на националним симболима.
Питање: У чему је била снага тих симбола?
Бранко Миљковић: Њихова снага била би у томе да одразе једно прочишћено народно искуство и да својом сугестивношћу судбински преуреде народну уобразиљу. Властити систем симбола може се изградити само на властитој националној машти. Уколико се то не уради, никада се нећемо моћи ослободити туторства хеленско-римске, романске симболике која не одговара дубље паганској основи нашег сензибилитета.
Питање: У књизи Порекло наде имате циклус песама који се зове „Критика поезије”. Неуобичајено, зар не?
Бранко Миљковић: У том циклусу покушао сам да правим поезију од њених недостатака.
Питање: Шта спремате у овом тренутку?
Бранко Миљковић: Са Мишом Николићем преводим стихове Манделштама и Хлебњикова. Поред тога, припремам библиофилско издање својих стихова с илустрацијама Р. Стевића Раса.
Питање: Мислите ли да ће човеков продор у космос наћи одјека у поезији? И зашто га већ није нашао?
Бранко Миљковић: Вероватно. Само, песници су још увек под утицајем трагичног Икаровог лета.
Питање: Какво сте детињство имали?
Бранко Миљковић: Тужно, ратно…
Питање: Када сте се највише уплашили?
Бранко Миљковић: Само једном, кад ми се учинило да више нећу написати ниједну песму.
Питање: Сад једно савремено питање, али изван уметности: Идете ли на фудбалске утакмице?
Бранко Миљковић: Не.
Питање: Да ли сте нешто заборавили у животу?
Бранко Миљковић: Заборавио сам много тога. Пишем песме да бих се сетио шта сам све то имао.
Питање: Да ли бисте волели да поново учите да ходате и говорите?
Бранко Миљковић: Увек се наново учим усправном ходу и говору.
Питање: Шта Вас нервира у животу?
Бранко Миљковић: Спорост.
Питање: Када би на Вама извршили такозвано биолошко смрзавање и пробудили Вас кроз двадесет година, шта бисте учинили у том тренутку?
Бранко Миљковић: Тражио бих да ме поново замрзну!
Питање: Ваша омиљена пословица?
Бранко Миљковић: „Празну главу ветар носи.”
Питање: Шта мислите о времену-судији?
Бранко Миљковић: Време је лажно, али суд његов је истинит.
Питање: Да ли бисте хтели још нешто да нам кажете о својој поезији?
Бранко Миљковић: Могао бих да кажем још много штошта, али мислим да то није потребно. Свако објашњење је условно и није једино. Оно што је песник желео рећи у песми, ни приближно не исцрпљује њен смисао. Сваки би песник могао да каже за себе: Ко сам ја да говорим о својој поезији.
Питање: Зашто сте своју књигу Ватра и ништа посветили критичару Петру Џаџићу?
Бранко Миљковић: За сваки случај…
Питање: Кажите један свој стих…
Бранко Миљковић: „Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој.”
Питање: Која је уметност, за Вас, највећа?
Бранко Миљковић: Игра на трапезу.
Питање: Шта мислите о будућности поезије?
Бранко Миљковић: Све што је људско има своју будућност. Будућност поезије је будућност човека. О пропасти поезије говоре они који се плаше прогреса.
(Разговор с песником Бранком Миљковицем поводом његове две најновије књиге песама: Порекло наде и Ватра и ништа; разговор водио Михаило Блечић, објављен је у НИН-у од 25. IX 1960)
Бранко Миљковић: Неразумљивост поезије
Бранко Миљковић: садржај и облик песме
Извор: Сродство по избору