Из разговора који су 19. новембра 2019. године водили Милан Живановић за „XXZ магазин” и Душан Благојевић, добитник награде и признања за Најбољег едукатора Србије, Удружења „Живојин Мишић”, настала је сјајна прича о искушењима, не/пристајању, посвећености, озбиљности, одговорности, лепоти наставничког позива, који (треба да) учи храбром, слободном, креативном непристајању на просечност.
– Шта ти значи то што си награђен као један од најбољих едукатора Србије?
Након што је Удружење „Живојин Мишић” објавило вест о награђеним едукаторима, јавили су се многи бивши ученици и честитали. Између осталих, јавио се један, вазда је био и остао луцидан, са кратком поруком: „Дуле, зар тек сад?” Очито да су многе колеге и ученици то очекивали, и нису били изненађени, док сам ја и даље помало неснађен. У земљи у којој систем нагарде не постоји, чак ни похвале, јер удруженим снагама и здушно градимо лажу да сви истом мером доприносимо образовању и васпитању младих, самим тим што примамо исту плату, човек природно осети нелагоду кад буде награђен. Осети потребу да се правда, образлаже, осети извесну непријатност коју нисам сигуран да умем да објасним. Не изостају само награде, изостају и казне – нико ни за шта није одговоран; можеш да брљаш колико год хоћеш – да не радиш, не мотивишеш ученике, не држиш часове, не усавршаваш се – све се то избрише, заборави, уколико задовољиш апетите директора, колега, родитеља и ученика. Узалуд је Достојевски написао читав роман о томе како морално биће човеково иска казну након почињеног злочина. Навикавамо се на злочине који никада неће бити санкционисани и на огромне напоре духа који се успешно игноришу – и самим тим корумпирамо сопствено биће удаљавајући се од основних етичких начела. Све мање је посвећених и компетентних, умножавају се послушни и сналажљиви. Треба одолети искушењу које нас мами да пристанемо на просечност и помирљивост. Уколико је ово признање за моје непристјање, онда ми заиста ласка, али ме и обавезује.
– Слажеш ли се са тим да списак људи који одговорно раде свој посао указује на то да је образовање у земљи на високом нивоу?
Сваки списак је у својој суштини проблематичан – нити храни, нити брани; на разним списковима, игром случаја, често изостану много вреднији, посвећенији и умнији људи од оних који се на списку нађу, јер су њихова знања и заслуге много шире од ма каквог списка. Дакле, списак овогодишњих најбољих едукатора Србије само говори о томе да је Удружење „Живојин Мишић” шесту годину заредом имало слуха да наргади оне наставнике који су поред редовних наставних и ваннаставних активности постигли изузетне разултате и утицали на креирање образовне политике. Покренуто крајње племенитом идејом Удружење „Живојин Мишић” је јединствено и прво у Србији, па и у региону, које је у наставницима препознало кључни ресурс за побољшање квалитета образовања и васпитања, па је самим тим и решило да их оснажи. Хиперинфлација разноразних фејсбук признања наставницима, која преплављују Србију и регион у последње време, само су нуспроизвод једне дубоко смислене идеје. С тим у вези, важно је да списак постоји – не могу сви бити на списку, баш због поменуте хиперпродукције, али је битно да се списак шири – јер познајем колегинице и колеге који несумњиво треба да се нађу на списку најбољих, али се још увек нису нашли. Ниједан списак, па ни овај не може да укаже на висок или низак ниво образовања. Много је неуралгичних тачака у српском образовању – не постоји списак који ће решити деценијама нагомилане проблеме. Недостају системске промене, корените и болне за све нас, на које ми као друштво нисмо спремни; нису, нажалост, спремни ни многи наставници. Пауло Фреире, мени близак педагог, отприлике каже – борба почиње признањем људи да су уништени. Обесправљени су уништени зато што их је положај у коме се налазе свео на ствари. Ми добровољно пристајемо да будемо ствари, и тиме шаљемо ужасну поруку ученицима. Да бисмо повратили своју људскост, морамо престати да будемо ствари и треба да кренемо да се боримо као људи. Не можемо се упустити у борбу као предмети како бисмо касније постали људска бића. Дакле, када наставници постану људска бића, кад престану да буду ћутолози и климоглавци, када се смањи број обесправљених – тада можемо говорити о образовању које је на високом нивоу.
– Успеваш ли да се посветиш сваком ученику и да га посматраш као појединца са јединственим способностима и потребама? Има ли уопште довољно времена за то?
Нисам сигуран да успевам, али покушавам. Некад бауљам, грешим, лутам, некада сам на правом путу, али свакако никада не одустајем. Понекад помислим да не допирем до појединих ученика, да су моје речи исувише глинене, а поступци недовољно убедљиви – али ме и сами ученици после завршене средње школе демантују. Претпрошле године случајно сретнем ученика који је већ давно матурирао. Искрено говорећи, био сам убеђен, дајући себи на важности, да је тај ученик долазио у школу само да би ме нервирао. Ма какво читање, каква књижевност – шта год да кажем или урадим, он обесмишљава. Не посустајем ја, али не посустаје ни он. Повуци-потегни, моје исксутво и моје године превагну – успем да га убедим, да не кажем приморам, да прочита кључна књижевна дела и да о њима поразговарамо. Атмосфера већ постаје неподношљива, али успе он да матурира. И, да, ето сусрећемо се после седам година, и каже он мени како је имао велике ломове у животу и страшна искушења, и како је решио да се отргне од свега и посвети хуманитарном раду, а како му је дијалог са мном у томе много помогао. У потпуности збуњен, јер га седам година нисам видео, упитам га о каквом дијалогу говори.
– О оном који је некад био Ваш монолог, а коме сам се ја накнадно прикључио – причали смо сваке вечери, непрестано причали о добру, о добрим људима, о врлинама, о чистоти, о искрености, поштењу… Покушавао сам да се сетим свега, сваке Ваше речи на које сам одговарао ћутањем, сад ми је био потребан разговор, и причао сам са Вама, а да нисте ни знали.
Искрено, ја сам био застрашен – ухватила ме је паника јер сам ваљда тек тад у потпуности схватио сву озбиљност и одговорност наставничког посла. Међутим, његов осмех и причу о замишљеном дијалогу никад нећу заборавити. Лакнуло ми је, чак и да је долазио да би ме нервирало, вредело је.
– Колико имаш простора да своја предавања прилагодиш моделу образовања у који верујеш?
Иако ми је драмски процес, као сложена драмскопедагошка метода најближа, не верујем у моделе образовања. Не верујем да постоје добри и лоши медтодичари – постоје добри и лоши људи. Настојим да у раду са младима будем што отворенији и чистији, да их разумем, да им верујем, да ми верујем. Да у самом процесу рада будем бољи човек, како бих и њима помогао да буду бољи људи. Да увиде да се иза просечности скрива интелектуална, емоцијална и социјална неинтелигенција или немоћ. Да просечно значи отаљати, одрадити, забушити, не таласати, по цену ма чега опстати и не битисати – суштински. Просечност не подразумева став, борбу за праведније друштво, критичку мисао… Искључује етичност, а самим тим и одговорност. Просечност је неслободна, па самим тим и неодговорна. Просечност није храбра, посвећена, исувише је скученог духа и погледа на широк свет; она не види будућност, већ само садашњост коју чак и не жели да искористи, већ да је се окористи. Поклањам им све своје време како бих их оснажио да буду храбри, истрајни, креативни, слободни – да критички промишљају овај свет.
Нема неутралности! Важно је да млади имају став, да активно партиципирају у друштвеним и културним активностима, да буду иницијатори промена. Нико неће уместо њих учинити ово друштво смисленијим местом за живот. Избегавамо апстраховање – све што учимо мора да је блиско животу и њиховом искуству. Људи чешће умиру него што се рађају, корумпираност једног друштва није пала с неба, као ни ђубре око њихових кућа/школа – то су све животне теме које их се тичу – онда о томе треба и причати – тражити узроке и сагледати последице. Кроз све што радим, настојим да ученици спознају себе, да разумеју себе и свет око себе, јер само тако могу да воле себе, своје ближње, посао којим ће се бавити. Ако воле, биће посвећени, ако буду посвећени, онда ће свакодневно преиспитивати себе, своје поступке, своје методе, своје доживљаје.
Непрестано сумњам, преиспитујем све одлуке и поступке у раду са младима; али и делам, што неминовно значи да и грешим. Није срамота грешити, непристојно је не делати, аминовати, бити вечно сагласан са свим и свачим. Не може наставник о етици причати, а неетички се понашати. Важна је доследност. Млади желе да ти верују, да им верујеш, да ти се предају, да им се предаш, да расту духовно и интелектуално уз подршку и разумевање, али не очекују да ико уместо њих расте, ни родитељи, а понајмање наставници.
– Колико важну улогу у оквиру тог модела игра позориште?
Театар „Гимназијалац” за мене јесте уточиште, пре свега и изнад свега. То је простор чистоте који окупља храбре људе који стреме ка небу без икаквих интереса, Лепоте ради. Окупљамо се да бисмо, а то ученици одлично знају, себе изумели, да не одгађамо живот – што школа често чини, већ да живимо и учимо како се суочити се са животом. Театар нам омогућава да испричамо причу у име „милијуна душа” које не могу проговорити јер нису довољно храбре, веште или снажне да се изборе са скученостима унутар себе и око себе. Да стварамо бољи свет зарад бољих светова. Театар већ годинама почива на принципима који промовишу, мотивишу, оснажују и славе љубав и стваралаштво. Неке од најлепших дана су бројни гимназијалци провели у Театру градећи мале спомене који их јачају и чине бољим људима у тренуцима кад им наиђу невремена и нељуди. Сви смо различити, али сви смо заједно, чак и кад се не разумемо, чак и кад мислимо потпуно супротно, али ту смо баш зато што мислимо, и зато што стварамо – зато што можемо речима и уметничким изразом да објаснимо себе свету и другима, и свет себи. И све то боли, често много боли, јер захтева много одрицања, а улог је неизвестан, али од нас зависи – у томе јесте драж.
Рад у Театру за мене као наставника пре свега значи непрестано усавршавање и истраживање, могућност да боље упознам ученике и успоставим квалитетнијији однос са њима; да истражим њихова интересовања и начин како да им приступим. Театар ми је пре свега омогућио да разумем колико су ученици различити, колико се потребе и интересовања ученика разликују, иако су сви они истих година, па самим тим, често као наставници, претпостављамо да су и сличних интересовања. Престао сам да претпостављам, успоставио ближи однос са ученицима. Читав наш образовни систем заснива се на претпоставкама: претпостављају родитељи, претпостављају ученици, претоставају наставници. Кроз Театар смо пробали да саслушамо једни друге, пробали да поверујемо у доброту – надам се да мо и успели. Не стиче се образовање искључиво у школи, нити се оно као шири појам да укалупити у прилично ригидну институцију каква је данашња школа. Пробамо ли на силу да га угурамо, оштетићемо образовање. Често можемо чути: Шаљемо децу у школу да буду неко и нешто! Театар ми је омогућио да спознам неисцрпну енергију и потенцијал деце – да су они већ неко и нешто.
Театар је многе ученике оснажио, вратио им самопоуздање, или су стицали самопоуздање радећи на представама. Научили су да се и од посртања расте, да могу да оснаже једни друге и буду бољи људи; да се ослоне на друге, да другоме верују и да сарађују са другима. И оно најважније: научили су да прочисте себе, да у себи пронађу простор за друге и другачије. Театар је за многе гимназијалце, који су учествовали у раду, једна од најлепших успомена током школовања, чињеница да се многи враћају Театру и после завршене гимназије сведочи о тренуцима који су их инспирисали и ојачали. Театар, не само наш, него било који, пре свега може да унапреди васпитно-образовни процес. Један од кључних проблема у многим школама јесте етос – представља најслабију карику у васпитно-образовном процесу. Оно што сам приметио, и о чему могу говорити из искуства, јесте чињеница да ученици који учествују у раду Театра развијају другачије и много пристојније и хуманије односе у одељењу са другим ученицима; они преносе креативни процес и подстичу једну стваралачку атмосферу и међу ученицима који нису чланови Театра. Преносе модел понашања. У Театру нема вршњачког насиља, нема неоправданог изостајања, нема бежања и досађивања – у школи се сусрећемо са свим тим проблемима. У Театру има много игре, али нема играрије. На крају, ученици добровољно долазе у Театар, и проводе много више времена него у школи, то им није тешко и „не смара их”. Школе би много тога могле да науче од школских позоришта, само кад би хтеле.
– Како је забрана представе „Мртво море за почетнике” утицала на ученике, а како на тебе?
Представа која је успала да утиче на стварност, да измени стварност, у овој нашој Страдији без сумње је променила и мене и ученике, дала нам је снаге да верујемо да је ипак вредело. Велики изазов јесте паланачка средина која позориште доживаљава као вид забаве, лаке и јефтине забаве, или посматра позориште кроз призму награда – паланка која квалитет мери количином награда, очекивањима, незнањем. Једно је од честих питања које постављам мојим гимназијалцима: Како можете дозволити да вас притискају очекивања људи који позориште не познају? Није позориште забава за широке масе. Позориште је стварност коју ви треба да изумите – једна виша стварност којом господарите – то је ваш свет. То нису награде. Којих награда се сећате? А којих тренутака са путовања, са проба, са гостовања, са представа? Шта препричавате вама драгим људима кад прођу године? Да ли им причате о наградама или им откривате оне тренутке који су вас у позоришту обликовали? Често их подсећам: Ви сте људи будућности, а не садашњости – дакле, немој да вас садашњост повуче да посрнете. И никад не говорим – јурииииш!, већ: за мном!, у нове узлете и у сусрет будућим тренуцима! Јер је живот од тренутака, а не од награда сачињен!
– Да ли се твоја улога завршава када звони за крај часа или се, пак, ради о процесу који не престаје?
Све док изговарам праве речи, ваљда преображавам свет – опет мој омиљени педагог. Тај преображај нити започиње, нити се завршава у школи – то је процес који траје и не односи се на апстрактног човека нити на свет без људи, већ на конкретан свет и људске односе. Ту звона за почетак и крај нема.
