Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

maca-1Maca je završila menadžment na jednom privatnom fakultetu. Upisala ga je dok su oni bili na vlasti, jer je kum u to vreme mogao da joj završi za posao u EPS-u. Dok je stigla do diplome, ovi su došli na vlast i šema sa kumom je propala. Srećom, isplatilo se što su je dobrostojeći roditelji slali u letnje škole jezika na Maltu i u London, a onda je završila i onaj kurs u Britanskom savetu. Jeste da je koštao đavo i po, ali je ipak na kraju stigla do sertifikata, istina sa minimalnim brojem bodova, ali je ipak stigla! Još je veća sreća što se strina na vreme politički prestrojila i sada je direktorka osnovne škole. Maca je od jula nastavnica engleskog!

19. avgust

Danas sam bila na prvoj sednici nekog veća, nisam sigurna da l’ je nastavničko ili odeljenjsko. Meni je to sve isto. Dodelili su mi mentora – neku nastavnicu što misli da ima sve znanje sveta, a samo jednom je bila u Londonu, i to za vreme studija, pre 20 godina. Mučenica. Objašnjavala mi je pola sata razliku između godišnjeg i operativnog plana, kao da je to najvažnije u školi. Smorila me načisto. Na kraju mi dade svoje prošlogodišnje planove i reče mi da za pet dana uradim godišnji plan i operativni za septembar, za treći razred. Jaka stvar! Ima da padne na dupe kad joj odnesem! Pita da l’ mi je sve jasno. Jok i nije, kokoško. Baš mi je komplikovano!

24. avgust

E, kad ih danas nisam zadavila, nikad neću! Znači, pedagog i ona mentorka su me muštrale sat i po. Te ne uklapa mi se broj časova u operativnom sa brojem u godišnjem, te ne valjaju mi tip časa, oblik rada, metode… Prošli put mi ova pričala da je rad u grupi i u paru mnogo važan, a sad mi tvrde da to nisu metode rada! Vidim ja da one nemaju pojma! Na kraju je mentorka rekla da će mi ona uraditi godišnji i ovaj za septembar, ali da ću kasnije morati sama. E, baš da vidim!

29. avgust

Kakva bre korelacija?! I šta je to aktivna nastava? Pominjali su i neki IOP – kao to treba za dva učenika. Pa, dajte im ako im treba. Kupite! Ako škola nema para, evo ja ću da ižicam od nekih ortaka. Ovi su svi ludi u školi! Nije ni čudo što niko ne voli prosvetne radnike. Jadna moja strina.

3. septembar

Ne mogu da verujem da udžbenici stižu tek krajem meseca! I šta ja sad da radim s onom dečurlijom? Uzgred, pojma nemaju i mnogo su nemirni. Ajd rekoh danas, pošto je prvi čas, da malo pričamo o učenicima u odeljenju. Kao, znaju se, pa im to neće biti teško. Kad ono, pojma nemaju o poređenju prideva, a to je baš lako. Lepo im kažem – slušaj ‘vamo: komparativ -er, superlativ the -est; ako su pridevi višesložni, komparativ sa more, superlativ sa the most. Je l’ to jasno? Mislim se, kome ne može biti jasno! Pa, tupsonima u mom odeljenju. Pojma n-e-m-a-j-u!

 

11. septembar

Znači, ne verujem! Danas jedna mala 10 minuta ne može da ukapira razliku između ‘inedible’ i ‘uneatable’ (obnavljali smo neko voće i povrće pošto knjige još nisu stigle, a to su radili prošle godine). Ja joj lepo kažem da ne mogu da verujem da je neko toliko glup, a ona poče da plače. Plakala je 15 minuta. Ja se pokupim i odem da popušim cigaru, da se malo smirim. Ova deca su blagi užas! Posle sam ja bila kriva što je neki mali pao i rascopao nos pre zvona. Ko da bi mu manje tekla krv da je bilo posle zvona.

19. septembar

Mislim da ova pedagogica mrzi strinu. Danas mi je došla na dva časa, kao fora – da vidi kako radim. Pazi bogati! Posle je napravila čitavu dramu zbog toga što nisam imala pripreme! Pa, šta će mi pripreme kad ja znam engleski? Šest meseci u Londonu, tri meseca na Malti i kurs Britanskog saveta, heeeej! Pripreme! Svašta.

3. oktobar

Danas me je strina zvala na razgovor. Kaže da su održani roditeljski sastanci i da su se roditelji žalili na mene. Na mene?! Kaže ne smem da vređam decu na času i da moram da im spremam neke igrice. Po slobodi je pitam da l’ je ona normalna, a ona kaže – ma ćuti, samo se malo pritaji. Sledećeg puta će da se žale na nekog drugog, a na tebe će da zaborave. I ja se sad nešto mislim – šta bre hoće ti roditelji! U sve se razumeju, a deca im ništa ne znaju!

29. oktobar

Kaže mi mentorka danas da treba da osmislim neki mali test za učenike, čisto da proverim šta su naučili, da li treba da vršim neke promene u operativnom, da li treba da radim neku individualizaciju i da istovremeno izvršim vrednovanje svog rada. Lepo kažem da ona nema veze sa životom! Test služi da se deci daju ocene. To bar svako zna. Ko da ja nisam išla u školu! Sad ću lepo s interneta da skinem neki test za početnike i odoh s drugaricama na kafu.

5. novembar

Ne, ne! Pobiću ih, majke mi! Tačno im je krivo što sam lepa i mlada i što imam super garderobu. Veštice su se urotile protiv mene! Danas su me ribale zbog testa. Te nije izvršeno dobro baždarenje, te nema diferencijacije tamo nečega, te se iz rezultata ne vidi da sam išta radila s decom. Lepo im kažem da imam najgluplja odeljenja u školi, da ništa ne kapiraju čak i ako im dvaput ponovim, da plaču i krevelje se za sitnicu, da se već posle mesec dana ne sećaju šta sam im rekla, i da problem definitivno nije u meni, nego u njima! Moram strini da prijavim ovaj mobing!

17. novembar

Ovi u školi načisto poasili. Kažu da dolazi neka eksterna i da će oni da nam proveravaju rad. E, čik da vidim ko iz te eksterne ima bolji britanski akcenat od mene!

25. novembar

Pa gde baš meni da zapadne onaj baksuz iz eksterne?! I još je završila biologiju! Ja lepo krenem sve na engleskom, a ona će meni – koleginice, nisam sigurna da deca mogu da vas prate. Ko da ja ne znam da je njoj frka što ona ne može da me prati. Piskarala je nešto sve vreme, kaže – sve ću videti u izveštaju. U, boli me uvo!

4. decembar

Heh! Kad je strina bila rod?! Evo, danas me je i ona maltretirala. Stigli su preliminarni izveštaji eksterne, i otprilike sam ja kao najgori nastavnik u školi. Kaže da je onaj baksuz pitala da li sam uopšte završila fakultet, jer osnovne stvari ne znam. Onda mi je strina nabrajala šta sve ne valja: struktura časa, odnos sa učenicima, nema diversifikacije zadataka (jedva zapamtih!), ne valja mi pedagoška sveska, čas mi nema dinamiku, nema evaluacije na kraju časa, jednolični su mi nastavni materijali i metode rada, i još trista nekih čuda kojima ni ime ne znam! Kažem ja – sve sam ludak do ludaka!

Nego… Čujem da mi je neki ujak iz familije postao šef računovodstva u jednom finom javnom preduzeću. Moram da pitam majku u kakvim su odnosima. Ova škola počinje ozbiljno da me nervira! Mogao je stric i bolje da se oženi!

P.S. Srećan završetak ove priče plod je mašte autora. Život je sasvim drugačiji.

Izvor: Klotfrket

Dr Ranko Rajović: Kakvo je srpsko školstvo?

Da počnemo ispočetka…

1. Nastavnici glagolaju: Čovek je promena, pokret, stalno usavršavanje.
(Nastavni planovi i programi se godinama ne menjaju.)

2. Nastavnici glagolaju: Znanje je najsigurnija investicija.
(Od partijske knjižice sigurnijeg kapitala nema.)

3. Nastavnici glagolaju: Mislite svojom glavom, razvijajte kritičko mišljenje.
(Mnozina je mislila svojom glavom, pa ju je pojeo mrak.)

4. Nastavnici glagolaju: Budite tolerantni, zaštitite slabijeg, razvijajte empatiju.
(Ih, ima i većih problema od tolerancije.)

5. Nastavnici glagolaju: Ne prepisujte!
(Uf, a rektori, doktori, ministri?)

6. Nastavnici glagolaju: Ne budite bahati i primitivni!
(A što? Pa, kako drugačije da postaneš ministar ili poslanik?!)

7. Nastavnici glagolaju: Ne kradite!
(A kraduckanje?)

8. Nastavnici glagolaju: Ne lažite!
(Mislite: „Penzije neće biti smanjene!”)

9. Nastavnici glagolaju: Pravo na slobodu govora i mišljenja je neprikosnoveno i zagarantovano pravo.
(Je l’ to onim Ustavom koji može da se stavi pod mišku?)

10. Nastavnici glagolaju: Borite se za svoja prava i budite jedinstveni i istrajni.
(Kao što se vi borite?)

Dušan Blagojević

Kakvo je srpsko školstvo?

Kriza u obrazovanju

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao.

Draga deco,

Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi – ljudi ili neljudi – kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.

Stoga…

– Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.

– Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!

– Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.

Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.

Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: 1) potrudite se da ga izbavite, ako nije moguće; 2) skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina – ili u najgorem slučaju – pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!

Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi” imaju drugo ime – niko, a lice uopšte nemaju – samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi” (ne oblači se, ne razmišlja itd.) – odgovorite: „A ja sam – neko!”

Ne obazirite se na „nemoderno”, već na: „nepošteno”.

Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada. Osim toga, oni su za vas – roditelji, a za sebe same su – „ja”. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom. Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!

Vidite li na putu kamen – uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi – u drugome!) uzmite ga.

Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!

Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi – to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede – pružite mu ruku.

Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići – svoj ostaje.

Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore, nego odozgo nadole.

Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.

Kada vam neko rekne: „To je romantizam”, pitajte ga: „Šta je to romantizam?” I videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) reč, čiji smisao zapravo ne znaju.

Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog: „Romantizam – to je duša”.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova Boris Pasternak (Maladaja gvardija, 2005)

Izvor: Detinjarije

Fotografija: www.flickr.com

Kako je deci koja idu u školu, a ne vole je? Kakvo znanje će iz nje poneti? Kako se osećaju deca koja uče zato što moraju, zbog ocene, a ne zato što zaista žele da nauče nešto korisno?

Obrazovanje ne treba i ne sme da bude mehanički sistem koji funkcioniše po principima standardizacije, naredebi i izvršenja. Ono je organski sistem namenjen ljudima i njihovom učenju. Obrazovanje mora da poštuje osnovne zakonitosti po kojima se ljudski život razvija i napreduje.

Oni koji kreiraju i uređuju obrazovni sistem u jednoj zemlji uvek moraju imati na umu da su ljudi po svojoj prirodi različiti, i da im treba pružiti mogućnost da razvijaju sve delove svog bića, da ulažu u svoje mogućnosti i jačaju svoj potencijal.

Treba da budu svesni da je radoznalost motor postignuća i da deca spontano i zadovoljno uče samo ukoliko ih zainteresujete, ukoliko probudite i podstaknete njihovu kreativnost i individualnost. Samo tako će zaista naučiti.

Ken Robinson kroz poređenje sa Dolinom smrti objašnjava kakvi su sistemi obrazovanja danas zastupljeni u većini zemalja i zašto su nam što pre potrebne promene u obrazovanju.

Dolina smrti je najpustije mesto u Americi jer tamo nikada nema kiše. Međutim, u zimu 2004. godine, pala je kiša i u proleće 2005. desilo se čudo – Dolina smrti bila je prekrivena cvećem. Ovo je pokazalo da Dolina smrti, zapravo, nije mrtva, već samo uspavana.

Koristeći ovaj slikoviti primer, Robinson u stvari govori da se odmah ispod površine krije seme kojem su neophodni odgovarajući uslovi da bi izniklo. Za sve organiske sisteme važi da je napredak neizbežan ako su uslovi povoljni i pravi.

Ako ovu metaforu primenimo na obrazovni sistem: promenimo uslove rada i učenja, proširimo mogućnosti, promenimo odnos između nastavnika i učenika na viši nivo, ponudimo pravo učenicima da budu kreativni i inovativni, škole bi „procvetale”.

Suština je u tome da se u obrazovnom sistemu stvori klima mogućnosti. Sve ostalo će doći prirodno.

Fotografija: www.thirteen.org

Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.

Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. „ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv”)

Izvor: www.detinjarije.com
Fotografija: www.popularresistance.org

Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice, piše u dnevniku

Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.

Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.

Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže: niti me viđa, niti donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.

Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru Kako skuvati ručak za dva dana, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim – ne, nikako! Ja bar imam posao.

Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza – 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.

Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla.

Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!

Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.

Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže – sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.

Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!

Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.

Izvor: Klotfrket

✉ Pročitajte pismo koje je Abraham Linkoln napisao učitelju svog sina.

Danas moj mali sin kreće u školu – i sve će mu onde neko vreme biti strano i novo i zato bih molio da budete nežni prema njemu. On kreće u pustolovinu koja ga može odvesti preko kontinenata u avanturu koju će verovatno pratiti ratovi, tragedija, patnja. Takav će život zahtevati veru, ljubav i hrabrost.

Zato, dragi učitelju, molim vas, uhvatite ga za ruku i naučite ga onome što mora znati. Naučite ga, ali blago, ako možete. Naučite ga da na svakog neprijatelja dolazi i jedan prijatelj. Moraće naučiti da nisu svi ljudi pravedni, ni iskreni. Ali naučite ga takođe da na svakog lošeg dolazi jedan heroj, na svakog pokvarenog političara jedan predani vođa.

Naučite ga da deset zarađenih centi vredi mnogo više nego jedan nađeni dolar, da je u školi mnogo časnije grešiti, nego varati. Naučite ga kako dostojanstveno da gubi i kako da uživa u pobedi kada dobija. Naučite ga da bude obazriv s obazrivima, a nedopustiv s grubima. Naučite ga odmah da je najlakše nadvladati nasilnike.

Odvratite ga od zavisti ako možete i naučite ga tajni spokojnog osmeha. Naučite ga, ako možete, kako se nasmejati kada si tužan; naučite ga da suze nisu sramota; naučite ga da slava može biti i u porazu, a očaj u uspehu.

Naučite ga da se ne obazire na cinike. Naučite ga, ako možete, čudesnosti knjiga, ali dajte mu vremena da duboko razmišlja o večnoj zagonetki ptica na nebu, pčela na suncu i cveća na zelenom brežuljku. Naučite ga da veruje u vlastite ideje, čak i ako mu svi kažu da su one pogrešne.

Pokušajte mom sinu dati snagu da ne sledi gomilu kada svi to čine. Naučite ga da svakoga sluša, ali naučite ga takođe, da probere sve što čuje i zadrži samo ono dobro što prođe kroz sito istine.

Naučite ga da proda svoje talente i mozak najboljim ponuđačima, ali da nikada nema cenu svog srca i duše. Neka ima hrabrosti da bude nestrpljiv, neka ima strpljena da bude hrabar.

Naučite ga da uvek ima uzvišenu veru u sebe, jer tada će uvek imati uzvišenu veru u čovečanstvo i Boga. Ovo je veliki zahtev, ali pogledajte što možete učiniti. On je tako drag mali dečak, i on je moj sin.

Izvor: ucenici.info

Fotografija: pinterest.com

Dragi moji studenti, poštovane kolege, budući profesori,

Na dan kada smo proslavljali vaše apsolventsko veče, odložen je maturski ispit malih maturanata jer su se testovi koje je trebalo da popunjavaju pojavili u javnosti. Ovaj događaj samo je jedna od brojnih manifestacija urušenosti našeg prosvetnog sistema, kao i društvenog sistema u svim oblastima. Dolazeći na vaše veče i gledajući vas onako doterane, nasmejane, mlade i pune pozitivne energije, razmišljala sam o tome hoćete li uspeti da zadržite taj optimizam i kada diplomirate i kada se suočite s niskim platama, nedovoljnim uvažavanjem profesorske profesije, prilično nezainteresovanim učenicima, roditeljima koji su uvek na strani svoje dece (čak i ako je to nanjihovu štetu), različitim pritiscima i omalovažavanjem. Mnogo toga oko vas ubijaće vam motivaciju.

Ipak, ako mene pitate, na listi vrhunskih zanimanja nalaze se sledeća: profesor, lekar, advokat, sudija, inženjeri, još jednom, profesor. Ako pitate sve roditelje ovog sveta čime bi želeli da se njihova deca bave, odgovoriće vam na isti način.

Raznorazni nepismeni i polupismeni ljudi danas sebe olako mogu nazvati nekakvim pi-arovima ili menadžerima, neobrazovane voditeljke sebe zovu novinarkama, a folk-pevačice umetnicama, da i ne govorim o art direktorima, biznis konsultantima, bek-ofis administratorima, velnes konsultantima, ivent koordinatorima, kopi-print operaterima, marketing konsultantima, ofis-asistentima, portfolio-menadžerima, produkt dizajnerima. Iza zvučnih naziva zanimanja najčešće se kriju foliranti koji misle da se ugled može steći preko noći, kriju se oni koji nisu imali izdržaj da završe fakultet koji su započeli, oni koji menjaju zanimanja i profesije kao prljave čarape. Nemojte zaboraviti da se profesorom, lekarom ili sudijom niko ne može samoprozvati.

Ponosite se svojim zanimanjem koje se može steći samo upornim, vrednim radom, odricanjem, nespavanjem i višegodišnjim samosavladavanjem i samoodricanjem. Ne dozvolite da vam bahati, hvalisavi i samouvereni vlasnici raznoraznih restorana, firmi, privatnih aviona, luksuznih stanova drže lekcije o uspehu, jer vi ste profesori, a oni su samo vlasnici kvadratnih metara!

Pokušavaju da omalovaže profesorsko zanimanje… Imajte na umu to da ste vi čuvari dostojanstva svoje profesije. Zvanje profesora stiče se sa puno truda, ali još više muke treba uložiti u znanje kako nositi tuvažnu titulu. Vodite računa o načinu na koji se ponašate i kada niste u školi, razmišljajte o svom odevanju, stavu, odnosu prema kolegama, prema učenicima i njihovim roditeljima. Ako sebe srozate u sopstvenim očima, onda će vas i okolina gledati sa omalovažavanjem. Budite ponosni, samouvereni, budite spremni da učite i da se doživotno usavršavate, jer vi ste profesori!

Volite svoje učenike. Upoznajte ih sa onim plemenitim što nose u sebi, a čega često nisu svesni. Izvucite ono najbolje iz njih. Podignite im ugled u njihovim sopstvenim očima. Nipošto im ne poklanjajte ocene, ali im stalno omogućavajte da poprave ocene koje imaju. Prepoznajte i poštujte njihov trud. Pokažite im da mogu biti uspešni ako rade. Ne ubijajte im volju. Profesorski autoritet ne stiče se preteranom strogošću i samovoljom, već pravednošću i nedvosmislenim dogovorom kojeg obe strane treba da se pridržavaju. Hvalite najbolje jer ćete time inspirisati i ostale da se potrude i ponekad budu najbolji. Pružajte šansu mnogima da ponekad budu najbolji. Nemojte biti drugari sa svojim učenicima i pokušavati da im se na taj način približite. Vi treba da postavljate pravila u svojoj učionici, da određujete granice, da držite konce u svojim rukama, jer oni su učenici, a vi ste profesori!

Ne zaboravite da ćete predavati glavni predmet, prvi u rubrici u Dnevniku, i da ćete sa svojim učenicima provoditi više vremena od svih ostalih profesora. Vaš uticaj na učenike biće najvažniji. Budite svesni te odgovornosti. Kao profesori srpskog jezika, vi ste čuvari našeg jezika i kulture. Učite učenike da vole svoju zemlju. Često se može čuti kako profesori svojim najboljim učenicima savetuju da što pre odu odavde. Počelo je da se podrazumeva da je najbolji uspeh u školi sigurna propusnica za odlazak iz Srbije. Hajde da preokrenemo perspektivu! Ukažite najboljim učenicima na to da treba da ostanu u Srbiji jer će joj, kao najbolji, pomoći da se oporavi i postane bolje mesto za život. Ne dozvolite im da odu i da prepuste zemlju svakojakom ološu! Zacrtajte im kao životni zadatak da se bore protiv živog blata u koje tonemo. Usadite im osećaj za društvenu odgovornost i objasnite im da ovu zemlju niko ne može očistiti osim njih. Ako se potrudite, videćete da će vas đaci poslušati, jer vi ste profesori!

Budite uvereni da seme svih ekonomskih, političkih, kulturnih, moralnih reformi u ovoj zemlji može da proklija samo u porodici, ali i u vašoj učionici, i to upravo na časovima srpskog jezika i književnosti! Zato se trudite da budete uzor svojim učenicima. Krenite u rat protiv svih starleta, sponzoruša, pevačica, manekenki, tajkuna, biznismena ipobedite ih. Vi im morate postati orijentaciona tačka, svetionik u životu! Za taj rat imate 45 minuta dnevno skoro svakog radnog dana, a to nije malo. Pobedićete tako što ćete dati sve od sebe da saržaje koje treba da predstavite svojim učenicima učinite zanimljivim, uzbudljivim, svežim. Uspećete u tome samo ako mnogo znate, ako volite ono što radite i ako ste posvećeni. Učenici to moguda prepoznaju, i to nepogrešivo. Ne obazirite se na činjenicu da se neke vaše kolege ne pripremaju za časove, da mnogi ništa ne rade, a primaju platu, ne obazirite se na trulež oko sebe i ne predajte mu se! Neka vaš čas bude oaza znanja u sveopštoj pustinji, svetla tačka u mraku, zrno smisla u besmislu. Vi imate misiju: ako uspete da povratite autoritet škole i znanja (a to se ne može postići nijednim zakonom, već entuzijazmom profesora), padaće kao domine sve prepreke ka boljem životu u Srbiji. Od časa srpskog do ekonomskih reformi! Od časa srpskog do borbe protiv korupcije! Od časa srpskog do kosmosa!

Vaša moć je ogromna i vaš zadatak jeod strateškog značaja. U tome je razlika između vas i raznoraznih menadžera, konsultanata, koordinatora, administratora, operatera, bogatih vlasnika lokala i ostalih eksperata za prodavanje magle. U njihovim rukama su projekti, lokali, avioni i kamioni, a u vašim rukama je budućnost ove zemlje. Nikada nemojte zaboraviti: vi ste profesori!

19. VI 2013. godine,

prof. dr Rajna Dragićević