Како избећи долину смрти у образовању?

Како је деци која иду у школу, а не воле је? Какво знање ће из ње понети? Како се осећају деца која уче зато што морају, због оцене, а не зато што заиста желе да науче нешто корисно?

Образовање не треба и не сме да буде механички систем који функционише по принципима стандардизације, наредеби и извршења. Оно је органски систем намењен људима и њиховом учењу. Образовање мора да поштује основне законитости по којима се људски живот развија и напредује.

Они који креирају и уређују образовни систем у једној земљи увек морају имати на уму да су људи по својој природи различити, и да им треба пружити могућност да развијају све делове свог бића, да улажу у своје могућности и јачају свој потенцијал.

Треба да буду свесни да је радозналост мотор постигнућа и да деца спонтано и задовољно уче само уколико их заинтересујете, уколико пробудите и подстакнете њихову креативност и индивидуалност. Само тако ће заиста научити.

Кен Робинсон кроз поређење са Долином смрти објашњава какви су системи образовања данас заступљени у већини земаља и зашто су нам што пре потребне промене у образовању.

Долина смрти је најпустије место у Америци јер тамо никада нема кише. Међутим, у зиму 2004. године, пала је киша и у пролеће 2005. десило се чудо – Долина смрти била је прекривена цвећем. Ово је показало да Долина смрти, заправо, није мртва, већ само успавана.

Користећи овај сликовити пример, Робинсон у ствари говори да се одмах испод површине крије семе којем су неопходни одговарајући услови да би изникло. За све органиске системе важи да је напредак неизбежан ако су услови повољни и прави.

Ако ову метафору применимо на образовни систем: променимо услове рада и учења, проширимо могућности, променимо однос између наставника и ученика на виши ниво, понудимо право ученицима да буду креативни и иновативни, школе би „процветале”.

Суштина је у томе да се у образовном систему створи клима могућности. Све остало ће доћи природно.

Фотографија: www.thirteen.org