Pratite pismenicu na društvenim mrežama.

Zatvorite.

Pouke deci Marina Cvetajeva je napisala u zimu 1937/38, u formi pisma za dečji emigrantski časopis, koji, nažalost, nije izašao.

Draga deco,

Nikada o vama ne razmišljam odvojeno: uvek mislim da ste vi – ljudi ili neljudi – kao i mi. Ali kažu: vi postojite, vi ste poseban soj koji je još podložan uticaju.

Stoga…

– Nikada ne prolivajte vodu uzalud, jer u istoj toj sekundi, zbog nedostatka vode, u pustinji umire neki čovek.

– Ali ako je ja ne prolijem, on svejedno neće dobiti tu vodu!

– Neće je dobiti, ali će na svetu biti jedan besmisleni zločin manje.

Iz istog razloga, nikada nemojte bacati hleb, a uočite li ga na ulici, da se ne bi gazio, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer ne postoje samo pustinje u kojima ljudi umiru bez vode, nego i ćumezi, gde umiru bez hleba. Možda će taj hleb primetiti neko gladan, pa će ga biti manje sramota da ga uzme odatle nego sa zemlje.

Nikada se ne plašite čega smešnog i ako vidite čoveka u smešnoj situaciji: 1) potrudite se da ga izbavite, ako nije moguće; 2) skočite i vi k njemu, kao u vodu, udvoje se glupa situacija deli napola: svakome po polovina – ili u najgorem slučaju – pravite se da ne vidite ništa smešno u tome!

Nikada nemojte govoriti da tako rade svi: svi uvek rade loše, čim se tako rado pozivaju na njih! (NB! niz je primera, koje sada neću navoditi.) „Svi” imaju drugo ime – niko, a lice uopšte nemaju – samo praznina. E, a ako vam kažu: „Tako niko ne radi” (ne oblači se, ne razmišlja itd.) – odgovorite: „A ja sam – neko!”

Ne obazirite se na „nemoderno”, već na: „nepošteno”.

Nemojte se previše ljutiti na roditelje, setite se da su oni bili ono što ste vi sada i da ćete vi biti ono što su oni sada. Osim toga, oni su za vas – roditelji, a za sebe same su – „ja”. Ne iscrpljujte ih njihovim roditeljstvom. Ne osuđujte svoje roditelje na smrt pre (svojih) četrdesetih godina. A onda vam se ruka neće podići!

Vidite li na putu kamen – uzmite ga i zamislite da to upravo vi trčite i razbijate nos; iz saosećanja (čak i prema sebi – u drugome!) uzmite ga.

Ne snebivajte se da ustupite mesto starijima u tramvaju. Snebivajte se da ga ne ustupite!

Ne ističite se po onome što je materijalno. Drugi – to ste takođe vi, baš isti vi. (Svi bez razlike žele da jedu, spavaju, sednu itd.)

Ne slavite pobedu nad neprijateljem. Dovoljno je saznanje. Posle pobede – pružite mu ruku.

Ne govorite ironično o kome bliskom pred drugima (čak ni o omiljenoj životinji!); drugi će otići – svoj ostaje.

Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čita odozdo nagore, nego odozgo nadole.

Kada dovršavate supu, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugome: da u slučaju nezgode supu ne prospete ni na stolnjak ni na onog preko puta vas, nego sebi u krilo.

Kada vam neko rekne: „To je romantizam”, pitajte ga: „Šta je to romantizam?” I videćete da to niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta (čak se deru! i pljuju! i ubacuju vam u glavu!) reč, čiji smisao zapravo ne znaju.

Kada se konačno uverite da ne znaju, odgovorite sami, besmrtnim rečima Žukovskog: „Romantizam – to je duša”.

Odabrala i prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Pismo je štampano u knjizi Dmitrija Bikova Boris Pasternak (Maladaja gvardija, 2005)

Izvor: Detinjarije

Fotografija: www.flickr.com

Kako je deci koja idu u školu, a ne vole je? Kakvo znanje će iz nje poneti? Kako se osećaju deca koja uče zato što moraju, zbog ocene, a ne zato što zaista žele da nauče nešto korisno?

Obrazovanje ne treba i ne sme da bude mehanički sistem koji funkcioniše po principima standardizacije, naredebi i izvršenja. Ono je organski sistem namenjen ljudima i njihovom učenju. Obrazovanje mora da poštuje osnovne zakonitosti po kojima se ljudski život razvija i napreduje.

Oni koji kreiraju i uređuju obrazovni sistem u jednoj zemlji uvek moraju imati na umu da su ljudi po svojoj prirodi različiti, i da im treba pružiti mogućnost da razvijaju sve delove svog bića, da ulažu u svoje mogućnosti i jačaju svoj potencijal.

Treba da budu svesni da je radoznalost motor postignuća i da deca spontano i zadovoljno uče samo ukoliko ih zainteresujete, ukoliko probudite i podstaknete njihovu kreativnost i individualnost. Samo tako će zaista naučiti.

Ken Robinson kroz poređenje sa Dolinom smrti objašnjava kakvi su sistemi obrazovanja danas zastupljeni u većini zemalja i zašto su nam što pre potrebne promene u obrazovanju.

Dolina smrti je najpustije mesto u Americi jer tamo nikada nema kiše. Međutim, u zimu 2004. godine, pala je kiša i u proleće 2005. desilo se čudo – Dolina smrti bila je prekrivena cvećem. Ovo je pokazalo da Dolina smrti, zapravo, nije mrtva, već samo uspavana.

Koristeći ovaj slikoviti primer, Robinson u stvari govori da se odmah ispod površine krije seme kojem su neophodni odgovarajući uslovi da bi izniklo. Za sve organiske sisteme važi da je napredak neizbežan ako su uslovi povoljni i pravi.

Ako ovu metaforu primenimo na obrazovni sistem: promenimo uslove rada i učenja, proširimo mogućnosti, promenimo odnos između nastavnika i učenika na viši nivo, ponudimo pravo učenicima da budu kreativni i inovativni, škole bi „procvetale”.

Suština je u tome da se u obrazovnom sistemu stvori klima mogućnosti. Sve ostalo će doći prirodno.

Fotografija: www.thirteen.org

Pogledajte šta se dešava obrazovanju. U poslednje vreme, naglasak je na ocenjivanju i dece i nastavnika, pa se učenje svodi na pripreme za testove. A testiranja utiču kako na sudbinu učenika tako i nastavnika.

To garantovano uništava svaki smisleni obrazovni proces. Nastavnik ne može da bude kreativan, maštovit niti da uzima u obzir različite potrebe učenika. Učenici, s druge strane, ne mogu da slede svoja interesovanja, jer moraju da uče za sutrašnji kontrolni zadatak. A od rezultata testova zavisi i budućnost učenika i nastavnika.

Birokrate koje sede po kancelarijama nisu loši ljudi, već rade unutar sistema čije ideologija i doktrine su izuzetno štetne.

Za početak, ne morate sve vreme ocenjivati ljude… Oni ne moraju stalno bivati rangirani prema nekim veštačkim standardima. Sam sistem vrednovanja je potpuno veštački. Nastavnici se ne rangiraju prema svojoj sposobnosti da pomognu deci da ostvare svoje potencijale i istraže svoja kreativna interesovanja. Te stvari ne podležu testovima.

Vi rangirate, ali to je uglavnom besmisleno i samo po sebi štetno. Pretvara nas u osobe koje svoje živote posvećuju boljem rangiranju, umesto da činimo stvari koje su vredne i važne.

U osnovnoj školi to je veoma razorno, što sam uvideo kada su moja deca bila osnovci. Već kada stignu do trećeg razreda, stvara se podela na glupe i pametne. Ako si svrstan među glupe, onda te škola tretira na potpuno drugačiji način nego kad si među pametnima.

Zamislite šta to čini deci. Ona to veoma ozbiljno shvataju, što je pogubno za njih, a pritom nema nikakve veze sa obrazovanjem.

Obrazovanje – to je razvijanje sopstvenih potencijala i sopstvene kreativnosti. Možda nećete biti sjajni u školi, ali ćete biti odličan umetnik. Šta je loše u tome? To je samo drugačiji način da živite ispunjenim životom, da oplemenite i sebe i one oko vas.

Sama ideja rangiranja je štetna. Ona je deo sistema koji treba da stvori tzv. „ekonomskog čoveka”. To je neko ko racionalno kalkuliše kako da poboljša sopstveni status i svoje bogatstvo, ne obraćajući pažnju ni na šta drugo. Ko teži da gomila materijalna dobra, jer je to ono što može da se izmeri. Ako ste dobri u tome, onda ste racionalna osoba koja donosi odluke na osnovu činjenica. Povećavate svoj „ljudski kapital” koji možete da prodate na tržištu.

O kakvom to čoveku govorimo? Da li je to ljudsko biće koje želimo da stvorimo? Svi ti mehanizmi – testiranje, procenjivanje, merenje, vrednovanje – prisiljavaju ljude da razviju takve osobine… A takve ideje imaju svoje posledice…

(Transkript dela intervjua sa Noamom Čomskim, datog magazinu „Progresiv”)

Izvor: www.detinjarije.com
Fotografija: www.popularresistance.org

Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice, piše u dnevniku

Sutra punim 67 godina. Bole me kosti, imao sam dva infarkta, imam tri stenta.

Danas sam održao redovnih 17 časova. Morao sam u 61. da upišem još jedan fakultet, pa sada predajem 6 predmeta. U školi od 836 đaka, radi nas dvanaestoro.

Žena me je napustila pre četiri godine. Kaže: niti me viđa, niti donosim pare u kuću. I jeste tako. Sve što zaradim dajem na stručno usavršavanje, na koje idem tri vikenda mesečno. Ako i pretekne nešto para, to dajem na papir, toner, popravku računara i štampača. Svake nedelje kod svoje kuće odštampam oko 320 strana izveštaja, i 450 strana nastavnog materijala. Ako. Nije mi teško i ne žalim. Ja bar imam posao.

Napokon sam savladao tehniku brzog spavanja. Sada spavam osam sati za tri sata. Taj seminar nam je platila država. Bio sam i na seminaru Kako skuvati ručak za dva dana, za 80 dinara, ali to mi ni ranije nije bio problem. I da ne pomislite da se žalim – ne, nikako! Ja bar imam posao.

Svakog jutra se prvo pomolim za zdravlje Kancelara, koji mi je omogućio da radim i doprinosim našoj domovini da izađe iz krize. Kažu da neće još dugo potrajati ta kriza – 12, 13 godina maksimalno! To me raduje.

Danas sam imao nastavu kod šesnaestogodišnjaka. Više ih ne delimo po razredima, nego po godištu, da se oni što su ponavljali za vreme zatucane prošle decenije ne bi osećali diskriminisano. Na času su mi bila četiri učenika, od njih 28. Ostali su imali neka posla. Ako. Deca i treba da imaju neka posla.

Prisutni su birali danas šta će da uče, i koje ocene da im upišem. Divni su ti mladi ljudi. Tako samostalni!

Nakon nastave sam morao da obiđem ove odsutne po kućama, i dostavim im testove, pa će mi ih oni vratiti, kada ih popune. Kad stignu. Mladi su oni. Imaju puno interesovanja, i mi za to moramo imati razumevanja.

Večeras radim i treću smenu. Menjam koleginicu koja je slomila kuk juče. Kaže – sutra će u školu, ali danas ne može. Treću smenu su nam uveli nakon štrajka roditelja, kad su se žalili što se njihovom decom niko ne bavi uveče, pa samo gledaju televiziju i igraju igrice.

Nemojte, molim vas, da pomislite da se žalim! Ne, nikako!

Presrećan sam što radim u školi, i žao mi je što do penzije imam još samo 17 godina.

Izvor: Klotfrket

✉ Pročitajte pismo koje je Abraham Linkoln napisao učitelju svog sina.

Danas moj mali sin kreće u školu – i sve će mu onde neko vreme biti strano i novo i zato bih molio da budete nežni prema njemu. On kreće u pustolovinu koja ga može odvesti preko kontinenata u avanturu koju će verovatno pratiti ratovi, tragedija, patnja. Takav će život zahtevati veru, ljubav i hrabrost.

Zato, dragi učitelju, molim vas, uhvatite ga za ruku i naučite ga onome što mora znati. Naučite ga, ali blago, ako možete. Naučite ga da na svakog neprijatelja dolazi i jedan prijatelj. Moraće naučiti da nisu svi ljudi pravedni, ni iskreni. Ali naučite ga takođe da na svakog lošeg dolazi jedan heroj, na svakog pokvarenog političara jedan predani vođa.

Naučite ga da deset zarađenih centi vredi mnogo više nego jedan nađeni dolar, da je u školi mnogo časnije grešiti, nego varati. Naučite ga kako dostojanstveno da gubi i kako da uživa u pobedi kada dobija. Naučite ga da bude obazriv s obazrivima, a nedopustiv s grubima. Naučite ga odmah da je najlakše nadvladati nasilnike.

Odvratite ga od zavisti ako možete i naučite ga tajni spokojnog osmeha. Naučite ga, ako možete, kako se nasmejati kada si tužan; naučite ga da suze nisu sramota; naučite ga da slava može biti i u porazu, a očaj u uspehu.

Naučite ga da se ne obazire na cinike. Naučite ga, ako možete, čudesnosti knjiga, ali dajte mu vremena da duboko razmišlja o večnoj zagonetki ptica na nebu, pčela na suncu i cveća na zelenom brežuljku. Naučite ga da veruje u vlastite ideje, čak i ako mu svi kažu da su one pogrešne.

Pokušajte mom sinu dati snagu da ne sledi gomilu kada svi to čine. Naučite ga da svakoga sluša, ali naučite ga takođe, da probere sve što čuje i zadrži samo ono dobro što prođe kroz sito istine.

Naučite ga da proda svoje talente i mozak najboljim ponuđačima, ali da nikada nema cenu svog srca i duše. Neka ima hrabrosti da bude nestrpljiv, neka ima strpljena da bude hrabar.

Naučite ga da uvek ima uzvišenu veru u sebe, jer tada će uvek imati uzvišenu veru u čovečanstvo i Boga. Ovo je veliki zahtev, ali pogledajte što možete učiniti. On je tako drag mali dečak, i on je moj sin.

Izvor: ucenici.info

Fotografija: pinterest.com