Лик Одисеја у Хомеровим еповима Илијада и Одисеја


За Хомерово име везане су Илијада и Одисеја, епови који представљају најоригиналнију творевину хеленског духа. Поред сличности у изразу и стилу, између Илијаде и Одисеје постоје знатне разлике. У Илијади су сви јунаци утопљени у рат, а њихови поступци условљени ратном ситуацијом; мотиви смрти и неминовности су свуда. У трагедији је смрт једини могући крај за њене јунаке, и то је њихов слободан избор. У епу је одлазак у рат резултат слободног избора, али смрт није резултат слободног избора. Радња Одисеје дешава се у мирнодопској атмосфери, много реалистичној, а мање романтичној од оне у Илијади. Као таква, Одисеја је окренута ка стварности и свакодневици. У Илијади ћемо мирнодопски живот осетити само у паузама ратовања, али ће се и у тим тренуцима осетити колико је смрт близу, а живот далеко. Јунаци Илијаде мирнодопски живот доживљавају само као сећање; циљ и сврха њиховог живљења је слава. У Одисеји је сврха и циљ да се преживи.

odisejХомер је радњу Илијаде сконцетрисао око главног лика – Ахилеја и његове срџбе. Ахилеју је Троја неопходна да би стекао славу. Његов избор је мртав јунак или мртва кукавица. Прихватљива је само прва могућност. Одисеја је заснована на слављењу њеног главног јунака – Одисеја, и опису његовог десетогодишњег путовања ка родној Итаци. Хомеров однос према херојском идеалу и херојском кодексу разликује се у Илијади и Одисеји. Док ће се у Илијади величати слава, част и телесна снага (Ахилеј), у Одисеји ће победити умна снага и самоконтрола (Одисеј).

Одисеј се у Илијади појављује као једна од централних личности грчке војске. Одисеј, довитљиви рушиград, уз кога увек стоји богиња Атена, бодриће војску када након девет година посустану и обузме их малодушност, вратиће Хрисејиду оцу и наговориће Ахилеја да се измири са Агамемноном, победиће Ајанта у такмичењу у Патроклову част. Када је Агамемнон у последњој години тројанског рата сакупио грчку војску на већање, Терсит га је дрским речима оптужио да гомила благо и да жена има на избор и позвао Грке да напусте опсаду Троје. Одисеј је тај који је својим претњама ућуткао Терсита, жезлом га ударио, и тако се клеветник покајнички повукао, на општу радост свих.

Када набраја ахејску војску, Хомер ће рећи: Одисеј, по уму подобан Диву. Овако Хомер описује Одисеја и онда када Агамемнон позива јунаке да принесу жртву боговима. Поред мудрости и домишљатости, оно што карактерише Одисејев лик јесте обазривост и предузимљивост. Неће Одисеј срушити зидине Троје силом и оружјем; Троја ће пасти уз помоћ Одисејевог лукавства и памети. По предању, дрвени коњ помоћу кога су Грци ушли у Троју био је замисао Одисеја. Одисеј је подстакао Епеја да сагради коња од дрвета са тројанске Иде, чија је шупљина могла да прими велики број људи: педесет, сто или три хиљаде. У Илијади то није описано, али ће Хомер више пута рећи Одисеј – рушиград. Тројанци су се двоумили да ли да прихвате овај поклон, не знајући да ли је божја творевина или дело људских руку. Одлучили су да га прободу мачем и ако потече крв, значи да је дело богова. Одиесј је наговорио Менелаја као одговорним за рат да подметне своју бутину – тако је коњ уведен у Троју.

Величина Одисејевог лика не лежи само у домишљатости, лукавству и његовој безграничној истрајности у свим опасностима и искушењима већ и у његовом беседничком дару због којег је постао дипломата ахејске војске. Одувек су Хелени ценили беседнички дар, а најстарије формулисање идеала образовасња у херојско доба јесте уједно велики јунак и добар беседник: Да будеш и речма и делима вичан. Владање речју важило је као знак духовног суверенитета. Тиме се одликовао и Одисеј. Пријаму и осталим тројанским старешинама Хелена ће описати Одисеја: Он је памети јаке и сваким коварствима вичан.

О Одисеју ће са дивљењем говори и Анатенор, један од тројанских старешина:

Ал’ кад се скупе Тројанци, и они ступе међу њих,
широким плећима њих Менелај надвиси стојећ’,
него кад седоше оба, угледнији беше Одисеј.
(…)
А кад се диже да реч довитљиви узме Одисеј,
стаде и гледаше доле оборивши преда се поглед,
(…)
а кад снажни глас из груди испусти својих,
па му речи потеку пахуљицам’ подобне снежним,
ниједан смртник тада са Одисејем не би се прео,
тада се чудили нисмо његову стасу толико.

Одисеј се од свих јунака у Илијади разликује и по томе што се сви слажу да се слава стиче у часу жртвовања живота; Одисеј је окренут ка тражењу пута без жртава – циљ му је да спроведе пад Троје, а да преживи. Разлог за то можемо пронаћи не само у психологији Одисејеве личности већ и у миту. Како једно од предања каже, пре него што је испросио Пенелопу, Одисеј је просио лепу Хелену; међутим, видевши какви све јунаци просе њену руку, убрзо је одустао од те намере. Посаветовао је Хелениног оца Тиндареја да, пре но што одабере мужа својој кћери, од свих који желе њену руку изнуди заклетву да ће му у случају било какве невоље притећи у помоћ. Захвалан због мудрог савета, Тиндареј је Одисеју испросио своју братаницу Пенелопу. Међутим убрзо након рођења сина Телемаха, Одисеј је добио вест да је лепа Хелена отета. Као Хеленин просилац, и Одисеј се заклео да ће њеном супругу притећи у помоћ кад га задеси зло, али није желео да крене у рат јер је схватио да ће опсада Троје бити тешка и дуга, а у завцичају га је задржавала и његова млада супруга. Одисеју није циљ жртвовање живота зарад славе, као што је Ахилеју, већ победа у којој ће учествовати и коју ће славити, а не која ће га мртвог прославити.

Порекло лукавог и домишљатог Одисеја доста је неразјашњено. Претпостављало се да је првобитни Одисеј могао бити историјски владар старе Итаке, капетан неке флоте са Крита, или неки египатски поморац. Из фолклорне књижевности познат је лик неког мудрог, лукавог и сналажљивог човека, доста сличном Одисеју из Хомерових епова. За Одисејевог деду Аутолика, мит каже да се обогатио преварама и крађом; Хомер каже да је те своје таленте добио на дар од бога Херма (заштитник трговаца и крадљиваца). У Илијади се нигде директно не указује на то да је Аутолик Одисејев деда, али ће Одисеј, онда када одлази као ухода у тројански табор заједно са Диомедом, ставити на главу Аутоликов шлем који је овај добио крађом. У Одисеји, о Одисејевом пореклу сазнајемо много више. Сазнајемо да је Аутолик заиста његов деда; на Итаку је стигао одмах након Одисејевог рођења и свом унуку дао име Одисеј (онај који мрзи; онај који је омрзнут; онај који се срди), јер је био срдит на многе људе, а и њега су многи мрзели:

Нека се дете Срђа назове. А кад већ једном
и он постане младић и мајчину великом двору
када дође на Парнас, где моје се находи благо,
даћу му блага и натраг опремићу радосна њега.

Када је одрастао, Одисеј је отишао своме деди да прими обећане дарове. Док је са својим ујацима био у лову, дивљи вепар га је ранио изнад колена. Тако је Одисеј добио трајни ожиљак по коме ће га и препознати дадиља Еуриклеја када своме господару после дугих двадесет година буде прала ноге.
Упркос различитим нехеројским елементима Одисејевог лика које са собом носе митови и фолклорна предања, Хомер је свом јунаку дао како херојство тако и многе друге важне особине које граде његов лик.

Ulysses

Атмосфера ратне опасности је оно што се у Илијади непрестано осећа, том атмосфером окружени су сви јунаци. Ахилеј, најхрабрији јунак ахејске војске који својим јунаштвом нема такмаца, вођен је геслом: све поднеси и немој без престанка плакат у души. Њега неће сломити сазнање да ће након Хекторове смрти и сам погинути, већ ће га постаћи на још веће подвиге и јунаштва. Одисеј се потпуно разликовао од Ахилеја – као ратничку одлику он истиче заседу, а не отворену борбу, што се не уклапа у херојску етикецију тог времена. Као такав, Одисеј је измештен из тог времена и окружења, он антиципира нове поступке у рату и у животу. Управо због тога, Одисеј се и у Илијади и у Одисеји јавља као усамљени лик. Та његова усамљеност указује на модерност његовог лика.

У Одисеји он представља антипод Ахилеју и Ајанту и оличење је врлине подношења, трпљења и постојаности. Одисејев пут ка домовини био је повезан са највећим тешкоћама и трајао је пуних десет година. Иако га је пророчиште опоменуло да ако крене ка Троји, неће се вратити пуних двадесет година; Одисеј је то ипак учинио, не пропустивши да у повратку упозна нова географска пространства и стекне нова искуства. Пред нама се појављују потпуно нове и другачије црте Одисејеве личности. Домишљатог ратника из Илијаде, замењује радознали географ из Одисеје. Током свог десетогодишњег путовања ка родној Итаци, Одисеј ће се срести са многим људима, обичајима и наравима, новим просторима и новим цивилизацијама. У њему откривамо жељу за истраживањем – као једну од основних цивилизацијских тежњи.

Одисеј – домишљати практичар из Илијаде – одлучује да ризикује и креће у земљу киклопа. Ту ће киклоп Полифем (Посејдонов син) прождрати неколико Одисејевих другова, чију ће смрт Одисеј осветити тако што ће ужареним коцем киклопу избити једино око које има. Одисеј је рекао киклопу да се зове Нико, и тиме преварио и остале киклопе који Полифему, на његово запомагање да га Нико напада, нису притекли у помоћ већ су исмејали његов бес. Ипак, поносни Одисеј никако није кукавица, па неће киклопа оставити у заблуди, већ ће му храбро и јасно рећи:

Киклопе, ако те когод од смртних упита људи
ко ти је крив што тако срамотно изгуби око,
кажи да ти њега Одисеј рушиград изби,
син Леарта јунака што дворе на Итаци има!

Одисеј се представља као Нико, и тако успева да повреди и на ингениозно-духовит начин исмеје киклопа. С друге стране, такво Одисејево представљање може значити и то да је Одисеј остао без ичега и да мора да поврати своју егзистенцију.

На острву Еје, код чаробнице Кирке, Одисеј је провео годину дана. Он ће избећи њене чаролије које су му другове претвориле у свиње и храбро ће натерати Кирку да им врати људски облик, и тако спасити своје пријатеље. „Изванредном психолошком проникљивошћу и продорном посматрчком способношћу Хомер приказује Одисеја како одолева Кирки, садистичкој чулници и, напослетку, односи над њом победу, како у веома опасној ситуацији размишља и закључује, како приноси жртву Ероту, богу љубави, али тако да му се не предаје” (Милош Ђурић, Предговор Одисеји).

Прорачунатост, домишљатост, обазривост, уздржаност – особине су које не напуштају Одисеја. Ове особине помоћи ће Одисеју да изађе као победник; оне карактеришу Одисеја и у Илијади и у Одисеји, у већој или мањој мери – у зависности од ситуација и околности.

Оно што бих посебно истакла као основну црту Одисејеве личности – јесте способност подношења (у Илијади је то ратна опасност, а у Одисеји су то све оне невоље са којима ће се он сусрести на свом путу). Из те Одисејеве способности подношења пред нама се отвара још једна, можда најбитнија Одисејева особина, која ће се најбоље видети у његовој одисеји. То је стрпљивост. С тим у вези, Одисеј је од Судбине добио велики дар: Судбина је дала човеку стрпљиво срце.

Одисејеву стрпљивост никаква искушења неће сломити, у њој је његов извор снаге којом ће стићи до циља. „Та стрпљивост као једна страна његове умне енергије не прелази у пасивну резигнацију; она није само храбро подношење него и напор племените воље, који има висок људски циљ” (Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности). Смисао Одисејеве стрпљивости јесте чежња за кућом, породицом и родном Итаком. Та његова чежња за домовином, много мање жестока од Ахилејеве страсти и срџбе, али далеко постојанија, даје му снаге да не подлегне искушењима и никада не заборави свој циљ. Одисеј дуго и постојано пати за домом, али смирује и бодри своје срце:

Стрпи се срце, па већ си претрпело грђи пасјалук
онога дана кад ми горопадни ждераше киклоп
другове јаке, а ти си подносило, док те је памет
из спиље оне извела у којој погинути шћаше.

Домишљатог и стрпљивог ратника из Илијаде замењује стрпљиви морепловац, чији је једини правац кретања његова породица и Итака. Тај правац неће успети да промене ни Кирка, ни Сирене, ни Лотофази, ни Алкиној који му нуди своју ћерку – прелепу Наусикају за жену, а ни Калипса која му нуди бесмртну младост.

Али срца мог не могаше никад окренут.
Ничега слађега нема од своје домаће груде.

У Илијади је Одисеј, у великом табору, са још већим јунацима, својом домишљатошћу, лукавошћу и поступцима јако усамљен. У Одисеји се он сусреће са другачијом и много израженијом усамљеношћу, створену чињеницом да га од домовине не деле ни дани, ни километри, већ године.

На острву Огигија, на коме је живела лепа божанска нимфа Калипсо, Одисеј је провео пуних седам година, уживајући њену љубав и гостопримство. Међутим, њена пажња и љубав неће ублажити његову тугу за Итаком нити ће поколебати његову мисију повратка. У контексту свог јединог циља – повратка, Одисеј је до краја непромењен – окренут је једино ка Пенелопи и Телемаху; с друге стране они су окренути ка њему. Пенелопа га чека, а док он иде ка њима, Телемах креће према њему. Телемахов пут ка оцу јесте пут његовог сазревања; међутим, на том путу он неће постати мушкарац (симбол домаћинства); Телемах ће се потпуно афирмисати тек кад се Одисеј буде вратио. У оквиру патријархалне културе, за Одисеја жена и син представљају породицу, а ван ње – они су за њега симбол Итаке, симбол краљевства. Одисеј тежи и иде и ка породици и ка Итаци. Телесна љубав између Ахилеја и Брисејиде у Илијади, замењена је брачном – између Одисеја и Пенелопе у Одисеји.

Odysseus_und_Penelope

На свом десетогодишњем путовању Одисеј ће западати у изузетно тешке ситуације и околности, које ће захтевати лукавство, прорачунатост и хладнокрвност. Одисеј је практичар – он жртвује Скили шесторицу својих другова да би спасио себе и остале; изузетно је опрезан – никада не одговара на питања директно, не објављује своје намере и лаже чак и када разговара са пријатељима (лажно се представља Пенелопи, Телемаху, дадиљи, свом верном свињару, као и оцу који је живео само за његов повратак). Неповерење и подозрење развили су у Одисеју навику да лаже и вара чак и у оним случајевима када нема никакве потребе за тим. Међутим, ова средства Одисеј користи како би постигао циљ – надмудрио војску или допловио до Итаке, а не да би другима нанео зло.

Одисејев лични живот није приказан у Илијади, ту ћемо га видети само јавно; у Одисеји о Одисејевој личности сазнајемо много више; међутим, своје интимне мисли и осећања, он задржава за себе. Постепено ће се откривати чак и својој жени како би проверио њене реакције и држање. За време Одисејевог одсуства са Итаке, дрски просци његове жене Пенелопе обесно су трошили његову имовину. Ипак, ни одвећ грубо понашање просаца према прерушеном Одисеју који се вратио на Итаку неће пољуљати и испровоцирати његово годинама грађено самосавлађивање и самоконтролу. Његов гнев ће избити онда када у руке добије свој лук и стрелу; у том тренутку у њему нема колебања – без милости ће побити све обесне просце и неверне слуге. У њему нема оне милости Јанковић Стојана који сватовима своје жене дарује своју сестру; Одисеј ће над просцима своје жене извршити геноцид.

Овакав мрачни крај Одисеје потпуно је супротан у односу на претходно инсистирање на цивилизацији (Одисејево путовање, упознавање нових пространстава и култура, његово понашање…). Међутим, богиња Атена, која је у оба Хомерова епа Одисејева заштитница, узеће на себе лик Ментора, и измириће Одисеја са поданицима који су се побунили против његовог покоља. Атена представља врхунски цивилизацијски принцип; она је божанска заступљеница ума, која ће у Есхиловим Еуменидама гласати за Ореста и тако зауставити ново проливање крви. У Одисеји ће стати на Одисејеву страну и тако зауставити још један покољ.

Илустрације: wikimedia.org

Аутор: Душица Чукић

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.