Miloš Crnjanski: Beograd u snegu


Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama.

crnjanskiU promenjivoj lepoti jedne varoši može se naći u životu, bar toliko istog doživljaja, žalosti i uživanja i možda još više razloga za tužne ili svetle misli, koliko i u lepoti živog i voljenog bića. I ta lepota mrtvih stvari, uzvišica, mostova, zgrada, ulica ima svoju dvojaku lepotu, spoljnu i unutrašnju, koja je isto tako i telesna i duševna. Spoljna lepota je, kao i telesna, predodređena. Nje nema gde varoš nema profila – reku koja kroz nju protiče, more na čijoj je obali sazidana – mostovi, visoke terase itd. Spoljnu lepotu Njujorka osetiće i najbedniji stvor, videvši je, ma samo na filmu. Spoljnu lepotu Pariza, kao i Londona, čine mostovi, avenije, veliki objekti, ali kome nije poznata i unutrašnja lepota Pariza, prolećna i jesenja, ranog proleća i rane jeseni, onaj plavi odblesak kaldrme, šarenilo stvari voća i cveća, udobnost života i u najzabačenijem kutu varoši? Lepota Rima, koja je poznata, sva je u grandioznim profilima, ali zar taj večni grad nema još dublju, a svakako bližu lepotu, unutrašnju: svojih vrtova i fontana? Berlin, s jednom grubom lepotom velikih, spoljnih efekata, ima jednu mnogo značajniju lepotu unutrašnjosti, sadržaja svojih delova ogromne, moderne živosti, čelika, kretanja, stakla, vrtloge.
Spoljna lepota Beograda, vrlo velika, nije isticana dovoljno, ali je poznata već stolećima. Varoš sa visokim profilom, Beograd je lep lepotom uspravnog stava, pojavom na brdu, zakoračajem nad vodama. prilazeći mu, ma s koje strane, ugleda se profil moćan i oštar, koji će kroz dve-tri desetine godina biti, svakako, nezaboravan. Fabrički deo na Dunavu, ako izraste nad pančevačkim mostom, uticaće na putnika, neposredno, dižući se, iz dugih i širokih pejsaža. Poznata je i upadljiva izrazitost visoko postavljenog profila beogradskog, gledanog s južne strane. Varoš je tu sasvim nova, u njenom sadržaju nema ničega starinskog; iako je novi, siromašni taj kraj jasan je prelaz sela u varoške oblike. Beograd je tu tako mlad i svež, kao da je iznenada izdignut iz zemlje.

S brda, nad Košutnjakom, on je još lepši. Amerikanskog profila, s velikim objektima koji se ocrtavaju na dubokim i beskrajnim nebesima, on je otišao, udaljio se, žureći, hitajući, izmičući pred ostalom zemljom. Kad mu se prilazi sa severa, pred zemunskim mostom utisak koji njegova spoljna lepota ostavlja, pun je. Sva njegova silovitost, žurba i snaga tu vidna je. A ono što toj slici daje naročitu draž, to je orijentalni mir pejsaža, u kom se ta silovitost odigrava. Još nekoliko godina radova na aerodromima bežanijskim, na pristaništima Čukarice, pred železničkom stanicom i ulazak taj, sa slikom varoši u visini biće vanredan.Posmatran sa voda pak Dunava, još da je Saborna Crkva vizantijskog, raškog, oblika (najbolnija tačka arhitektonskog profila Beograda) – varoš bi bila, po spoljnoj lepoti, izvesno, jedna od najlepših u Evropi.

Tražeći, međutim, unutrašnju lepotu Beograda dobija se utisak zbrke, ponegde vrlo neprijatne za oko. U žurbi posleratnoj, u štednji, unutrašnja, arhitektonska lepota varoši, još je neizrazita. Stari Beograd, koji je imao svoju prijatnu formu ulica (predratna Krunska), pa svoju slikovitost sokaka (u Skadarliji i Paliluli), svoje mirne oblike što su pristajali uz plavetnilo istočnjačkog neba, topla i duga leta i jeseni, kao čto je imao i svoju naročitu atmosferu i svoje varoške tipove, nestao je. Nestao je u novoj posleratnoj varoši ogromnog poleta. Beograd Kneževine, Beograd turskih ratova, imao je svoj lik; u današnjem Beogradu, mi prisustvujemo tek pomaljanju novog lica varoši iz magle.

Pod snegom, Skadarlija sad, nema više čar zavejane, stare turske varoši ali svakog će iznenaditi lepota koja je sve izrazitija, što vreme više odmiče, npr. Miloševog konaka, kraj Patrijaršije, u jednom zavejanom večeru. I u Topčideru, dvorac ima te pametne i razborite, arhitektonske oblike, jedne stalne udobnosti odeljenosti iod ulice i povučenog gospodarstva. Neočekivan je, isto tako dubok utisak, koji, u ovim božićnim, zimskim večerima ostaje i od drugih, predratnih krajeva Beograda, izgubljenog u velikoj modernoj varoši što se sad zida. Kakva tišina i lepota skromna, npr. Vaznesenjske Crkve! Njena mirna, pravoslavna kubeta, njena zavejane jele, ceo njen oblik manastirske skrivenosti, a svetinje.

Nestao je predratni Manjež, nema predratnih večeri oko Pozorišta i u Pozorištu, druge su senke na snegu trkališta Kola jahača, železničke stanice, Slavije, Univerziteta itd. Sasvim druge, nego što behu pre dvadeset godina, u ovakve zimske večeri. Iz automobila, kroz zamagljene prozore, uz zvekat lanaca na točku, vidi se sad kako promiču velike slike novih zgrada, širokih, ogromnih kontura. Večni su samo vidici Kalemegdana. Kad se po njemu pođe, vraćaju se dva utiska svake zime. Da sneg budi sećanja, kod svakog, na detinjstvo, a da sada raskopani jarkovi u parku sećaju na rovove iz rata, zavejane zaklone i prihvatnice. Za trenutak, život Knez-Mihailove ulice zaboravlja se. Zima je stišala varoš. lađe pod njom, pristanište pod snegom, stoje u nekom stišanom životu, skoro mrtvilu, u kome su pokreti retki.

beograd-sneg

Olupane lađeizvučene su u pesak. Bačene, kao i prošlost. Bežanijske Kose su osunčane. Prema Avali snežno nebo, ali kroz koje se pomaljaju plavetnila i osećaju planine. Iste boje, kao i snežna nebesa, iznad varoši, lebdi dim. Sve je u boji sivoj, pepela, večernjeg sutona; i sneg. Vrane lebde po vetru, tihim letom. Vetar ih baca, među zvuke sirena, mašina, nad sivim, naboranim vodama, boje prljavog snega, u nebo nad šumama, iza Čukarice velika ravan, pod Kalemegdanom, pusta, snežna, čini da se nebesa čine još ogromnija. U njima se događaju igre velikih svetlosti.

Tek kad se sa terasa nadnese nad opkopima i bedemima, vidi se sva širina stare tvrđave nad kojom je dignut, visoko, Pobednik. Dole, na vodi, mali parobrod bori se s talasima i vetrom. Njegovi prozori i klupe načičkani ljudima (ljudi: siromaštva, patnje, prevare, jadikovanja,neizvesnosti, taštine, zasede, odlasci kući, samoubistava, bolesti, stomaci) tako su maleni sa daleka. kroz nove, kamene ograde šetališta i terasa, s fenjerima i stepenicama, po ugledu na dubrovački posat, duše ledena košava. Vrbaci smrznuti imaju boju krzna medveda. Sve te ravni, dole, obukle su zimske boje šuma i zveri. U daljini samo sve se završava plavim dnom.

Veče je, i dan u boji leda, u boji očiju severnih naroda. sneg na Nebojši kuli, na bedemima stvara tišinu iznad razlivenih voda što se pod Beogradom čine kao more.To je veličanstvena, precizna, spoljašnja lepota Beograda, pod zimskim sutonom.

Unutrašnja, međutim, sadržajnija, javlja se posle, kad automobil opet nastavlja svoje lutanje. Nije više u tihim ulicama, u porodičnim formama, u zgradama zadužbina. Kroz zamagljeno staklo, ukazuju se senke velikih zgrada, u centru zatim duga prava ulica pod snegom, velike konture, ogromni fakultet tehnike, posle nekoliko minuta čitavo brdo bolnica, instituta, pa onda vavilonske senke zgrada novih ministarstava, đeneralštaba itd.

Nova lepota Beograda pomalja se, dakle, tu. U profilu, tvrdom i teškom, od velikih, kamenih blokova u visini, spratovi zidina isto kao brda ćute pod snegom ali gledaju, u zimsko veče, plamnim očima svojih osvetljenih prozora, što se vide, kroz tamu i onda kad se pred nama pojavljuje, daleko, velika i večna sen Avale i zimske noći, u snegu.

1930.

Izvor: novipolis.rs

Ostavite komentar.

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena zvezdicom.

Pismenica vam preporučuje da pročitate i...

rsum
Ljubivoje Ršumović: Uredba o mangupima
11/02/2016
festival-knjige
Prvi Festival knjiga u Kulturnom centru Beograda
28/01/2016
beograd-1920
Ivo Andrić: Kakav je bio život u Beogradu oko 1920.
19/01/2016
bgb
Na današnji dan osnovana je Biblioteka grada Beograda
11/01/2016
dusko-radovic-u-beogradu-ima
Duško Radović: U Beogradu ima mnogo lažnih radnih mesta
29/11/2015
crnjanski-pismo-andric
Kako je Crnjanski Andriću čestitao Uskrs
19/11/2015
crnjanski2
Crnjanski je umro namerno
21/10/2015
casovi-srpskoga-jezika-beograd
Časovi srpskog jezika
23/09/2015