Др Ранко Рајовић: Какво је српско школство?


„Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте.”

Какаво је српско школство? Или најбоље или најгоре – у зависности од тога са ким разговарате. Неки се прво сете свих оних прича о нашим ђацима који „разбијају” када оду у иностранство, а неки разочаравајућих резултата на међународним тестирањима школског знања. Једни мисле не треба ништа мењати, други да треба променити све. Трећи, да и кад почнемо нешто да мењамо, радимо то на погрешан начин.

О томе каква је заиста ситуација у српском школству, да ли и како га треба мењати и јесу ли школе једине одговорне за ниво дечјег знања и интелектуалних способности говори др Ранко Рајовић, извршни директор организације Менса Србије, председник светског Менса комитета за даровиту децу и један од твораца НТЦ (Никола Тесла Центар) система учења.

kakvo-je-skolstvo-u-srbiji

Код нас још увек постоји мишљење да су деца која се образују у српским школама испред својих вршњака у западним земљама, колико је то реално? Где су ђаци са ових простора, када је реч о знању?

И ја сам веровао да су наша деца боља од својих вршњака, јер сам у Менси скоро двадесет година. Увек сам од наших чланова слушао приче о томе како су се лепо снашли, да су међу најбољим ученицима или студентима, имају добре послове. И онда су неке државе одлучиле да провере свој образовни систем тако што ће учествовати у међународном тестирању где ће се видети колико је који образовни систем бољи или лошији. Нажалост, Србија ту није добро прошла; заправо, 2003. године смо на ПИСА тесту били међу најслабије пласираним државама Европе. Ти тестови се раде сваке три године, а Србија је релативно мало напредовала 2006. и 2009. Ове године је поново рађен ПИСА тест у преко 70 држава света (можда и више, немам званичне податке), па ће бити интересантно да видимо да ли смо бар још мало напредовали, када почетком 2013. године буду објављени резултати.

Времена и деца се мењају, а школски систем не. Да ли су и зашто су потребне промене у начину на који школе раде са децом?

Мислим да је то најважније – променити начин приступа школи. Ако се мало озбиљније погледа значај ПИСА теста, јасно се уочава да је репродуктивно знање наше деце солидно, али да је функционално-употребно знање веома лоше. А оно што морамо знати, то је да заправо постоји директна веза између функционалног знања и бруто националног дохотка. Управо због тога је функционлано знање приоритет за образовну политику ЕУ, а пошто смо ми међу најслабијима у Европи, онда бих рекао да је функционално знање за нас дупли приоритет. Јасно је да морамо нешто да мењамо, јер без значајних промена нема ни значајнијег напретка.

Неки школски системи су отишли јако далеко са реформама, нпр. скандинавски, али постоје многе недоумице о стварним резултатима тих промена. Да ли треба баш радикално мењати српску школу, и има ли смисла копирати сваку иновацију из иностранства?

Копирање неће помоћи. Ми морамо да прилагодимо наш школски систем нашој деци, нашим обичајима, традицији, играма које наша деца воле, да користимо оно што нас окружује и да помажемо деци да максимално развијају своје потенцијале.

Зашто је уопште функционално знање важно, и шта је узрок те наше „функционалне неписмености”?

Ако реално сагледамо школски систем, он се споро мења, а погледајте око себе. Државе које се прилагоде, лакше ће функционисати, а уколико школујемо децу на застарео начин, који очигледно не даје врхунске резултате, не знам шта нас очекује у будућности. Ево, на пример, од десет најтраженијих занимања данас у свету, ниједно од тих занимања раније није ни постојало! Онда морамо да се упитамо шта наше дете учи, за које занимање га ми спремамо… Ту је важно да разумемо да је битно научити дете да размишља, повезује и доноси одлуке. Али са овим процесом морамо да кренемо много раније него што то уобичајено чинимо у Европи. Деца морају већ у другој, трећој години да имају окружење које ће развити њихове способности. Али, нажалост и ту грешимо, јер имамо пуно примера да родитељи из незнања дају деци игре које успоравају њихов развој или чак оштећују. Написали смо и књигу „IQ детета, брига родитеља” као својеврстан водич за родитеље, како би у периоду развоја деце правили што мање грешака.

Да ли се превише очекује од саме школе? Може ли добар школски систем да надомести недостатак стимулације у ранијем добу?

Сви очекујемо превише од школе, па ако нешто не буде у реду, онда су нам криви учитељи. Наравно да није тако, морамо да кренемо са стимулацијом још у вртићу. Тешко је касније надокнадити неке пропусте. Званична статистика каже да је све више деце са развојним сметњама, а за то школа није крива. Неуроанатомске промене код те деце су формиране пре школе, али се неки проблеми примете тек када дете крене у школу, тј. када дете почне да пише, чита, учи… Онда имамо мало простора да то исправимо. Али морамо и тај мали простор да искористимо, а то захтева додатну едукацију учитеља и наставника, што радимо преко Савеза учитеља Србије (наш програм, НТЦ систем учења, је званично акредитован и спроводи се у вртићима и школама које нас позову).

Модернизација школства за многе значи само увођење савремених помагала у наставу, пре свега рачунара. Колико медији и технологија помажу, а колико можда чак одмажу развоју дечјих способности?

Свакако да помажу, али морамо да знамо да претерана употреба рачунара код мале деце може да доведе до неких проблема у развоју. До пете или шесте године морамо да будемо јако опрезни, јер то је период најбржег развоја мозга, па ако радимо нешто што није физиолошки (нпр. када дете проведе у лежећем или седећем положају по 4-5 сати дневно, гледа у екран, не изговара ниједну реч за то време…) можемо да успоримо или оштетимо развој детета.

Да ли се и колико НТЦ програм уводи у школски систем у Србији? Како деца реагују на овај систем? Каква су ваша искуства и досадашњи резултати?

Програм се уводи преко Министарства образовања, тј. Завода за унапређење образовања и васпитања (ЗУОВ), а спроводи се у преко педесет школа и вртића у Србији (Београд, Нови Сад, Ниш, Суботица, Врбас, Сомбор, Кикинда, Шабац, Рума, Панчево, Крагујевац, Ужице, Чачак, Пирот, Зајечар). Надам се да ћемо у наредних неколико година успети да спроведемо обуку за васпитаче и учитеље у већини градова Србије. Резултати су изнад сваког очекивања, деца поново доживљавају школу као омиљено место, имају осећај да се играју, а заправо све науче некако успут, без напора. Део програма су и „Загонетне приче”, јер је коаутор програма наш писац, Урош Петровић, а његов посао је да научи учитеље/васпитаче да сами саставе питања из актуелних лекција. По анкетама које смо радили, деца и буквално мисле да су дошла у школу да се играју. Више детаља о програму има на сајту Менсе Србије.

На почетку сваке школске године родитељи размишљају о томе које ваншколске активности још могу да понуде детету како би му отворили различите могућности у будућности. Страни језици, приватни часови, тренинзи… Да ли и претрпан распоред некада може више да одмогне, него помогне развоју дечјих способности?

Амбициозни родитељи морају да знају да је за дете најважнија игра. Па, ако дете доживљава учење музике као игру, то није оптерећење. Ако дете воли неки спорт и тренинге, то није оптерећење. У школи се води рачуна да дете не буде оптерећено. Дете тек негде у трећем разреду почиње да осећа отпор према школи (по анкети коју смо спровели у осам школа, а обухватили смо две хиљаде ученика). Један део НТЦ програма се бави управо овим проблемом, јер је неприродно да дете осећа отпор према школи, због тога што дете заправо природно, инстиктивно воли да учи. Али не репродуктивно, како деценијама радимо, јер репродуктивно учење за мозак не постоји. Тако уче најпримитивније врсте, понове нешто по сто пута, па опет забораве. Људски мозак ради на вишем нивоу, тако да је наш посао да научимо учитеље и децу како се активирају скривени потенцијали мозга.

Интервју објављен у часопису „Родитељ и дете”, септембар 2012.

Извор: Детињарије

Фотографија: mojnovisad.com

Оставите коментар.

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена звездицом.

Писменица вам препоручује да прочитате и...

pisma-jednog-profesora
Мојим матурантима на дар (писма једног професора)
13/07/2016
dnevnik-jedne-mace
Дневник једне Маце, носиоца сертификата
13/07/2016
dete-cita
Како да ваше дете заволи књигу и стекне читалачке навике
25/03/2016
crtanje-sneg
Како је чистач школско двориште претворио у сликарско платно
17/02/2016
nastavnici-glagolaju
10 наставничких глаголања
09/02/2016
rajovic-ranko
Др Ранко Рајовић: Нема знања од бубања
02/02/2016
neuroticne-smetnje-studenata
Владета Јеротић: Најчешће неуротичне сметње студената
28/01/2016
kriza-u-obrazovanju
Криза у образовању
29/12/2015
vrlodobar-ili-vrlo-dobar
Закон или Правопис: врло добар или врлодобар
17/12/2015