Пратите писменицу на друштвеним мрежама.

Затворите.

Апостроф се пише у речима које се схватају као окрњене, на местима на којима су у писању изостала слова, односно гласови у изговору: Ал’ је мени ово познато. – Јеси л’ купио књигу? – Или купи алат, ил’ остави занат. – Нисам ‘тела да признам.

Овај знак се користи и при преузимању презимена из матичног језика (најчешће француског или италијанског), при чему после њега нема размака: Д’Артањан, Д’Естен, Д’Анунцио и сл.

Облици инфинитива и глаголског прилога садашњег без –и на крају не сматрају се књижевним; међутим, без обзира на то, у њима се не пише апостроф: Немојмо ово чинит. – Знајућ све то, плануо је као ватра. – Није лепо радит некоме иза леђа.

Апостроф не треба писати ни уместо самогласника који се изгубио у процесу асимилације и сажимања, али ако је то потребно назначити – употребиће се знак дужине: Дошо ђаво по своје. – Посло ме директор да вас нешто питам. – Било је ракије ко воде.

Овај знак се не пише ни у: нек (нека), међ (међу), нит (нити), рад (ради).

С, С’ или СА? Како је правилно?